Silos

Kad su se iz­bje­gli­ce po­vu­kle, i mi smo kre­nu­li pre­ma Met­ku.

Zadružni dom, u ko­me je bio smje­šten ma­tič­ni ured sa knjigama vjen­ča­nih, po­go­di­la je gra­na­ta.

„Sad sam raz­ve­den, mo­ram da ča­stim, iz­go­r­je­le su knji­ge vjen­ča­nih“, mu­mlao je Sa­šo Ku­pre­ša­nin i uva­lji­vao mi fla­šu s ra­ki­jom.

Po­vu­kli smo se do Met­ka, na­pu­sti­li Go­spić, a pe­to­ri­cu na­ših lju­di zabo­ra­vi­li smo na si­lo­su u Go­spi­ću. Jed­no­stav­no smo ih za­bo­ra­vi­li. Ni­ko se ni­je sje­tio da ih oba­vi­je­sti.

Na­li­va­ju­ći se vi­nom, od­vu­kao sam se do fi­skul­tur­ne sa­le, gdje je voj­ska no­ći­va­la na stru­nja­ča­ma.

Vra­ta su bi­la ot­klju­ča­na.

Ni­je se ču­lo hr­ka­nje.

Ni­je se ču­lo ni­šta.

Pi­pa­ju­ći sti­gao sam do ćo­ška, spu­stio fla­šu i ra­nac po­red se­be, po­krio se ši­nje­lom i po­to­nuo u mrak.

Bu­dio sam se du­go, gle­da­ju­ći u pla­fon na ko­me je bi­la ve­li­ka ružna mr­lja od vla­ge.

Na­po­lju je si­ja­lo sun­ce.

Pri­je ne­go što usta­nem, htio sam da is­pu­šim ci­ga­ru, po­sljed­nju ci­ga­ru za ko­ju sam si­gu­ran da sam je šte­ko­vao u dže­pu vojničke blu­ze.

Ali ni­sam imao upa­lja­ča.

Ne­gdje sam ga u mra­ku si­noć iz­gu­bio.

Po­kri­ven će­be­tom pre­ko gla­ve, do me­ne je ležao čo­vjek.

„Kom­ši­ja, de otri zu­be“, re­kao sam ot­pi­ja­ju­ći go­lem gu­tljaj.

On je ću­tao.

„Da ne­maš možda va­tre?“

Tek ta­da, pri­mi­je­tio sam kr­va­vu ja­stuč­ni­cu, na ko­joj je onaj do me­ne ležao.

Pre­no­ćio sam u sa­li sa mr­tva­cem.

Do nje­ga je ležao dru­gi. Ne­po­kri­ve­na li­ca. Onaj dru­gi ko­ga u mra­ku ni­sam vi­dio.

Pret­hod­nog da­na upa­li su Hr­va­ti sa dva tran­spor­te­ra. Za­pa­li­li ne­ko­li­ko ku­ća, po­u­bi­ja­li one ko­ji ni­su uspje­li da po­bjeg­nu. A on­da su oba tran­spor­te­ra, pu­na mu­ni­ci­je na­mi­je­nje­ne opkoljenom hr­vat­skom se­lu Lo­vin­cu, od­le­tje­la u va­zduh.

Ovu dvo­ji­cu si­gur­no su do­ni­je­li ju­če po mra­ku, iz Po­či­te­lja. I ni­su ima­li gdje da ih smje­ste.

Osje­ćao sam se kao Ba­be­ljev ju­nak u je­vrej­skoj ku­ći.

Ve­li­ka ze­le­na mu­va zu­ja­la je oko le­ša, ko­me je me­tak od protiv­a­vi­on­ca raz­dro­bio če­ljust.

A on­da sam po­čeo da se smi­jem. Sje­tio sam se ka­ko pro­šli put, u ovoj is­toj sa­li, ni­­sam mo­gao da za­spim zbog hr­ka­nja. Gr­mlja­vi­na gra­na­ta i puc­nji ni­­su mi sme­ta­li, ali hr­ka­nje mi nije da­lo da za­spim.

Ovi bar ni­su hr­ka­li.

Iz­vla­čio sam se po­put gmi­zav­ca, iz ja­zbi­ne, žmir­ka­ju­ći na sun­cu.

Vidite još

Izložba: Mika Alas i sve što nismo znali o njemu

Ne propustite

Izložba: Mika Alas i sve što nismo znali o njemu

Maj nam donosi brojne pozorišne premijere

Bogat program

Maj nam donosi brojne pozorišne premijere

Neki klinci još sviraju rok

Za njih će se tek čuti

Neki klinci još sviraju rok

Video

Muzej na otvorenom

Književni guru

Muzej na otvorenom

Is­pred auto­bu­sa, ko­ji je do­ve­zao do­bro­volj­ce, ču­lo se psovanje, vi­ka. Svi su jed­ni dru­ge optuživali za ono što se juče do­go­di­lo.

Za­bo­ra­vi­li smo pe­to­ri­cu lju­di na si­lo­su kao ki­šo­bran kad zabora­viš, kao ši­bi­cu kad ti osta­ne na sto­lu.

Oko pod­ne sti­že Du­le Or­lo­vić, ope­ra­ti­vac iz Kni­na.

„Aj­de­mo, mom­ci, aj­de­mo, do­bri mom­ci, gar­da je voj­ska, zar ni­je?“

Du­le je oda­brao se­dam­na­e­sto­ri­cu i kre­nu­li smo na­zad pre­ma Go­spi­ću, da iz­vla­či­mo pe­to­ri­cu mo­ma­ka ko­je smo – za­bo­ra­vi­li.

Iz tor­bi­ce, ko­ju je ne­ko tu po­red zi­da osta­vio, iz­vu­kao sam dva okvi­ra za svoj auto­mat.

Kod ari­šo­ve plantaže is­ko­či­li smo iz auto­bu­sa i kre­nu­li kroz šu­mu. Nizbr­do, na­zad pre­ma Go­spi­ću.

Sa ivi­ce šu­me vi­dio se si­los. Iz­me­đu si­lo­sa i šu­me na­la­zi­lo se „Ini­no“ skla­di­šte s naf­tom.

Iz­me­đu skla­di­šta i si­lo­sa ce­sta.

Na ce­sti, i sa jed­ne i sa dru­ge stra­ne, na ra­sto­ja­nju od osam­sto me­ta­ra na­la­zi­la su se dva tran­spor­te­ra ko­ji su tu­kli uli­cu. Treba­lo je da se spu­stimo kroz skla­di­šte do ce­ste, da bi onoj pe­to­ri­ci, ko­ji su se na­la­zi­li na si­lo­su, omo­gu­ći­li da pre­đu ulicu.

„Šip­tar, si­la­zi, do­la­zi­mo da te va­di­mo!“

Na kra­ju, Ra­de Šip­tar se ja­vlja.

Ču­je nas on, ali nas ču­ju i Hr­va­ti.

„Je­bo va­đe­nje, ro­kaj­te bo­vu (tran­spor­ter), eno je osam­sto meta­ra niz put“, ku­ku­ri­je­če Šip­tar sa si­lo­sa.

„Si­la­zi, Šip­tar, je­bem ti ma­ter.“

Niz „Ini­no“ skla­di­šte, pre­ko li­va­de, vi­še ko­tr­lja­ju­ći se ne­go trče­ći, nas če­tvo­ri­ca si­la­zi­mo do ce­ste.

Če­da ma­ka­za­ma od ba­jo­ne­ta sije­če žicu.

Uli­je­će­mo u ka­nal po­red pu­ta.

Šip­tar vu­če dva san­du­ka sa mu­ni­ci­jom za bro­ving.

A bro­ving su ba­ci­li sa kro­va si­lo­sa.

„Aj­de, no­vi­nar, uzmi, bre, ovaj san­duk.“

Kre­nuo sam da po­dig­nem san­duk, i od­jed­nom čuo, baš čuo – kvrc.

Ne­što je pu­klo, pr­snu­lo, za­škri­pa­lo mi u le­đi­ma.

Osje­tio sam oštar bol u kič­mi i vi­še iz po­lu­sag­nu­tog položaja ni­sam mo­gao da se po­mje­rim.

Po­mi­slio sam da me je po­go­dio me­tak. Ali ni­je bi­lo kr­vi. Čeda, Ra­de Šip­tar, De­da Mla­de­no­vić, tr­ča­li su pre­ma šu­mi dok su ih osta­li po­kri­va­li va­trom.

A ja sam sta­jao na­sred li­va­de u po­lu­pog­nu­tom položaju, sa dva san­du­ka mu­ni­ci­je, i ni­sam mo­gao da se mak­nem.

Uko­či­lo me. Iši­jas.

A on­da je me­tak od pro­tiv­a­vi­on­ca ras­ci­je­pio dr­vo is­pred mene. I ja sam sko­čio kao zec.

Da­lje se ne sje­ćam.

Tih sto me­ta­ra što mi je pre­o­sta­lo do šu­me pre­tr­čao sam, kasni­je su mi pri­ča­li, kao Ben Džon­son. I sru­šio se u za­klon. San­du­ci sa mu­ni­ci­jom osta­li su na li­va­di.