INTERVJU OLIVERA JEVTIĆ: Mnogo talenata je propalo jer su treneri trčali za novcem

INTERVJU OLIVERA JEVTIĆ: Mnogo talenata je propalo jer su treneri trčali za novcem

Foto: Srdjan Stevanović


Olivera Jevtić, jedna od najboljih maratonki kontinenta svih vremena, danas (24. jul 1977) slavi rođendan. Dok ćaskamo u bašti apartmana u „Kraljevim konacima“ podsećajući je na njen veliki dan, uz širok i glasan osmeh koji odjekuje do vrhova Zlatibora čineći ih nekako moćnijim, iskreno izgovara jedno veliko hvala, uz konstataciju da joj baš niko i baš nikada na ovaj način nije čestitao.

Da nije onih skoro nevidljivih nabora u uglovima plavih poput fildžana velikih očiju i nadasve fascinantne iskrenosti dostojne nevinosti velikog deteta, poverovali biste da je pred vama ista ona devojčica koja je ne plašeći se izazova sa 13 godina zakoračila na atletsku stazu. Danas, iako još trči s namerom da bude prva, može da se pohvali kako je i vlasnica sedam još uvek aktuelnih državnih rekorda u sedam disciplina, da je pet puta trčala na Olimpijskim igrama i da će to verovatno sebi priuštiti i šesti put, da je u istoriji kraljice sportova upisana i kao najbolja Evropljanka u maratonu na OI u Atini 2004, ali i kao evropska rekorderka na stazi od 10.000 metara za mlađe seniorke.

Povezane vestiŽivi, trči i budi slobodan

Evropa će je pamtiti i kao najbolju kros trkačicu kontinenta, a koliko je puta bila prvak SCG, Srbije, Balkana, koliko je trčala polumaratona ili pobeda ostvarila u dresu reprezentacije, odnosno kao pojačanje u dresu srpskih klubova na raznim evropskim takmičenjima, teško da neko može izbrojati. U njenoj riznici je i pet bronzanih medalja sa kros trka na šampionatima Evrope, kao i pet medalja sa Mediteranskih igara. Olivera Jevtić je atletičarka sa nacionalnim priznanjem, ali je i čovek za čija dela jednostavno ne postoje priznanja.

Uživate na Zlatiboru i trenirate, imate i lep konak u prestižnom naselju „Kraljevi konaci“.

„Ne, nije ovo moj konak. Pripada ljudima koji žive u Londonu. Pre nego što smo se upoznali koristila sam konak pored. Posle treninga, Radisavka Račić i ja smo jednog dana pozvonili na vrata da vidimo kako je gospodin Mirko, koji je pre toga imao zdravstvenih problema i kome sam pomogla da stigne do bolnice.“

I šta se onda dogodilo?

„Njegova supruga je otvorila, bila je začuđena, a onda nas je pozvala na kafu, brzo smo se zbližili, pokazali su mi i porodičnu sliku sa njihova dva sina, ponudili u šali da biram mladoženju, postali smo porodica. Uglavnom, ostavili su mi ključeve, ja sam apartman sredila, renovirala. Bili su oduševljeni kad su sve videli narednog leta, a onda su mi na rastanku rekli nešto u stilu ti si naša, ako ne budeš snaja, bićeš ćerka. Kako im je bilo žao da prodaju apartman, predložili su da ga i dalje koristim i kad nisam tu izdajem ga na bukingu i tako pokrivam troškove.“

I kako ide posao sa izdavanjem?

„Super, gosti su jako zadovoljni, imam veliki odziv na bukingu i lepe komentare, česti gosti su mi i Kinezi. Ipak, od svih najviše su me lepim gestom obradovali Nemci, zapravo naši ljudi iz Nemačke. Kad su prošlog leta rezervisali smeštaj, zamolila sam ih da mi ponesu jedan par patika za maraton, ja sam sve na internetu platila, ali bilo je kasno, već su krenuli. Ipak, tražili su da im pošaljem sliku patika. Došli su posle četiri dana, žena je bila ni živa ni mrtva, pozvali su me da im pomognem, prvo je brzom brzinom stigla hitna pomoć iz Čajetine, a onda sam pomogla da se gospođa smesti i u bolnicu.“

EPA/KOCA SULEJMANOVIC

EPA/KOCA SULEJMANOVIC

Ima, ako se ne varam i jedna neobična priča kad je u pitanju bolnica u Užicu.

„Mislite na to da je moja mama tamo radila kao spremačica. Jeste, tačno je, jednom sam u frizerskom salonu u Užicu doživela lep trenutak kada je jedna žena ispričala pred svima kako je moja majka njima porodiljama, pošto je radila na ginekologiji, donosila ujutro kafu, krofne i ne znam šta sve i učinila im te lepe dane još lepšim.“

I to je divna priča, ali (pri)setite se šta ste uradili s prvim novcem zarađenim na atletskoj stazi.

„Bila sam donator užičke bolnice. Trčala sam 1994. polumaraton u Beogradu, pored mene je bio moj trener Slavko Kuzmanović, i sav novac od nagrade, ako se ne varam 700 maraka, uplatila sam na račun bolnice.“

Bili ste donator iako…

„Mi smo teško živeli kao porodica. Mama je bila spremačica, tata zidar. Imam i sestru, udata je u Beogradu, ja sam tetka. I brat je oženjen, ima sina.“

Šta se na kraju dogodilo s onim bračnim parom iz Nemačke?

„Žena je ostala u bolnici nekoliko dana, primala je infuziju, na svu sreću brzo se oporavila. Otišli su kući srećni i posle 15 dana sretnem poštara koji mi kaže da dođem u poštu, ima nešto za mene. Kad ja tamo, a ono paket i u paketu patike maratonke sa porukom ’srećno u Tokiju’.“

Dogodila se korona, žestoko ste se pripremali, takmičenje je pomereno za narednu godinu, šansa da po broju učešća na OI dostignete Jasnu Šekarić je pala u vodu.

„Ma nije. Trčaću ja dogodine ako bude Igara. Imala sam ja normu i za Atlantu 1996, ali nisam otišla, trener mi je tad pričao da ima vremena za mene. A da jesam, Igre u Tokiju bi bile sedme.“

Teško je ponovo tempirati formu za tako veliko takmičenje uz uslov da istrčite normu? 

„Ove godine sam dva meseca provela u „Adidas“ kampu u Keniji, imala sam maksimalnu podršku AS Srbije i Olimpijskog komiteta, vratila sam se nekoliko dana pre uvođenja vanrednog stanja. Bila sam baš tužna kad sam čula vest o otkazivanju Igara, imala sam za prošlu godinu planove, nameravala sam da se posvetim nekim drugim lepim događanjima, ali sam onda uz maksimalnu podršku onog ko mi puno znači odlučila da se uprkos svemu spremam za Tokio. Sada je posle svega naš dogovor da istrajem, da trčim i naredne godine.“

Šta je teže ili lakše, trčati velike trke i maraton kad je takmičar mlad ili iskusan?

„U Sidneju 2000. trčala sam pet i deset hiljada, istrčala dva nacionalna rekorda koja i danas važe. Te godine je bila žestoka konkurenciji. Da sam danas ona od pre 20 godina, da trčim 15:11,00 na pet i 31:29,65 šetala bih Evropom i bila glavna. Nije mene te godine u Sidneju koštala plasmana mladost već žestoka konkurencija.“

Social Network Post 1920x10805 (11)

Koliko ste do sada istrčali maratona i polumaratona?

„Mislim da je bilo nešto više od 20 maratona, a za polumaratone broj zaista ne znam. Trčala sam ih na svim kontinentima i u svim zemljama bivše Jugoslavije.“

Maraton u Atini, na Igrama 2004, čini se, nikada neće zaboraviti?

„Došla sam super spremna, ali sam na kraju bila šesta, ali i najbolja Evropljanka u trci. Imala sam medalju na 30. kilometru, međutim, kad je krenula nizbrdica dobila sam bolove u stomaku, hodač Filipović mi je dodao toplu vodu pre toga. Onda sam na 30. kilometru dograbila hladnu iz frižidera pored staze da se malo okrepim, na suncu je bilo 50 stepeni, u hladovini 35.

Povezane vestiINTERVJU DR VIŠESLAV KRSMANOVIĆ: Priča o besmrtnosti u sportu više ne pije vodu

Bolovi su bili sve jači, od nekog grčkog para koji je stajao pored staze bukvalno sam trčeći otela grčku zastavu, vezala je oko pasa da umanjim bolove i tako utrčala na stadion sa zastavom oko pasa uz burne aplauze publike. Nedostajala mi je tog dana podrška. Za moju fizioterapeutkinju Snežanu Stevanović, koja je morala da bude pored mene u Atini, nije bilo mesta, moguće da je u pravu kad kaže da sam izgubila medalju samo zato što ona nije išla u Atinu. Kad trčite maraton, jednostavno vam treba nekoliko ljudi da vas u toku trke opslužuje.“

Na stazi ste punih 30 godina, kad je bilo najteže?

„Gorčine u ustima najviše je bilo 1999, u vreme bombardovanja naše zemlje. Trenirali smo ovde na Zlatiboru, jednog dana u podne krenem na trening, trener kaže idi prema Čigoti, neće gađati tamo. Samo što sam došla u podnožje, bomba je pala s druge strane, zemlja se tresla. Svi su se uplašili za mene, obećala sam tada agresorima da ću im stostruko vratiti što bombarduju moju zemlju.“

Malo je onih koji znaju da ste prva sportistkinja koja je osvojila prvu medalju za Srbiju kad je postala samostalna 2006.

„Bilo je to atletsko prvenstvo Evrope u Geterborgu, to je neka sudbina. Ja sam počela da se bavim atletikom kada je Snežana Pajkić u Splitu osvojila zlato na šampionatu kontinenta. Gledala sam TV i kad je Snežana krenula da pobeđuje, ja sam počela da plačem i da dozivam mamu koja se odmarala. On je skočila iz kreveta uplašena, ja joj kažem da je Snežana Pajkić prvak Evrope i da ću i ja da budem šampionka. Gledala me je u čudu. Od Splita do Geteborga niko nije uzeo atletsku medalju za Srbiju, meni je to pošlo za rukom posle punih 16 godina. Bio je to neki čudan osećaj.“

Javno iznosite neslaganje sa nekim stvarima koje se dešavaju u srpskoj atletici.

„Govorim ono što mislim, a mislim da bi ASS morao na daleko kvalitetniji način da koristi znanja i iskustva jedne Snežane Pajkić, Dragutina Topića, na kraju i moje, sutra jedne Ivane Španović. Atletika bi tada cvetala. Politika i netrpeljivost koja danas boji odnose u ASS u dubini duše me bole.“

EPA/KERIM OKTEN

EPA/KERIM OKTEN

U Keniji ste trenirajući proveli lep period života?

„Meni su tamo sva vrata otvorena, u malom prstu imam trening za maraton, gledala sam šta rade i kako rade najveći maratonci i maratonke. Žao mi je što naš Savez nema taj osećaj za prepoznavanje onih koji svojim iskustvom mogu da pomognu. Kad je Bojana Bjeljac, hrvatska maratonka, došla u Keniju na pripreme, ja sam nju i njenog trenera ubacila u grupu najboljih, pričala im o treninzima, šta sam radila i govorila iskustva iz vremena kad sam bila najbolja…“

Vi takvu vrstu podrške niste imali?

„Nisam, moj trener Slavko Kuzmanović i ja smo puno lutali, nismo imali logistiku i podršku, ličili smo na nekog ko je u juriš na tenk krenuo sa lukom i strelom. Nikada nisam imala lekara ili ekipu stručnjaka oko sebe, a imala sam srce za svetski rekord. Tako je bar kazivao pokojni dr Mileusnić i njegove kolege.“

Uprkos svemu, na atletskoj stazi ste tri decenije?

„Nema tajne, ja trajem zato što je moj trener u mene ugradio dobru mašinu. U prevodu, dobro je radio, nije žurio, nije mi dozvoljavao da kao pionirka trčim ulične trke. Na početku zajedno smo trenirali i često mi je govorio da kad njega pobedim na treningu, uzeću medalju na takmičenju. Mnogo talenata kod nas je propalo jer su treneri trčali za novcem tražeći od dece da učestvuju na uličnim trkama kako bi oni uzeli svoj procenat od startnine ili nagrade. Hvala Bogu što nisam imala takvog trenera.“

Povezane vestiINTERVJU BOGDAN OBRADOVIĆ: Novak će prestići Federera

Kada biste morali da opišete Slavka Kuzmanovića kao trenera i čoveka, kako bi to izgledalo?

„Jednostavno, on mi je otac, majka, prijatelj, sve na svetu. Mi smo porodica i familija, iz istog sela, njegova majka je meni neka baka… On je pravio kuću na Zlatiboru i ko god da dođe, on je govorio ovo je moja i Milesina soba, ovo je Dankina, ovo je Dragišina, a ovo je Oliverina. Nikada me nije odvajao od svoje dece. Ali nije on bio takav samo prema meni. I ostali atletičari iz Užica sa kojima je radio osetili su tu njegovu ljudsku veličinu. Mnogi su mu na tome i danas zahvalni.

Zahvaljujući njemu, naš je klub bio među najjačim u Srbiji. Mirko Petrović, Nemanja Cerovac, Snežana Kostić, Marija Papić… Devojke su tada trčale rezultate koje su danas misaona imenica za sve osim Amele Terzić. Žao mi je i velika je šteta što ova garnitura u ASS ne ceni njegovo znanje i vrednost, što se nisu potrudili da čuju njegovo iskustvo.“

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar