Čekajući neko novo čudo od tima

U nameri da se o fudbalu priča i piše u vreme kada se fudbal u Evropi i svetu ne igra zbog pandemije korone, španska "Marka" je raspisala intrigantan konkurs sa namerom da svet izabere najbolji fudbalski tim planete svih vremena. Po kriterijumima znanim samo uredništvu ovog visokotiražnog lista, odabrano je 20 ekipa koje su, kako je saopšteno, ostavile uticaj na igru koja prevazilazi vreme. Među njima je na srpsko zadovoljstvo i srpska Crvena zvezda iz doba Jugoslavije, odnosno čuveni sastav crveno-belih koji je u finalu Kupa šampiona dobio fudbalski moćni i u to vreme neuporedivo bogatiji Olimpik iz Marseja.

Taj crveno-beli tim za sva vremena koji u svako doba dana ili noći na ovom prostoru ili sve do Tokija i vrapci znaju napamet, igrao se 29. maja 1991. na stadionu "Sveti Nikola" u italijanskom Bariju u sastavu: Stojanović - Belodedić - Najdoski, Šabanadžović, Marović - Jugović, Mihajlović, Binić, Prosinečki, Savićević - Pančev. Sve as do asa.

"Bio je to skup dobrih igrača, najboljih sa prostora bivše Jugoslavije, po kvalitetu više nego korektne savezne lige, jedne od pet najboljih koje je tada Evropa imala", pojašnjava Dragan Džajić, koji je u ulozi sportskog direktora višegodišnji san crveno-belih pretvorio u javu i planski doveo Crvenu zvezdu na vrh Evrope i nešto kasnije sveta.

foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto ©

Koliko je ta i takva Crvena zvezda bila moćna u evropskim okvirima i šire potvrđuju i ove reči legendarnog sportskog direktora kluba sa stadiona "Rajko Mitić".

"Da li će Zvezda na toj listi "Marke" u konačnom zbiru posle glasanja biti peta ili deseta za mene je mnogo manje bitno od istine da je taj i takav tim u to vreme mogao da igra egal s bilo kojom ekipom iz Evrope. Moguće je, naravno, da bi neke mečeve izgubio, ali je sigurno da se nikada ne bi obrukao i postideo onoga što bi eventualno pokazao na terenu. Prava je šteta što je taj trofejni sastav igrao samo godinu dana zajedno, bili su dovoljno mladi da uspeh iz 1991. ponove bar još jednom.

Moguće je da bi se to i dogodilo da…

"I naredne godine smo bili moćni. Da smo dobili Sampdoriju u Sofiji, opet bismo igrali u finalu. I šteta je što se to nije dogodilo, bio je to, ponavljam, tim koji je tek počeo da igra. Da nije bilo prokletih sankcija, da smo umesto po Bugarskoj i Mađarskoj titulu šampiona Evrope branili kao domaćini na našem stadionu i pred našim navijačima sa kojima je sve lakše, bili bismo u svakom meču bar 20 do 30 odsto ubedljiviji", uveren je Džajić.

Pored Zvezde, u konkurenciji za najbolji tim je i onaj legendarni sastav Barselone koji je ne tako davno na teren izvodio Pep Gvardiola. Svet ih pamti po tika-taka igri i fudbalskoj čaroliji koja ne bledi i sastavu: Valdes - Abidal, Pike, Pujol, Alveš - Buskets, Inijesta, Ćavi - Anri, Mesi, Eto.

Povezane vesti - INTERVJU DANE KORICA: Gde je dobar trener, tu je i atletika

Međutim, u prošlim fudbalskim epohama bilo je i vreme kad su se svi divili Sakijevom Milanu i jedanaestorici: Gali - Tasoti, Barezi, Kostakurta, Maldini - Rajkard, Anćeloti - Kolombo, Donadoni, Gulit - Van Basten, odnosno kada skoro niko na planeti fudbala nije mogao da pobedi Real u sastavu: Domingez - Marhitos, Santamarija, Pačin - Vidal, Zaraga, Kanario Del Sol - Di Stefano, Gento, Puškaš. Zarad puno toga što fudbal čini magijom u ovoj priči o veličanstvenim timovima su i Bezbijeve bebe u sastavu Mančester junajteda (Stefni - Sadler, Folks, Dan - Krerand Stajls - Čarlton, Lou - Best, Kid, Ešton), danas mit evropskog i svetskog fudbala. To isto bio je i ostao i tim “mađarske lake konjice” iz pedesetih godina 20. veka: Grošič - Buzanski, Lantoš - Lorant, Bušik, Zakarijas - Budai, Hidegkuti, Cibor - Košiš, Puškaš.

Fudbalska Evropa i fudbalski svet oduševljavao se i divio momcima iz Bajerna: Majer - Horsman, Švarcenbek, Bekenbauer, Hansen - Durnberger, Rot, Henes - Torstenson, Kapelman, Miler u kome je, osim ekipe, gotovo svaki pojedinac ostavio neizbrisiv trofejni trag u istoriji najvažnije sporedne stvari na svetu.

"Ko je najbolji? Ne znam, ukusi su različiti i u ovoj ponudi moćnih timova sa moćnim igračima najteže je pronaći aršin za poređenje vrednosti. Ukoliko bih se vodio ličnom naklonošću, a to je u ovoj priči čini se jedino moguće, onda bih glas dao za onu čudesnu Benfiku koju je predvodio legendarni as s nadimkom "crna perla" i imenom Euzebio. Znate onu navalu Simone, Kolunja, Tores, Euzebio, Augosto - govori iskreno novinar Dragiša Kovačević, koji je većinu ovih sastava odgledao uživo.

Vladimir Stanković, takođe sportski novinar i publicista, dugogodišnji član redakcije španskog lista "El mundo deportivo", pre svega odaje priznanje kolegama iz Madrida.

"Sjajan potez uredništva "Marke". U nedostatku dobrih tema, odlučili su se za nešto što se uvek čita. I pogodili pravu stvar uprkos istini da je neke timove nemoguće uporediti iz prostog razloga jer ne pripadaju istom vremenu, odnosno fudbalskom godištu.

Vladimir Stanković, čija je knjiga "Montevideo, Bog te video" bila inspiracija i za istoimeni igrani film i seriju, odgovara i na pitanje da li je Zvezdin rejting dostojan društva u kome se našla.

"Mislim da je Zvezda u društvu 20 najvećih najviše zato jer je te 1991. imala tim sjajnih pojedinaca predvođenih genijalcem kakav je bio Dejan Savićević. I danas je suvišno kazivati o fudbalskim vrednostima jednog Pančeva, Belodedića ili Jugovića, odnosno Robija Prosinečkog, koji je u tom trenutku bio i zvanično najbolji mladi fudbaler Evrope. Uz to, Zvezda nije imala samo startnih 11 već i moćnu klupu, igrače poput Stošića i slične. Možda, kad se sve sabere, ovaj Zvezdin tim nije među top 10 evropskih velikana svih vremena, ali među 20 sigurno jeste.

I za Dragišu Kovačevića nema dileme da li je timu crveno- belih iz Barija mesto među 20 velikana.

"Bio je to moćan tim i apsolutno je zasluženo u konkurenciji za izbor najboljih svih vremena. Jednostavno, Zvezda iz 1991, po mnogo čemu fudbalska vrednost, pripada izabranom društvu od 20 najvećih svih vremena. Bio je to tim sastavljen i selektiran od fudbalera iz jedne države, iz jedne zemlje, a da to nije bila zemlja sa zapada Evrope u kojoj se još tada veličina jednog tima merila količinom uloženog novca. Zvezda se upravo razlikovala od tih i takvih velikana jer u njenom sastavu nisu igrali najskuplji igrači sveta ili Evrope, već najtalentovaniji fudbaleri sa prostora nekadašnje Jugoslavije."

Novosađanin Miša Gavrilović, doajen među sportskim novinarima Srbije, koji je indirektno bio svedok stvaranja moćne Crvene zvezde iz tog doba (prvi je objavio dolazak Siniše Mihajlovića na "Marakanu"), izgovara:

" "Marka" je Zvezdu smestila u pravo društvo. Meni je jedino žao što taj i takav tim nije imao priliku da brani osvojeno i da se još jednom dokaže na evropskoj sceni. Ne znam da li bi još jednom ili više puta bili šampioni Evrope, ali znam da bi dogurali daleko i da bi na toj velikoj sceni bili apsolutno uspešni."

Povezane vesti - INTERVJU VLADIMIR MATIJAŠEVIĆ: Reprezentacija je nacionalni projeka

Pero Zlatar, novinar i publicista, dokazani sportski pregalac, u vreme kada je Zvezda osvajala Evropu, sedeo je u fotelji direktora zagrebačkog Dinama. I danas, pre ili posle druženja u "Maderi", rado kazuje, uz šeretski osmeh, da je ta i takva Zvezda postala moćna malo i njegovom zaslugom.

"Bez obzira na to ko šta mislio i koliko bio ostrašćen, Zvezdinom timu iz 1991. je mesto među evropskim i svetskim velikanima, odnosno u društvu najboljih timova svih vremena. Da nije bilo sankcija, da su ostali na okupu, da su u drugoj sezoni pristigla tipovana pojačanja, sasvim je izvesno da bi na početku devedesetih 20. veka Zvezda suvereno vladala Evropom. Ne krijem da sam kao
direktor Dinama sa Džajićem napravio džentlmenski dogovor i da smo Zvezdi, u trenutku kada je selektirala tim za budućnost, dali papire za Prosinečkog kako se od svega ne bi pravio slučaj, a zauzvrat sam dobio obećanje da crveno-beli više neće obletati oko Kasala (Osijek) i Škora (Željezničar, Sarajevo) koje je Ćiro Blažević želeo u sastavu Dinama. Džaja je, naravno, održao reč."

Kragujevčanin Milenko Marjanović, čovek fudbala i humanista, odgledao je o svom trošku milion utakmica Crvene zvezde. Naravno i sve one u Kupu šampiona, prvo kod kuće a onda i u gostima. Kao čovek blizak crveno-belima, ovaj privrednik i hotelijer na glasu bio je upućen i u stvaranje tog moćnog tima iz 1991.

"Pamtim i znam skoro sve generacije crveno-belih. Tim iz 1991. je bio megatim sa megazvezdama. Jugović je mogao da pretrči više nego svi zajedno, levica Mihajlovića parala je mreže po Evropi, Prosinečki je delio pasove od 50 i više metara kao na tacni, Belodedić je kao komandant odbrane bio u službi tima, ali je i puno toga mogao sam, Pančev je iz polušanse postizao po dva gola odjednom. Najveća vrednost tog tima, a to i Evropa zna, bila je istina što su sastav činili igrači iz jedne zemlje, najtalentovaniji igrači od Triglava do Đevđelije, sjajno selektirani i uklopljeni u celinu. Čudo od tima."

Darku Pančevu je sa 34 gola u sezoni 1990/91. zasluženo pripala "Zlatna kopačka“ za najboljeg strelca Evrope. “Crna kobra" je u svakoj rundi tadašnjeg Kupa evropskih šampiona bar jednom pogađala mrežu.

"U to vreme se nikoga nismo plašili. Imali smo sjajan tim, fizički smo bili spremni, krasio nas je pobednički mentalitet uz dobru atmosferu u timu i oko njega. Crvena zvezda je tada imala sve. Svi smo bili prijatelji, svesni naših kvaliteta i svi smo imali ogromnu želju da pobedimo. I na kraju smo i uspeli", objašnjavao je Darko

Pančev mnogo puta fenomen šampionskog tima crveno- belih. I on, kao uostalom i svi iz te ekipe, žali što se ta generacija zbog rata razišla pre nego što je to trebalo ili bilo planirano.

"Verujem da bismo napravili velike stvari da smo ostali zajedno. Nešto poput Bajerna i Ajaksa, koji su sedamdesetih godina 20. veka po tri puta uzastopno osvajali Kup šampiona. Ta naša generacija imala je potencijal da učini tako nešto", govorio je Darko Pančev.

I Ljupko Petrović je na istoj talasnoj dužini kao i njegov najbolji napadač. U mnogim razgovorima za medije je, podsećajući veličanstvene sezone crveno-belih, govorio:

"Kad smo postali prvaci Evrope, Dragan Džajić je već dogovorio dolaske Davora Šukera i Slaviše Jokanovića. Mislim da bi Zvezda, da se nije u državi dogodilo što se dogodilo, da nije počeo rat i da su izostale sankcije, minimum još dve-tri godine imala realne šanse da bude prvak Evrope i ponovi Bari.

Povezane vesti - INTERVJU ZORAN MOKA SLAVNIĆ: Sujeta je zaje*ana u sportu

Gvardiolina Barsa, Bezbijeve bebe, Bekenbauerov Bajern, Zidanov Real, Sakijev Milano ili “mađarska laka konjica”... Kad se ovo zna, logično je i pitanje čija je Crvena zvezda iz 1991, tim pre jer srpska štampa i fudbalska javnost, ko zna zašto, nikada šampionsku Zvezdu nije poistovetila sa sportskim direktorom Draganom Džajićem ili možda trenerom Ljupkom Petrovićem.

"Mislim da su tvorci evropskog i svetskog prvaka Crvene zvezde Dragan Džajić i Vladimir Cvetković - uveravao je nekada TV komentator Milojko Pantić, uz tvrdnju da je nebo granica tog čudesnog tima crveno-belih.

Na istu temu pažnju zaslužuje i više nego iskreno, odnosno argumentovano razmišljanje Miše Gavrilovića.

"Čiji je to tim? Pre je Džajin nego Ljupkov. Stvaranje tima je proces, iz tog ugla Ljupko je deo šampionske priče bio samo godinu dana, a Džajić od početka promovisanja ideje o evropskoj Zvezdi, dakle bar desetak godina.

Uostalom, Ljupko Petrović je isto Džajićeva projekcija, deo njegove selekcije u stvaranju stručnog štaba sposobnog da Crvenu zvezdu dovede do evropske krune.

Bilo je to Petrovićevo životno doba kada je bio trener takmičar u pravom smislu te reči. Sećam se da je u Minhenu posle veličanstvene pobede nad Bajernom u trenutku kad je napuštao teren govorio "da trijumf u Minhenu neće imati vrednost ukoliko se sve upropasti u Beogradu za 14 dana". U tom trenutku to je mogao da govori i tako da razmišlja samo trener takmičar. Kao takmičar razmišljao je i u finalu protiv Olimpika. Da nije, moguće je da danas o svemu ne bismo ni pričali.

I zaista malo je nedostajalo da se u revanšu sa Bajernom sve upropasti, da Zvezda samu sebe nadigra i pobedi. Iz sećanja Ljupka Petrovića, za koga se još uvek ne zna da li je on od Zvezde napravio šampionski tim ili je Zvezda  njega napravila šampionskim trenerom, izdvajamo:

"Poveli smo sa 1:0, stvorili još tri stopostotne šanse. Sećam se i situacije kada je Binić trebalo da odigra Pančevu a on je šutirao i promašio. Da mu je dodao loptu, bilo bi 2:0. Osetilo se da su igrači počeli da se takmiče ko će dati gol, ko će ući u istoriju. Za kaznu je Stojanović primio onaj fatalni gol kroz noge, igrači su pali. Drugi gol je došao sam po sebi, nastao je pakao i malo je nedostajalo da primimo i treći jer su Nemci pogodili stativu. Pomislio sam tad da kad oni nisu dali, daćemo mi. I tako je bilo."

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...