Sport
21.10.2022. 15:15
Sport
04.11.2022. 02:00
Dragana Todorović
Intervju
Danijele Santareli: "Moje devojke su uvek jake na terenu"
To što su odbojkašice Srbije osvojile zlato na Svetskom prvenstvu ove godine ispunilo nam je srca srećom i ponosom. Ali, način na koji ih je njihov trener doveo dotle utisak je ne manje upečatljiv, čak ni manje važan.
Danijele Santareli nije samo Italijan koji je imao hrabrosti da stane na čelo ženske odbojkaške reprezentacije Srbije nakon trenera kao što je Zoran Terzić, koji je za 20 godina na tom mestu osvojio 20 medalja.
On je, naime, uneo i novi sistem igre, što je mnoge ljubitelje ovog sporta u Srbiji uplašilo. Na kraju, što je možda i najvažnije, on je izgarao zajedno sa devojkama na terenu, svim svojim temperamentnim srcem preživljavao je svaki sekund njihove borbe na putu do zlata.
"Drago mi je da me tako vidite i doživljavate jer ja zaista saosećam puno sa devojkama tokom utakmice, proživljavam vrlo emotivno sve trenutke, jer to je moj život, moja strast. San, koji pratim još od svog detinjstva, jeste da budem na vrhu sveta i čim sam dobio mogućnost za tako nešto želeo sam de se borim svim svojim srcem“, kaže na početku intervjua za "Ekspres“ Danijele Santareli, trener ženske odbojkaške reprezentacije Srbije, ali i italijanskog kluba Imoko iz Koneljana.
Ovaj Italijan, rođen pre 41 godinu u Folinju, u Umbriji, žensku reprezentaciju Srbije vodi tek od ove godine, ali to čini veoma uspešno – "plave devojke“ su sa Santarelijem osvojile bronzu u Ligi nacija, a potom i zlato na Svetskom prvenstvu 2022. godine.
Pre nego što je došao na čelo srpskog tima bio je trener odbojkaške reprezentacije Hrvatske sa kojom je u Zlatnoj ligi osvojio dve srebrne medalje.
Pitali smo ga da li postoje razlike u sportskom mentalitetu između Hrvatske i Srbije, s obzirom na to da je doskoro hrvatska reprezentacija uvek bila uspešnija u fudbalu, a srpska u košarci, što mnogi pripisuju više drugim stvarima, nego samom kvalitetu koji nije uvek bio na strani uspešnije reprezentacije.
"To je možda i jedan od glavnih razloga zašto sam došao u hrvatsku, a sada i u srpsku reprezentaciju. Veoma me privlači baš takav mentalitet, borben, jak na terenu, sa puno emocija tokom igre. Želeo sam da ga bolje upoznam i bolje razumem. Te devojke su potpuno drugačije od mene jer ja svoje emocije svima pokazujem, a one ne, one su uvek jake na terenu i to mi se veoma sviđa“, kaže Santareli, ljubazan i nasmejan, koji je sve vreme tokom intervjua o odbojci govorio tako da vam dođe da i sami uzmete loptu u ruke i istrčite na teren!
Protiv svog karaktera se teško može, ali čini se da je on u Vašem slučaju prečica do srca Vaših igračica koje izgaraju na terenu za svog trenera.
"Nekima je to možda smešno, znam, ali to sam ja, to je moj način da igračicama pošaljem svu svoju pozitivnu energiju dok su na terenu i one to znaju i osećaju.“
Sport
15.10.2022. 22:17
Tijana Bošković MVP Svetskog prvenstva! Naravno!
Sport
17.10.2022. 10:11
Tijana Bošković otkrila tajnu uspeha (FOTO, VIDEO)
Kada ste i kako shvatili da će odbojka biti Vaš profesionalni poziv? Da li je ona odabrala Vas ili Vi nju?
"Oduvek sam imao strast prema sportu, oduvek, a odbojku sam počeo da igram kada sam imao 14 godina. Sa 18 sam trenirao svoj prvi tim, ali kada sam došao u Pezaro, imao sam 28 godina, prestao sam da igram i posvetio sam se samo poslu trenera. Za mene je odbojka strast, moj život.“
Koliko Vam igračko iskustvo pomaže u trenerskom poslu?
"Igračko iskustvo je za mene veoma važno. Zahvaljujući tome znam da prepoznam mnoge situacije na terenu, ali i u svlačionici, mada nikada nisam igrao na visokom nivou. To što sam i sam bio igrač odbojke doprinosi svim aspektima mog posla kao trenera igračica. Pre svega, znam dinamiku tog sporta i mogu bolje da razumem svaku situaciju tokom utakmice.“
Imali ste samo 18 godina kada ste trenirali svoj prvi tim, a sa manje od četrdeset ste bili višestruki prvak Italije, pobednik CEV Lige šampiona i osvojili titulu svetskog klupskog prvaka. U današnjem sportu finansije često diktiraju uslove u kojima se mladim trenerima teško daje prava šansa. Kako ste Vi zaslužili svoju?
"Imao sam sreće, ali sam i radio puno, učio. Bilo je potrebno u svakom klubu do sada dokazati da mogu da budem trener, da mogu da mi veruju, a za to su nekada potrebne i godine. Kada sam našao dobar klub kao što je Pezaro, koji mi je dao mogućnost da treniram tim u prvoj ligi, ili Koneljano, bio sam spreman da im pokažem da sam mogu da preuzmem šansu svog života. Dakle, mogu da kažem da sam prvo imao mnogo sreće da u mene veruju i da mi pruže šansu da im pokažem šta sam do sada sve naučio, ali i gde želim da stignem. Ok, nisam na to gde sam želeo da budem čekao dugo, za nekoliko godina sam sa svojim timom osvojio Ligu šampiona, Svetsko klupsko prvenstvo i Svetsko prvenstvo sa nacionalnim timom. To je bio moj san, a u klubu sam uvek pokazivao šta želim i šta mi je cilj. Možda su mi zato i verovali i pružili mi šansu da san ostvarim.“
Osim Fakulteta za fizičko vaspitanje, kako ste sve nadograđivali svoje znanje u vezi sa pozivom koji ste odabrali?
"Fakultet je veoma važan, ali mi je dao osnovu za sportove uopšte, ne konkretno za odbojku. Svoje znanje nadograđivao sam gledajući puno utakmice, putujući i prateći naš nacionalni tim, trošio sam dosta i svog vremena i novca na odbojku. Sećam se kada sam, na primer, proveo 10 dana prateći nacionalni tim Italije, na severu zemlje. Bio sam mlad i tada sam potrošio sav novac koji sam imao da bih spavao u nekom hotelu i gledao utakmice. Druga važna priča u vezi sa sticanjem iskustva i znanja desila se nakon što sam se oženio. Moja supruga i ja nismo išli na medeni mesec, već mi je najvažniji venčani poklon bilo to što sam mogao da odem u Istanbul i gledam kako trenira turski nacionalni tim i kako to radi Đovani Gvideti. Dobro se sećam tih 10 dana i koliko mi je bilo značajno da gledam kako treniraju najbolji treneri na svetu. Koliko je važno čitati knjige o odbojci i sportu uopšte, toliko je važno i gledati mečeve, druge trenere, razgovarati sa njima, razmenjivati iskustva. Imao sam sreću da radim sa Davideom Macantijem tri godine. To je bila sjajna prilika da učim od tako dobrog trenera. Dakle, najvažnije je da pratite svoj san.“
Da li ste, možda, imali neke idole u svetu sportskih trenera?
"Imao sam mnogo idola u životu, a protiv nekih od njih sam igrao tokom Svetskog prvenstva, jer je jedan od njih Ze Roberto, svakako. Drugi je Karč Kiraj protiv kojeg sam takođe igrao i to u polufinalu Svetskog prvenstva ove godine. Takođe, za mene je veoma važan trener i Gvideti, on je jedan od najboljih trenera na svetu. Ne mogu sada svih trenera da se setim, ali ova trojica su svakako u vrhu.“
U jednom intervjuu rekli ste da odbojku bukvalno živite 24 sata dnevno, kao i da Vam drugi govore da bi trebalo malo i da odmorite, da uživate i u drugim lepim stvarima koje život nudi. Da li se nešto promenilo u vezi sa tim? Kako se opuštate?
"Ništa se nije promenilo u vezi sa tim, nažalost, sada je možda i još gore. Nastavio sam da živim odbojku 24 sata dnevno, ali i duže od toga jer sam pod većim pritiskom. Želim mnogo toga da uradim tokom jednog dana, da sve postignem i zato mi nekada 24 sata nije dovoljno. Ali, ne žalim se, to je moj izbor, moja ljubav, i nastaviću tako da živim i radim. Moj cilj je da budem jedan od najboljih, a da bih to postigao znam da moram da radim više i bolje. Kao što sam rekao – odbojka nije samo moj posao, to je moja strast i moj život.“
Odbojka je neizostavna u Vašem privatnom životu s obzirom na to da i Vaša supruga Monika Miki de Đenaro, s kojom ste u braku pet godina, igra za italijansku reprezentaciju. Koliko bi za Vas bilo izazovno da su se na terenu našle odbojkašice Srbije protiv italijanske reprezentacije?
"Ranije sam već rekao novinarima da želim finale Svetskog prvenstva protiv Italije i to zbog dva važna razloga. Prvi – jer je Italija moja zemlja i znam dobro kako italijanski tim igra, znam svakog igrača, svoju suprugu, znam kako njihov trener radi… Drugi razlog su moja osećanja – znao sam, ako bismo igrali protiv Italije da bi to za mene bilo veoma emotivno, a ja to volim. Možda nekome zvuči komplikovano, da, sigurno, ali emocije su ono najlepše, emocije su najbolji deo sporta. Na kraju smo ipak igrali protiv Brazila, što je bilo jednostavnije za mene jer i u tom timu znam dobro igračice i trenera, ali ipak nije bilo lako.“
Izazov je bio i to što ste došli na mesto Zorana Terzića, koji je ne samo veoma uspešno vodio reprezentaciju Srbije, već je bio i miljenik navijača. Da li Vam je to, možda, bio dodatni motiv, s obzirom na to da su Vas veoma brzo prihvatile i devojke i publika, a nastavili ste i niz osvajanja medalja?
"Veoma, veoma poštujem Zorana Terzića. Oduvek sam pratio njegov rad jer je on jedan od najboljih trenera na svetu, postigao je velike uspehe sa srpskom reprezentacijom. Kada sam ga zamenio na čelu tima, želeo sam da pokažem da ću na najbolji mogući način iskoristiti sjajnu šansu koja mi je pružena, da mi je mesto na čelu srpske reprezentacije. Radio sam puno, a pokazao sam da se moj rad razlikuje od Terzićevog i veoma sam srećan što smo ovo leto završili sa važnim medaljama: zlatnom na Svetskom prvenstvu, kao i bronzanom u Ligi nacija. To je veliki uspeh, ali za mene nedovoljan, sledećeg leta dolazim sa istim poštovanjem i stavom, sa istim ciljevima.“
U Vašu kuću sa Svetskog prvenstva stigle su dve medalje. Umbrija je ponosna na obe, s obzirom na to da je odbojka veoma popularna u Italiji. Kako su ovi uspesi uticali na Vašu popularnost među sugrađanima, da li, na primer, više ne čekate u redu u lokalnom supermarketu?
"Ništa se nije promenilo u mom životu, osim što dobijam mnogo poruka i poziva, i što me sada ljudi ponekad zaustavljaju i žele da se slikaju sa mnom i ništa više od toga, ali ne znam kako će biti kada dođem u Srbiju, sledećeg leta… Ja ne želim da se bilo šta promeni, želim da ostanem ista osoba kao ranije, da ostanem sa obe noge na zemlji. Uspeh mi je samo dao mogućnost da ostvarujem svoje snove, kada je sport u pitanju, ali me nije promenio kao osobu – želim da nastavim da se borim za svoje snove. Sigurno se na ovome neću zaustaviti.“
Da li se i dalje družite sa prijateljima iz detinjstva? U čemu uživate u slobodno vreme?
"I dalje se družim sa istim prijateljima. Nije lako, ovakav način života koji ja vodim je komplikovan, putujem puno, upoznajem nove ljude, nove profile ličnosti, ali to je istovremeno i pozitivna strana ovog posla, to što stvaramo odnose širom sveta, ali prijatelji iz mog detinjstva i mladosti, iz mog rodnog mesta su isti i oni razumeju trenutnu situaciju.“
Simpatije koje javnost u Srbiji ima prema Vama prevazilaze granice očekivanog. Zbog toga je i interesuje sve o Vama. Kako ste upoznali svoju suprugu i kako ste je pozvali na prvi sastanak?
"Ne znam za to da me u Srbiji javnost toliko simpatiše, možda zato što nisam baš društven, a i srpski jezik ne razumem, ali mi je drago da mi to kažete. Drago mi je da imam fanove u Srbiji, zaista jer i ja volim srpske navijače. A kako sam upoznao svoju suprugu? Pa, bilo je čudno. Igrala je za Vičencu, ali u Imoli. Van sezone pola tima se vratilo u Vičencu, a onda se desilo da smo jednom igrali u istoj sali. Drugi libero je tada polomio koleno i pitali su me da li bih pomogao timu. Tada sam video Moniku prvi put i rekao sam sebi – ok, moraš ovu osobu bolje da upoznaš. Pozvao sam je na piće, a ona je bila vrlo oštra sa mnom i ja sam morao polako, korak po korak, da joj dokazujem da sam dobar za nju i da treba da mi pruži šansu. Naš odnos gradili smo postepeno i evo – sada smo 14 godina zajedno, od toga pet godina u braku. Veoma sam srećan zbog toga! Ona je moj život, moja podrška, srećna je što treniram tako važan tim kao što je srpska odbojkaška reprezentacija i smatra da sam zaslužio tu šansu.“
Komentari
