Oskarovac u Beogradu
Nikola Pjovani: "Ako slepo slediš isplativost, brzo ćeš se naći u paklu"
Film “Život je lep” iz 1997. godine, Roberta Beninjija, nikoga nije ostavio ravnodušnim. Ne samo zbog emotivne priče i maestralne glume, već i zbog muzike koja dobila niz nagrada, među kojima i Oskar. Kompozitor te muzike zove se Nikola Pjovani.
Slavni pijanista došao je u Beograd kako bi u četvrtak uveče nastupio u Zadužbini “Ilije M. Kolarca”, zajedno sa svojim sekstetom.
Reč je o muzičkom spektaklu pod nazivom “Muzika je opasna” - klavir, kontrabas, perkusije, saksofon, klarinet, gitara, violončelo i harmonika pripovedaju o razgranatim putevima koji su ovog velikog umetnika doveli do saradnje sa De Andreom, Felinijem, Manjijem, Tornatoreom, Dušanom Makavejevim, Bigasom Lunom, Džonom Irvinom i mnogim drugim.
Ovaj končertato organizovala je Ambasada Italije u Beogradu i Italijanski institut za kulturu u Beogradu u saradnji sa Fondacijom "Musica per Roma“ i Zadužbinom “Ilije M. Kolarca”.
U ekskluzivnom intervjuu za "Ekspres" pitali smo maestra da nam objasni naslov koncerta koji beogradska publika nestrpljivo očekuje.
“To je rečenica Federika Felinija koja mi je mnogo draga. Rečenica koja mi, u svom pozitivnom značenju, pripada. Opširnije o tome govoriću na koncertu u četvrtak.”
Friedrih Niče je rekao da bi život bez muzike bio greška. Kada ste i kako vi shvatili da će muzika biti sastavni deo vašeg života?
“Muzikom sam počeo da se bavim kroz igru kada sam imao tri godine, a sa devet sam počeo ozbiljno da učim. Sa 20 godina, kada sam svirao klavir u kabare-klubovima, shvatio sam da će muzika biti moj životni poziv. Posle toga sam imao sreće i evo me sada u Beogradu.”
Veliki deo svoje karijere posvetili ste filmskoj muzici. Da li je to bila slučajnost ili su "pokretne slike“, možda, Vaša druga velika ljubav posle muzike?
“Moja velika umetnička ljubav oduvek je muzika za pozorište. Ali kada sam sa 16 godina otkrio filmsku umetnost, sanjao sam da se kao muzičar bavim filmom. Zatim mi se sreća osmehnula, i moj san se ostvario.”
Kada birate filmove za koje ćete komponovati muziku čime se vodite, šta su osnovni kriterijumi na osnovu kojih odlučite da li ćete biti deo te priče – scenario, režiser, glumci... možda neki Vaš lični osećaj?
“Prvenstveno treba da sagledam da li mogu kvalitetno da radim na tom filmu: ako mi se scenario ne dopada, ako reditelj nije pristupačan, ako se način rada ne poklapa sa mojim, ne mogu da radim kako treba i bolje je odustati. Naravno, činjenica da mogu da biram jeste luksuz koji su mi nebesa poklonila.”
Muzika za film "La Vita è bella,“ Roberta Beninjija donela Vam je Oskara 1999. godine, a nama remek-delo u kojem možemo iznova i iznova da uživamo, doživljavajući najrazličitije emocije. Molim Vas da nam opišete kako je nastao taj magični spoj filma i muzike?
“Uspešna ostvarenja sadrže niz komponenti koje su bile dobitna kombinacija. Prvenstveno na filmu gde izvanredan scenarista, izvanredan lik i glumac, izvanredan muzičar zajedno mogu doživeti neuspeh, ako ne postoji režija kadra da poveže te različite talente. A Beninji je u ovome bio maestralan.”
Do sada ste komponovali više od 200 filmskih partitura, a mnoge od njih se smatraju najboljom filmskom muzikom ikada napisanom. Međutim, Vi ste jednom prilikom izjavili: "Previše filmskih partitura čini kompozitora piskaralom, dok je pozorištu muzika umeće ". U kom procesu stvaranja više uživate i zašto ste za svoje angažovanje u pozorištu izjavili da je to "luksuz kojem ste se prepustili“?
“Pozorište je luksuz jer je, kao što svi znaju, u materijalnom smislu manje unosno. Na filmu se zarađuje više. Iako danas televizija donosi pravi komercijalni uspeh, verujem da je, za svakoga dobro da bira između isplativosti i ubeđenja. Ako uvek slepo slediš isplativost, vrlo brzo ćeš se naći u paklu, a da toga nećeš biti ni svestan.”
Da li Vas kontakt sa publikom dodatno inspiriše i da li ste, možda, primetili razlike u reakcijama publike u zavisnosti od toga u kojoj zemlji imate koncert?
“Jedna od čari turneja je upravo to: susret i komunikacija sa publikom koja je uvek drugačija. Ali ono što me raduje jeste i sličnost koju opažam: oduševljeni aplauz koji u istom momentu započinje i u Londonu i u Teheranu i u Havani i u Kazerti, zaista me dirne. Muzika je jezik koji ne poznaje granice!”
Sarađivli ste sa mnogim velikanima filma, a vaša muzika je dodatno doprinela karakterizaciji likova koje su reditelji i scenaristi osmislili. Kako se do toga dolazi – da li zahvaljući dobrom razumevanju i bliskoj saradnji Vas i reditelja, ili ste možda imali apsolutnu slobodu prilikom komponovaja?
“Imao sam tu sreću da često sarađujem sa vrhunskim rediteljima koji umeju da te usmere na poetski put filma. Osrednji reditelji usmeravaju te na pogrešan put.”
U dokumentarnom filmu o Morikoneu govorite o saradnji sa tim muzičkim velikanom, sa kojim su Vas jedno vreme čak i mešali, zahvaljujući slučajnoj grešci u jednoj američkoj enciklopediji. Mada nije samo to razlog – obojica ste sinonim za vrhunsku filmsku muziku. Šta je Vaša prva asocijacija na maestra Morikonea?
“Njegovi telefonski pozivi ponedeljkom rano ujutru kako bi komentarisao nedeljnu utakmicu Rome za koju smo navijali, kao i da bi mi ispričao svoje planove za tu sedmicu.”
“Tamo gde reči zakažu, muzika govori“, rekao je Hans Kristian Andersen. Šta želite da Vaša muzika kaže i da li uopšte razmišljate o publici dok stvarate?
“Onome što je izrecivo nije potrebna muzika. Ono što govori muzika nije izrecivo: ne može se pretočiti u reči: tamo gde se reč završava počinje partitura.”
Publici u Beogradu ćete baš za svoj rođendan 26. maja, podariti spektakularni koncert i veoma smo Vam zahvalni na tome. Šta ste Vi za sebe i kakvi su vam planovi?
“Planovi su brojni i veoma ambiciozni: pre svega simfonijska kantata prema Eshilovim 'Eumenidama'. Zatim mnogo pozorišta, a malo filma. Najlepši poklon za rođendan mi je to što ću ga proslaviti na sceni zajedno sa publikom: a nadam se da će publika u Beogradu uživati”