Negde na prvim stranicama romana „Omama“ pisac kaže da se priče se ne razlikuju jedna od druge po tome da koliko istine ima u njima, već kolika je hrabrost potrebna da bi se saslušale do kraja. Berlinska tajna Miloša Crnjanskog koju je spoznavao Slobodan Vladušić je i dnevnik nekog grada koji osvane u iluzijama i zaspi u tajnama i priča o slučajnim prolaznicima koji se možda i nisu baš tu slučajno susreli.
U koje omame Vi verujete? One koje su odraz naših unutrašnjih svetova ili one koje nam nameće društvo?
„Omama je lepa reč. Lepo zvuči, a potom sugeriše nešto vrlo privlačno i nestvarno u isto vreme. Omama nas, dakle, mami. Na kraju se, međutim, svaka omama rastopi, osuši i nestane, poput sapunice. A mi danas jesmo civilizacija omame, zato što nas uče da se predajemo omami. Daću vam primer. Svi danas znaju, a mnogi i koriste floskulu sledi svoje snove. Ona deluje razumljivo: nešto želimo u životu i treba da se borimo za ono što želimo.
Mediji zatim promovišu ’poznate’ i ’uspešne’ koji su ispunili svoje snove. A šta se dešava sa onim drugim, koji nisu ispunili svoje snove, a takvih je neuporedivo više? Njima se govori kako nisu dovoljno jako sanjali svoje snove, tj. da su sami krivi za neuspeh. Tako na kraju dobijamo civilizaciju u kojoj na jednoj strani imamo uspešnu manjinu, a na drugoj nesrećnu i očajnu većinu, čiju su ’snovi’ bili zapravo omama koja im je uništila živote. Neko od tog očaja živi: na primer, farmaceutske kuće koje prodaju antidepresive, kao i proizvođači i trgovci narkotika. Za jedan narod to je, međutim, tragedija: toliko upropašćenih života... Stvari se tako dešavaju zato što su pogrešno postavljene: ljudi sebe određuju na osnovu snova, odnosno na osnovu onoga što nisu. Ja lično nikada nisam „sledio svoje snove“.
Draža mi je bila antička poslovica Spoznaj samoga sebe. U moje vreme Danilović i Bodiroga su bili bogovi i ja sam mogao sasvim slobodno da sanjam da postanem košarkaš tog kalibra. Međutim, da sam deset sati dnevno trenirao, možda bih postao deseti igrač u nekom nižerazrednom košarkaškom klubu. A najverovatnije čak ni to. Dakle, nikada ne bih postao ono što sam sanjao da budem, prosto zato što to nisam. Ja nisam košarkaš.
Ja sam pisac. I zato kada me neko pita da li sam sanjao da budem pisac i kako sam ispunio svoj san, ja odgovaram da nikada nisam sanjao da budem pisac. Ja sam to jednostavno oduvek bio. Samo je bilo potrebno vreme da spoznam samoga sebe. A kada se to desi, kada čovek spozna samog sebe, onda omama ustupa mesto stvarnosti, koja je privlačna kao omama, ali se ne rastapa kao omama. Stoga, mislim da je bolje da svako bude ono što jeste i zato mi je podela na ’uspešne’ i ’neuspešne’ toliko odvratna.“
Kako bi danas Crnjanski živeo od pisanja u Srbiji i šta bi bile njegove teme?
„Crnjanski, kakvog znamo, volimo i čitamo, nije moguć u današnjoj Srbiji, ali to ne bi trebalo da bude povod za žalopojke. Mislim da nema potrebe idealizovati prošlost. Prvo, Crnjanski nije živeo samo od pisanja: dugo vremena bio je srednjoškolski profesor – koji je uglavnom bio na odsustvu – bavio se novinarstvom, a na kraju je bio u diplomatiji. Da je morao da živi od samo od svoje književnosti, sasvim sigurno ni tada ne bi mogao da piše romane kakve je pisao. Drugo: u vreme Crnjanskog književnost se više poštovala nego danas, ne zato što su ti ljudi iz prošlosti bili pametniji ili bolji od nas, već zato nisu znali za televiziju, internet i smart telefone.
Naše vreme ne može da ponovo stvori Crnjanskog, ali mi zato možemo da pišemo i delujemo u skladu sa našim vremenom, kao što je uostalom činio i Crnjanski u svom vremenu. Dakle, da je Crnjanski danas živ, ja mislim da bi podjednako pisao i scenarije i književna dela. Njegova književnost bi bila komercijalnija, ali bi on sasvim sigurno dokazao da komercijalno ne mora biti banalno i površno. I verujem da bismo bili prijatelji, budući da i ja pokušavam svojim romanom Omama da dokažem upravo to: da književnost danas može da bude i ’brza’ i ’duboka’.“
Kako Vi živite od pisanja i kako se zadobija pažnja književnih krugova van velegradskih događanja s obzirom na to da ste jedan od najčitanijih savremenih pisaca, a ne viđamo Vas često u „krugu dvojke“.
„Ja sam profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, što znači da ne živim samo od pisanja književnosti. Međutim, ova činjenica ne znači da je za mene pisanje proze neki neobavezni hobi. Da biste napisali romane poput Velikog juriša ili Omame, potrebno je da nekoliko godina radite u kontinuitetu: svakoga dana po nekoliko sati. Moja sreća je u tome što za mene pisanje nije napor, već nastavak disanja, pa volim te sate provedene u imaginarnim svetovima romana ili u građi koja mi je potrebna da bih te svetove sagradio i oživeo. Tako stvari stoje kod mene. Što se tiče pažnje književnih krugova, mene je moj prošli roman, Veliki juriš, naučio da se pažnja čitalačke publike stiče tako što iskoristite mogućnost koju vam pruža jedan ozbiljan i vrlo profesionalan izdavač kakva je Laguna. To je mogućnost da za vaš roman čuje veliki broj čitalaca, u relativno kratkom vremenskom roku.
Kada imate takvog izdavača, kakvog ja, na sreću, imam, onda nije toliko važno da li živite u Beogradu ili recimo, u Subotici, gde inače stanujem. Posle toga, sve zavisi od same knjige: da li ona nekome nešto znači, da li je ljudi žele u svom životu, da li je neko poklanja svojim prijateljima, da li nekome postaje prijatelj, da li je neko nosi u svom ruksaku, recimo, jer želi da je uvek ima pored sebe... ako su odgovori potvrdni, knjiga živi. Ako nisu, ona umire. Veliki juriš je štampan u pet izdanja. Preko ovog romana upoznao sam veliki broj čitalaca sa kojima sam i dalje u kontaktu. I oni i ja volimo tu knjigu, ona nas spaja. To važi i za neke moje druge knjige, recimo, za Književnost i komentare. Nadam se da će se isto dogoditi i sa Omamom.“
Postoji jedna poslovica koja kaže „Kad kreneš da kopaš, nemoj kopati do dna“. Crnjanski u Vašem romanu kopa bez straha do dna, od čega Vi zazirete u potrazi za onim što je najbliže istini?
„Da, Crnjanski i Verulović u romanu Omama počinju da kopaju i kopaju do dna. Po tome se njih dvojica razlikuju od drugih junaka ovog romana. Oni se ne zaustavljaju, ja se ne zaustavljam. Pratim ih zato što volim tu beskompromisnost, posebno kada je spoznaja u pitanju. Hajdemo da odemo do kraja, to kažem i svojim studentima. A kraj, to su krajnje ili najdublje posledice nekih fenomena koji, na površni, ne izgledaju previše strašno. Zato je pisanje neka vrsta kopanja ili ga bar ja tako shvatam.“
Da li je marketing u izdavaštvu zagospodario književnom kritikom, recenzijom, vrednosnim sudovima o delu?
„Ako je marketing zagospodario književnom kritikom, za to onda svakako nisu krive izdavačke kuće i njihove marketing službe, već mediji koji su nezainteresovani za književnu kritiku. Ponajviše, međutim, krivi su sami književni kritičari. Danas stvarno niko ne očekuje da glas nekog književnog kritičara bude toliko jak da od njegove reči zavisi da li će se jedna knjiga prodavati ili ne. Nije zadatak kritičara da bude diktator, to je jasno.
Zadatak kritike jeste da donese svoj sud bez ideološkog predznaka, ali i da saopšti čitaocu nešto što on možda ne bi primetio u književnom tekstu. Problem sa kojim se kritika danas susreće jeste to što kritičari nisu sebi odgovorili na pitanja kome pišu kritike i kako ih pišu. Ja sam u književnost ušao kao književni kritičar u Politici i Večernjim novostima i znam o čemu govorim. Dok sam pisao za ove novine, uvek sam bio svestan da većina mojih čitalaca nije završila studije književnosti, ali da voli književnost. Pazio da rečnik kritike prilagodim toj činjenici. Ne smatram da su moji kritički uvidi zbog toga bili slabiji. Naprotiv.
Nisam mogao da se krijem iza terminologije, morao sam da budem jasan. Potom, smatrao sam, a smatram i dalje, da kritički tekst može istovremeno da bude i ozbiljan i šarmantan. Da može i sam da liči na književnost. Mislim da se to previđa. Dakle, ako književni kritičari danas više nemaju uticaj, to nije zato što postoji marketing, već zato što oni sami nisu odgovorili na ključno pitanje: kako pisati književnu kritiku danas. Sasvim sigurno se ona ne može pisati onako kao što se pisala pre 50 godina.“
Dobitnik ste nekoliko značajnih književnih nagrada, predajete na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Smatrate li sebe delom intelektualne elite Srbije ili je i ta reč postala samo floskula neke reklame?
„Zavisi kako shvatate reč elita. Ortega i Gaset je smatrao da elitu čine ljudi koji poseduju unutrašnju potrebu da se obraćaju nekoj normi koja ih prevazilazi, nadrasta i u čiju se službu stavljaju slobodnom voljom. Saglasan sam. Dakle, za mene je pripadnik elite, primera radi, onaj ko može da deluje u skladu sa nekim principima, čak i onda ako od toga ne samo da nema ličnu korist, nego ima i lične štete. Biti pripadnik elite ne zavisi, kao što vidite, ni od položaja ni od stepena obrazovanja. Ako sumnjamo da reč elita još uvek nešto znači, onda u tome prepoznajem nastojanje izvesnih sila da nas pretvore u masu sebičnih egocentrika. Kojima se onda lako da manipulisati.“
Jedan ste od malobrojnih pisaca koji ne kuka nad sudbinom knjige, čak tvrdite da se na ovim prostorima puno čita. Ko i šta se čita u Srbiji?
„Ako se pozovem na činjenicu da klub čitalaca mog izdavača ima oko 700.000 članova, onda to znači da 10 odsto građana Srbije ima naviku da čita knjige. To je, sasvim sam siguran, mnogo više od evropskog proseka i ta činjenica me raduje. Naravno čitalaca, kao i ljudi, ima raznih. Neki su nam lično bliži, a neki dalji. Taj fakt, međutim, ne znači da oni koji nam nisu bliski moraju biti naši neprijatelji ili da prema njima moramo da budemo mrzovoljni. Zašto bismo i bili, ako nam je lepo među bližnjima, a meni jeste.“
Kažu da loši pisci pišu samo o sebi, a oni bolji i o ljudima i događajima oko sebe. Šta uvek može da izazove Vaše interesovanje i pokrene Vas da pišete?
„Književnost počinje, kako kaže jedan nemački pisac, od ljubavi prema sebi. Ali ne sme da se tu i zaustavi. Treba da se okrene svetu. I moja književnost je okrenuta svetu, a svet su za mene stvari o kojima se ne govori, koje su gurnute u senku, koje svi osećaju, ali se niko ne usuđuje da ih imenuje. Ja pokušavam da to učinim jezikom književnosti. On nije direktan, ali mu ta indirektnost pruža i neke dodatne mogućnosti: recimo, da čitaocu omogućite ne samo to da nešto sazna, već i da to što sazna, doživi i oseti kao deo svog života. Tu moć, teoretski, ima i film ili recimo serija, ali je mnogo više kompromisa potrebno da bi se snimio film nego objavila knjiga. Zato je književnost već nekoliko vekova simbol slobode i slobodnog mišljenja. Naravno, ako je autoru stalo do slobode i slobodnog mišljenja. Ako nije, onda je i književnost samo obično papagajisanje.“
Često se može čuti da je danas pitanje ima li velikih pisaca i velikih knjiga postalo politička, a ne književna dilema. Kako Vi gledate na podobnu reč? Da li nekad strahujete od nje?
„Meni je ideološki podobna reč pre svega dosadna reč. Recimo, pre nekoliko dana sam sa suprugom gledao emisiju u kojoj je gostovao jedan regionalni autor. Posle desetak minuta vrlo predvidivih odgovora, moja supruga je kazala: Kako su ih samo naučili šta treba da kažu, a zatim je promenila kanal. Pritom, taj pisac nije ni loš pisac. Ali postoji ta predvidivost, koja prvo deluje dosadno, a potom i jadno. Umesto da čujete ličnost koja govori, vi vidite papagaja koji ponavlja unapred zadati tekst za koji zna da će mu obezbediti neke privilegije. I u tome je jedina njihova vrednost: one nisu pronicljive, tačne, poštene, već su samo korisne za onog ko ih izgovara. Jedan američki teoretičar to naziva manufaktura konsenzusa: sto ljudi ponavlja iste stvari. Ako to papagajisanje u budućnosti bude jedini put ka književnom uspehu, književnost će prestati da bude umetnost i postaće samo jedan od pojavnih oblika prostitucije. U tom slučaju, drugo nije ni zaslužila.
