Svet
28.06.2016. 12:55
ekspres
ANALIZA, BOKAN: Evropa je mrtva, živela Evropa!
Nijedna vavilonska kula neće ostati zauvek na vlasti i istorijskoj sceni...Treba da se pripremimo da nas ništa ne sme iznenaditi: ni lokalni, ni svetski ratovi; ni izolacionistički zaokret neke drugačije Amerike; ni rađanje novih ideologija; ni prebacivanje težišta na evroazijski deo ponovo uravnoteženog sveta. Ništa, a najmanje propast evropske anti-utopije
Živimo u vremenima nameštenih rezultata, lažnih anketa i unapred određenih pobednika, čak i kad je reč o najsitnijim prilikama za pokazivanje moći savršeno uređenih propagandnih, političko-marketinških (i obaveštajnih) sistema.
Takvo stanje stvari je dovelo do potpunog gubitka vere u ma šta «neočekivano» i «politički nekorektno» u našim životima. I više niko normalan i iole ozbiljan nije toliko naivan da pomisli da se – u ovakvom stepenu organizovanosti i kontrole, kao što je na Zapadu slučaj – može desiti išta nepredviđeno i nepovoljno po finansijsko-političku, globalistički orijentisanu elitu.
Pre ćemo poverovati u slona koji leti nego u «slučajnu pobedu» neke političke odluke ili ideje iza koje «stoji narod», a ne i njegovi upravljači. Ustaljeni mehanizmi koji neizbežno prate svaku referendumsku i izbornu odluku «proste većine» nam, jednostavno, nisu dopuštali luksuz vere u ma kakav «izuzetak iz slučaja» i kršenje nepisanih zakona koji su odavno još nadvladali sve one pisane i formalne (elegantno preskačući sva «ustavom zagarantovana prava» građana novokomponovanog, novoustrojenog i prave slobode odavno lišenog sveta).
I, ma koliko nekom bili odurni oni glomazni termini poput «mondijalizma», «globalizma» ili «novog svetskog poretka», više nikom ne pada na pamet da poveruje u šarene laže i vešto plasirane priče o ljudskim pravima, političkim slobodama i neposrednim mogućnostima odlučivanja u civilizaciji stvorenoj padom Berlinskog zida i raspadom Sovjetskog Saveza.
Iako na neprestanoj, danonoćnoj medijskoj infuziji, ipak smo (neko pre, neko kasnije) osetili, i na svojoj koži i na tuđim iskustvima i primerima, da stvari nisu baš onakve kako se zvanično piše i govori o njima. Nema više nikog da nije osetio više nego primetnu razliku između one prave, realne i one zvanične, zadate nam slike «stvarnosti».
Čudo je ipak moguće!
Vremenom je disproporcija između prave i virtuelne realnosti postala tolika da je, sa svih strana, ozbiljno zapretila prava epidemija neizbežnih zaveroloških teorija o «nevidljivoj ruci» i «skrivenim gospodarima sveta» (iz redova bankarsko-korporativnih lobističkih grupa).
Nekako nam skoro sve deluje unapred namešteno: od sporta i ratnih sukoba, preko situacije u Crkvi i društvu, pa do privrede i politike.
A to sve samo dodatno povećava haos i besmisao, opšte neverovanje i strah, pretvarajući, postepeno, slobodnog čoveka - u nemoćnu jedinku, a nekadašnji «suvereni narod» - u «samlevenu (obezličenu) masu».
ZBOG TOGA JE BILO TOLIKO VAŽNO DA SE, MAKAR JEDNOM, U NAŠIM ŽIVOTIMA DOGODI IZUZETAK IZ SVIH (UREDNO I UNAPRED NAMEŠTENIH) PRAVILA I, PREKO AKTUELNOG BRITANSKOG IZLAZA IZ EU, POKAŽE – KAKO JE ČUDO, IPAK, MOGUĆE!
I tu nije toliko važno šta se ovde zaista događalo i na čiju korist, da li će se odluka građana Ujedinjenog Kraljevstva njima, na kraju, obiti o glavu i kolika će biti cena ovakvog ishoda referenduma. Sve to je samo predjelo i predigra onog suštinski važnog i svima nam neophodnog povratka vere i nade u to da i dalje postoji mogućnost izbora koji nije unapred određen i zakovan interesima svemoćne «međunarodne zajednice». Pa šta god da je u pitanju...
Zato su Britanci sa puno razloga danas heroji čitavog slobodnog sveta i rezultati «Brexita» će još dugo odjekivati istorijskim hodnicima budućeg puta Evrope ka samoj sebi i stvarnom smislu svog međusobnog savezništva i istinskog ujedinjenja.
«Da, ipak je moguće!», odjekuje ovih dana na svim evropskim jezicima, tako beskrajno daleko od briselskog gunđanja i neverice tamošnjih tehnokrata.
Evropa još nije umrla i pokazuje znakove svog neočekivanog (i mnogima neželjenog) povratka među žive. Prava Evropa, ona koja ne služi za finansijske mahinacije, političko potkusurivanje i konačni obračun Zapada sa Rusijom i evroazijskim Istokom.
A ta (činilo se) nemoguća misija je obavljena 23. i objavljena 24. juna ove, po svemu, kako izgleda - istorijske godine.
Evropa pre Evropske unije
Reč «Evropa» nije oduvek imala ono značenje koje joj danas pridaju američki kolonijalni službenici u briselskoj adminsitraciji. Naime, ono što se u poslednjim decenijama pojavljuje pod oznakom takozvane «Evropske Unije» je samo logična posledica velike anglo- američke pobede u Drugom svetskom (i potonjem «Hladnom») ratu.
Ništa više, ni značajnije od toga. Deo trijumfalnog posleratnog mirovnog paketa u režiji novorođenih američkih geo-političkih ambicija.
U ovoj Evropi sa plavo-žutom zastavom i apostolskim brojem zvezdica nećete naći ni traga one superiorne «evropske ideje» koja traje sve od pada Carigrada, preko suprotstavljenih (podjednako superiornih i ambicioznih) civilizacija Renesanse i Baroka, pa do geteanskog formiranja nade u prerastanja «kulturnog sistema» klasičnog evropejstva u političko integrisanje modernog tipa.
PROČITAJTE JOŠ:
BOKANOV IDEJNI VODIČ KROZ AMERIČKE IZBORE: Borba za dušu Hilari Klinton i periku Donalda Trampa
RASKRINKAVANJE ISTORIJE, BOKAN: Filmska priča o hrvatskom Džemsu Bondu koji je spasao život Anti Paveliću
Ideja ove drevne vere u evropsko zajedništvo (koja seže i mnogo dalje u prošlost od onoga što sam ovde naveo, sve do Dantea i «epohe katedrala») je formalno, činilo se, ostvarena velikom pobedom nad germanskim i ničeansko-nacističkim izobličenjem koncepta «Evrope nacija» .
I odmah posle rušenja nemačkog «Trećeg Carstva» došlo je do zvanične objave političke, ekonomske i kulturne integracije Evrope nakon završetka Drugog (ali ne i poslednjeg) svetskog rata.
Radi «uspostavljanja trajnog mira i stabilnosti u Evropi», počinje izgradnja ujedinjene i jedinstvene Evrope – i to kroz uspostavljanje «evropskih institucija». A sve to nasuprot sovjetsko-komunističkom sistemu koji je vladao s druge strane «gvozdene zavese»...
Preko začetaka buduće EU, Amerika započinje razvoj globalne, «svetske privrede» i tako, u stvari, otvara nova tržišta za svoje proizvode, kao i mogućnost pojačanih privrednih investicija preko okeana. Sinhronim formiranjem Severnoatlantske Alijanse (NATO-pakta), SAD dobija i trajne (od nje po svemu zavisne) saveznike u posleratnom «zapadnom bloku» uspostavljenom nasuprot Sovjetskom Savezu i njegovom «Varšavskom paktu».
«Maršalovim planom» američke ekonomske pomoći Evropi i ponovnim uspostavljanjem nemačke privrede počinje integrisanje (Zapadne) Evrope u buduću EU.
Pariskim i rimskim ugovorima - formiranjem evropskih zajednica «za ugalj i čelik» (ECSC, iz 1951) i «atomsku energiju» (EUROATOM, 1957) – okupljeno je prvih šest država-osnivača (Francuska, Italija, Nemačka i tri zemlje Beneluksa) nadnacionalnog «zajedničkog tržišta» i osnovana nova unutarevropska organizacija potpuno drugačijih međunarodnih odnosa nego pre toga. Sve ovo, naravno, pod punom američkom kontrolom i odgovarajućom podrškom sa te strane.
Ovakva Evro-Amerika je počela da nezaustavljivo ide ka osnivanju (političke, a ne samo ekonomske) «evropske federacije». U Strazburu je osnovan «Savet Evrope» (1949) i «Evropski sud za ljudska prava» (1959), paralelno sa onim, mnogo uticajnijim i konkretnijim privrednim evropskim organizacijama (ozvaničenim pariskim i rimskim ugovorima). A Rimskim sporazumom je konačno formirana (isto 1957) i «Evropska ekonomska zajednica» (EEC)...
Evropska šestorka je uspostavila i sopstvenu «Carinsku uniju» (1968) i započela stvaranje zajedničke agrarne politike (čime se princip «slobodnog tržišta» stavio pod kontrolu administrativnog protekcionizma i politički usmerenih novčanih subvencija). A «Evropski parlament» od relativno beznačajnog, savetodavnog tela postaje (prvo 1986, «Jedinstvenim evropskim aktom», kada se uspostavlja i «Zajedničko tržište», pa onda 2009, «Ugovorom o funkcionisanju Evropske Unije») uticajni nosilac izvršnih političkih ovlaštenja u odlučivanju.
Valja tu još pomenuti i onaj, možda i najvažniji, Ugovor iz Mastrihta («Sporazum o Evropskoj Uniji», 1992), kada je i formalno stvorena «Evropska (ekonomsko-monetarna) unija», zatim Amsterdamski ugovor iz 1997 (kojim još više jača uloga Evropskog parlamenta) i Lisabonski sporazum (2004, kada je konačno proširena Evropska Unija).
Očevi Evropske Unije
Iza čitavog ovog procesa stoje SAD, a lično, unutar same evropske priče, ekonomista i uticajni lobista svetskog nivoa, Žan Mone (1888-1979), bivši uticajni funkcioner predratne «Lige naroda», duhovni otac ovako koncipirane «Evropske Unije», inače ubeđeni protivnik ideje «nacionalnog suvereniteta» i nekadašnjih (po njemu prevaziđenih i po svetski mir opasnih) «nacionalnih interesa».
Slivanje, vremenom sve više smanjivanih nacionalnih interesa u jednu jedinstvenu i nadnacionalnu, evropsku «super-državu» je sažeti opis Moneovih uverenja i svega onog što ideološki stoji iza glomaznog, složenog i neumoljivog procesa integracija u posleratnoj Evropi.
Žan Mone je bio neopisivo uticajna figura, tajanstvena i bez konkurencije po svom atipičnom načinu delovanja i u međuratnom, kao i u ratnom i poratnom periodu. Savetnik Čerčila, Ruzvelta i de Gola, uticao je na toliko važnih procesa u najrazličitijim zemljama (od Rumunije, Poljske i Kine, do Amerike, Britanije i Francuske) da se to ne može ni objasniti, niti do kraja razumeti - osim ako ne uzmemo u obzir čuveni iskaz Mari-Frans Garo (protivnice evropskog potapanja francuskog suvereniteta, autorke knjige «Zašto biti protiv Ugovora u Mastrihtu?»), uticajne savetnice francuskog premijera Žaka Širaka i predsednika Žorža Pompidua i Fransoa Miterana, kada je javno rekla, bez ikakvog ustezanja: «Mone je bio američki agent. Mi čak znamo koliko je bio plaćen za to...»
To je, možda, i najbolji odgovor na sva pitanja koja i danas lebde oko prave uloge Žana Monea, neobične kombinacije avanturiste, finansijskog stručnjaka i moćnog političara iz senke.
Uz Monea, najvažniji «politički arhitekta» Evropske Unije bio je dr Robert Šuman, nekadašnji ministar Petenove francuske kolaboracionističke vlade u Višiju, koji se posle rata proslavio svojim delovanjem na regulisanju i sređivanju francusko-nemačkih odnosa (on je u Prvom svetskom ratu služio u nemačkoj vojsci). Kao de Golov ministar finansija i spoljnih poslova, Šuman je snažno pokrenuo proces stvaranja evropske Federacije, sa zauvek pomirenim narodima Francuske i Nemačke kao svojom mišlju vodiljom.
Njegov govor održan 9. maja 1950. (u kome promoviše neophodnost jedinstva Evrope) se i danas slavi kao Dan Evropske Unije, a obavljao je i funkciju prvog predsednika Evropskog Parlamenta, dok je, unutar rimokatoličke Crkve, krenuo – verovali ili ne - proces Šumanove kanonizacije (započet kroz «beatifikaciju»), na insistiranje pape Jovana Pavla Drugog, koji je u Šumanu video uzorni lik «hrišćanskog političara novog doba».
A ideja «politički ujedinjene Evrope na temeljima francusko-nemačkog bratstva» je razvijana i pre Drugog svetskog rata, pre svega kroz «Panevropski pokret» grofa fon Kudenhove-Kalergija, kome sa simpatijama prilaze i Čerčil, i Adenauer, i mladi Oto fon Habzburg, i Aristid Brijan, i već pomenuti Robert Šuman. Ova ideja i sve tada započeto će se samo kasnije uredno nastaviti, posle apokaliptičkog sukoba u kome je skoro nestala nemačka država, a kompletna Istočna Evropa bila doslovno predata Staljinu.
Nekrunisani vladar Evropske unije
U istoriji ideje evropske nadnacionalne države posebno značajno mesto ima dr Valter Halštajn (1901-1982), prvi predsednik «Evropske Komisije» (od 1957. do 1967. godine, kada daje ostavku na ovaj položaj zbog žestokog i nepomirljivog sukoba sa francuskim predsednikom de Golom), potpisnik Rimskog ugovora i vatreni zastupnik federalne Evrope (potpuno suprotne de Golovoj ideji «evropskog saveza jakih nacionalnih država sa punim suverenitetom»).
Dr Halštajn, državni sekretar Nemačke nakon 1945. godine (u vladi Konrada Adenauera), ugledni profesor privrednog prava (dobio čak 18 počasnih doktorata najuglednijih svetskih Univerziteta; predavao međunarodne odnose na Džordžtaun Univerzitetu u Vašingtonu; a profesor je, dekan i rektor Univerziteta u Frankfurtu - i u vreme nacizma i posle rata) bio je, pre svoje blistave posleratne karijere, jednako ugledni međuratni, pa i nacistički intelektualac (sa samo 23 godine je doktorirao međunarodno pravo, a sa 29 postaje i najmlađi nemački univerzitetski profesor prava tog vremena, u Roštoku). Pred kraj rata je zarobljen (kao oficir Vermahta) od strane Amerikanaca i odveden u SAD, u logor ratnih zarobljenika u Misisipiju, odakle počinje njegova nova karijera.
Tih godinu dana u Americi (gde je podvrgnut programu «promene svesti bivših nacista» i njihovom obaveštajnom korištenju u posleratnoj Evropi), predstavlja «srećni obrt» u životu Valtera Halštajna. On time dobija pravo na povratak u Evropu, slobodno kretanje i nesmetan rad u državnoj administraciji posleratne Nemačke. I postaje najvažniji faktor (i kontrolor) svih integrativnih procesa «Mone-Šumanovih» planova i akcija po pitanju začetka buduće Evropske Unije.
Uz svoje izuzetno važne i delikatne evropske operacije, Halštajn ne zaboravlja ni svoju nemačku domovinu i lično ubrzava bolan i spor proces ponovnog obnavljanja zapadnonemačkog nacionalnog suvereniteta (5. maja 1955) i njenog ravnopravnog pristupanja NATO-u.
On igra presudnu ulogu u reorganizaciji nemačkog Ministarstva spoljnih poslova, postaje važan faktor u ekonomskom i političkom povratku Sarske oblasti (prebogate čeličnom rudom) u okvire nemačke države, učestvuje u ponovnom uspostavljanju diplomatskih veza Bona i Moskve i definiše doktrinu oštrih i nepomirljivih odnosa Zapadne sa Istočnom Nemačkom (takozvana «Halštajnova doktrina»).
Pomenuti Halštajn je, tokom svoje funkcije na mestu predsednika Evropske Komisije, bio zagriženi protivnik pridruživanja Velike Britanije originalnoj šestorki država-osnivača. Njegov formalni argument za ovakav stav bio je u tome da je «neophodno prvo maksimalno učvrstiti jedinstvo onih zemalja koje su već u Uniji, pa tek onda širiti ovako ojačanu zajednicu evropskih država».
On je, naime, bio svestan da Britanci neće automatski i bez protivljenja pristati na do tada utvrđene odnose unutar «Evropske Komisije», a verovatno je imao i svoje ekskluzivno-nemačke razloge za ovakvo držanje.
PROČITAJTE JOŠ:
INTERVJU, STIVEN MEJER, CIA: Sve naše zablude u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji
INTERVJU, OBRAD KESIĆ: Američki ambasadori na Balkanu već duže vreme se mešaju u izbore, postavljaju vlade
Za razliku od njega, svi ostali nemački učesnici u procesu evro-integracija (na čelu sa ministrom ekonomije, Ludvigom Erhartom) su bili drugačijeg mišljenja i smatrali su da je neophodno hitno priključenje Velike Britaniji evropskoj matici. Tu je Halštajn ostao usamljen, ali, pokazalo se, snažniji od svojih oponenata.
Britanija (i ne samo ona) je tako ostala van ovog zamaha novih faza integracije šestorke osnivača nadnacionalne evropske Federacije.
Reakcija Britanije, Norveške, Švedske, Danske, Austrije, Švajcarske i Portugalije na ovakvo stanje stvari dovela je do formiranja (1960) njihove, paralelne i konkurentske evropske zajednice – pod nazivom EFTA. A Halštajn, svojim ličnim stavom (verovatno pod američkim, ali i francuskim uticajem), produbljuje jaz između EEC i EFTA-e, uprkos žestokom protivljenju svojih sunarodnika u vrhu nemačke i evropske politike.
1961. Britanija prvi put zvanično aplicira za članstvo u EEC (Evropskoj ekonomskoj zajednici), ali bez uspeha. Proći će još 12 godina do njenog ulaska u glavni tok Federativne Evrope, sa prestonicom u Briselu (i centrom u Vašingtonu)...
Sukob De Gola sa američkim konceptom Evrope
Razlog za de Golovo protivljenje širenju već postojeće evropske (još uvek ekonomske) zajednice je posledica njegovog projekta međudržavne «unije nezavisnih i suverenih država», nasuprot već zahuktaloj federalizaciji i globalizaciji zapadnoevropskog prostora (koji se sve vreme događao i razvijao unutar šest država-osnivača EEC).
A iza ovih formulacija krije se i očajnički francuski otpor daljem, spolja nevidljivom širenju uticaja Amerike na ovako formiranu Evropsku zajednicu i pokrenutim transatlantskim procesima integracije. General de Gol posebno insistira na nezavisnosti evropskih odbrambenih i oružanih snaga od Amerike i na samostalnom «francuskom nuklearnom programu». Njegov glas u pustinji nove Evrope uzaludno je odjekivao, jer je sve već bilo pokrenuto ka formiranju i dovršenju briselske, orvelijanske anti-utopije...
De Golov pokušaj uvođenja koncepta evropske konfederacije (saveza koji se neće pretvoriti u nad-nacionalnu super-državu) propada već sledeće, 1962. godine. Federalna Evropa (po Halštajnovom i američkom modelu) pobeđuje konkurentski (francuski) plan i tako ojačana nezaustavljivo grabi napred...
Ali, de Gol ne odustaje. Odmah pokušava na drugi način sa realizacijom svojih planova i u te svrhe potpisuje poseban ugovor između Francuske i Nemačke, kojim se iznutra narušava NATO pakt i jedinstvo već integrisanih šest zemalja.
Međutim, lično Halštajn uspeva da doslovno upropasti i ovaj de Golov pokušaj, uprkos pristanku na njega od strane kompletnog nemačkog državnog vrha i Parlamenta. Đavolji advokat evropskih integracija uvodi za Francusku apsolutno neprihvatljive amandmane na već potpisan međudržavni, bilateralni sporazum.
Zauzvrat, de Gol se protivi ulasku Britanije u evropski savez i stavlja francuski veto, jer zna da su Britanci glavni nosioci i bezrezervni protagonisti pro-američke linije u međunarodnim odmosima.
Iako sličnog stava (ali iz različitih razloga) po pitanju odlaganja ulaska Velike Britanije u evropsku zajednicu, Halštajn i de Gol ulaze u višegodišnje okršaje po svim najvažnijim pitanjima unutar EEC. To nije sukob dva čoveka, već dva geo-politička, ideološka i državotvorna koncepta.
Šarl de Gol uverljivo i jasno opisuje novu nadnacionalnu zajednicu u formiranju kao svojevrstan «tehnokratski Areopag, lažnu državu bez trunke ikakve supstance i odgovornosti u sebi». I svim silama se suprotstavlja ovakvom konceptu budućnosti Evrope i jedne sasvim obezličene Francuske, lišene nacionalnih svojstava i autentičnih duhovnih vrednosti.
Halštajn predvodi briselske tehnokrate i unitarnu evropsku federaciju, a de Gol pokušava sve da izbegne dalje (ubrzano) oticanje francuskog suvereniteta.
To dovodi do maksimalnog zatezanja francusko-nemačkih, ali i francusko-američkih i francusko-evropskih odnosa, koji će trajati tokom čitave ove turbulentne decenije («šezdesetih»).
Čudno, ali istinito - jedino Halštajn uporno (i uspešno) insistira na ovako ekstremnom obliku desuverenizacije i unifikacije svih pojedinačnih zemalja članica tadašnje evropske zajednice (ideja «Sjedinjenih Evropskih Država», po američkom modelu). I ponaša se kao da je predsednik (još uvek nepostojeće) države, kojom rukovodi njegova Evropska Komisija. I uspeva da godinama balans moći i pojedinačnih zahteva država-članica Unije drži pod kontrolom. Ali, to, tako, nije moglodoveka...
Na kraju, zbog toga, ostaje usamljen u ovakvoj svojoj borbi i konačno daje ostavku.
Evropska Unija u tom trenutku još uvek nije spremna za ono što je tek čeka, nakon propasti istočnoevropskog bloka, Sovjetskog Saveza i Varšavskog pakta...
U međuvremenu će de Gol pasti sa vlasti i otići u prošlost, zajedno sa idejom suverene Francuske, a Britanija će početkom sedamdesetih ući u evropsku zajednicu (u kojoj će biti pune 43 godine, sve do ovih dana). Halštajnov koncept, započet još tokom njegovog prevaspitanja (odmah posle rata, u Americi), pobediće samim krajem dvadesetog, ali će biti izložen novim iskušenjima već u drugoj deceniji dvadesetprvog veka...
Great Britain, In/Out
Dok god su Halštajn i de Gol držali Britaniju daleko od briselske Federacije, ona je mogla samo da sanja o ulasku u kontinentalni savez (u kome su, zajedno, bili njihovi dojučerašnji i vekovni saveznici i neprijatelji).
De Gol ih nije puštao (kroz dva puta korišten veto po tom pitanju) u zajednicu evropskih država kao najdirektnije eksponente američkog, transatlantskog («atlantističkog») interesa, a Halštajn – zbog potencijalnog lošeg uticaja na čisto federativnu, unitarnu prirodu evropske države i očekivano britansko usporavanja denacionalizacije zemalja članica tadašnje (skraćene, inicijalne) Evropske Unije.
Odlaskom obojice iz politike, otvorena su vrata Ujedinjenom Kraljevstvu da oproba prednosti i mane ovakvog udruživanja.
To se dogodilo 1973. godine, u vreme kada je premijer ostrvske monarhije bio konzervativac Edvard Hit. A kada je, samo dve godine posle toga, referendumski proveravan odnos javnog mnenja u Britaniji prema evropskim integracijama – sve velike partije i svi najuticajniji mediji su bili za njen ostanak u Evropi.
Rezultat je bio: 67 posto glasova «za». Sasvim ubedljiv argument za manje-više bezbrižan odnos prema evropskom putu Britanije...
Ali, ubrzo će se sve velike partije u zemlji upustiti u nimalo bezazlene, burne rasprave na ovu temu. Krajnja (parlamentarna) desnica i levica su bile podjednako protiv evropske Britanije, a njihovi partijski drugovi i kolege su (iako iz istih partija) bili suprotnog mišljenja i podržavali su ostanak u Uniji.
Britanija je počela da se deli i svađa, ne više po dotadašnjim, jasnim i oštro postavljenim linijama različite partijske ili ideološke pripadnosti, već unutar svake partije, po njenim političkim dijagonalama i stranačkim ćoškovima.
Svaka partija je bila, unekoliko i na određen način - i «za» i «protiv» evropske Britanije, baš kao i briselske para-državne administracije. Razvijano je međusobno nepoverenje i nejdinstvo po čitavoj zemlji, sve zbog nemogućnosti konačnog, svima prihvatljivog dogovora na temu odnosa Londona i Brisela.
U svakom gradu, poslaničkom klubu, partiji, sindikatu... u Britaniji počele su neizlečive podele na temu budućnosti zemlje gordog Albiona - u Evropi ili van nje.
To je najgori i najopasniji «doprinos» evropske teme u političkom i svakodnevnom životu jedne do tada poprilično jedinstvene zemlje (makar po pitanju onih po njenu sudbinu najvažnijih dilema)...
Tako tokom «osamdesetih» dolazi do velikog sukoba zvanične Britanije i Brisela, oličen u ličnostima Margaret Tačer i Žaka Delora.
Konzervativna predvodnica Britanije, njena «čelična ledi» je nastupila krajnje tvrdo i beskompromisno naspram ideja federalne Evrope i «jedinstvene monete» (koje je zastupao socijalista Žak Delor na čelu «Evropske komisije»). I 1988. godine je održala svoj čuveni govor u Brižu, u kome je dala najuverljivije citate za sve buduće evro-skeptike u Britaniji, odbacujući i odbijajući «evropsku nad-državu koja iz Brisela na Britaniji isprobava svoju dominaciju».
Međutim, ovako izražen britanski stav je samo doprineo Tačerkinom skorom političkom padu, pošto su u njenom rođenom Kabinetu, u tom trenutku, bili sve od reda - pristalice «evropske koncepcije». Tako je i čitava Konzervativna stranka nakon toga ušla u period posebno velikih međusobnih sukoba po evropskom pitanju.
Poput de Gola pre nje, i gospođa Tačer je postala žrtva svoje borbe za suverenost, pošto ih je sve uticajnija briselska politička centrala poobarala, uz određenu pomoć uvek prisutne, neposvećenima nevidljive, američke strane.
Tačerkin naslednik na mestu «prvog ministra», Džon Mejdžor, je 1992. (i pored velikih otpora u zemlji) potpisao Ugovor u Mastrihtu, najvažniji dokument evropskog jedinstva modernog doba.
Mnogo šta od državnog suvereniteta Britanije je, na taj način, prešlo pod ingerencije briselskih tehnokrata, ali uz neprestani trud londonskih zvaničnika (uračunavajući tu, pre svih, Tonija Blera i Gordona Brauna) da, unutar prihvaćenog sistema, povećaju posebne privilegije za svoje građane, uz ljubomorno čuvanje funte kao jedine, trajne britanske valute.
Sve to je došlo do svog vrhunca krajem 2011. godine, kada je lično (još uvek aktuelni) premijer Dejvid Kameron odbio nove zahteve iz Brisela i tako onemogućio već pripremljenu, novu verziju britansko-evropskog ugovora.
Tada i započinje poslednja faza britanskog ostanka pod kišobranom Evropske Unije i tas na vagi se prebacuje na suprotnu stranu – prema odbijanju sve komplikovanijih i nestrpljivijih očekivanja sa briselske strane.
Tako da «Bregzit» nije nikakav slučajni, neočekivani i začuđujući potez britanskih (a posebno engleskog) naroda Ujedinjenog Kraljevstva, već prirodna posledica dugogodišnjih nepomirljivih razlika dve vizije Britanije i Evrope na svim političkim stranama unutar (sve zahtevnijeg) Brisela i (sve nezadovoljnijeg) Londona.
Ali, ono što niko u Velikoj Britaniji nije očekivao je – snaga ne samo političkog, već i CIVILIZACIJSKOG POTRESA koji se sad u junu dogodio na biralištima poslednje evropske nacionalne imperije.
To da je počelo cepanje po šavovima čitave višedecenijske političke konstrukcije sa Briselom kao prestonicom jedinstvene (i, kako bi de Gol rekao, «bezlične») Evropske Imperije. Da se odjednom naprosto rasparala čitava ova (sve više se pokazuje) veštačka i preambiciozna politička konstrukcija, nastala kao najduža i sigurno najambicioznija posledica «hladnog rata» Evro-Amerike i Evro-Azije (na ruševinama poslednjeg nemačkog carstva).
Šta se sve otvorilo uspehom Brexita
Teško je bilo pre Prvog svetskog rata zamisliti da će za samo nekoliko godina zauvek nestati rusko, austrougarsko, nemačko i tursko carstvo (posle toliko vekova postojanja). A ipak se upravo to desilo!
I ko bi mogao pomisliti između dva rata da će i Hitler, i Musolini, i kralj Aleksandar, i Staljin i bugarski car, i grčki i rumunski kralj... nestati bez traga sa istorijske scene? I desilo se!
Tako je bilo i nakon 1945. godine, kada su velike promene posle sporazuma na Jalti izgledale kao trajne i teško promenljive, ali je i u Istočnoj Evropi i u Rusiji komunizam srušen skoro bez ijedne žrtve i ma kakvog otpora, a padom Berlinskog zida je formiran sasvim novi svetski poredak: globalistički, unipolaran i određen (činilo se) nepobedivim uticajem Amerike...
A sve to se dogodilo u proteklih sto godina - sve ove promene, pobede i porazi, slomovi Imperija i smrt potencijalnih «gospodara sveta» (zajedno sa njihovim neutaživim ambicijama i moćnim armijama)...
Međutim, mi svaki put ispočetka zaboravljamo na ove skoro neverovatne promene koje su se desile pred našim i očima naših otaca i dedova, pa nam se poredak u kome živimo i dalje čini nepromenljivim i večnim.
Tu grešku (i kolektivnu zabludu evropskih političkih, intelektualnih i medijskih elita) možemo osetiti i ovih dana, kada retko ko ume da poveruje kako se još jednom menja ono «nepromenljivo», ruši ono «neuništivo» i raspada ono «čvršće od čelika» ,i to pred nama, uživo, a nakon tihe revolucije u britanskom delu Evropske Unije...
Tako da je neuporedivo važnije konačno jednom zauvek razumeti da nijedna vavilonska kula ljudskih smrtnih i krhkih ambicija neće ostati zauvek na vlasti i istorijskoj sceni - od toga «šta će se konkretno desiti» nakon Bregzita, Fregzita, Negzita, Švegzita... i tome sličnih izlazaka iz sve nefunkcionalnije i birokratski zamrznute Evropske Unije.
Isto tako, valja nam osetiti onaj, iz talasa krupnih političkih promena rođeni multipolarni svet - u kome se ponovo pojavljuju (osim Zapada) i Istok i Daleki Istok, a polako se ukida globalni privid svemoći totalno amerikanizovane, umrežene i medijski okovane planete.
Treba da se pripremimo DA NAS NIŠTA NE MOŽE IZNENADITI (ni lokalni, ni svetski ratovi; ni izolacionistički zaokret neke drugačije orijentisane Amerike; ni ponovno rađanje nekih novih ideologija; ni prebacivanje težišta na evroazijski deo ponovo uravnoteženog i po snazi izjednačenog sveta). Ništa, a najmanje propast evropske anti-utopije i prirodni kraj briselskih vlažnih snova (nakon odavno očekivanog buđenja i povratka u realnost tamošnjih službenika i one tragikomično- samouverene, do skoro sasvim bezbrižne, bankarsko-finansijske elite)...
Nije moje da ovde puštam mašti i «lepim snovima» na volju. Sama realnost će nas, očas posla, privesti «k poznaniju prava» i novim prilagođavanjima svemu što nas tek čeka iza sledeće kalendarske krivine (koja može da se desi već krajem godine u Americi, ili u «bermudskom trouglu» Sirija-Ukrajina-Balkan).
Ako se makar na trenutak zamislite i dopustite sebi da prvo nemo, a onda i naglas konačno izgovorite ono oslobađajuće: «Ko zna šta nosi dan, a šta noć u sledećim godinama naših života», smisao ovog teksta je na najbolji mogući način potvrđen.
Ništa nam nije toliko potrebno kao «povratak u realnost», neuhvatljivu i nedostupnu kako «ozbiljnim analitičkim», tako i zaverološki- nadobudnim (jednako proizvoljnim) projekcijama. Tek tako i samo tada ćemo biti stvarno sposobni i realno spremni za mnogo veća iznenađenja nego što je Bregzit.
To je i ono jedino što se od nas bespogovorno, sudbinski očekuje.
Ta živa i gipka svest o svemu onom danas naizgled «nemogućem» i političkoj eliti neshvatljivom.
PROČITAJTE JOŠ:
INTERVJU, IVO JOSIPOVIĆ: Otcepljenje Republike Srpske bi izazvalo novi rat na Balkanu
AMERIČKI IZBORI: Kako je Sanders zaokrenuo Ameriku u levo i od Hilari napravio socijalistu}
Komentari
