INTERVJU MILENA DELIĆ: Srpskom rukometu treba metla

INTERVJU MILENA DELIĆ: Srpskom rukometu treba metla


Kad je bila mala, mogla je ne samo da mašta već i da bira čime će da se bavi kad poraste. Svoje, ispostaviće se raskošne talente, pogotovo one na polju sporta, podredila je još kao devojčica, dokazujući na neki način razboritost i ličnu odgovornost, racionalnom razmišljanju. Završavajući osnovnu školu, ne trepnuvši, odlučila je da upiše Drvno-industrijsku kako bi u svom Kočevju jednog dana, govorila je sebi i drugima, lako pronašla posao u jednoj od onih fabrika kojima se Titova Jugoslavija ponosila i u kojoj su radnici dobro zarađivali i od zarađenog još bolje živeli. Ono što je odlučila nije sprovela u delo. Za sve je kriv sport, tačnije rukomet, koji je njen život usmerio na sasvim drugu stranu i učinio ga sadržajnim i lepim. Kao talentovana rukometašica i omladinski reprezentativac Jugoslavije, Milena Delić je iz slovenačkog Kočevja, preko hrvatske Koprivnice, stigla do beogradskog Radničkog.

Da li sećate tih prvih koraka na beogradskom asfaltu i ondašnjeg rukometnog vremena? 

„Zatekla sam na Krstu jednu čudesnu generaciju čiju je vrednost upoznao ceo svet. Dres Radničkog tad su nosile Ceca Kitić, Ema Erčić, Mirjana Đurica, Ljubinka Janković, Vesna Buđa, Stanica Gole. Sjajne rukometašice, ne zna se koja je bila bolja. Posle njih stasala je još jedna moćna ekipa u kojoj su bile Dragana Pešić, Tanja Polajnar, Stana Vuković, Tanja Vujičić, Ljilja Knežević… Sa obe ove generacije igrala sam s velikom radošću i zadovoljstvom.“

Stigli ste u Beograd u leto 1985. i Radnički je sa Vama u sastavu odmah osvojio titulu. 

„Baš tako. Sa Rankom Jankovićem Belmondom na klupi osvojeno je te sezone prvenstvo države. Kao igrač, tačku na karijeru stavila sam 16 godina kasnije. Sa Radničkim sam osvojila još i tri Kupa kupova i ne mogu da se setim koliko nacionalnih. U međuvremenu sam jednu sezonu provela u Pančevu, zatim i jednu u Somboru, pa opet još jednu u Pančevu, da bih se 1999. definitivno vratila na Crveni krst. Bila su to neka druga vremena, sećam se da je Radnički na jedne pripreme početkom devedesetih u Ivanjici vodio čak 50 rukometašica. Danas je teško toliko devojaka okupiti čak i na kampu.“

Kažu da ste kao devojčica bili i jednako talentovana gimnastičarka, košarkašica, odbojkašica, kao i atletičarka. 

„Živela sam u maloj sredini, svi smo se tad bavili nekim sportom. Na početku mi se dopala gimnastika, košarku nisam volela jer je košarkaška lopta bila za mene prevelika, odbojku sam igrala prisilno jer sam bila jedina devojčica u školi koja je na servisu mogla da prebaci loptu preko mreže. Uživala sam i na atletskoj stazi, prvo kao sprinter trčeći zahtevnih 100 metara, a onda sam bacala i kuglu. Bila sam treća u Sloveniji u ovoj bacačkoj disciplini.“

I onda se dogodio rukomet…

„U mojoj zgradi živelo je 20 devojčica različitog uzrasta. Njih šest je igralo rukomet. Mi malo mlađe odlučile smo da im se pridružimo, bilo je lepo, lopta mala, možeš da je držiš. Meni je sve išlo od ruke, i skok-šut i šut, ali dogodi se na jednom treningu da nema ko da stane na gol. Stanem ja i postanem golman koga su kao talentovanog vrlo brzo prebacili u prvu ekipu u kojoj su bile devojke 15 godina starije od mene. Kući sam se vraćala sva u masnicama, nisam navikla na tu jačinu šuta. Malo se to vuklo i ja odlučim da prestanem. Međutim, Ivan Žerjavec, moj trener, nije posustajao. Danima je pio kafu s mojom majkom jer ja nisam htela da se sretnemo, da bi na kraju ipak usledio razgovor i dogovor da se vratim, ali uz moj izričit zahtev da ne budem golman.“

Povezane vestiINTERVJU RATKO NIKOLIĆ: Nismo svesni koliko ne znamo

Vratili ste se kao igrač, da biste vrlo brzo i postali ozbiljna rukometašica.

„Mama još uvek čuva isečke iz novina. Prvi tekst o meni imao je naslov ’14 golova sa 14 godina’. Završavala sam tada osnovnu školu, zvali su me iz Novog Mesta i ljubljanske Olimpije, ali su najkonkretniji bili ljudi iz koprivničke Podravke. Došli su, pričali sa mojim roditeljima i ja prihvatim ponudu. Godinu dana sam igrala za prvu ekipu Podravke.“

U Podravki ste postali i juniorska reprezentativka.

„Bila je to neka velika rukometna akcija u Somboru, okupile su se sve najbolje rukometašice ondašnje Jugoslavije. Moje cimerke bile su Stana Vuković i Stanica Gole. Pokojni David Kalinić, alfa i omega u to vreme evropski moćnog Radničkog, naredio je svojim devojkama da moraju da me kako znaju i umeju privole da dođem u Beograd. Pomagale su im i iskusne A reprezentativke tako što su me pozivale u svoju sobu kao na kafu i onda bi Ljubinka Janković, Slavica Đukić i Mirjana Đurica počinjale svoju priču.“

Nije Vas, čini se, bilo teško nagovoriti.

„I nije. Radnički je i tada ali i sa ove distance bio vrh rukometne piramide. Uostalom, san svake ondašnje jugoslovenske rukometašice je bio da dođe na Crveni krst. Meni su u Koprivnici govorili da ne idem, da neću imati minutažu, a onda se ispostavilo da sam u prva tri kola igrala u prvoj postavi.“

Da li sećate ko je bio pored Vas?

„Kako da se ne sećam. Na levom krilu je igrala Stanica Gole, ja sam bila levi, Mirjana Đurica srednji a Ceca Kitić desni bek. Na desnom krilu je bila Ljubinka Janković, Ema Erčić na poziciji pivotmena i na golu Slavica Đukić. Ko zna šta je ženski rukomet, jasno mu je u kakvom sam se društvu našla. Bila je čast igrati s njima.“

Kažete da ne znate koliko ste zapravo utakmica odigrali za reprezentaciju.

„Tačno je. Pokojni Milan Valčić je vodio evidenciju, posle je to predao nekom drugom u Savezu, ali tačan broj utakmica ne znam. Bilo ih je mnogo, uz napomenu da sa reprezentacijom nisam osvojila baš ništa. Zvale smo se ’nesrećna generacija’ čiju su reprezentativnu karijeru pojele sankcije.“

Povezane vestiINTERVJU OLIVERA JEVTIĆ: Mnogo talenata je propalo jer su treneri trčali za novcem

Trebalo je da učestvujete na Olimpijskim igrama u Barseloni, lako ste prošli kvalifikacije, smešila Vam se i medalja.

„Naslućivalo se da nas čekaju sankcije i da nećemo učestvovati. To se i dogodilo. Posle kad je sve prošlo teško je bilo trasirati put do velikog takmičenja, u kvalifikacijama smo stalno bile u poslednjem šeširu. Tada nije postojalo prvenstvo Evrope, igrao se samo olimpijski turnir i svetski šampionat.“

Ipak, reprezentacija je, ali bez Vas, otišla 2001. u Italiju i uzela medalju.

„Bila sam već umorna, imala sam velike probleme sa kukovima, oba moja kuka su bila za operaciju i morala sam da odustanem jer već tada nisam s osmehom išla na trening. Istina je u celoj priči kad je u pitanju reprezentacija da nisam imala ni sreće, ali ne žalim se, verovatno je tako moralo da bude.“

Kad danas podvučete crtu, šta ste dobili od rukometa?

„Dobila sam dosta. Prvo, stekla sam puno prijatelja, imala sam i medijsku pažnju, što je u tim godinama prijalo, kasnije sam i finansijski dobro prošla. Već 1995. počelo je rasulo, mnoge devojke su se vratile kući ili otišle u inostranstvo, igrao se manje kvalitetan rukomet, ali se još uvek dobro zarađivalo. Ostale smo Ljilja Knežević, Maja Bulatović i ja kao glavni igrači te lige.“

Svojim izgledom, Vi, ali i generacije o kojima ste pričali razbile ste stereotip o lepoti rukometašica. Zbog Vas i Vaše lepote se dolazilo na rukometne utakmice.

„To je istina i ne samo na utakmice već i na treninge. Dolazili su vojnici koji su služili u kasarni na Banjici, dođu na tribinu, sede i gledaju. Jedan od njih je bio i kasnije rukometni sudija Alimpić, koji mi je sve to i ispričao. Trebalo je zapravo da prođu godine pa da saznamo ko je i zašto dolazio da nas gleda. Do tada su rukometašice, pričalo se, bile kao muškobanjaste. Onda se priča promenila. Sećam se i iskrenog druženja s prvim komšijama, sa fudbalerima Rada. Ljubinko Drulović i društvo su navijali za nas a onda mi za njih na njihovim utakmicama.“

Bilo je, bogami, ljubavi, a kasnije i brakova lepih rukometašica i zgodnih fudbalera.

„Jeste, Đurica se udala za prvotimca Partizana Vermezovića, Dragana Pešić je u braku sa nekadašnjim golmanom crno-belih Darkom Belojevićem, pre toga u brak su uplovili Ljubinka i legendarni krilni napadač Zvezde Cole Janković.“

Povezane vestiINTERVJU JOVICA CVETKOVIĆ: Rukomet grandioznih gluposti

Sjano ste igrali rukomet, ali, tvrde muzički stručnjaci, još bolje pevali. Spremali ste i novi album, bili na dobrom putu da postanete i muzička zvezda.

„Jesam, ali taj materijal nikada zvanično nije predstavljen. Sve je išlo preko Radničkog, oni su to hteli da finansiraju, stupili su u kontakt sa mojim tekstopiscem Miodragom Ž. Ilićem, napravili dogovor i ugovor i kad je sve bilo gotovo, stvoren je problem oko toga gde će se štampati omot. Radnički je odustao, Ilić nije, napravljen je album sa osam pesama, dobila sam nekoliko kaseta i podelila ih igračicama Radničkog. Neke sam odnela i kući. Beogradske radio-stanice 202 i 101 par puta su pustile da niko ne zna neke od pesama. Bio je to u isto vreme neslavan početak i kraj moje pevačke karijere.“

Ko je za najbolju pevačicu među rukometašicama i najbolju rukometašicu među pevačicama zapravo najbolja rukometašica s kojom je igrala u karijeri?

„Specifične su to stvari. Smatram da je Ljilja Knežević vrhunska igračica, ali kad bih birala ekipu, odnosno ko će da bude pored mene, ja bih izabrala Sanju Jovović. Taj tip igrača mi je više odgovarao, ona je i bez dogovora mogla da me prati. Njoj nisam morala da pokazujem kad ću da ukrstim, kad treba da ide široko i da ne nabrajam. Jednostavno smo osećale jedna drugu na terenu, to dete me je fenomenalno pratilo. A suština je da se po kvalitetu ona i Ljilja Knežević ne mogu upoređivati jer je Ljilja uistinu bila igračina.“

Za Vas se pričalo da ste na svakom treningu i na svakoj utakmici nešto novo učili i naučili.

„Imala sam i od koga, kad sam došla u Radnički nije se znalo ko je bolji u toj ekipi. Od svake devojke sam nešto upijala, svaka je imala nešto svoje. Na treningu sam gledala Cecine (Kitić) pokrete, eleganciju Mirjane Đurice i njenu tehniku proigravanja. Dragana Pešić je bila neki drugi tip igrača, ali i od nje se moglo dosta naučiti. I od drugih naravno.“

Bili ste i golgeter, ko se od golmana nije radovao susretu sa Vama?

„Ne znam, ali u sećanju mi je ostala jedna utakmica kad sam igrala za Dinamo. U Pančevo nam je došao Napredak sa legendarnom Zlatom Paplacko na golu. Svaka lopta koju sam šutnula završila je u mreži, a žena je bila čudo od golmana. Rezignirana čak je i treneru koji je pitao šta se s njom događa ljutito odgovorila da stane on na gol jer ona ništa ne može da mi odbrani. To mi je ostalo u sećanju.“

Imali ste u karijeri i puno trenera. Koga pamtite po dobru?

„Mnogo, baš mnogo. Razmišljam, svi su se zadržavali po godinu dana. Kad sam ja došla, došao je i Ranko Janković Belmondo, onda su se smenjivali, ne znam ni ja kojim redosledom, Perić, Mikela Obradović, Milatović, Vuk Roganović… Najbolji utisak u smislu dobrog rada ostavio je na mene Vuk Roganović. Pogotovo je sjajno radio taj neki pripremni period, sećam se da me je čak i naredne sezone držalo ono što smo prethodne godine radile kod njega. Svaki trener je imao nešto što ga je činilo posebnim. Belmondo je bio dobar čovek, šarmer, ali i lik svestan toga gde je došao, odnosno da je na klupi ekipe kojoj maltene nije bio ni potreban trener. Pred utakmicu, valjda poznajući psihologiju žene, govorio je ’vi ste najlepše, najzgodnije, najbolje, izađite na teren i pobedite’. To je bila naša priprema za utakmicu.“

Pamti se i Vaš sukob sa Mikelom Obradovićem.

„To je trener koga i danas izuzetno poštujem i cenim, ali sam imala utisak dok smo sarađivali da ima neki pik na mene i da me sračunato maltretira. Na gotovo svakom treningu me je kažnjavao. Trčala sam po kazni krugove, trčala uz stepenice i šta sve ne dok mi nije pukao film. Zatražila sam da mi objasni šta je problem, zašto kažnjava nekoga a taj neko ne zna zbog čega. I on mi tada kaže ko sam ja da izmišljam rukomet, da dodajem levom rukom loptu krilu… Bila sam u šoku.“

Zašto, šta Vas je toliko zbunilo?

„Kad sam dolazila u Radnički, legendarni trener Vinko Kandija je otišao u tadašnji Titograd. Hteo je i mene da vodi u Budućnost ali ja sam već bila potpisala za Radnički. Tada mi je rekao da je davno zapazio da imam nešto što retko ko ima, da pored desne imam upotrebljivu i levu ruku. On je to igračima zapravo zabranjivao da rade, ali kako je to bio deo mog urođenog talenta, mislio je da to treba maksimalno da razvijem i koristim u igri. I ja sam to i radila. Posle objašnjenja koje sam dobila od Obradovića napustila sam trening, onda je na scenu stupio David (Kalinić) i nesporazum je uz obostrani kompromis izglađen.“

Prati Vas i glas pravednika, poznatog bundžije, prisustvo u svim rukometnim frkama…

„Ja ne volim što je tako, ali je istina da sam pravdoljubivo stvorenje. Ne volim kad neko maže oči i pravi sliku da je nešto bajno i sjajno a svi znamo da nije i da ništa ne valja. Ne volim laž i ne razumem potrebu da se laže.“

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar