INTERVJU DUŠAN MARAVIĆ: Novac nije opravdanje za nevaspitanje

INTERVJU DUŠAN MARAVIĆ: Novac nije opravdanje za nevaspitanje

Foto: Srdjan Stevanović


Dušan – Duda Maravić je čovek i fudbaler koji je ispisivao istoriju fudbala. Za mnoge je bio i ostao gospodin u kopačkama, intelektualac i fudbalski globtroter, dokazani ambasador najvažnije sporedne stvari na svetu. Fudbal je u onim posleratnim vremenima prepunim neočekivanih događanja, ali i sjajnih fudbalera širom planete igrao za Radnički iz Bajmoka, subotički Spartak i Crvenu zvezdu, francuske klubove Rasing i Fontenblo, OFK Beograd i Deportivo Italija iz dalekog Karakasa, u južnoameričkoj Venecueli. Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je sedam utakmica. Tačno pre 60 godina (10. septembar 1960, Jugoslavija – Danska 3:1), bio je član reprezentacije koja je osvojila zlatnu olimpijsku medalju na Igrama u Rimu. U dresu Crvene zvezde, za šest godina, tri puta je trijumfovao u Kupu Jugoslavije i tri puta se radovao titulama prvaka države.

Kao igrač i trener osvojio je i šampionat Venecuele. Diplomirani je ekonomista i fudbalski trener s najvišim zvanjem. Suprug, otac dva sina i deda četvoro unučadi, poliglota sa znanjem engleskog, francuskog, španskog i italijanskog jezika. Godinama je uvaženi član Izvršnog odbora FIFA i UEFA. Kao instruktor FIFA obišao je 34 zemlje sveta. Zahtevnu ulogu delegata obavljao je na više od 200 međunarodnih utakmica, između ostalih i na finalu Kupa evropskih šampiona 1988. u Štutgartu kada je holandski PSŽ posle boljeg izvođenja jedanaesteraca savladao portugalsku Benfiku.

Vi ste zapravo i živeli punih šest godina u Nemačkoj nadomak Štutgarta. 

„Da, domaćini su bili silno iznenađeni kad sam im saopštio da sam sa majkom, ocem i braćom u Gepingenu, šezdesetak kilometara od Štutgarta, proveo od 1939. do 1945. godine. U Nemačku sam stigao kao šestomesečna beba u koloni onih koje su sa svoje teritorije 1939. proterali Francuzi.“

Rođeni ste u Francuskoj, 7. marta ili 7. jula 1939?

„Neko je negde nekad permutovao brojke pa se kao datum pojavljuje i 7. jul. Rođen sam 7. marta 1939. u Francuskoj, u Ženisiju, 60 kilometara od Ženeve, na putu prema Lionu. Bilo je to tada selo sa tri kuće u kome je 1937. počela izgradnja velike i moćne hidrocentrale.“

Povezane vestiINTERVJU ZVONKO VARGA: Talente ubijaju neznalice

Kad i kako je porodica Maravić stigla u zemlju galskih petlova?

„Moji roditelji, otac Manojlo i majka Danica, došli su u Francusku iz Like odmah posle Prvog svetskog rata. Otac je bio fizički radnik a majka domaćica. Osnovali su porodicu i izrodili četiri sina.“

Kad ste zapravo prvi put videli i upoznali mesto rođenja?

„Pre dvadesetak godina posetio sam Ženisi. Bio mi je neophodan originalni izvod iz knjige rođenih. Iako nisam bio najavljen, izvod iz knjige rođenih sam dobio za manje od dva minuta. Danas je Ženisi mala opština čijim centralnim trgom, u znak zahvalnosti, dominira bista Žorža Klemansoa, nekadašnjeg predsednika Francuske koji je 1937. otvorio radove na hidrocentrali.“

Danas imate dvojno državljanstvo?

„Ne, nemam. Ispunio sam 29, ali ne i 30. uslov za dobijanje državljanstva koji je podrazumevao da ostvarujem stalne prihode u Francuskoj.“

Kad su Vam nudili državljanstvo, Vi ste, ponosni na zemlju u kojoj ste živeli, ponudu Francuza odbili.

„I to je istina. Igrao sam za Rasing, u jednom derbiju protiv Remsa zatresem mrežu sa 20 metara, lopta se zarila gore u sam ugao gola, publika oduševljena, ja junak dana. Sutradan mi predsednik kluba, srećan i nasmejan, ponudi njihovo državljanstvo ne očekujući da ću reći ne. Nisam želeo da me neko u Jugoslaviji prozove kao odmetnika.“

Vaš odlazak u Francusku bio je ravan senzaciji, dobili ste ugovor kakav niste mogli ni da sanjate.

„Igrao sam u Parizu za Zvezdu na tradicionalnom letnjem turniru, dobili smo Santos na čuvenom ’Parku prinčeva’ sa 1:0. Odigrao sam odlično i na večeri upriličenoj povodom turnira na prvom spratu Ajfelove kule ponude mi da pređem u Rasing, klub koji je tog leta napustio legendarni Miloš Milutinović. Prihvatim ponudu, dobio sam za potpis ugovora 25.000 dolara. Beara, Crnković, Stanković i drugi dobijali su u to vreme za ugovore u Nemačkoj najviše desetak hiljada dolara. Niko mi nije verovao, sećam se da me je na aerodromu u Beogradu sačekao Vladica Popović s pitanjem da li je sve istina.“

Povezane vestiINTERVJU DRAGAN OKUKA: Kad postaneš igrač, onda je u Mostaru bilo najlepše

Posle Prvog svetskog rata Vaša porodica je otišla u Francusku, posle Drugog svetskog rata se vratila u Jugoslaviju.

„Jeste, iz Francuske preko Nemačke. Francuzi su 1939. doneli odluku da svi stranci moraju da napuste teritoriju Francuske i mi smo, posle su mi pričali, peške stigli u Nemačku koja je 6. septembra objavila rat Francuskoj. Otac i stric Đurađ su pet punih godina radili u nemačkom rudniku. Onda je 1945. stigao i poziv maršala Tita da se svi Srbi vrate u zemlju, da će ukoliko to urade dobiti kuću i osam jutara plodne zemlje u Bačkoj. S druge strane, Nemci su nudili više nego povoljne uslove za težak posao u rudniku. Mi smo se ipak vratili u Ogulin, tamo odakle je otac, i posle tri dana krenuli vlakom bez voznog reda, u furgonu poput stoke spavajući na slami, put Bajmoka u kome i danas postoji kuća u kojoj sam odrastao.“

Vaše detinjstvo baš i nije bilo tako bezbrižno. 

„Nije bilo lako. Imali smo zapravo sve samo ne novca, a trebalo je platiti poreze. Ali nismo bili gladni i to je tada bilo najvažnije. Ujutro sam ustajao rano, terao kravu na ispašu, posle pravac škola, imao sam sve petice, kuća bez struje, lampa petrolejka, u komšiluk smo išli da slušamo radio, da se smejemo Čkalji i Miji. Preko dana smo na Guščijem polju jurili za krpenjačom. Čim sam malo poodrastao, zaigrao sam za juniore Radničkog iz Bajmoka.“

Brzo ste bili zapaženi kao perspektivan fudbaler.

„U klub je jednog leta stigao poziv da dođem na logorovanje najtalentovanijih fudbalera Vojvodine. Na spisku je bilo 80 dečaka, leto smo proveli smešteni u Građevinskoj školi u Subotici, jeli smo paradajz i bečke šnicle i bili srećni. Logorovanje je organizovao čuveni Hugo Ruševljanin, a glavni trener je bio nezaboravni Bane Sekulić, standardni član one čuvene reprezentacije iz Montevidea.“

Gospodin Sekulić je podosta kriv što ste postali vrhunski fudbaler.

„U Subotici sam pohađao srednju školu i igrao za juniore Spartaka. Ustajao sam u pet, majka je spremala hleb i dva jaja na oko, onda  je sledio juriš na železničku stanicu i u voz do Subotice. Od osam su bili časovi u školi, posle trening, tek u 21 sat vozom za Vinkovce vraćao sam se kući u Bajmok. Da Sekulić nije u klubu izdejstvovao 500 dinara za voznu kartu, od svega toga verovatno ne bi bilo ništa. A Spartak je tada imao baš moćan tim.“

Povratak Bate Ognjanova u Suboticu izazvao je pravi zemljotres u fudbalskoj javnosti ondašnje Jugoslavije.

„Bila je to zaista senzacija. Ognjanov je 1953, kada se generalno malo imalo i teško živelo, za povratak u Spartak dobio kuću u Subotici. To se pre nikada nije dogodilo u fudbalskoj Jugoslaviji. Ta kuća i danas postoji, u njoj žive njegovi sinovi. Bane Sekulić je bio trener, a pored Ognjanova u timu su još bili Lončar, Tapiška, Jakovetić, Kopilović, Čikoš, Kosta Tomašević, Bugujevac, Palfi, Takač i Budisavljević. Strašan tim. U međuvremenu sam dobio sobu u Subotici, bio sam cimer sa Ristom Ivkovićem, njegov sin je posle branio za Crvenu zvezdu. Trenirao sam i završavao srednju školu i sa 17 godina Bane Sekulić me ugura u prvi tim. Publika me nije prihvatila, bio sam visok, na vrućini sam teško trčao, tražili su od Baneta da Suncokret, kako su me zvali, ne igra.“

Povezane vestiINTERVJU OLIVERA JEVTIĆ: Mnogo talenata je propalo jer su treneri trčali za novcem

I tako je sve bilo dok se nisu i sami uverili da Vaša desnica može da napravi čuda.

„Kad su počeli da padaju golovi, stvari su se promenile. Neki kapetan JNA me jedno veče sačekao i pozvao u mračni deo ulice kako bi mi saopštio da mi Partizan nudi 500.000 dinara za prelazak. To je tada bila milijarda. Uz to me je, navodno, čekao i stan u Beogradu. Saznaju to iz Crvene zvezde i Slobodan Ćosić me pozove u Beograd da budem gost Zvezde na utakmici protiv Mančester junajteda. Bio je to onaj čuveni tim šampiona Engleske koji je na povratku iz Beograda doživeo nesreću na aerodromu u Minhenu.“

Šta se dogodilo u Kolarčevoj 3 na pregovorima sa Zvezdom?

„Ćosić mi je rekao da ću ako pređem u Zvezdu dobiti 200.000 dinara. Odmah mi je isplatio 100.000, onih preostalih 100.000 nikada nisam video. Stan nije ni pomenuo. I dobro je što je bilo tako. Da sam otišao u Partizan, ne bih prošao pored Vladice Kovačevića, Matekala i njegovih beba. U Zvezdi sam imao sreću da se od aktivnog igranja oprostio Rajko Mitić, bilo je to u jesen 1958. na utakmici protiv Veleža.“

U Banijskoj 9 ste delili sobu sa Vladimirom Durkovićem.

„Tih prvih 15 dana sam na trening i sa treninga išao peške, novac za trolejbus nisam imao. Srećom, posle 15 dana smo otišli na pripreme u Herceg Novi, u hotel ’Boka’. Trenirali smo i igrali. Na kraju odemo u Zenicu da igramo protiv Čelika. Trebalo je da se odluči ko od nas četvoro ostaje u Zvezdi: ja, Nikolovski iz Vardara, Milanović iz Osijeka ili Balov iz Jagodine. Izabrali su mene.“

Na debiju u dresu Zvezde osvajate Kup Jugoslavije.

„U finalu protiv Veleža Šekularac je nešto naljutio dr Obradovića i ja dobijem šansu. Debitujem dakle za Zvezdu u finalnoj utakmici Kupa i Zvezda tada osvoji pehar maršala Tita.“

Navijače Zvezde kupili ste za sva vremena na utakmici protiv Milana.

„Sećam se, bio je to 30. april 1960. Prijateljska utakmica, pun stadion, u timu Milana stariji Maldini, Altafini, Macola, Grildo i Šijafino. Svetske zvezde. Poveli su za 20 minuta sa 3:0. U drugom poluvremenu druga priča. Precizno šutnem dve lopte sa lepe razdaljine i Zvezda smanji na 3:2. Ovacije na tribinama. Raspalim po lopti i treći put, ona pogodi prečku, padne na zemlju, pritrči Rudinski i – 3:3. Na kraju smo izgubili sa 4:3, ali je legendarni Ljuba Vukadinović u ’Politici’ u naslovu istakao: ’Zvezda dobila novog igrača’.“

Povezane vestiINTERVJU DR VIŠESLAV KRSMANOVIĆ: Priča o besmrtnosti u sportu više ne pije vodu

Nešto kasnije, 1963. na svečanom otvaranju popularne „Marakane“, prvi ste iz tima Zvezde overili mrežu.

„Igrali smo protiv Rijeke, vodili su sa 1:0, njihovu mrežu čuvao je sjajni Jantoljak, ali je posle jednog mog udaraca sa 25 metra potpisao kapitulaciju. Istina, da postanem deo istorije kluba i stadiona malo mi je pomogao i centarhalf gostiju Šangulin koga je lopta očešala na putu do gola.“

U predigri, igrajući za pionire, gol za Zvezdu postigao je Trifke Mihajlović, koji je takođe imao razoran udarac. Ostala je tajna ko je jače šutirao: Trifke, Bora Kostić ili Vi? 

„Nismo se takmičili, ne znam. Znam samo da je Bora izgradio taj ’prljavi’ udarac sa felšom, bio je svetska klasa. Taj šut je bio neverovatan, jedinstven u svetu fudbala, tako nešto ni Brazilci nisu mogli da izvedu. Ja sam imao seljački udarac, seljački ali urođen, žestok šut punom nogom. Kad smo trenirali na pomoćnom terenu, na onoj šljaci, lopta je često letela u dvorište susedne mlekare. Kostić je bio duhovit i od svega je pravio šalu. Nisam tada znao neke stvari pa se lopta dizala u nebo poput karavele. Međutim, kada sam posle silnog vežbanja legao na loptu i još svemu dodao malo felša, onda se to teško branilo. I Trifke je imao neviđeno snažan šut, lelujav i rafiniran udarac koji niko posle nije ponovio. Da smo mi tada imali ove lopte, kopačke u kojima se igra danas, ne mogu se zakleti, ali siguran sam da bismo cepali mreže protivnika. Bili smo posebna galaksija u fudbalskom sazvežđu.“

Bili ste i učesnik Olimpijskih igara u Rimu, osvojeno je zlato, Vi ste igrali sve utakmice osim finala.

„Pre Rima Zvezda je bila u Njujorku na tradicionalnom turniru koji je organizovao Den Tana sa dr Acom Obradovićem. Vratio sam se u Evropu iscrpljen, bio sam umoran, u finalu ja šansu dobio Matuš iz zagrebačkog Dinama. Žao mi je što nisam imao snage i svežine da igram finale, ali zlatnu medalju i nacionalnu penziju sam uprkos svemu na kraju dobio.“

Zlato na Olimpijskim igrama, tri titule i tri kupa, 241 utakmica i 82 gola, ali od Zvezde nikako da dobijate stan. Ljuti i rezignirani odlučili ste da odete na odsluženje vojnog roka.

„Baš tako. Bio sam pešadinac u Šibeniku, ošišan do glave. Bekim Fehmiu, čuveni glumac, bio mi je najbolji drug u JNA, ali ja sam tada bi popularniji od njega. Svi su nas znali jer smo u kantini non-stop jeli čuvene napolitanke. Međutim, posle samo mesec dana usledi rendgenski pregled pluća i ja ne dobijem prelaznu ocenu. Hitno su me prebacili u Split na VMA. Zahvaljujući dr Aci Obradoviću i predsedniku Hajduka Titu Kiriginu, brzo su me zalečili i proglasili trajno nesposobnim.“

Usledio je povratak u Suboticu a zatim i odlazak u Francusku.

„Imao sam 25 godina. Profesor beogradskog Pravnog fakulteta Mile Trajković, znan i po tome što je govorio tečno francuski i italijanski i što je pisao govore Ivanu Stamboliću dok je ovaj bio na vlasti, imao je stalni kontakt sa klubom iz Pariza. On im je i javio da sam slobodan igrač, usledili su pregovori, ubrzo je stigla i karavela po mene. U Francuskoj sam igrao od 1964. do 1968. godine.“

Niste imali sreće, Rasing je vrlo brzo otišao pod stečaj. Da li su sa klubom propale i Vaše pare od ugovora?

„Umalo da tako bude. Stvar je spasao advokat Stojanović, politički disident koji je živeo u Parizu. Poznavao je zakone Francuske i uspeo da blokira račun kluba. Zahvaljujući tome, dobio sam mojih 25.000 dolara.“

Povezane vestiINTERVJU IVAN ĆURKOVIĆ: FIFA i UEFA neće nam stalno praštati incidente

Posle četiri godine vraćate se u Beograd.

„Jeste, želeo sam da budem trener. Svratim i do Miljana Miljanića, koga sam izuzetno cenio, s predlogom da igram i budem trener drugog tima Zvezde. To se Miljanu nije dopalo, on nije voleo da sarađuje sa igračima koji su imali fudbalsko ime. Više je pored sebe voleo anonimuse. Zbog svega toga prihvatio sam ponudu Kike Popovića da obučem dres OFK Beograda.“

Na Karaburmi ste zatekli sjajan tim.

„Veliki tim. Perjanice su bili Petković, Stepanović, Mešanović, Jokić, Vukašinović, Turudija, Santrač i Šekularac. Posle šest meseci OFK krene na turneju po Meksiku, Gvatemali i Venecueli. Mene prodaju kao mečku. Ne traže pare, žele samo da mi naprave ugovor. Na kraju je uspelo i tako postanem član ekipe Deportivo Italija. Bio je to klub koji su osnovali doseljenici iz Italije. Za potpis dobijem 10.000 dolara, što je bio rekordni transfer u istoriji fudbala u Venecueli. Ostao sam pet godina, napravio najbolji potez u karijeri, igrao nikad bolje. Na kraju su me promovisali u trenera, osvojili smo i titulu prvaka.“

I danas uživate ugled u ovoj dalekoj zemlji.

„Na startu je stvoreno međusobno poverenje. Cenili su me kao igrača, posle i kao trenera. Imao sam u timu i sedam Brazilaca, sedam sjajnih igrača koji su me poštovali i koje su Venecuelanci kupovali za po 2.000 dolara. Poseban odnos sam imao sa predsednikom, odnosno vlasnikom kluba. Na kraju je tražio da bude kum mom sinu. Kad ti Italijani tako nešto ponude, kumstvo se ne odbija. Prvi sin je dobio ime Antonio Toni, drugi Alfredo, po Di Stefanu koga sam kao fudbalera izuzetno cenio.“

U Venecueli ste se ponovo našli sa Vladicom Popovićem.

„Njegov tast, čuveni farmaceut Besarabić stigao je iz Nemačke u Venecuelu, tako da je Vladica tamo igrao za jedan klub koji su držali Španci. Igrali smo u Venecueli jedan protiv drugoga, ja sam tada čak dobio i  ponudu da se preselim u Španiju, ali je predsednik mog kluba saopštio da nisam zainteresovan za taj transfer. Ipak, na kraju sam se vratio u Evropu, želeo sam da u mojoj zemlji pravim karijeru trenera.“

Miljanić je otišao u Real, a Vi ste postali trener pionira, zatim i pomoćni trener u prvom timu Crvene zvezde. 

„Prvo sam na predlog Miljenka Mihića bio trener pionira, imao sam diplomu iz Karakasa, našu takođe. Kad je šef postao Gojko Zec, predložio je upravi da budem deo njegovog stručnog štaba sa posebnim zadacima. Nije mi se dopadala ta uloga. Posle samo šest meseci Đorić uz pomoć Mite Kukića smenjuje Zeca, ja ostajem bez posla, ali Đorić i Kukić mi predlažu da im dam stan na Banjica, a oni će da mi zauzvrat srede angažman negde u Americi ili Africi. Nisam prihvatio.“

Umesto da budete trener, postajete član Međunarodne komisije FSJ.

„Sekretar Međunarodne komisije FSJ zvanično sam postao 31. decembra 1979. Ostao sam na Terazijama punih 13 godina. Tako sam stigao i do UEFA, odnosno FIFA. Dogurao bih i dalje, bio verovatno član Izvršnog komiteta FIFA ili UEFA da nije bilo rata i ratova.“

U jednom trenutku ste bili i kandidat za predsednika FIFA.

„To nije tačno. Južnoamerikanci su me izuzetno cenili, ali, iako je to štampa pisala, nikada nisu predložili tako nešto. Moj domet je bilo članstvo u Izvršnom komitetu, ali ponavljam, tamo nisam stigao zbog ratova.“

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar