Sport
20.08.2021. 09:52
Dragana Todorović

Pročitajte, tiče se i vas

Jedina zdrava bolest zavisnosti

Ivan Miškeljin
Izvor: Milivoj Miškeljin

Bilo da spadate u one koji redovno treniraju ili vas mrzi da ustanete po čašu vode kada ste žedni, obavezno pročitajte ovaj intervju – tiče vas se.

"Te 2010. godine upisao sam doktorske studije na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja. Studije su bile skupe, a zahtevale su mnogo angažovanja i vremena. Bilo mi je teško da studiram i treniram atletiku. Morao sam da odlučim. Međutim, Bog ili neki drugi veliki neimar vasione odlučio je umesto mene. Na predavanju na fakultetu sam se onesvestio. Magnetna rezonanca glave je pokazala cistu na mozgu. Lekar mi je rekao da ne smem da se naprežem. Kako? Ja trčim duge staze! ’Onda prestanite da trenirate, nađite nešto drugo’, rekao mi lekar. ’Doktore, ja nisam pao na treningu, već na predavanju. Ne dam svoje trčanje. Trčaću dok sam živ, a kada rešim da umrem otrčaću do groblja i reći grobaru – kopaj, a posle zatrpaj.’ Doktor se nasmejao od muke. Na izlasku iz ordinacije sam dodao: ’Doktore, trčanje je moj lek, a bolest od koje bolujem je trka u mojoj glavi’.“

Tako počinje knjiga "Trka u mojoj glavi“ Ivana Miškeljina, atletičara, trenera, profesora fizičkog, državnog rekordera u ultramaratonu, trostrukog prvaka i viceprvaka Srbije u maratonu, kao i u trci od šest sati.

Uz sve to stigao je i da napiše knjigu.

 Zašto je jedan maratonac seo da piše?

"Posle 11 godina trčanja shvatio sam da taj sport nije glavni deo moje misije, već da je samo sredstvo za stvaranje boljeg čoveka. Želim ovom knjigom da prenesem svoja iskustva u maratonu i ultramaratonu, kao i da motivišem druge da se pokrenu, da odluče da promene svoj život nabolje, kao što sam ja to učinio.“

 Kako ste počeli da trčite, šta Vas je motivisalo?

"Pre trčanja sam se bavio boksom i to još u srednjoj školi, ali sam brzo shvatio da mi taj sport ne ide dobro koliko i trčanje. Zatim sam, zbog povrede kolena, imao dužu pauzu, jer je to bila jedna od onih povreda koju može da izleči samo vreme. Tako sam se trčanju vratio tek 2010, kada mi je bilo 33. godine. Kada sam nastavio da treniram, osećao sam se kao da sam se vratio u detinjstvo, nekom svom starom izvoru. Pauza mi je pomogla da shvatim koliko treba ceniti i trčanje i pokret uopšte, kao i da budem zahvalan Bogu što mogu ponovo da trčim. Sada mogu da kažem da je trčanje jedina zdrava bolest zavisnosti. Što je redovnije upražnjavaš, bolji si čovek.“

Ivan Miškeljin
Izvor: Milivoj MiškeljinIvan Miškeljin

 Da li trenirate svaki dan?

"Trčim šest puta nedeljno, a u danu kada ne trčim odmaram se potpuno. Takođe, dva puta nedeljno radim vežbe snage. Sportsku masažu koja me oporavlja imam jednom nedeljno.“

 Kako izgledaju pripreme za maraton, a kako za ultramaraton?

"Pripreme za maraton traju od šest meseci do godinu dana. Najčešće trčim dva maratona godišnje. Nedeljni obim treninga je od 80 do 120 istrčanih kilometara. Jednom godišnje idem na visinske pripreme na Kopaonik u trajanju od 15 do 21 dan. I tada jednom nedeljno imam masažu. U pripreme spada i život van treninga koji podrazumeva pridržavanje određenih pravila, jer sve što uradimo mimo treninga sigurno će se odraziti i na trening i na trku. Zato svim trkačima savetujem da žive disciplinovano, čak asketski. Maraton je poput nekog božanstva koje je kadro da prepozna slabog i nesigurnog čoveka, isto kao što može da prepozna jakog. Volim da kažem da maraton ne voli gorde ljude – njih kažnjava.“

 Koju trku biste izdvojili kao najdražu ili možda najvažniju za sebe?

"Svaka trka je za mene bila životna lekcija. Najinteresantnije je što su trke koje sam najgore istrčao najviše uticale na mene. Terale su me da analiziram trku, da nađem grešku i ispravim je. Ako bih se baš naterao da izaberem jednu, to bi bilo obaranje državnog rekorda u ultramaratonu na 50 kilometara, na Paliću 2016. godine. Moje vreme je bilo 3:15:10, za razliku od dotadašnjeg koje je bilo duže od četiri sata.“

 Kako je sport kojim se bavite uticao na Vaš život, da li ste se promenili kao osoba? Šta s tim u vezi kažu prijatelji, porodica?

"Trčanje je, pored rođenja moje dvojice sinova, ostavilo najjači pečat na moj celokupni razvoj. Život delim na period pre i posle početka bavljenja trčanjem. Takođe mi ni dan nije isti pre i posle trčanja. Ako ujutru uradim trening, ceo taj dan mi nekako sija i ja sijam. Trčanje mi daje savršenu samokontrolu i disciplinuje me da se ograničim u jelu, u izboru društva, kada ustajem ujutru i kada ću ići na spavanje. Kao trostruki prvak Srbije u maratonu i državni rekorder u ultramaratonu imam veliku odgovornost prema ljudima koji u meni vide uzor i moram da opravdam tu sliku. Podrška porodice je veoma bitna. Kada sam počinjao da treniram, bilo je malo sumnje, porodica se bojala za moje zdravlje. Ali, vremenom su shvatili benefite trčanja, tako da su i sami počeli da trče i drago mi je zbog toga. Želim i rečima i delom da utičem na što više ljudi da počnu da treniraju i da nađu nov životni smisao u tome.“

 Prvo poglavlje u knjizi počinje naslovom: "Na početku beše korak“. Mnogima je teško da naprave taj prvi korak. Šta biste im poručili?

"Mnogi kažu, a na osnovu uspeha koje postižu Novak Đoković, Ivana Španović i drugi osvajači svetskih medalja, da smo mi sportska nacija. Nažalost, nismo. Ovi uspesi su uspesi pojedinaca. Nama treba masovnost, da se ogromna populacija, a ne samo pojedinci, uključe u bavljenje rekreativnim trčanjem, kao što je to slučaj u nekim delovima sveta. Potrebno je, pre svega, da promenimo navike, da usvojimo one koje su zdrave i odbacimo one koje su loše. To nije lako. Umesto u kafanu, trebalo bi otići na stazu za trčanje, na primer. Za početak, moj savet je da se trenira makar tri puta nedeljno i to mesec dana bez preskakanja treninga. To važi za bilo koje godišnje doba. Trčanje po snegu je lepo isto koliko i kada je prolećni dan. Kada čoveku trčanje uđe pod kožu, on postaje i kvalitetnija osoba, a što je više takvih u društvu postajemo bolji globalno, kao nacija i kao ljudska vrsta.“

Ivan Miškeljin
Izvor: Milivoj MiškeljinIvan Miškeljin

 Korona Vas nije zaustavila?

"Korona je bila poseban izazov za nas trkače. Usled zabrane izlaska iz kuće, ponekad čak i 48 sati, morali smo da se snalazimo. S obzirom na to da živim u zgradi od 12 spratova, trčao sam po 10 puta od podruma do poslednjeg sprata. Izlazio sam i na krov, gde sam u krugu od 40 kvadrata trčao lagane dužine. Vežbe snage uz stepenice sa ekspanderom sam često praktikovao. Kod kuće sam radio ostale vežbe: trbušnjake, vežbe za leđa, iskorake. Nekoliko puta sam, biću iskren, prekršio zabranu izlaska i trčao sam u svom kraju, rizikujući da me policija uhapsi. Na Banjici, gde živim, postoji Banjički potok koji je okružen zelenilom. Jednog dana sam tu trčao usred policijskog časa. Nadao sam se da me niko neće videti, međutim, policija se ipak pojavila. Pobegao sam im jer sam počeo da trčim najbrže što sam mogao. Tako sam istovremeno proverio i svoje brzinske sposobnosti.“

 U jednom poglavlju pišete kako ste se u trenutku krize tokom trke setili reči Vladete Jerotića, ali i svoje krsne slave.

"Tokom trke nastupaju mnoge krizne situacije. Mogu da se jave u različitom obliku – kao otežano disanje, kao olovo na nogama, nekada poput probadanja u predelu stomaka. Te krize uglavnom ne traju dugo i mogu se uspešno savladati. Tada je potrebno u mislima se fokusirati ne na taj bol ili problem, već na neku lepu sliku, simbol koji vam znači. Najčešće su to slike dece, majke, države, religije... sve ono što vam je u životu dragoceno i posebno. Zamislite da je nešto od toga ispred i tako nastavite da trčite. Za mene su to uvek moja deca, krsna slava, moji pradedovi solunski borci, ono što mi je najsvetije.“

 Priča o psu Sizifu je jedna od upečatljivijih u knjizi. Šta je njemu dalo snagu da istrči maraton i da li i on može da bude uzor onima koji ne mogu da naprave prvi korak?

"Jedan pisac je rekao da su psi anđeli poslati na zemlju da nas nauče kako da volimo i budemo verni. Sizif, pas koga smo krstili tim imenom na putu Beograd–Zrenjanin, osetio je da radimo nešto dobro, da radimo nešto humano i prišao nam je. Hteli smo da mu olakšamo i ubacimo ga u automobil, da ga prevezemo do Zrenjanina, ali nam on to nije dozvolio, želeo je s nama da trči. Vozač hitne pomoći je tada rekao: ’Ako Sizif stigne živ u Zrenjanin, ja ću ga usvojiti.’ Sizif je stigao do Zrenjanina i prešao je trčeći oko 80 kilometara. Bio sam presrećan što nije trčao uzalud – Sizif, izgladnela lutalica, dobio je dom i gazdu, a humanitarna trka koju smo trčali kako bi jedna porodica takođe dobila novi dom uspešno je okončana. Novac za njih smo prikupili i zahvaljujući Sizifu koji je skrenuo pažnju javnosti i medija na našu trku i zbog čega su se ljudi javljali da doniraju novac i nakon što je trka završena.“

 "Ono što sam savladao najteže, ipak cenim najviše“, kažete nakon jedne trke. Da li je to, zapravo, poenta maratona?

"Samo ono što si velikim trudom, odricanjem, mukom osvojio, to najviše i ceniš, a ono što na tacni dobiješ, to brzo izbledi. Nije lako istrčati maraton, to je ispit volje, borba koja traje, put na kojem se suočavaš direktno sa sobom i svojim slabostima. Tokom trke sve tvoje nedoumice i slabosti će isplivati, a ti se nosi sa tim kako znaš... Ali, kada pređeš liniju na cilju, kada se završi ta borba sa bivšim slabim čovekom, e onda znaš da si stvarno pobedio, da si postao jači, bolji, da si izgradio novog sebe i da si iznad proseka. Maraton je vera, a cilj je hram u koji kada uđeš ne možeš lažno da se moliš jer se na trci sve vidi i pokaže, trka otkriva sve o nama.“

 Objasnite naslov knjige, odnosno da li je ipak glava ta, a tek onda telo, koja pobeđuje u svim sportovima?

"Na trci postoje dve borbe: jedna je sa rivalom, stazom, vremenskim uslovima, a druga, znatno teža, unutrašnja, borba sa samim sobom. U trku moraš krenuti visoko motivisan, napraviti strategiju i taktiku i startovati uz realnu procenu svojih sposobnosti. U početku ti se čini da ćeš lako istrčati, da možeš brže nego što si planirao. To je prva zamka i na nju trkač ne sme da nasedne. Krenuti pametno i sa rezervom, jer brz ritam na početku može na kraju da se pretvori u zaostatak od nekoliko minuta. Krize nastupaju nekad na 28, nekad na 35. kilometru, i treba biti spreman i za to. Tek na kraju, kada cilj bude udaljen svega nekoliko kilometara, glava može da se isključi, a srce da preuzme trku. Ako padnete u glavi, padate i u telu. Telo sluša šta glava kaže. Maratonska trka je, pokazalo je moje iskustvo, 70 odsto stvar glave, a 30 odsto stvar treninga.“

 Šta radite kada ne trčite?

"Kada ne trčim igram se sa svojim sinovima, vodim ih na treninge. Stariji sin Andrej trenira odbojku, mlađi Aljoša plivanje. Kada imam vremena čitam, pre svega dela Vladete Jerotića koji je moj uzor. S obzirom na to da je čovek i telesno i duhovno biće, potrebno je da razvija i jedno drugo podjednako.“

Da li i dalje pišete?

„Da, pišem i dalje. Trudim se da otkrijem istinu kroz trčanje i da je prenesem drugima. Evo šta sam spoznao: ako bismo hteli da jednom rečju iskažemo tajnu univerzuma i sva uzajamna delovanja u prirodi i oko nas, ta reč je – kretanje.“

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Ekskluzivno: Učesnica Olimpijskih igara Ivana Jorović o utiscima iz Tokija
Ivana Jorović

Ivana Jorović

01.08.2021. 09:56

Ekskluzivno: Učesnica Olimpijskih igara Ivana Jorović o utiscima iz Tokija

Teniserka Ivana Jorović se pre nekoliko dana vratila iz Japana sa Olimpijskih igara. Puna je utisaka i jedva smo čekali da ih podeli sa nama. Pitanja su samo navirala: kako se provodi slobodno vreme u Olimpijskom selu, šta se jede, kako Novak igra karte, sa kime su se sve družili, ali i šta Ivana planira dalje u svojoj karijeri.
Close
Vremenska prognoza
light rain
18°C
20.05.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve