PARODIJA MAKSIMA

PARODIJA MAKSIMA


Umberto Eko: „Iz minimalnog dnevnika“; prevodioci: Mirjana Vlahović i Ljiljana Petrović Vesković; izdavač: „Vulkan“

Umberto Eko bio je italijanski pisac, filozof, esejista i lingvista. Jedan od najznačajnijih mislilaca našeg doba rođen je u Alesandriji, u italijanskoj provinciji Pijemont. Bio je redovni profesor semiotike na Univerzitetu u Bolonji. Slavu je stekao romanom „Ime ruže“ iz 1980. godine, po kojem je snimljen i kultni film. I ostali njegovi romani naišli su na sjajan prijem kako kod publike tako i kod kritike. Usledili su: „Fukoovo klatno“, „Ostrvo dana pređašnjeg“, „Baudolino“, „Tajanstveni plamen kraljice Loane“, „Praško groblje“. Od ilustrovanih izdanja, najpoznatije su svakako „Istorija lepote“ i „Istorija ružnoće“. Eko je sa suprugom Renatom Ramge imao dve velike biblioteke – jednu u Milanu, drugu u Riminiju – sa više od 50.000 naslova, među kojima je oko 1.200 retkih knjiga.

Povezane vestiPrečicom od superheroja do antiheroja

Tekstovi „Iz minimalnog dnevnika“ nastali su postupno, hronološki, od 1959. do 1972. godine, kao rezultat Ekove saradnje sa književnim časopisom „Veri“, čiji saradnici su bili mnogi autori koji će kasnije formirati čuvenu „Grupu 63“. Poput nobelovke Vislave Šimborske koja je takođe za jedan književni časopis godinama pisala „Neobaveznu lektiru“ baveći se marginalnim knjigama minimalnih tiraža, hermetičkih ili banalnih tema, i Umberto Eko se posvetio neočekivanim pojavama koje je moguće parodirati u univerzalnom i konkretnom, povremeno modernom vremenu.

umberto eko0

Tako, sagledavajući Nabokovljevu „Lolitu“, stvara njenu suprotnost do granice grotesknosti, staricu krhkih kostiju „Babitu“, za kojom uzdišu mladići, preotimajući je od suparnika, nju, oličenje prezasićene lepote, od koje veštačkim putem, farbanjem kose, umecima, peglanjem lica, estetskim intervencijama, pokušava da stvori devojku.

O prostornom razvoju Milana pre izgradnje metroa i paradoksu Ludovikove kapije, uče sve katedre arhitekture u Italiji, a piše Eko.

Povezane vestiKnjižar onog vremena

Na kraju bravura „Iz minimalnog dnevnika“ nalaze se negativne recenzije urednika neke zamišljene izdavačke kuće koji odbija rukopis „Biblije“, delo anonimnih autora, obrazlažući svoje odbijanje tezom da je izdavaču veoma teško da dođe do regulacije pojedinačnih autorskih prava u kolektivnom delu. Takođe, predlaže da Petoknjižje bude objavljeno kao pet zasebnih knjiga, uz opasku da ovim tomovima treba dati novi, zanimljiviji naslov, ni manje ni više nego „Očajnici sa Crvenog mora“, i sugeriše u nastavku velike rekonstrukcije, on, vispreni urednik, u nemilosrdnoj borbi za tiraž.

umberto eko2

I „Odiseju“ revnosni izdavački prorok odbija, pre svega zbog obaveze da se uz ovo Homerovo delo otkupe i mnoga manja, nepoznata, koja vrede malo, a i vrapci znaju da nisu Homerova. „Božanstvenu komediju“ Dantea Aligijerija, takođe smatra nepodesnom za izdavanje, zbog toga što je napisana u stihu i što je još gore, na toskanskom dijalektu. Barokni ep o Prvom krstaškom ratu „Oslobođeni Jerusalim“, autora Torkvata Tasa, objavio bi kada bi ga ovaj preradio ublažavanjem vrelih erotskih scena, da ih na kraju mogu bez većeg uzbuđenja čitati i opatice. Kao da ne zna da je pisac ovog manirističkog teksta živeo i umro u XVI veku. Pretpostavka je da svi ti bezvremeni pisci žive u današnjem vremenu i prvi put šalju svoje rukopise izdavačkim kućama. Tako bi delo čednog naslova Denija Didroa – „Kaluđerica“ bilo odbijeno zbog njegove ideje da koru hleba zarađuje baveći se korekturom i pišući dosadne enciklopedije. Takav čovek ne može napisati ništa zanimljivo ili sve što on napiše prekriveno je patinom dosade, mišljenje je promućurnog urednika. Koji je doduše odbio delo, ne pročitavši ga, formirajući na osnovu predrasude ili predubeđenja svoju recenziju nalik mehuru od sapunice, a opet čvrstoj i večnoj kao opsidijan. Isto bi neslavno prošli Servantesov „Don Kihot“, „Justina“ Markiza de Sada, Prustov roman „U potrazi za izgubljenim vremenom“, „Kritika praktičnog uma“ Emanuela Kanta, zato što postoje bar još dva dela sličnog naslova, koja se prodaju zajedno sa ovom knjigom, iako beznačajni, Kafkin „Proces“ koji je autor očigledno pisao pod pritiskom cenzure, stvarajući neimenovane likove i mesta. Ova knjiga ima potencijala i može se publikovati jedino ako se preradi. U suprotnom – ništa. Džojsovo „Fineganovo bdenje“ urednik vraća pošiljaocu zato što nije pisano na engleskom, već na nekom „đavo će ga znati kom jeziku“.

Povezane vestiLament nad humkom besmrtnika

Umberto Eko daje briljantne recenzije papirnih novčanica od pedeset hiljada, i od sto hiljada lira, obe izdate 1967. godine.

„Pismo mom sinu“ alegorija je o civilizaciji gladnoj krvi, koja fabrikuje igračke robote, lutke koje pričaju, androide i teledirigovane automobile. U toj industriji otuđenja jedino je puška stvarna. Mnoge birokrate smrti nikad nisu videle oružje ili naučile da ga svrhovito koriste.

umberto eko

Maštovitost, obrtanje perspektive, preispitivanje pojava, ponovno premišljanje, konstrukcija, dekonstrukcija, novi kontekst, spajanje nespojivog, juče i sutra, abeceda su kojoj nas je naučio Eko u svojoj neprocenjivo vrednoj prozi.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar