SAJAM KNJIGA U BEOGRADU: Velika žurka taštine i bola

SAJAM KNJIGA U BEOGRADU: Velika žurka taštine i bola

Foto Oksana Skendzic


Četrdeset godina dolazim na Sajam knjiga. Na Sajam sam prvi put došao sa Miodragom Bulatovićem. Njegovoj prestupničkoj estetici nije bilo dopušteno da plati ulaznicu. Znao je sve igre i strahove mlitavog komunizma.

“Oni su sa mnom”, rekao je pokazujući na Branu Šćepanovića, tada slavnog pisca (“Usta puna zemlje”), i mene, i prošao napred.

Ostavio je čuvare na vratima da se pitaju ko je sad pa on. Znao je da se ne usuđuju da postave pitanje. Tako je počelo moje druženje sa Sajmom. Prestupnički. Sad sam odrtavio i imam bolesnu kičmu, ali dok sam kupovao kartu za Sajam, bilo me je pomalo stid.

Ta najveća knjižara trebalo bi da radi trista šezdeset pet dana u godini i nikad nam je ne bi bilo dosta. Jurcali smo, on slavan pisac, ja žut oko kljuna, od štanda do štanda i takmičili se ko će od devojaka i gospođa na Sajmu dobiti više brojeva telefona. Nisam imao šanse sa njim. Ljubio je ruke, poklanjao knjige, ispisivao lascivne i obećavajuće posvete. Pričao sadržaje svojih novih romana koje nikad neće napisati. Svadba u Aušvicu na primer.

 Foto Oksana Skendzic

Foto Oksana Skendzic

Varao izdavače koji su hteli da budu prevareni, grebao se za primerke  svojih knjiga po štandovima, primerke koje je već posle deset metara poklanjao. Intrigario je, spletkario, puštao buve. Objašnjavao je piscima da Sajam služi samo za to da bi ozbiljan čovek maznuo neki novi komad.

Sajam se nastavljao u Klubu književnika, kod Bude i Ive u Francuskoj 7.

Bulatović je pred fajront odlazio kući, a ja sa komandom rimovanog puka “Sava Savanović” produžavao u mrak, u “Poslednju šansu”, a sutradan prvo na Sajam da lečim mamurluk.

Povezane vesti – PREPORUČUJEMO: Romani koje morate pročitati za života

Ovaj sajam je bolje od svih pokazao šta je to kapitalizam u kulturi. Ne vide se više pisci sa kesama poklonjenih knjiga. Niko nikom knjigu ne poklanja. Sećam se Brane Crnčevića. Prilazi mu jedna gospođa  i pita ga: “Izvinite, jeste li vi gospodin Cnjanski?” “Naravno, gospođo!”, veselo će Brana. “Ja sam još dobro prošao”, kaže Brana posle. “Kostu Čavoškog su pitali da li je on onaj filozof  Čaušesku.

Na bilbordima Isidora Bjelica, Mira Bobić, Ljilja Habjanović… Dame su sposobnije u marketingu. Dokaz da se žensko pismo kod nas više čita kao i u svetu. Na drugom kraju u sajamskom bifeu položaj drže Čemerni Knez i Mariokov. Ni tu nije lako uteći. Izmešali se živi i oni koji su odavno mrtvi.

Glavnom sajamskom ulicom prolazi na konju Stanislav Krakov. Otpija iz čuture i kaže: “Na šta to ličite, bre”. Na Bulevaru Danila Kiša, Dušan Jaglikin, pisac kojeg su svi zaboravili a tek je koju deceniju mrtav, ide okružen svojim čitaocima. Sa gornjeg kruga gledam ljudski mravinjak. Ljude koji umesto torbi nose kesice. Sa tugom gledam Sajam pretvoren u nešto sasvim drugo. Nekada je Sajam bio najvažni događaj na književnom nebu. Listam knjigu “Samoubistva pisaca”, ali nemam para da je kupim. Mnogo debela knjiga. Više je pesnika pucalo u sebe nego kockara.

Foto Oksana Skendzic

Foto Oksana Skendzic

Sajam knjiga. Velika žurka taštine i bola. Ko uđe, kajaće se. Ko ne uđe, kajaće se. Šest stotina štandova. Strasna sedmica srpskih pisaca.Veliki dani knjige. Šta se izmenilo? Pisci su odavno i poniženi i marginalizovani. Tih sedam dana godišnje je jedino vreme kad su pisci na listi interesovanja novina. Sve je isto samo nema više “Prosvete”, “Bigza”, “Narodne knjige”… Sve je isto samo što više ne navraćaju Pekić, Bulatović, Kiš, Ćopić i Desanka. Sve je isto samo što nema više onih koji su Sajam doživljavali kao najveću kafanu na Balkanu.

Nema Ambrozija Maroševića, Milisava Krsmanovića, Ace Sekulića, Brane Petrovića… Danima i mesecima se posle pričalo ko je od izdavača imao najbolju rakiju. Ko je od izdavača imao najbolji viski. Ko najbolje vino.

Sve se promenilo. Nekad su se pisci vraćali natovareni knjigama, poklonima izdavača. Sad knjige poklanjaju retko. I to uglavnom one koje su osuđene na čamljenje u magacinima.

Foto Oksana Skendzic

Foto Oksana Skendzic

Ovo je Soros sajam. Velika hobotnica Soros fondacije u sprezi sa partiokratijom. I mnogo mladih ljudi sa kesama punim knjiga i prospekata. Kakav je to sajam na kojem nećeš sresti Momu Kapora. Kakav je to sajam na kojem nećeš sresti Miodraga Bulatovića kako uzima telefone od prelepih dugonogih hostesa. Uzalud svira u podne orkestar u “Šest topola”. Kafana je prazna. Nema direktora koji vode pisce na ručak, nema potpisivanja računa. Mi smo potpisivali knjige a oni račune za klopu i piće. Ribari ljudskih duša još nisu stavili sasvim svoju šapu na Sajam. Srećom, srećem pisca i knjigoznalca Labuda Dragića.

“Kako je, Labude?”

Povezane vesti – KASNI JADI: Zašto je danas važan Danilo Kiš?

“Sajam me podseća na veliki kokošinjac gde su po prstenovima koke nosilje, a u centru velike tovljene državne kokoši za supu. Nema one ape bazda i behuta pa se lakše diše, ali se ulazi, izlazi kroz rogljasta vrata gde te gvozdene poluge šašolje po mošnicama. Video sam sinoć veliku skupinu pisaca i mislim da je to najponiženija branša koja nastanjuje planetu, i zato ih je najlakše korumpirati, potkupiti i ubediti da lažu.”

 Foto Oksana Skendzic

Foto Oksana Skendzic

Sajam u potpunosti pruža sliku puta kojim idemo, druže Tito, mi ti se kunemo. Odjednom velika gužva, ne znam šta se dešava. Kad ono neka promocija. Sa svih strana grmačiše put poslužaonika sa hranom izgladneli pisci. Predah knjige gde treba i pobegoh na sprat Hale 4 među stare knjige.

Kad eto ti otud Božidara Bjelice. Sa dečačkim osmehom i radostan što svakog novog pisca sreće. Autora romana “Državni udar Hercega Stjepana”. Na glavi mu kačket na kojem piše “Državni udar”. Kakav bi on Božo Bjelica bio da mu kape nije.
“Kako je na Sajmu?”, pitam.

 Foto Oksana Skendzic

Foto Oksana Skendzic

“Rado ću se priključiti onima koji za Sajam knjiga kažu da je to veliki vašar i veliki praznik istinskih ljubitelja knjige. Uživam, i kao čitalac i kao pisac, kad vidim taj svijet koji juri i traži svoje knjige, svoje likove, svoj svijet, svoje pisce, svoj neiscrpan i svakom svojstven izvor intelektualnog i duhovnog okrepljenja. Neumorno satima traže njima upućene misli iz nekog bliskog ili dalekog svijeta i fizički umorni, sa pretrpanim torbama i šarenim kesama, odlaze u svoju stvarnost, koja ponekad i nije lijepa, a knjige koje odnose podariće im malo svjetlosti, ukazati na put, darovati neko čulno ili umno zadovoljstvo.

Vječno pitanje većine pisaca je zašto pišu i treba li da pišu. Sajam poput ovog beogradskog daje jednoznačan odgovor. Sem toga, Sajam knjiga, moram priznati i Sajam automobila, jedini su koje nisu uništili digitalna čudesa i čudesa interneta.

Meni lično Sajam knjiga je lijepa prilika da, sem čitalaca i knjigoljubaca, sretnem i svoje kolege. Neke, najbolje od nas, koji su nas napustili, vidim između redova u njihovim knjigama koje prelistavam, dok istovremeno listam i svoja sjećanja.”

Povezane vesti – ČAROBNJACI, VILENJACI I ČOKOLADA… Najbolje dečje knjige svih vremena

Vice Dardić na sajmovima knjiga je uvek bio i ostao nezaboravan recitator. Znao je napamet sve najlepše stihove naših najboljih pesnika. Govorio ih je u Đurinoj kući, na književnim večerima, gde god bi ga pozvali. Recitovao je na promocijama na Sajmu.

Foto Oksana Skendzic

Foto Oksana Skendzic

“Sajam nekad i sad. Nekad sam mlad i prejak trčao do Sajma da u šarenilu knjiga, recitujući, osvajam najlepše devojke. Knjige su me cele godine verno čekale u knjižarama i bibliotekama. Danas nejak i star, što ne priznati, dolazim pod ogromne kupole uzaludno se nadajući da ću sresti stare prijatelje. Bože, šta bih dao da me tamo čekaju Brančilo, Sekulić, Krco, Ambro.”

Neven Milaković, pesnik iz Bara, koji je krenuo na dalek put da dođe na Sajam, ne krije svoje razočaranje dok ispijamo kafu umorni od bazanja između štandova.

sajam-vizual-710x399

“Pojma nemam zbog čega, prva asocijacija na ovu kulturnu svetkovinu: fantomski bol. Medicinski fenomen koji se manifestuje na mjestu gdje se nekada nalazio dio tijela, najčešće ruka ili noga. Pa evo i ja, uprkos svemu, uprkos starletama, blogerkama, iritantnim voditeljkama, sponzorušama… koje su se otisnule u književne vode, a istisnule istinske pisce, pa čak i svjetske klasike, još uvijek ne mogu da se oduprem potrebi da se nađem na licu mjesta, da ne kažem na mjestu zločina. No, dobro, nije sve ni tako crno. Biće tu i mojih ispisnika, zanesenjaka koji zaludno tragaju za starim dobrim vremenima, kada se znalo ko piše, a ko hartiju urniše, kada se knjige nijesu vrednovale po broju snošaja, ispaljenih metaka i bijelih crta. Pravićemo se da ne zapažamo da su redovi pred kioscima sa brzom hranom višestruko duži no oni pred štandovima sa knjigama Andrića, Crnjanskog, Pekića… O onima pred gorepomenutim spisateljicama ne želim ni da mislim. Zabavljaćemo se nagađajući ko je kojoj the ghost writer, iliti pisac iz sjenke, te koji se bolje omrsio stavljajući svoj dar u najam novokomponovanoj eliti. Ajde dobro, da ne mračim više, ipak se okreće, ko zna, možda me vrijeme demantuje, jer vrijeme je majstorsko rešeto, valjda ni ovi što su prošli sito i rešetke nijesu vječni.”

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

 

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar