Zlato

Po gradu se priča o tri sanduka zlata koje su vojnici našli i predali oficirima. Tu im se izgubio svaki trag.

Bijesan na ljude sa crvenim žabama na kapama, psujem i prijetim da ću o tome pisati za novi broj „Duge“.

„Nemoj da pišeš o tome“, kaže mi Boško Milošević, Boško Boljševik, koji nas grdi, miri, savjetuje, i uprkos ljekarskim zabranama pije kilo rakije dnevno i pripaljuje cigar na cigar.

„Jebe mi se živo, naravno da ću da pišem!“

„Jesi li vidio ti to zlato?“

„Nijesam.“

„E pa onda nemoj da pišeš! Ratne su priče kao lovačke priče. I to na kvadrat. Kakav kvadrat! Ratne su priče lovačke priče na kub, na deseti.“

Ipak sam ga poslušao. Priču o zlatu nisam napisao, a tek sjutradan, kada mi je u posjetu došao Miško Zoranić, čuo sam šta se stvarno sa zlatom dogodilo.

Zoranić je vodio antidiverzantsku grupu na dubrovačkom ratištu i oni su „pronašli“ zlato za koje smo svi tada bili sigurni da je nestalo negdje u tajnim skladištima debelguzih štapskih mastiljara.

„Bila je noć. Jedna od onih noći kada se najviše pucalo na dubrovačkom ratištu. S neba je padalo kamenje. Kad mina pogodi kamen, hiljade kamenih gelera lete u nebo. Kamena sječiva komadaju tjelesa. Komandant jedinice je naredio mojoj grupi da zauzme položaj na groblju koje se nalazilo na ničijoj zemlji. Između naših i njihovih položaja.

Odavno sam zaboravio koji su naši, a koji njihovi. Gađali su nas i jedni i drugi. Nismo smjeli nos da promolimo iz grobnica. Sa kojih smo poskidali poklopce. Pomiješali smo se s mrtvacima.“

„Dugo sam“, kaže, „upoređivao jednu moju butnu kost sa butnom kosti mrtvaca čiji mi je grob te noći poslužio kao sklonište. Uzalud smo motorolama zvali pomoć. Kapetan je povukao vojsku dva kilometra od naših položaja. Mogao nam je prići i pobiti nas ko je htio. Bila je to naša prva borba. Na sve naše zahtjeve da dobijemo pojačanje, iz štaba su odgovarali: ’Ništa se ne bojte, mi smo tu, blizu vas. Ako probiju, stići ćemo.’

A bili su daleko od nas dva kilometra. Kad se više nije moglo, kad smo već vidjeli crne siluete da nam se primiču, i kad nam je pomoć bila neophodna, uskače kod mene u grobnicu Ciganin Orle Selimović:

’Šefe, daj ti meni tu motorolu, da vidiš ti kako Ciga pojačanje nabavlja.’

’Ćuti, Orle, jebem ti mater noćas, i ko mi te stavi u jedinicu’, vičem na njega.

’Daj, bolan, šefe, pusti Orla Selimovića, znam ja sa oficirima. Dvije i po godine sam vojsku služio. Nisam džabe šest mjeseci proveo kod vojsku u zatvor!’

Padaju granate, a ja psujem Ciganina, al’ kažem, ajde da vidim šta oće, otkud znaš.

I tad mi je Orle predložio da pozovem komandanta i da mu javimo kako smo u grobnici, koja nam je poslužila kao zaklon od mina, pronašli tri sanduka venecijanskih dukata i da neko iz vojne komande mora pod hitno da dođe da ih preuzme jer će se borci međusobno poubijati oko podjele plijena.“

„Okrenuo sam“, nastavlja Zoranić, „komandanta i ispričao mu o zlatu.

’Ništa ne dirajte! Ništa ne dirajte! Postavite stražare! Minirajte okolo da niko ne može da priđe, iz sveg naoružanja otvarajte vatru prema neprijatelju! Mi stižemo, odmah stižemo! Ništa se ne sjekiraj, junačino, dolazi tvoj komandant. Sa transporterima, sa motorizovanom jedinicom.’

Poslije pola sata stigla je pomoć“, završava priču Zoranić.