Odlazak legende

In memoriam MILAN MANDARIĆ: Znao je i kako uloženi dolar da pretvori u tri

Umro je Milan Mandarić, srpski biznismen i čovek kome je fudbal bio život. Takođe i biznis. Amerikanci, opčinjeni profitom i novcem, kao poslovnog i preduzimljivog Ličanina poštovali su ga i do neba cenili jer je od jednog dolara znao da napravi tri, a Englezi, naravno zbog fudbala, naprosto obožavali.

U kolevci fudbala doživljavali su ga kao fudbalskog sveca, posebno u Portsmutu, gradu čiji je istoimeni fudbalski klub Milan Mandarić podigao iz pepela i doveo do Premijer lige. U znak zahvalnosti darovali su mu ključeve grada i podigli bistu ispred stadiona, a navijači su svojim sinovima davali njegovo ime. Danas se, nije laž već istina, više od 50 Engleza u Portsmutu odaziva na njegovo ime.

Milanovo ime nosi i sin Džordža Besta, čuvenog ostrvskog fudbalera, po mnogima jednog od najboljih u istoriji ove čudesne igre. Pele, u svetu fudbala slavniji od neponovljivog Besta, svojoj deci nije dao ime Milan, ali je Milana Mandarića i njegove dve kćerke obožavao i često posećivao.

Uz harizmatičnost, Milana Mandarića krasila je i duhovitost nadgrađena sposobnošću neopterećene komunikacije s ljudima iz celog sveta. Uz hiljade i hiljade navijača, njegovo ime bez greške su izgovarali i kraljica Elizabeta Druga i princeza Dajana, takođe i predsednik SAD Ronald Regan, odnosno prvi čovek Francuske Žak Širak.

Njegovi biografi tvrde da je voleo zapravo ceo svet i ceo svet njega. U Ameriku je dobrovoljno otišao jer je u komunističkoj Jugoslaviji, a zbog više nego uspešnih poslovnih poteza, proglašen kapitalistom.

"Radio sam sa dvadeset i nešto godina ono što ljudi ne rade ni sa pedeset. Konkretno, oporavljao sam propale državne komunističke firme rentirajući ih na godinu dana da bih onda njihove proizvode prodavao, uz dobru zaradu, u Italiji i tako jugoslovenske firme vraćao u život. Priča o mojim poslovima je stigla i do Tita. Njegovi ljudi su mi poručili da to što radim ne valja.“

Kao 30-godišnjak, željan dokazivanja, odlazi u Švajcarsku, da bi ga onda put odveo u Ameriku gde je počeo da radi u jednoj štampariji. Radoznao po prirodi s genom za biznis, zainteresovao se za kompjuterske komponente i industriju koja je početkom sedamdesetih 20. veka hvatala zalet. Osnovao je i svoju firmu s imenom "Lika 1“ i počeo proizvodnju. Vrlo brzo postao je najveći proizvođač kompjuterskih komponenti u SAD. Deset godina kasnije biznis je prepustio Amerikancima za sumu od deset miliona dolara. Zarađeno je uložio u novi biznis. Osniva kompaniju "Sanmina“ u San Hozeu i počinje proizvodnju telekomunikacionih uređaja koja je u međuvremenu izrasla u najveću kompaniju za proizvodnju hardvera na svetu. Na američkoj berzi vrednost "Sanmina“ iznosila je 15 milijardi dolara.

Zahvaljujući svemu, Milan Mandarić bio je proglašen i najuspešnijim privrednikom SAD zarad čega mu je ukazana i čast da bude gost na večeri kod predsednika Ronalda Regana.

I tad kao i puno puta posle govorio je da je bogatstvo stekao isključivo zahvaljujući svojoj sposobnosti i trudu.

"Bio sam na pravom mestu u pravo vreme. Takođe, znao sam i kako je tada trebalo reagovati. Naravno, ništa od ovog što danas imam ne bih imao da sam u ranom detinjstvu imao sve na gotovo. Za sve što sam stekao morao sam da se pomučim, a onda i da shvatim kako je teško zaraditi novac. Ko prođe tu školu taj nauči i da ceni novac.“

Fudbalska sećanja PREDRAGA TOMIĆA: "Dočekali su nas kao Tita"

INTERVJU

Sport 04.08.2025. 15:25

Fudbalska sećanja PREDRAGA TOMIĆA: "Dočekali su nas kao Tita"

Možda i najveća njegova ljubav bio je fudbal. Kao dečaku, otac mu nije dozvoljavao da se posveti igri koju je obožavao. Praveći šalu na svoj račun, među fudbalskim ljudima je kasnije često pričao i priču kako je bio supertalentovan i sjajan igrač, ali to niko od stručnjaka nije uspeo da zapazi. Ljubav prema ovoj igri nadgradio je strašću umotanom u biznis i u SAD započeo pionirski posao.

Za početak, kada je fudbal još stanovao podaleko od Amerike, osnovao je dva fudbalska kluba, Liku i San Hoze, koji su uzeli učešće u profesionalnoj ligi. Na predlog Henrija Kisindžera, državnog sekretara, bio je uključen i u pregovore oko angažovanja fudbalskih velikana iz celog sveta kako bi se fudbal popularisao u SAD. Pregovarao je sa Bobijem Murom, Peleom, Bestom, Krojfom, Bogićevićem... Naravno, svi oni su nastavili karijere u SAD.

