Scena
07.05.2021. 15:11
Nebojša Jevrić

Urbane legende

Silos

Boris Dragojević ilustracija
Izvor: Boris Dragojević

"Pre­no­ćio sam u sa­li sa mr­tva­cem. Do nje­ga je ležao dru­gi. Ne­po­kri­ve­na li­ca. Onaj dru­gi ko­ga u mra­ku ni­sam vi­dio."

Kad su se iz­bje­gli­ce po­vu­kle, i mi smo kre­nu­li pre­ma Met­ku.

Zadružni dom, u ko­me je bio smje­šten ma­tič­ni ured sa knjigama vjen­ča­nih, po­go­di­la je gra­na­ta.

„Sad sam raz­ve­den, mo­ram da ča­stim, iz­go­r­je­le su knji­ge vjen­ča­nih“, mu­mlao je Sa­šo Ku­pre­ša­nin i uva­lji­vao mi fla­šu s ra­ki­jom.

Po­vu­kli smo se do Met­ka, na­pu­sti­li Go­spić, a pe­to­ri­cu na­ših lju­di zabo­ra­vi­li smo na si­lo­su u Go­spi­ću. Jed­no­stav­no smo ih za­bo­ra­vi­li. Ni­ko se ni­je sje­tio da ih oba­vi­je­sti.

Na­li­va­ju­ći se vi­nom, od­vu­kao sam se do fi­skul­tur­ne sa­le, gdje je voj­ska no­ći­va­la na stru­nja­ča­ma.

Vra­ta su bi­la ot­klju­ča­na.

Ni­je se ču­lo hr­ka­nje.

Ni­je se ču­lo ni­šta.

Pi­pa­ju­ći sti­gao sam do ćo­ška, spu­stio fla­šu i ra­nac po­red se­be, po­krio se ši­nje­lom i po­to­nuo u mrak.

Bu­dio sam se du­go, gle­da­ju­ći u pla­fon na ko­me je bi­la ve­li­ka ružna mr­lja od vla­ge.

Na­po­lju je si­ja­lo sun­ce.

Pri­je ne­go što usta­nem, htio sam da is­pu­šim ci­ga­ru, po­sljed­nju ci­ga­ru za ko­ju sam si­gu­ran da sam je šte­ko­vao u dže­pu vojničke blu­ze.

Ali ni­sam imao upa­lja­ča.

Ne­gdje sam ga u mra­ku si­noć iz­gu­bio.

Po­kri­ven će­be­tom pre­ko gla­ve, do me­ne je ležao čo­vjek.

„Kom­ši­ja, de otri zu­be“, re­kao sam ot­pi­ja­ju­ći go­lem gu­tljaj.

On je ću­tao.

„Da ne­maš možda va­tre?“

Tek ta­da, pri­mi­je­tio sam kr­va­vu ja­stuč­ni­cu, na ko­joj je onaj do me­ne ležao.

Pre­no­ćio sam u sa­li sa mr­tva­cem.

Do nje­ga je ležao dru­gi. Ne­po­kri­ve­na li­ca. Onaj dru­gi ko­ga u mra­ku ni­sam vi­dio.

Pret­hod­nog da­na upa­li su Hr­va­ti sa dva tran­spor­te­ra. Za­pa­li­li ne­ko­li­ko ku­ća, po­u­bi­ja­li one ko­ji ni­su uspje­li da po­bjeg­nu. A on­da su oba tran­spor­te­ra, pu­na mu­ni­ci­je na­mi­je­nje­ne opkoljenom hr­vat­skom se­lu Lo­vin­cu, od­le­tje­la u va­zduh.

Ovu dvo­ji­cu si­gur­no su do­ni­je­li ju­če po mra­ku, iz Po­či­te­lja. I ni­su ima­li gdje da ih smje­ste.

Osje­ćao sam se kao Ba­be­ljev ju­nak u je­vrej­skoj ku­ći.

Ve­li­ka ze­le­na mu­va zu­ja­la je oko le­ša, ko­me je me­tak od protiv­a­vi­on­ca raz­dro­bio če­ljust.

A on­da sam po­čeo da se smi­jem. Sje­tio sam se ka­ko pro­šli put, u ovoj is­toj sa­li, ni­­sam mo­gao da za­spim zbog hr­ka­nja. Gr­mlja­vi­na gra­na­ta i puc­nji ni­­su mi sme­ta­li, ali hr­ka­nje mi nije da­lo da za­spim.

Ovi bar ni­su hr­ka­li.

Iz­vla­čio sam se po­put gmi­zav­ca, iz ja­zbi­ne, žmir­ka­ju­ći na sun­cu.

Vidite još

Is­pred auto­bu­sa, ko­ji je do­ve­zao do­bro­volj­ce, ču­lo se psovanje, vi­ka. Svi su jed­ni dru­ge optuživali za ono što se juče do­go­di­lo.

