Preporuka za čitanje
Upoznajte "Strankinju"
Klaudija Durastanti italijanska je književnica i prevoditeljka. Rođena je 1984. godine u Njujorku, u porodici italijanskih iseljenika, u kojoj su oba roditelja potpuno gluva. Kao devojčica se vratila u Italiju, gde se školovala u Bazilikati. Diplomirala je antropologiju u Rimu, a usavršavala se u Londonu.
Prvi roman "Un giorno verrò a lanciare i sassi alla tua finestra“, za koji je dobila niz nagrada, objavila je 2010. godine. "Strankinja“, njen četvrti roman, bio je u najužem izboru za nagradu "Strega“.
Pisala je za časopise "Granta“, "Bomb“ i "Los Angeles Review of Books“, a s engleskog na italijanski jezik prevela je dela F. Skota Ficdžeralda, Nikolasa Batlera, Emili Vit, Džošue Koena i drugih. Trenutno živi u Rimu.
Klaudija Durastanti je roman "Strankinja“ pisala na osnovu ličnog iskustva i uloga koje su joj se nametale od dolaska na ovaj svet. Ona je ćerka gluvonemih roditelja te je misterija kako je naučila maternji jezik i toliko ga zavolela da su joj pisanje i prevođenje postali profesija.
"Strankinja“ je višeznačna odrednica. Ona i brat stranci su svojim roditeljima jer, za razliku od njih gluvonemih, u svetu tišine koji kao da obitava na dnu okeana, čuju i govore. Roditelji i deca su legura dva sveta čiji je zajednički imenitelj znakovni jezik i životni prostor koji dele.
Takođe, na društvenoj lestvici, "Strankinja“ je siromašna, iako njen brat nosi brendiranu marku patika, ona ima sedamdeset originalnih "barbika“ i jednom godišnje leti u Njujork.
Strankinja je i u Americi, kao članica italijanske emigrantske zajednice, u kojoj starije žene ne govore engleski. Šta velika italijanska kolonija iseljenika dobija od Amerike? Kako žive deca roditelja koji nemaju ni dana radnog staža?
Vratiti se u Italiju bilo je roditeljima heroine romana "Strankinja“ kao ponovo izaći na sunce. Iz ledenog i senovitog podruma zemlje dembelije. I mada se u zavičaju ništa epohalno ili ekonomski isplativo nije desilo, sve je bilo lakše – i siromaštvo i oskudica i stalne pozajmice novca.
Majka glavne junakinje je dominantna ličnost, iako hendikepirana. Njena harizma je nesporna. Ona vodi svoju ćerku u duge šetnje, zajedno sa svojom decom gleda festival "Sanremo“ iz godine u godinu, iako ništa ne čuje, čak ni ritam ne oseća. Pije i drsko se ponaša. Takvoj su personi braća za svaki rođendan kupovali vokmen, u vreme njene adolescencije, iako su znali da je gluva. Ponavljali su ovaj ritual kao mantru porodičnog opstanka, uprkos svim burama i jadima života.
Konačno, u Bazilikati, na jugu Italije, vidimo devojčicu koja kupuje u prodavnici na veresiju, upisujući se u svesku dužnika. Takođe, primećuje da deo socijalne pomoći koju primaju siromašni završava u porodicama srednje klase.
Siromaštvo s kraja XX i početkom XXI veka nije toliko očajno i beznadežno kao ranijih vekova. Više između društvenih klasa ne postoje neosvojive zidine, neprobojne poput pancira i oklopa. Veze su sada transparentnije i moguće je prelaziti iz bogatstva u oskudicu, u oba smera, kao na najmodernijem auto-putu. Siromaštvo više ne liči na indijske dalite, na dnu indijske kaste. Otud je junakinja Durastantijeve na studijama antropologije u Londonu prešla na udobniju stolicu srednje klase.
Pojmovi daleko i blizu, strano i familijarno, autsajder i insajder posejani su među bližnjima, u našim precima i genetici. A koliko poznajemo sebe i svoje najmilije filozofsko je pitanje kojim je Durastantijeva zaokupljena.
Klaudija Durastanti: "Strankinja“; prevodilac: Mirjana Ognjanović; izdavač: "Booka“.