Cenio je Kristijana Ronalda, ali ne i Dejvida Bekama od koga je Ronaldo preuzeo Mančesterovu "sedmicu“.

"Bio je nadobudan i prepotentan, neko ko se šlepao na ime Mančester junajteda.“

Na evropskom fudbalskom nebu američki milijarder Milan Mandarić pojavio se početkom devedesetih prošlog veka. Prvo u Belgiji gde je kupio Standard iz Liježa, a zatim i Šarlroa. Iz Belgije fudbalski put ga je odveo i na tlo Francuske tako što je preuzeo Nicu. Pamti se da je ovaj klub u vreme Mandarića osvojio Kup Francuske, ali i da je nakon druge godine ispao iz elitnog ranga.

Poželeo je da se dokaže i u Engleskoj, kolevci fudbala. Da nije, Mandarić ne bi bio Mandarić. Kupio je Portsmut, klub na ivici bankrota. Naravno, potrošio je sitan novac da bi ga 2006. prodao Izraelcu Gajdamaku za 32 miliona funti.

Dan posle toga šest miliona funti je potrošio na kupovinu Lestera. Četiri godine kasnije tajlandskom milijarderu Višaju Raksrijaksornu isti klub je prodao za 40 miliona funti.

Deo njegovo biznisa u Engleskoj bio je i Šefild. Uložio je samo jednu funtu u kupovinu kluba sa slavnim imenom na ivici bankrota. Naravno, za dve godine napravio je čudo, klub se stabilizovao zahvaljujući Mandarićevom upravljanju i poslovanju, i onda je Mandarić odlučio da ga ‒ proda. Tajlanđani su za kupovinu Šefilda platili 37.500.000 funti.

Na fudbalu nije gubio novac. U stvari od fudbala je zaradio podosta jer je među prvima na svetu prepoznao koliko ova igra može da bude unosan biznis.

Olimpija iz Ljubljane bila je poslednji klub čiji je bio vlasnik. U Sloveniji, međutim, baš i nisu razumeli njegovu filozofiju. Četiri godine kasnije uložena četiri miliona evra za kupovinu pretvorio je u pet miliona od prodaje. Koliko je još novca uložio da oživi "zmajčeke“ ne zna se, ali se pamti da je Olimpija u njegovo vreme uspela posle 21 godinu da osvoji titulu prvaka.

U jednom intervjuu ispričao je i svoju malu poslovnu tajnu.

"Svi klubovi koje sam preuzimao bili su u velikim problemima. Baš to je za mene predstavljalo izazov. Posebno se ponosim što sam svaki klub ostavio u velikom plusu kad sam odlazio. Konkretno, kad sam došao u Portsmut, klub je bio zadužen sa 10 miliona evra. Kad sam odlazio, minus se pretvorio u plus od skoro 80 miliona evra.“

Još jedan citat zaslužuje pažnju ponajviše zato što na najbolji način objašnjava filozofiju življenja ovog u svakom pogledu uspešnog čoveka.

"Nemam strah, da sam ga imao, ne bih ništa uspeo. Uvek bih mlađem Milanu rekao da bude uporan i da se ne predaje, već da istraje do kraja. Ne znači da ćeš, ako si inteligentan, da uspeš. Moraš da imaš želju i da budeš gladan uspeha."

Iako je Srbin iz Like, u srpski fudbal nije ulazio. Pre bi se moglo reći da ga je obilazio u širokom luku. Istina, u jednom trenutku bio je deo novosadske Vojvodine. Prve kontakte imao je u vreme kada je novosadskim klubom rukovodio "kralj šećera“.

"Na predlog Bate Pežoa upoznao sam gospodina Kostića. U fudbalu se nismo pronašli, ali smo odradili neke poslove na polju biznisa.“

Posle Ljubljane Mandarić je 2024. i zvanično promovisan u potpredsednika novosadskog kluba, ali saradnja nije bila dugog veka.

Jednom prilikom ispričao je i to da je imao pozive ne samo srpskih klubova.

"Istina je, svojevremeno zvali su me iz Partizana, Crvene zvezde i Hajduka. Imao sam i poziv iz FS Srbije. Ništa od toga nisam prihvatio, ali sam pomagao kad god je to bilo moguće.“

Njegov novac, po njegovom tvrđenju, potrošen je za kupovinu Dragana Stojkovića. Na račun Nišlija uplatio je u ime Crvene zvezde 250.000 ondašnjih maraka. Posredovao je i kod dolaska Miodraga Belodedića na "Marakanu“.

"Piksi mi je predlagao da postanem predsednik FSS-a, ali rekao sam da me to ne interesuje jer ne vidim sebe u toj sredini.“

Umesto sebe, na funkciji predsednika FSS-a video je Nemanju Vidića. I to je saopštio Piksiju.

"Vidić je momčina, znam ga iz Engleske, kod njega nema krađe“, poručio je Mandarić.

Vodio je život nalik na priču iz dobrog filmskog scenarija. Od njegove Like, gde je rođen, preko Novog Sada i Kalifornije... Na kraju vratio se u rodne krajeve. Umro je u 88. godini u Beogradu. Slava mu.

Den Tana - čovek ispred svog vremena