Scena
24.08.2023. 22:35
Scena
31.08.2023. 23:00
Silvana Hadži-Đokić
Preporuka za čitanje
Nemušti jezik
Oja Bajdar rođena je u Istanbulu 1940. U završnom razredu Francuske devojačke gimnazije “Notr Dam de Sion“ napisala je roman “Alah je zaboravio svoju decu“ zbog koga umalo nije izbačena iz škole.
Diplomirala je sociologiju na Istanbulskom univerzitetu 1964. Iste godine dobila je zvanje asistenta. Pošto je Veće profesora dva puta odbilo njenu doktorsku tezu “Rađanje radničke klase u Turskoj“, studenti su u znak protesta okupirali fakultet. Bila je to takozvana prva okupacija univerziteta. U periodu 1972–1974. i 1976–1984. radi kao kolumnista. Posle vojnog udara 12. septembra 1980. napušta zemlju.
Za zbirku priča “Zbogom, Aljoša“, koju je napisala 1991, dobija nagradu “Sait Faik“, a za roman “Pisma turskih mačaka“, koji danas predstavljam, dobila je nagradu “Junus Nadi“. Po povratku u Tursku radila je kao redaktor “Enciklopedije Istanbula“ i kao glavna urednica “Enciklopedije sindikata u Turskoj“. Godine 1998. objavila je roman “Povratak nikuda“, zatim “Njegov pepeo je ostao vreo“, za koji je dobila nagradu “Orhan Kemal“. Za roman “Vrata od judinog drveta“, objavljen 2004, dobija nagradu za književnost “Dževdet Kudret“.
U vrlo specifičnom stilu, Bajdar u romanu “Pisma turskih mačaka“ suprotstavlja društvo mačaka i društvo ljudi, prikazujući mačke kao liberalnije i civilizacijski naprednije, dok čovek odavno, da ne kažem od iskona, nastupa i napreduje sa pozicije sile.
Recimo, egipatske svete životinje u ljubavi nemaju nikakvih limita i predrasuda. Da li će se voleti mlad mačak i mačka od njega znatno starija, lepi i ružni primerci, nebitno je, kod njih nema drame, tamo gde kod ljudi nastaje.
Mačja vezanost za kuću u kojoj stanuje je gotovo mitska. Ali, postoje i izuzeci, kada se udružene bore da pomognu nekom. Tada svojim nemuštim jezikom, pišući svoja mačja pisma ili kratke poruke, već u zavisnosti od afiniteta i temperamenta, čine čuda.
Jedan od najtežih problema je kastracija, koju mačke oba pola doživljavaju tragično, kao izraz nasilja ljudi prema svojim kućnim ljubimcima, što svakako ne može da se danas uradi a sutra da se pokaje i pokuša da vrati na staro prirodno, milenijumima netaknuto stanje. Postoje mačke koje su imale tu sreću da su stekle potomstvo i konačno, mada ne u čovečanskom posesivnom stilu, preko “mačjih pisama“ ostaju u stalnom kontaktu sa njim, ali ne živeći kao supervizori, razoritelji, brutalni ili psihički teroristi ili kontrol frikovi.
Harizma Bajdareve, koja je prati od srednje škole, od romana “Alah je zaboravio svoju decu“, nikada u knjigama nije apolitična, naprotiv, opisuje nasilje koje se dešava u Turskoj, političku borbu, opipljivu i opasnu kao vatru.
Narod pati, gine, prati ga tajna policija ne samo u Turskoj, a parafraziraću povratnike u zemlju, oni se vraćaju na groblje.
Ipak, kada bi sve ostalo da se rešava ljudskom pameću i sposobnošću, bilo bi puno praznina i tragičnih pogrešnih procena. Ali, kada se kolonija, da ne kažem klasa mačaka, poveže neverovatnom intuicijom, šestim čulom koje je u ljudskom rodu zakopano kao u grobu, dobija se slabašna impresija ravna čovečjem repu ili slepom crevu, i koječemu što smo kolektivno zaboravili, vidimo jednu uzbudljivu priču razmotrenu sa svih strana, koja prelazi ne samo kuće, već i gradove, regione i kontinente.
Mačke su gospodarice unutrašnjeg svemira, spremne da se žrtvuju za ljude, kao za pripadnike svoje zajednice, dok čovek razmišlja i dalje sa pozicije moći.
Komentari