Za­bo­ra­vi­li smo pe­to­ri­cu lju­di na si­lo­su kao ki­šo­bran kad zabora­viš, kao ši­bi­cu kad ti osta­ne na sto­lu.

Oko pod­ne sti­že Du­le Or­lo­vić, ope­ra­ti­vac iz Kni­na.

„Aj­de­mo, mom­ci, aj­de­mo, do­bri mom­ci, gar­da je voj­ska, zar ni­je?“

Du­le je oda­brao se­dam­na­e­sto­ri­cu i kre­nu­li smo na­zad pre­ma Go­spi­ću, da iz­vla­či­mo pe­to­ri­cu mo­ma­ka ko­je smo – za­bo­ra­vi­li.

Iz tor­bi­ce, ko­ju je ne­ko tu po­red zi­da osta­vio, iz­vu­kao sam dva okvi­ra za svoj auto­mat.

Kod ari­šo­ve plantaže is­ko­či­li smo iz auto­bu­sa i kre­nu­li kroz šu­mu. Nizbr­do, na­zad pre­ma Go­spi­ću.

Sa ivi­ce šu­me vi­dio se si­los. Iz­me­đu si­lo­sa i šu­me na­la­zi­lo se „Ini­no“ skla­di­šte s naf­tom.

Iz­me­đu skla­di­šta i si­lo­sa ce­sta.

Na ce­sti, i sa jed­ne i sa dru­ge stra­ne, na ra­sto­ja­nju od osam­sto me­ta­ra na­la­zi­la su se dva tran­spor­te­ra ko­ji su tu­kli uli­cu. Treba­lo je da se spu­stimo kroz skla­di­šte do ce­ste, da bi onoj pe­to­ri­ci, ko­ji su se na­la­zi­li na si­lo­su, omo­gu­ći­li da pre­đu ulicu.

„Šip­tar, si­la­zi, do­la­zi­mo da te va­di­mo!“

Na kra­ju, Ra­de Šip­tar se ja­vlja.

Ču­je nas on, ali nas ču­ju i Hr­va­ti.

„Je­bo va­đe­nje, ro­kaj­te bo­vu (tran­spor­ter), eno je osam­sto meta­ra niz put“, ku­ku­ri­je­če Šip­tar sa si­lo­sa.

„Si­la­zi, Šip­tar, je­bem ti ma­ter.“

Niz „Ini­no“ skla­di­šte, pre­ko li­va­de, vi­še ko­tr­lja­ju­ći se ne­go trče­ći, nas če­tvo­ri­ca si­la­zi­mo do ce­ste.

Če­da ma­ka­za­ma od ba­jo­ne­ta sije­če žicu.

Uli­je­će­mo u ka­nal po­red pu­ta.

Šip­tar vu­če dva san­du­ka sa mu­ni­ci­jom za bro­ving.

A bro­ving su ba­ci­li sa kro­va si­lo­sa.

„Aj­de, no­vi­nar, uzmi, bre, ovaj san­duk.“

Kre­nuo sam da po­dig­nem san­duk, i od­jed­nom čuo, baš čuo – kvrc.

Ne­što je pu­klo, pr­snu­lo, za­škri­pa­lo mi u le­đi­ma.

Osje­tio sam oštar bol u kič­mi i vi­še iz po­lu­sag­nu­tog položaja ni­sam mo­gao da se po­mje­rim.

Po­mi­slio sam da me je po­go­dio me­tak. Ali ni­je bi­lo kr­vi. Čeda, Ra­de Šip­tar, De­da Mla­de­no­vić, tr­ča­li su pre­ma šu­mi dok su ih osta­li po­kri­va­li va­trom.

A ja sam sta­jao na­sred li­va­de u po­lu­pog­nu­tom položaju, sa dva san­du­ka mu­ni­ci­je, i ni­sam mo­gao da se mak­nem.

Uko­či­lo me. Iši­jas.

A on­da je me­tak od pro­tiv­a­vi­on­ca ras­ci­je­pio dr­vo is­pred mene. I ja sam sko­čio kao zec.

Da­lje se ne sje­ćam.

Tih sto me­ta­ra što mi je pre­o­sta­lo do šu­me pre­tr­čao sam, kasni­je su mi pri­ča­li, kao Ben Džon­son. I sru­šio se u za­klon. San­du­ci sa mu­ni­ci­jom osta­li su na li­va­di.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Sipac
Ilustracija Milenko Mihajlović

Urbane legende

30.04.2021. 12:34

Sipac

Povlačenje

Urbane legende

ilustracija priče
14.04.2021. 13:09

Povlačenje

Close
Vremenska prognoza
clear sky
24°C
17.09.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve