Scena
18.06.2021. 09:05
Scena
25.06.2021. 07:05
Nebojša Jevrić
Urbane legende
Pancirne kape
"Nije on, majko, ranjen. Greškom je njegovo ime pročitano. Prebačen je u bolnicu jer je dobio visoku temperaturu“
U pres centar u opštini Herceg Novi negdje u sam mrak stižu dvojica novinara iz Novog Sada. Uzortili se i raspituju gdje mogu da zaduže pancire.
„Idite kod majora Jevrića, on je zadužen za pancire“, kaže im Savo Gregović koji ima ratni špicnamet Ramiz Maniti.
„Oprostite, majore“, pitaju me zbunjeno, „gde možemo da zadužimo pancire?“
„Za pancire ćemo lako“, kažem, „samo ne znam šta da vam radim za pancirne kape“.
„Ništa, uzmi im mjeru, pa ćemo da naručimo da im naprave“, kaže Čabro, a Pavke Marin im mjeri prstima čelo, dok dvojica uplašenih novinara, prvi put na ratištu, stoje u stavu mirno.
Ramiz Maniti im provjerava fizičku spremnost i tjera ih kroz hotelski hodnik da puze.
„Kada idemo na front?“, pitaju.
„Ujutru u četiri polazi helikopter. Budite na stadionu u četiri.“
I dok u četiri mi još ločemo vino, dvojica nesretnika se mrznu na stadionu. Čekajući helikopter koji neće doći da ih poveze na zadatak.
Sjutradan kod prvog spaljenog restorana na Debelom Brijegu, petnaest kilometara od linije fronta, njih dvojica me mole da uđem unutra sa puškom, da me slikaju kao u konkretnoj akciji.
Oni ostaju napolju, da me slikaju sprijeda.
„Kako ćeš me slikati sprijeda ako je akcija?“
„Treba nam to, dramatika.“
„A to, dramatika; nema problema, samo kažite.“
Kako je burazer u havajskoj košulji krenuo da me slika, opletem mu Petu Betovenovu iz apovke iznad ušiju. Ta-ta-ta-taa-a. Tri kratka rafala i četvrti do kraja šaržera.
Scena
07.06.2021. 14:05
Neđarići
Novinari popadaše u garež i krš ispred spaljene kuće.
Zabili noseve u šut i pište: „Šta je bilo? Šta je bilo…“
Ćuti, vidio sam ustaše prekoputa.“
Te večeri u hotelu oni svima pričaju kako su imali glave da izgube, i kako ih je „major Jevrić“ spasio od sigurne smrti na – Debelom Brijegu.
Odmah posle drugog „Dnevnika“ u novinarskoj sobi zvoni telefon.
Svakoga dana od medicinskog centra dobijamo spisak poginulih i ranjenih. Spisak onih koji su prebačeni u bolnicu podijeljen je na dva dijela. Na one koji su ranjeni i one koji su u bolnicu prebačeni zbog bolesti.
Dopisnik TV Crne Gore iz Herceg Novog greškom je pročitao čitav spisak zajedno.
Poslije svakog „Dnevnika“ porodice ranjenih se javljaju da pitaju za svoje.
Podižem slušalicu, a uznemireni ženski glas kaže sa druge strane.
„Ja bi ve molila da mi rečete šta je sa Perinom J. od oca Radula iz Šavnika? Oće li ni ranu preboljeti?“
Gledam spisak koji stoji ispred mene na stolu.
Ime momka za kojeg me pitaju nalazi se na spisku oboljelih.
„Nije on, majko, ranjen. Greškom je njegovo ime pročitano. Prebačen je u bolnicu jer je dobio visoku temperaturu.“
Žena ćuti, ništa ne kaže, a onda je čujem kako se obraća mužu, tamo negdje u Šavniku, na Durmitoru.
„Nije ti on, fala bogu, moj Radule, ranjen. On ti je dobio nekaku vatru, pa su ga zato stavili u bolnicu.“
„Pi, pasje pogani! Pi, govneta! E, znao sam, bogami, da će me ta fukara obrukati.“
„Ćuti, Radule, dijete nam je živo.“
„Kako ćuti, meni će ljudi doći da mu rane čestitaju, a on tako.“
Spuštam slušalicu i smijem se.
„Šta je bilo, Nebojsa?“, pita radoznalo mali ćelavi Roberto, novinar RAI uno, due, tre, kvatro.
„Ćićolina je imala spontani abortus, Roberto. Spontani.“
Komentari
