Kada je završio srednju školu u Zemunu i vratio se u porodičnu kuću u Šidu, već je bio zaljubljen u slikarstvo. Međutim, njegov otac je želeo da mu sin postane advokat, ali je Savina majka je uspela da ga ubedi da pusti Savu da u Višoj školu za umjetnost i obrt u Zagrebu započne, zvanično, svoj slikarski život.
Prekretnica u Šumanovićevoj karijeri bilo je putovanje u Pariz krajem 1920. godine. Tamo je proveo pola godine radeći u ateljeu poznatog profesora umetnosti i post-kubiste Andrea Lota, koji je Savu veoma cenio. Njihova saradnja je potpuno promenila život mladog umetnika u usponu. Sava je, po ugledu na svog mentora koristio tehnike iz kasnog konstruktivizma, oslanjajući se na kubizam.
Međutim, kada se vratio iz Pariza 1921. doživeo je ogromno razočaranje na svojoj izložbi u Zagrebu, gde publika nije prihvatila modernu umetnost, a Sava je naišao na prilično oštre i negativne kritike.
Vrativši se u Srbiju, počeo je da slika ženske aktove i pejzaže iz okoline Šida, a ovi motivi su dominiraju na platnima do kraja njegovog života.
Odlučuje da ponovo ode u Pariz 1925, ali ovog puta mu boravak u francuskoj prestonici nije bio potpuno zadovoljavajući. Iako je u to vreme naslikao neke od svojih najboljih dela, uključujući slike “Doručak na travi” i “Pijani brod” i dalje je nailazio na negativne kritike publike i slikarskih kritičara.
Psihički iscrpljen, vraća se u Šid posle tri godine provedene u Parizu. U gradu u kojem je odrastao, organizovao je niz izložbi koje su ga napokon proslavile. Uprkos slavi, nije zapostavio ni svoj privatni život – učio je engleski jezik, pohađao časove plesa i zajedno sa svojim prijateljima posećivao izložbe drugih umetnika tog perioda.
Kada je Šid tokom Drugog svetskog rata postao deo Nezavisne države Hrvatske, ćirilično pismo je u tom gradu postalo zabranjeno. U znak protesta zbog zabrane zvaničnog srpskog pisma, Sava Šumanović je od tada odbijao da potpisuje svoje slike, a umesto toga ih je označavao samo godinom nastanka.
Za vreme jedne ustaške akcije, 28. avgusta 1942. godine, Sava Šumanović je uhapšen, odveden u Sremsku Mitrovicu i tamo streljan zajedno sa 120 Šiđana i Mitrovčana. Na taj tragičan način završio se život jednog od najvećih srpskih slikara. Sahranjen je u zajedničkoj grobnici sa ostalim streljanim žrtvama.
Galeriju Save Šumanovića je 1952. godine u Šidu osnovala njegova majka. Tamo je izložena većina Savinih slika, sadrži više od 300 radova.
