INTERVJU DRAGAN OKUKA: Kad postaneš igrač, onda je u Mostaru bilo najlepše

Tih i nenametljiv, strpljiv ali i uporan poput svakog Hercegovca, uvek i u svakoj prilici dovoljno mudar da ne kaže ono što ne treba kad ne treba. Rođen je u aprilu 1954. u selu Ulog, nadomak Nevesinja, hercegovačke kasabe u kojoj je 1875. podignut ustanak protiv osmanlijske vlasti, one iste koja je pokušala da poturči njegove pretke u rodnom mestu. Kaže da Turci nisu uspeli, ali da su nekog njegovog đeda zverski tukli i pretukli. On kukao, ali veru nije promenio. Veru nije, ali prezime jeste - od  silnog kukanja Odabići, kako su se dotad zvali, postadoše Okuke, ali i za sva vremena ostadoše pravoslavci.

Dragan Okuka jedini je fudbaler iz nevesinjskog Veleža kome je pošlo za rukom da napravi karijeru u daleko čuvenijem mostarskom. Takođe je i jedan od retkih ondašnjih fudbalera koji je i igrao i učio, koji je gotovo u roku diplomirao na Pravnom fakultetu, maštajući da jednog dana, u zajedničkoj kancelariji sa suprugom koja je takođe pravnik, bude uspešan advokat.

Sudbina mu je, međutim, susret sa slavom namenila u trenerskom poslu. Zbog svega toga je morao da završi još jednu školu i da stekne još jednu diplomu, onu trenersku. S beogradskim Obilićem je bio prvak SCG, sa U-21 reprezentacijom iste zemlje, kao selektor, četvrti na šampionatu Evrope, u Poljskoj je na klupi varšavske Legije osvojio i prvenstvo i Kup, u Kini je 2012. proglašen za trenera godine u konkurenciji jednog Marčela Lipija i nekih drugih slavnih i neuporedivo bolje plaćenih trenera iz sveta. Te iste godine proglasili su ga najboljim i u Srbiji. Dokazao se kao stručnjak još i u Bugarskoj, Grčkoj kao i na Kipru. Danas ne radi, ali se nada da bi uprkos svemu mogao da dobije još neki primamljiv poziv.

U svim Vašim pričama, čak i onim fudbalskim, na prvom mestu je Nevesinje?

"Odrastao sam u Nevesinju, u Nevesinju je pukla i ona legendarna puška po kojoj svi znaju za ovaj hercegovački gradić, ali i lepota življenja upakovana u čist vazduh. Kažu da je Aleksa Šantić, baš u Nevesinju, na nadmorskoj visini od 1.000 metara, napisao čuvenu pesmu ’Ostajte ovde’. Nisam ga poslušao, ali nije lako bilo otići."

I kad ste se preselili u Mostar, kažu, svaki dan ste bežali u Nevesinje. Da li je to istina?

"Istina je, nisam mogao bez Nevesinja i mog društva. U Nevesinju su dolazili da me gledaju dr Aca Obradović, koji je hteo da me vodi u Ljubljanu, Svetozar Vujović s ponudom da pređem u Sarajevo, ali su najbrži i najkonkretniji bili ljudi iz Veleža. Bio sam gimnazijalac, sve sam mogao, samo ne i da se naviknem na Mostar. Onda su se dogovorili da me Velež iz Mostara posudi Veležu iz Nevesinja i da se vratim u Mostar kada završim gimnaziju. Tako je i bilo."

Povezane vesti - INTERVJU OLIVERA JEVTIĆ: Mnogo talenata je propalo jer su treneri trčali za novcem

Vratili ste se, potpisali ugovor i niste igrali?

"Tri godine sam sedeo na klupi, čekao šansu, ulazio povremeno umesto Topića. Pored mene u toj generaciji bili su još Vahid Halilhodžić, Boro Primorac, Džemal Hadžiabdić... Bili smo srećni, presrećni, pogotovo kad se negde putuje. Pamtim i to da sam kao rezerva na međunarodnim utakmicama, protiv Rapida i Derbi Kauntija, zaradio toliko novca da sam sebi kupio novi ’fijat 128 sport’."

Morali ste u jednom trenutku i na kaljenje u Leotar?

"Nevoljno sam otišao, teško je kad te otkače, ali se ispostavilo da je to bio sjajan potez. Imao sam odličnu sezonu u Leotaru i kad sam se vratio, u 11 narednih godina u dresu Veleža odigrao sam kao standardni igrač više od 400 utakmica. Sećam se i sastava Veleža. Te 1976. vratio se Enver Marić iz inostranstva, bekove su igrali Ćutuk i Mićić, u half liniji Ledić, Matijević i Đurasović, a u navali ja, Slišković, Halilhodžić, Skočajić i na levom krilu Međedović ili Vukoje."

Mostar je imao velike asove, ali je retko ko menjao dres Veleža za neki drugi u ondašnjoj Jugoslaviji?

"Iz moje generacije prvi je otišao Boro Primorac u Hajduk, posle i Blaž Slišković. I u generacijama pre i onim posle svi su zapravo mogli negde, ali kad postaneš igrač, onda je u Mostaru bilo najlepše. Odlazilo se uglavnom u inostranstvo. Izuzetak je bio Ćurković, koji se preselio u Partizan."

I publika u Mostaru je baš kao i Velež bila specifična, mostarski posebna?

"Znali su fudbal. Kad te navijači u Mostaru prihvate, kad ti ne zvižde, onda si uspeo. U stvari, zviždali su svima, Dušku Bajeviću i Enveru Mariću, Vahidu Halihodžiću i Čorbi Hadžiabdiću. Jedini igrač kome publika u Mostaru, kažu, nikada nije uputila zvižduk bio je Franjo Vladić."

Velež nije bio prvak Jugoslavije, ali je dva puta osvojio Kup. Onaj prvi kad ste i Vi bili u timu.

"Igrali smo sa sarajevskim Željom finale na beogradskoj "Marakani" pred 50.000 navijača. Godinu dana pre umro je Tito, sve je u tom finalu imalo neku posebnu dimenziju, pehar je pobedniku u ime predsednika države Lazara Koliševskog uručio teniser Boba Živojinović. Imali smo dobar tim, sa klupe nas je predvodio legendarni Miloš Milutinović. U Mostaru nas je posle trijumfa dočekalo više od 50.000 ljudi, nosili smo pehar ulicama grada, slavilo se danima."

Posle je osvojen još jedan pehar maršala Tita?

"Posle trijumfa Miloš je otišao u Partizan i osvojio titulu sa crno-belima. Drugi kup smo prigrabili sa Bajevićem 1986. Hrabro je preuzeo trenersku palicu, u finalu je Velež dobio Dinamo sa Ćirom Blaževićem na klupi. Posle se vratio u Grčku i postao trener AEK-a iz Atine."

Povezane vesti - INTERVJU MILENA DELIĆ: Srpskom rukometu treba metla

Sa Bajevićem kao šefom struke umalo da osvojite i titulu prvaka Jugoslavije?

"Odlučujuću utakmicu igrali smo u Tuzli, trebala nam je pobeda, vodili smo sa 1:0, a onda je čuveni Stipe Glavina svirao dva penala za Slobodu i Zvezda je postala šampion zahvaljujući boljoj gol-razlici, a 5.000 Mostaraca napravilo je haos u Tuzli. Šteta, Velež je u to vreme igrao sjajan fudbal, moderan fudbal sa puno golova, svi su želeli da nas gledaju. Zaslužili smo tu titulu. Sula Rebac je davno osmislio varijantu 3-4-3, prvi u svetu, svi su znali kako Velež igra, ali su uprkos svemu i primali brdo golova."

Ponajviše Zvezda, Hajduk i Dinamo?

"Zvezdi i Hajduku smo davali i po pet komada pod Bijelim brijegom, jednom smo crveno-bele razbili sa 3:0 na ’Marakani’. Bio je to onaj čuveni Stankovićev tim, sa Pižonom i Duletom Savićem. Velike smo rasturali, sa malima se mučili. Dođe Borac u Mostar, dobijemo 1:0, dođe Čelik, Buza postigne gol i na kraju 1:1. Umesto da protiv malih ekipa popravljamo gol-razliku, mi smo je kvarili. Provincijski mentalitet."

A Partizan…

"S njima nismo imali sreće, retko smo ih pobeđivali. Koliko znam, samo smo ih jednom dobili na JNA i to sa 1:0. Bio je to naš najteži protivnik. Nisam voleo da igram protiv Gajice Đurovića. Tukao je i nije pitao, ali je bio i odličan igrač, Kozić takođe."

Mostar je bio grad lepote i umetnosti, dobrog fudbala i ljudi čudesnog duha. Velež kao da je bio ogledalo grada?

"Aleksa Šantić se divio Emini, Pero Zubac jednoj Svetlani, Željko Samardžić je ispevao himnu Veleža sa naslovom ’Rođeni, rođeni’, u hotelu ’Ruža’ sedeli su umni i mudri ljudi, slikari i pesnici, skakalo se sa Starog mosta. Mostar je teško prihvatao strance bilo koje vere da su, imao je taj neki svoj lokalni šarm i čudesnu multietičnost, cenio je samo one rođene u mostarskim mahalama, na čaršiji. Nacionalizma nije bilo."

A onda se dogodio rat?

"U Švedsku sam otišao 1985, vratio sam se 1989, imao sam završen fakultet i hteo sam da se bavim advokaturom. Mogao sam da budem i predsednik Opštine i prvi čovek ondašnjeg Gradskog komiteta, to je bio neki vrh, ali je vrh vrhova u Mostaru ipak bila funkcija direktora Veleža. Ponuda je stigla od Marjana Kvesića, sve se događalo u trenutku kad je u Hrvatskoj pobedio HDZ. Nacionalne stranke u BiH pobedile su 1991, mirisalo je na ružna događanja, ali Mostarci su uprkos svemu ostali Mostarci."

Šta to znači, Mostarci su ostali Mostarci?

"Setite se, kad su ligu napustili klubovi iz Slovenije i Hrvatske, Velež je ostao i igrao sve do proleća 1992. Bila je to hrabra odluka rukovodstva kluba, to da igramo Svetosavsku ligu kako su je Hrvati zvali, da u Mostar dolaze Zvezda i Partizan a da ne dolaze Hajduk i Dinamo. Imali smo i malo sreće, prodali smo tog leta neke igrače i imali para, nismo zavisili od grada u kome je na vlasti bio HDZ. Tada je nekako počelo i prebrojavanje, mediji naklonjeni hrvatskoj stvari su bili naročito aktivni u tome, ja sam tek tada, te 1991/92. saznao ko je Hrvat a ko Srbin u Mostaru. Kad smo igrali protiv Zemuna, čak su izbrojali da više Srba ima u sastavu Veleža nego u timu Zemuna. Bili smo nezavisni kao klub, sve te ratnohuškačke stvari nas nisu zanimale, hteli smo samo da igramo. Franjo Džidić je bio trener, njegov pomoćnik Džemal Hadžiabdić, Vahid Halilhodžić sportski direktor, a ja direktor kluba. Uz nas je bio i Vlado Slišković, Bakin otac, predsednik Skupštine Veleža."

Povezane vesti - INTERVJU DRAGAN DŽAJIĆ: Dupla kruna je Zvezdin standard

Bruka je ipak pukla kad i bomba na stadionu ispod Bijelog brijega?

"Dolazio je u goste Partizan, u ranu zoru uoči meča u vazduh je odletela kapija stadiona. Mostar je pričao da je u vazduh dignut stadion, ali nije bilo tako. Meč se ipak odigrao, umesto 25.000 ljudi na tribinama je bilo sam pet, igralo se u nekoj sablasnoj tišini, u šali sam rekao Bjekoviću i Osimu da je jedina šansa da ostanemo u ligi ako ih pobedimo. I pobedili smo sa 1:0, Meho Kodro postigne gol, odmah smo ga posle toga prodali. Gurali smo do marta sledeće godine, bilo je incidenata na skoro svakoj utakmici. Velež je poslednju utakmicu odigrao u Subotici, pola igrača se tada nije vratilo u Mostar."

I Vi ste otišli 1992?

"Morao sam, suprugu, sina i ćerku sam jednog jutra odvezao u Nevesinje i više nisam mogao da se vratim. U gradu su već bili nekakvi korpusi, pre toga je ranjen Vahid Halihodžić u dvorištu njegove kuće, Njeguša su neke paravojne jedinice kidnapovale i opljačkale, Mostar više nije bio siguran grad."

I onda niotkuda pojavljujete se u Bečeju?

"Iz Nevesinja sam otišao u Crnu Goru, iz Crne Gore na poziv Tatalovića u Bečej. Prvo sam bio generalni sekretar kluba, a onda sam posle Josifa Ilića preuzeo i trenersko mesto, dobio Zvezdu na ’Marakani’ sa 1:0 i u dve naredne sezone igrali smo u Evropi, prvo u Intertoto kupu a onda i u Kupu UEFA. Dve godine sam radio i u Čukaričkom, takođe smo igrali u Evropi."

Posle Čukaričkog usledila je seoba u Obilić, s osmehom ili zato što je to bilo naređenje?

"Teško je to reći. Poziv Arkana se nije odbijao, bar ne u to vreme. Znao sam šta me čeka, bio sam svestan svega. Moram da kažem da nisam bio oduševljen što idem u Obilić, iako je to bio izazov. Kao trener sam imao vrhunske uslove, nije me interesovalo šta Arkan radi. Na klupi Obilića proveo sam 11 meseci, svi ostali treneri zajedno su ostali manje."

Ko je pravio tim, Arkan ili Vi?

"Obilić je pravio Arkan, on je dovodio igrače. Tim sam sastavljao ja, imali smo moćne fudbalere poput golmana Koraća, Juškića, Babeua, Šarca, Grozdića, Rankovića, Kovačevića. Arkan je i pre mog dolaska uveo neverovatnu disciplinu. Trener nije imao potrebu da brine da li će igrači da trče 90 minuta ili da se bore. Iako su i Zvezda i Partizan te sezone imali jači tim, mi smo osvojili prvenstvo i odigrali 22 prvenstvene utakmice bez poraza. Obilić je krasila vojnička disciplina, postojala su pravila koja su se poštovala, Arkan nije podnosio nedisciplinu i javašluk. Moja obaveza je bila da treniram ekipu, da spremim tim i da pobeđujemo. Niko to ne veruje, ali nikada mi nije rekao da uradim ovo ili ono, da menjam ovog ili onog igrača. Par puta je samo prokomentarisao u stilu ta magarčina ti nije dovoljno trčala, opomeni ga. To niko ne veruje, ali to je istina."

Ipak ste se razišli zato što ga niste poslušali?

"Uoči meča sa minhenskim Bajernom u kvalifikacijama za Ligu šampiona, igrali smo prvenstveni meč sa Milicionarom. On je uoči te utakmice došao i rekao da odmorim prvih 11, pokušavao sam da objasnim da mogu da igraju i da posle imaju pet dana za odmor, on je samo rekao vidi ko će igrati. Izveo sam najbolje i najspremnije, na našu nesreću na toj utakmici Milicionar je bio fenomenalan a mi slabi. Lalatović je već u 15. minutu kroz kostobran rasekao Grozdiću nogu, Arkan je dotrčao do klupe i rekao mi da sam mu ’izbio  pet miliona iz džepa’. Bila je to nezgodna rečenica, sudija je isključio Lalatovića, mi smo imali igrača više, golman Korać nas je spasao da ne izgubimo i posle te utakmice Arkan me je smenio. Da sam znao da će to uraditi, izveo bih neki drugi tim. Usput, Grozdić se oporavio i igrao protiv Bajerna."

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...