Scena
14.05.2021. 10:20
Nebojša Jevrić

Urbane legende

Igra

Ilustracija Milenko Mihajlović
Izvor: Milenko Mihajlović

Pare se stave pod kamen, pod pepeljaru. Svaki koji igra uzme u ruke bombu. Na tri se izvuku osigurači. Ko posljednji baci bombu, njegove su pare.

Po­di­vljao po Lič­kom po­lju, po šu­ma­ma, pr­ljav, ma­stan, u po­ci­je­pa­noj uni­for­mi, opi­jam se po knin­skim ka­fi­ći­ma.

Mje­sec da­na sam se vu­kao po pra­šnja­vim dru­mo­vi­ma, iz­ro­va­nim gusje­ni­ca­ma ten­ko­va...

Lo­čem u noć­noj ka­fa­ni, u gra­du pu­nom no­vi­na­ra, voj­ske iz­bje­gli­ca...

„Vje­tro­vi ne mo­gu ni­šta po­to­nu­loj la­đi“, na­zdra­vljam svom li­ku u ogle­da­lu.

Sve je pu­no sta­kla. Na jed­nom kra­ju ka­fa­ne po­če­la je tu­ča. Ka­fa­na je du­gač­ka i ima dva šan­ka. Bi­li­jar, auto­ma­te za koc­ku. Sje­dim u loži, dok nam iz­nad gla­va le­te ča­še.

Ob­ja­šnja­vam dvi­je­ma na­du­va­nim Spli­ćan­ka­ma, ko­je se ki­ko­ću:

„Naj­bo­lje se ka­ra pred bor­bu, uvi­jek mi­sliš da ti je to po­sled­nji metak.“

Vi­so­ki br­ka ga­đa sto­li­com šank.

„Dok mi kr­va­ri­mo, vi ov­dje pa­re za­ra­đu­je­te.“

„Dok mi ra­tu­je­mo...“

Osje­ćam mi­ris tra­ve u va­zdu­hu. Mi­ris tra­ve ko­ji se mi­je­ša s usta­ja­lim smra­dom du­va­na, po­vra­ća­nja, zno­ja...

„Je l’ va­lja ne­ko ov­dje ne­ku tra­vu... Je l’ bi mo­gao ma­lo da pa­za­rim?“

„A ma­ri­u­a­nu. Di ti vrag sri­ću no­si, ču­ješ da pa­za­ru­je. Uzmi, bra­te“, kaže onaj što sje­di i otva­ra ta­ba­ke­ru.

„Mi smo ti is­pred na­šeg ro­va, iz­me­đu min­skog po­lja i ro­va po­sa­di­li tra­vu. To je naj­tvr­đa li­ni­ja od­bra­ne za­pad­nih srp­skih gra­ni­ca. Ko bi to­li­ko po­lje sa tra­vom osta­vio.“

Ki­lo jag­nje­ti­ne dvi­je mar­ke, li­tar vi­na po­la mar­ke, tra­vu ne­će da napla­te, a ljud­ski život naj­jef­ti­ni­ji u Evro­pi...

Do­bar grad ovaj Knin.

Mi­li­ci­ja SAO Kra­ji­ne od­vo­di one ko­ji su se tu­kli. Je­dan je htio da sluša Bre­go­vi­ća, dru­gi Čor­bu...

Džo­int tom­pus usi­sa­vam pu­nim plu­ći­ma. Tra­va mi pre­spa­ja ner­vne za­vr­šet­ke.

Ža­bar, no­vi­nar RAI uno, due, tre, kva­tro, sve pla­ća i pod­ri­gu­je.

„Pi­taj ga ho­će li da gle­da ka­ko se srp­ski ru­let igra... Pi­taj ga ho­će li s na­ma da igra...“

„Sta je srp­ski ru­let?“, pi­ta Ro­ber­to.

„Vi­di nje­ga. Di ti vrag sri­ću no­si. Na­u­či­će­mo te.“

„La­ko, Ro­ber­to, la­ko se igra.“

„Ne tre­ba pa­met, ko­jo­nes tre­ba.“

„Re­ci mu, bra­te, srp­ski – mu­da. Sa­mo ma­lo po­ve­ća. Ko­li­ko dvi­je pomo­ran­dže.“

„Ode se na sti­je­nu ili most. U Dr­ni­šu može i sa te­ra­se. Pa­re se sta­ve pod ka­men, pod pe­pe­lja­ru. Sva­ki ko­ji igra uzme u ru­ke bom­bu. Na tri se iz­vu­ku osi­gu­ra­či. Ko po­sljed­nji ba­ci bom­bu, nje­go­ve su pa­re.“

Ja ne ve­ru­jem.“

„To mi, na­ko, iz do­sa­de. Da nam vri­je­me brže pro­đe. To mi tek na­ko, ša­le ra­di. Ne mo­ra­te da igra­te u pa­re ako ne­će­te.“

Vi ste ludi.“

„Šta je, ra­ga­ci­na, ne­ma­te ko­jo­nes. Mu­da ne­maš?“

„To je ne­mo­gu­će.“

„Bo­ji­te se da ne iz­gu­bi­te pa­re?“

„I ru­ski ru­let su iz­mi­sli­li Sr­bi, Ro­ber­to. Pr­vi put u pi­sa­nim dokumentima ru­ski ru­let se po­mi­nje u po­sljed­njoj gla­vi Ljer­mon­to­vog ’Ju­na­ka na­šeg do­ba’. Igra ga po­ruč­nik Vu­lić. Serb.“

„Ja ću da igram za te­be, Ro­ber­to“, kažem ma­lom će­la­vom Ita­li­ja­nu ko­ji mi spu­šta gla­vu na ra­me.

„Ro­ber­to bu­de pla­ti­la, Ro­ber­to oce igra na faj­ter raj­ter, na Ne­boj­sa.“

U džip, iz­bu­šen me­ci­ma, ula­zi­mo Aca Le­gi­ja, Ro­be­r­to, sni­ma­telj i ja.

„Ja bi­la u Ni­ka­ra­gva, bi­la u Bej­rut, bi­la svu­da... ali za to ne zna“, zapli­će Ro­ber­to.

Ro­ber­tov sni­ma­telj vu­če me za ru­kav.

„Svi ste vi lu­di.“

„Ro­ber­to bu­de igra­la, bu­de pla­ti­la, Ro­ber­to ima pa­ri“, po­na­vlja Italijan i va­di iz nov­ča­ni­ka mar­ke, li­re, hr­vat­ske di­na­re...

Pa­re su pod ka­me­nom.

Puc­nja­va je uti­hla. Za no­ćas je za­vr­še­no pre­pu­ca­va­nje, a ju­tar­nje još ni­je po­če­lo. Na ne­bu se vi­di pun mje­sec.

Osi­gu­ra­či – svad­be­ni pr­ste­no­vi su na kažiprstima li­je­ve ru­ke.

„Uno, due, tre...“, bro­ji Ro­ber­to.

Ba­cam pr­vi. Je­be mi se za Ro­ber­to­ve pa­re.

Aca, obri­ja­ne gla­ve, sa onim: -----OV­DE ISE­CI----- na vra­tu, drži u ru­ci bom­bu igrač­ku (me­tal­ni je­zi­čak je slo­bo­dan) i smi­je se.

Nje­gov smi­jeh iz ne­kog dru­gog svi­je­ta do­la­zi.

Bom­ba je još neizleženo ja­je Cr­ne ro­de.

Usko­ro će joj iz­ra­sti kri­la.

„Ba­caj, bu­da­lo!“, vri­štim.

On la­ga­no okre­će dlan. Bom­ba eks­plo­di­ra na sre­di­ni ka­njo­na, iz­me­đu sti­je­na i vo­de.

Na bi­je­lim pan­ta­lo­na­ma ita­li­jan­skog rat­nog re­por­te­ra žuta ruža od mokra­će.

Duž ci­je­le li­ni­je po­či­nje puc­nja­va. Eks­plo­zi­je na­ših bom­bi ču­li su i jed­ni i dru­gi.

Na ve­če­ri kod ge­ne­ra­la Ža­na Ko­ta, jed­nog od ko­man­da­na­ta Unprofora, na­šli smo se opet ma­li Ita­li­jan i ja.

Za­ba­lu­šan Ro­ber­to je tu ma­lu igru, igri­cu ko­ju su Sr­bi iz­mi­sli­li da vrije­me pre­kra­te, opi­si­vao kao svoj naj­dra­ma­tič­ni­ji do­ži­vljaj iz ovog ra­ta.

Ge­ne­ral Žan Kot je či­stio na­o­ča­re kožom od je­le­na i pi­tao svog posilnog:

„Da li za tu igru zna­ju u Pen­ta­go­nu?“

„Vjerovatno, gospodine!“

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Silos
Boris Dragojević ilustracija

Urbane legende

07.05.2021. 15:11

Silos

"Pre­no­ćio sam u sa­li sa mr­tva­cem. Do nje­ga je ležao dru­gi. Ne­po­kri­ve­na li­ca. Onaj dru­gi ko­ga u mra­ku ni­sam vi­dio."
Sipac

Urbane legende

Ilustracija Milenko Mihajlović
30.04.2021. 12:34

Sipac

Povlačenje

Urbane legende

ilustracija priče
14.04.2021. 13:09

Povlačenje

Close
Vremenska prognoza
clear sky
24°C
17.09.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve