Scena
14.07.2021. 08:00
Scena
26.07.2021. 21:00
Silvana Hadži-Đokić
Preporuka za čitanje
Umetnost autonomna ili po porudžbini
Žoze Saramago, nobelovac, pisac iz drugog pokušaja, sasvim se posvetio književnosti u 55. godini, a pronašao ljubav svog života u 64, takođe iz drugog pokušaja, Španjolku, Pilar del Rio, posle čega je napisao svoje najbolje romane. Knjigom „Priručnik o slikanju i pisanju“ započinje ciklus od tridesetak godina u kome je obelodanio petnaest fantastičnih romana. Zahvaljujući prizivu, čežnji i pojavi svoje Muze. Posle primanja Nobelove nagrade za književnost, živeo je još dvanaest godina, najviše zbog nje.
Najpoznatija dela su mu: „Jevanđelje po Isusu Hristu“, kapitalni literarni apokrif, „Godina smrti Rikarda Reiša“, „Slepilo“, „Kain“, „Pećina“, „Sva imena“, „Povest o opsadi Lisabona“, „Putovanje kroz Portugaliju“, „Zapis o pronicljivosti“, „Sedam Sunaca i Sedam Luna“, „Putovanje jednog slona“ i „Smrt i njeni hirovi“.
Svoj roman „Priručnik o slikanju i pisanju“ Saramago smešta u poslednju godinu Salazarove vladavine, u 1968. Dugogodišnja diktatura u zemlji je obruč koji se steže oko glavnog junaka, svih Portugalaca i njihovih afričkih kolonija.
Vreme mecena i slavnih slikara je prošlo. Renesansa, realizam, romantizam, barok, neoklasicizam, impresionizam, ekspresionizam bile su aristokratske, nadahnute, elitističke tehnike, dostupne samo bogatima, vladarima. Nova umetnost, brojni pravci nastali početkom XX veka demokratizuju umetnost i uvode tržišnu privredu u ovu autonomnu oblast. Talenat više nije neophodan uslov. Dovoljan je i zanat.
H. je slikar portreta po narudžbini. Živi u Lisabonu, deluje u neslobodi, a oni koji ga povremeno angažuju da im izradi portret očekuju svoju ulepšanu sliku, bez mana.
Scena
07.07.2021. 17:05
Sveta Anastasija - Šta čeka Srbe
Scena
07.07.2021. 10:18
Iskrojiti nevidljivo
Upravo u intervencijama, ucenama, zahtevima da slikar previđa vidljive mane modela, kao da portret izobražava slepac, pokazuje se razlika između velikodušnih mecena koji su ostajali po strani i uskogrudih malograđana koji za šaku srebrnjaka diktiraju istinitost naručenog dela, smatrajući slikara svojim uposlenikom, koga mogu za malo para pretvoriti u sopstvenu marionetu, koja umesto umetničkoj istini služi novčaniku – hranitelju, fabrikujući prihvatljive laži.
U raljama svakodnevice, mladi slikar pokušava da svoju izdaju ideala u umetnosti kompenzuje izradom uporednog, tajnog portreta, koji je verna slika poručioca, ali ga niko ne sme videti. Samo za njegove oči, kao terapija, lek za umirenje, ali bez recepcije i lišen publike, delo je bez svrhe.
Pod pipcima dugogodišnje diktature, jalovi umetnik nema sreće ni u ljubavi, ni on ni njegovi prijatelji – jednima se uzajamna strast suši kao noga, drugi hirovito raskidaju.
Možda zvuči paradoksalno, ali od tog trenutka kada mu nezadovoljni naručioci daju otkaz, počinje njegovo uzdizanje kao umetnika koji traga za svrhom umetnosti, izabravši još jedan medij – pisanje, kojim pokušava vežbama iz autobiografije da prođe kroz najveće galerije Italije, i svoje sećanje, opisujući remek-dela koja je video, tragajući za smislom.
Kao što se piscima savetuje aktivno čitanje, tako se slikarima preporučuje poseta najpoznatijim galerijama i pinakotekama. Kao serenada ličnom stvaralaštvu, preduslov.
Tako umetnik ponovo osvaja svoju slobodu, autonomija je ključ kojim otključava svet. Diktator pada, umetnik ustaje. Postaje delotvoran u poslednjem danu Salazarove vladavine. Marks je u pravu kada kaže: „Društveno biće određuje društvenu svest.“
A Duh diše gde hoće.
Komentari
