Život
21.11.2021. 21:05
Sport
08.02.2025. 02:25
Momčilo Petrović
Verovali ili ne
Vreme sporta i razonode u staroj Jugi: Od Formule 1 na Kališu do PREPARIRANOG KITA!
I u Kraljevini, i u socijalističkoj Jugoslaviji, vazda su sport i razonoda bili pri vrhu interesovanja naroda. Doduše, nekad su narodni prohtevi bili manji – bilo je dovoljno pokazati mu uginulog kita, a sad mu nije dovoljan ni celodnevni rijaliti program.
U čast rođendana (6. septembar) mladog kralja Petra II Karađorđevića, Automobilski klub Kraljevine Jugoslavije i list "Politika“ organizovali su 3. septembra 1939. godine u Beogradu međunarodne automobilske i motociklističke trke. Od devet nadmetanja u različitim kategorijama, najatraktivnija je bila gran-pri trka automobila, preteča današnje Formule 1, u kojoj su učestvovali najveći šampioni tog vremena.
Bio je to najveći sportski događaj u Jugoslaviji između dva rata i najposećenija priredba na Balkanu tog doba: Beograd je imao 360.000 stanovnika, a trke je gledalo 80.000 ljudi! Za specijalne vozove koji su organizovani iz većih gradova, od Ljubljane, preko Zagreba i Splita do Skoplja, odobravan je popust od čak 66 odsto!
Staza je vodila oko Kalemegdana, a voženo je 50 krugova. Start i cilj nalazili su se na ulazu u park, kod današnje Gradske biblioteke; vozilo se niz Tadeuša Košćuška, do Beka, pa pored Kule Nebojša, ispod tvrđave do Pariske ulice, i uzbrdo. Ovaj deo bio je najatraktivniji jer su zbog talasastog terena automobili ovde leteli iznad kolovoza i po desetak metara!
Život
18.10.2022. 13:38
Kako je nastao "fića" - nacionalna klasa i simbol jednog vremena
Bolidi su na treninzima jureći proizvodili ogromnu buku pa su se životinje u obližnjem Zoološkom vrtu veoma uznemirile. Zato su lavovi, tigrovi i slonovi na dan trke prebačeni u lagume ispod Tašmajdanskog parka.
Takmičari su počeli da pristižu već krajem avgusta, a tokom drugog treninga, održanog 1. septembra, stigla je vest da je Hitler napao Poljsku. Sutradan su u rat ušle Francuska i Velika Britanija... Zbog toga su neki odustali, ali su nemačke ekipe – Mercedes Benc sa evropskim prvakom Hermanom Langom i Manfredom fon Brauhičem, i Autounion sa Taciom Nuvolarijem i Hermanom Milerom – ostale. Kraljevinu Jugoslaviju predstavljao je Boško Milenković, bogati naslednik koji je svirao violinu i živeo od izdavanja stanova.
Prvi je do cilja na beogradskom Gran-priju stigao italijanski vozač Tacio Nuvolari. Dočekan je ovacijama publike koja je, tvrde novinari, posebno bila zadovoljna što je Nemac Fon Brauhič ostao bez pobede – bio je drugi. Trećeplasirani Miler sa prosečnom brzinom od 136 kilometara na čas provezao je najbrži krug. Evropski prvak Lang odustao je nakon što mu je kamen izbačen točkovima Fon Brauhičevog mercedesa razbio naočare... Milenković je ostao bez nagrade, bio četvrti.
Završna svečanost i dodela Pehara kralja Petra II pobedniku održana je u Auto-klubu, današnjem Udruženju književnika u Francuskoj 7. Vozači su, zajedno sa domaćinima, do kasno u noć slavlje nastavili u Skadarliji, uz ćevapčiće i crno vino, ne mareći što se nad Evropu nadvija oblak Drugog svetskog rata...
Pobednik beogradskog Gran-prija Tacio Nuvolari takmičio se i kad je rat okončan, ali je već bio star i bolestan od tuberkuloze. Na trci u Milanu, u jesen 1946. godine, vozio je jednom rukom, dok je u drugoj držao maramicu preko usta. Umro je 1952. godine od moždanog udara. Na pogrebu, njegov sanduk, položen na šasiju automobila, gurali su Alberto Askari, Luiđi Vilorezi i Huan Manuel Fanđo.
Boško Milenković će za manje od dve godine, posle izgubljene trke, izgubiti i sve ostalo – u nemačkom bombardovanju Beograda 6. aprila 1941. srušeno je nekoliko njegovih stambenih zgrada u Knez Mihailovoj. Posle rata radio je kao vozač trolejbusa u GSP-u Beograd, a 1955. se ubio.
Rat na zelenoj travi
Na XV Letnjim olimpijskima igrama 1952. godine u Helsinkiju učestvovalo je 96 takmičara iz Jugoslavije u jedanaest sportskih disciplina. Četverac koji su činili Duje Bonačić, Velimir Valenta, Mate Trojanović i Petar Šegvić osvojio je zlatnu medalju u veslanju, a vaterpolo i fudbalska reprezentacija osvojile su srebro. Posebno dramatičan bio je put naših fudbalera do finala...
U prvoj utakmici na olimpijskom fudbalskom turniru Jugosloveni su pobedili reprezentaciju Indije sa 10:1. Ovakva razlika manje čudi ako se uzme u obzir da su neki fudbaleri u timu iz Azije igrali bosi!
Sport
20.09.2024. 19:34
Fudbal sa samo 10 igrača? Možda bude...
Sport
12.05.2021. 10:21
"Na vrh klinca mi je publiciteta"
Sledeći protivnik naše reprezentacije bio je SSSR. Ova zemlja je u Helsinkiju prvi put nastupila na Olimpijadi, i Staljinu koji je njome vladao gvozdenom rukom bilo je veoma stalo da se u jeku Hladnog rata predstavi u najboljem svetlu. Sovjeti uopšte nisu priznavali devizu da je važno učestvovati – cilj je bio pobediti sve, a na prvom mestu SAD. Pod kakvim su pritiskom bili pokazuje i krajnji rezultat – u ukupnom zbiru osvojili su samo pet medalja manje od Amerikanaca, iako im je zemlja još bila u ruševinama od rata.
Ali ni direktni susreti Sovjeta sa Jugoslavijom nisu bili manje važni. Samo četiri godine ranije SSSR i zemlje koje su bile pod njegovom šapom doneli su Rezoluciju Informbiroa u kojoj je naša zemlja optužena za izdaju socijalizma, a Tito i ostali rukovodioci proglašeni za američke agente. Ruski tenkovi i te 1952. bili su na jugoslovenskoj granici sa Mađarskom, Rumunijom i Bugarskom... Jasno je onda i zašto je i Tito uoči utakmice poslao "telegram podrške“ našoj selekciji.
U takvim okolnostima odigran je fudbalski meč SFRJ i SSSR koji će agencija Rojters kasnije nazvati "utakmicom stoleća“.
Dvadesetog juna 1952. godine u Tampereu, pred oko 17.000 gledalaca, Jugoslavija je 15 minuta pre kraja protiv Sovjeta vodila sa 5:1. Činilo se da je pobeda sigurna, kad su Sovjeti dali drugi, pa odmah zatim i treći gol. Naši su se uspaničili, a igrači SSSR-a to su iskoristili pa je u završnici uskoro bilo 5:4. Poslednji minuti igrani su samo u šesnaestercu jugoslovenskog tima. Vladimir Beara je maestralno odbranio nekoliko šuteva i kada je izgledalo da će, ipak, sačuvati svoju mrežu i našu pobedu, SSSR je u poslednjem minutu izjednačio na 5:5!
Pošto je utakmica završena bez pobednika, odigrana je, prema pravilima, nova. U tom meču Sovjetski Savez je poveo sa 1:0, ali su Jugosloveni u nastavku zasluženo slavili sa 3:1.
U sledećem susretu pobedili smo Dansku sa 5:3, pa u polufinalu SR Nemačku sa 3:1, a zlato su nam u finalu uzeli Mađari, pobedivši nas sa 2:0.
Po povratku u zemlju, naše olimpijce primio je Tito. Kompletnoj fudbalskoj ekipi dao je, kao nagradu za pobedu nad Sovjetima, po sto dolara.
Tek 1988. godine "Moskovske novosti“ objavile su kakva je bila sudbina sovjetskih fudbalera. Iste večeri pošto su izgubili drugu utakmicu od nas, vraćeni su brodom u Lenjingrad. Vojni moskovski klub CSKA, koji je činio reprezentaciju, raspušten je, a igrači su rasejani po ostalim timovima. Liga je bez objašnjenja smanjena za jednu ekipu i takmičenje tako nastavljeno.
Kit na turneji po SFRJ
Dvadesetog januara 1953. na ostrvu Pag u Jadranskom moru, sada u sastavu Republike Hrvatske, desila se nesvakidašnja stvar – u gradsku luku zalutao je kit!
Dok je čistila ribu na obali, jedna starija meštanka ugledala je u vodi čudovište koje "puše poput nilskog konja“. Pomislila je da je u pitanju veliki morski pas pa je, uplašena, vičući potrčala ka gradu. Ubrzo se iskupilo celo mesto, sa sve dežurnim milicionerom. Svetioničar Duje Bilić odmah je u grdosiji prepoznao plavog kita i umirio masu, objasnivši da se ovaj džin hrani planktonima. Zaključivši da će nasukani kit brzo uginuti ako se nešto ne preduzme, Bilić je milicioneru objasnio gde da puca u životinju kako bi je naterali da se okrene ka pučini. Ali zbunjeni kit nasukao se još više. Koža je počela da mu se suši pa je grdosija, prema kazivanju svedoka, urlikala od bolova. Pažani su stoga zamolili milicionera da ga usmrti i skrati mu muke...
Tada je iskrsao drugi problem: šta uraditi sa truplom grdosije dugačke 12 metara i teške 7,5 tona? Predloga je bilo raznih: da ga zakopaju, da ga razdele prisutnima za uspomenu ili za jelo... Tek u sumrak, Duje Bilić je predložio da ga prepariraju i prikazuju svetu, a da novac ulože u izgradnju mesta. U paškoj luci tada je bio usidren teretni parobrod sa dizalicom. Pažani su zamolili kapetana da im pomogne i, posle dosta muka, telo plavog kita smešteno je na kamion. A kad je prepariran, krenuo je u obilazak socijalističke Jugoslavije.
Nakon Rijeke, boravio je u Ljubljani, Banjaluci, Sarajevu, Beogradu, Skoplju, Titogradu (današnjoj Podgorici)... i u svim ostalim većim gradovima, da bi putovanje završio u Zagrebu, gde se i danas u Prirodnjačkom muzeju čuva njegov skelet.
Interesovanje je u svim mestima bilo ogromno: uprkos skupim ulaznicama, čekalo se u redovima da se vidi ovo "jedinstveno čudo prirode“, kako je eksponat najavljivan. Ondašnje novine su, tako, pod naslovom "Ogroman kit na ulicama Beograda“, pomalo preterujući, pisale: "Sa kitom putuju ribari i pomorci sa Paga koji su učestvovali u njegovom hvatanju i ubijanju. Publici će objašnjavati pomorac Duje Bilić, koji je prilikom hvatanja kita, izlažući svoj život opasnosti, hrabro mu prišao i konopcima mu obmotao rep.“
Pažani su, zapravo, kontrolisali naplatu ulaznica i novac koji je kit "zarađivao“. Na kraju ga je bilo toliko da su izgradili gradsku kanalizaciju i obnovili pristanište!
Čeljusti preparirane životinje bile su razjapljene i poduprte motkama pa je posebnu atrakciju predstavljalo fotografisanje u kitovim ustima. Naravno, samo "preko veze“ i poznanstva sa Pažanima.
U proleće 2013. godine Umetničko-produkcijska grupa "Noć muzeja“ pozvala je sve koji se sećaju izloženog kita da im se jave, kako bi rekonstruisali sećanje na ovaj događaj. Odziv je bio veliki, a neki su slali i svoje fotografije.
Putešestvije prepariranog kita poslužilo je kao inspiracija beogradskom piscu Erihu Košu za satirični roman o propadanju i raspadu staljinizma jer je upravo 1953. godine umro Staljin, a telo mu je mumificirano.
Koš je pisao da je ceo kraj gde je bio izložen kit užasno zaudarao na pokvarenu ribu, ali u svedočenjima onih koji su videli kita s Paga podataka o tome nema...
Sarajevo, olimpijski grad: snega mora da bude
Organizovanje XIV Zimskih olimpijskih igara 1984. godine povereno je Sarajevu. U konkurenciji su do kraja bili još Saporo u Japanu i švedski gradovi Falun i Geteborg, ali se MOK odlučio za Jugoslaviju jer je bila nesvrstana zemlja i pružala manje povoda za bojkot ruske ili američke strane.
Za jugoslovenske vlasti Olimpijada je bila prilika da državu predstave u najboljem mogućem svetlu, iako je SFRJ već duboko bila zahvaćena ekonomskom krizom. Velika sredstva uložena su u podizanje impozantnih građevina i infrastrukture neophodne za održavanje Igara.
Sport
07.08.2021. 12:14
Legenda OI u Sarajevu: To je bio poslednji romantični trenutak ex-Jugoslavije
Odlukom gradskih vlasti sve sarajevske radnje morale su da budu otvorene do 22 sata i maksimalno osvetljene – od robnih kuća do brijačnica i mesara. U centru grada bio je zabranjen saobraćaj privatnim vozilima, a prevoznici iz cele zemlje poslali su najbolje autobuse da voze gledaoce na staze. Kriminala, čak ni džeparenja, nije bilo – svi registrovani lopovi i obijači privremeno su bili smešteni u zatvore u Zenici i Foči.
Čitaoci novina iz cele Jugoslavije birali su maskotu Olimpijade. Biralo se između veverice, jagnjeta, divokoze, bodljikavog praseta, grudve snega i vuka, a pobedio je Vučko, mali vuk kojeg je dizajnirao Slovenac Jože Trobec.
Organizatori su bili suočeni sa nizom problema. Između ostalog, prema pravilima MOK-a, visinska razlika između starta i cilja spusta treba da je najmanje 800 metara, a između vrha Bjelašnice i cilja u dolini bilo je šest metara manje. Zato su skijaši startovali sa na brzinu podignutog krova jedne zgrade na vrhu planine, kako bi se dobila potrebna visinska razlika – tačno 803 metra.
Problem je iskrsao i uoči samog otvaranja. Iako je Sarajevo poznato po velikim količinama snega koji pada svake zime, mesecima uoči početka Igara zakazanog za 8. februar 1984. nije ga bilo ni za lek. Pošto je scenarijem otvaranja bilo predviđeno da olimpijski plamen na stadion Koševo unese nordijski skijaš Ivo Čerman, dan ranije vojska je u grad donosila sneg sa okolnih planina i razbacivala ga po atletskoj stazi... A onda je grad u noći uoči samog otvaranja zahvatila prava snežna mećava pa su pripadnici JNA angažovani na čišćenju ulica od snega!
Jugoslavija je bila daleko od velesile u zimskim sportovima pa su se organizatori pribojavali da se prvi put u istoriji modernih Igara ne desi da zemlja domaćin ostane bez ijedne medalje. Ali već u prvoj muškoj trci, u veleslalomu, Slovenac Jure Franko osvojio je srebro!
Sarajevo je eksplodiralo od sreće, a ispred dvorane "Skenderija“ razvijen je gigantski transparent sa porukom: "Volimo Jureka više nego bureka!“ Franko je posle prve vožnje bio četvrti, a do srebra je došao osvojivši prvo mesto u drugom krugu. Mnogo godina kasnije priznao je da je na njegovu odluku da drugu trku izveze krajnje rizično uticalo obećanje organizatora da će mu, ako osvoji medalju, pokloniti video-rikorder marke "hitači“!
Iako je Jugoslavija imala takmičare u svih deset sportova – reprezentaciju u bobu činili su apsolutni početnici – do kraja Igara ostala je na toj jedinoj medalji Jureta Franka.
Komentari
