Svet
01.09.2022. 11:15
Svet
02.09.2022. 14:15
Đoko Kesić
Pečat na kraj jedne epohe
Čudna simbolika smrti Mihaila Gorbačova
Umro je Gorbačov! Verovatno politička figura koja je svesno ili nesvesno uticala na formiranje sveta kakvog ga danas poznajemo. I to dominantno uticala. Poslednji lider SSSR-a, čovek koji je okončao Hladni rat, perestrojka, glasnost, nuklearno razoružavanje, Nobelova nagrada za mir... samo su neke od stvari po kojima ćemo ga pamtiti.
Neki za njega misle da je bio veliki reformator i čovek koji je išao ispred svog vremena, drugi misle da je bio strani agent i špijun koji je razbio moćni SSSR.
Oni treći misle da je i prva i druga verzija delimično tačna, a da je on zapravo u jednom neminovnom procesu obezbedio da iz ruševina sovjetskog carstva u koliko-toliko istorijski potvrđenim granicama preživi Rusija.
Poruka Zapadu bila je – možda ste porazili komunizam, ali niste Rusiju.
Šta je od svega ovoga tačno u ovom trenutku niko ne može da kaže ništa pouzdano, sem jedne činjenice, a to je da je u svakom slučaju glavni akter svih ovih događaja bio upravo Mihail Gorbačov. Carstva se ne ruše lako i često, zato je njegova uloga bila velika i neprocenjiva sa ove istorijske distance. Ipak, vredi se potruditi i bar malo odškrinuti vrata događaja kojima smo savremenici bili i koji su oblikovali svet kakav smo poznavali. Čudna simbolika je da čak i taj svet čiji je jedan od tvoraca bio Gorbačov polako ali sigurno nestaje i da je početak tog procesa započet upravo konfliktom Rusije i Ukrajine čije se rešenje traži u ovom trenutku oružanim putem.
Da bismo koliko-toliko shvatili šta je to što je oblikovalo ličnost i svetonazore Mihaila Gorbačova, moramo krenuti od samih početaka. Rođen je 1931. godine u Stavropoljskom kraju. Otac mu je bio ruskog, a majka ukrajinskog porekla. Sa majčine strane porodica, iako je pripadala srcem i dušom ideologiji komunističke partije i njenoj rigidnoj doktrini, bila je i duboko religiozna pa je na nagovor i insistiranje majke sin prvenac iz tinejdžerskog braka umesto namenjenog mu imena Viktor dobio ime Mihail i naravno bio je nekoliko dana po rođenju kršten.
Detinjstvo je proveo u kolhozu, gde je odmalena naučen poljskim radovima. Gotovo svi njegovi biografi ističu da je bio naročito vešt s kombajnom pa je samo po zvuku motora mogao da razazna da li je mašina pokvarena i da kvar precizno locira. Dede Mihaila Gorbačova i sa očeve i majčine strane u famoznim Staljinovim čistkama sredinom tridesetih završili su u gulagu gde su proveli nekoliko godina. Prilikom hapšenja i torture nad članovima porodice pripadnici tajne policije bili su naročito nasilni prema majci malog Gorbačova, što je u najmanju ruku događaj koji je zapamtio za čitav život.
Svet
31.08.2022. 10:00
Kako se svetski lideri sećaju Gorbačova
U Drugom svetskom ratu, selo u kom je živeo bilo je dva meseca okupirano od Nemaca. Za oca koji se borio u Crvenoj armiji verovali su da je poginuo u borbi sve dok se 1944. godine nakon teškog ranjavanja u bici kod Kurska nije vratio kući i demobilisao. Dve godine nakon završetka rata Mihail je dobio brata Aleksandra.
Početkom pedesetih upisao je pravni fakultet u Moskvi gde je upoznao i svoju buduću životnu saputnicu Raisu Tatarinu, studentkinju filozofije. Raisa je bila verena, ali je ubrzo raskinula tu vezu i započela romansu sa Gorbačovom sa kojim je posećivala moskovska pozorišta, bioskope i umetničke izložbe. Par je vodio skladan, pomalo romantičan i idiličan život dvoje studenata iz unutrašnjosti koji uživaju u čarima prestonice komunističkog raja.
Nakon druge godine studija Gorbačov je dobio mesto stažiste u Državnom tužilaštvu, ali se posle nekoliko meseci rada razočarao osionošću i arogancijom pripadnika ove službe. Po završetku pravnog fakulteta odbio je nameštenje u Moskvi u departmanu koji se bavio kolhozima i odlučio da se vrati u rodni kraj. Raisa je odlučila da žrtvuje svoju akademsku karijeru i da supruga prati u stopu u životu u ruralnoj i zaostaloj provinciji hiljadama kilometara daleko od Moskve. Po dolasku u Stavropolj Gorbačovu je ponovo ponuđen posao u Državnom tužilaštvu, ali ga je on ponovo odbio i odlučio da se pridruži Komsomolu, omladinskoj komunističkoj organizaciji i njenom odeljenju za propagandu i agitaciju.
Pravu priliku za napredak, međutim, dobio je kada je nakon čuvenog govora Nikite Hruščova kojim je započet razlaz sa Staljinovim kultom ličnosti Gorbačov bio jedini koji je odmah prihvatio i prigrlio oberučke ovu politiku. Bitno je razumeti kontekst. Iako centralizovana i hijerarhijski rigidna struktura, ipak je za jedan takav zaokret ovog ogromnog aparata trebalo dosta vremena. Puno je naročito u partijskim organima u unutrašnjosti bilo kadrova kojima je Staljin bio sve i svja. Ljudi poput Gorbačova na lokalu bili su retki. Da čitava stvar tada nije uspela i da je Hruščov izgubio bitku sa ostacima staljinista, verovatno ne bi nikada bilo ni Gorbačova. Ovako, počeo je njegov meteorski uspon.
U fokusu
31.08.2022. 10:03
Gorbačov (FOTO)
Foto
Prvo postaje šef omladinske organizacije pa potom i drugi čovek gradskog komiteta partije pa na kraju prvi šef partije u Stavropolju. Usput je u šezdesetim godinama prošlog veka završio i poljoprivredni fakultet i u teoretskom smislu dospeo pod uticaj italijanskog marksističkog mislioca Antonija Gramšija, koji se pretežno bavio prevazilaženjem strukturalnih napetosti marksističke teorije.
Njegovi radovi, kao i radovi Đuzepa Bofa i Rožea Garodija, bili su na granici zabranjene literature iako su u svojoj osnovi duboko marksističko-lenjinističko štivo. U to vreme negde potkraj šezdesetih Gorbačov je odbio da kazni profesora Poljoprivrednog fakulteta u Stavropolju Fagima Sadikova. Odnosno, profesor je izgubio posao na fakultetu, ali je Gorbačov odbio da insistira i pokrene njegovo krivično gonjenje. Ovakvi potezi bili su riskantni u to vreme, ali ne i za Gorbačova koji je već polako s vremena na vreme zaplivao u istom bazenu sa velikim ajkulama sovjetske politike.
Šezdesetih je već putovao u zemlje istočnog bloka gde je bio iznenađen kada njegove delegacije mimo zvaničnih protokolarnih susreta nisu nailazile na simpatije u spontanim interakcijama sa lokalnim stanovništvom. Kada je 1968. godine SSSR napao Čehoslovačku, Gorbačov je izrazio zabrinutost zbog ovih događaja, što je takođe bila vanredna i nesvakidašnja stvar.
No, u pomenuti veliki bazen u kome su plivali kolosi sovjetske politike definitivno je ušao početkom sedamdesetih kada je vrlo uspešno rukovodio izgradnjom velikog Stavropoljskog kanala.
Svet
01.09.2022. 18:05
Na čemu Nemačka zahvaljuje Gorbačovu
U Moskvu se vratio 1978. godine prvo na mesto sekretara za poljoprivredu u Centralnom komitetu gde je radio na prevazilaženju problema odlučivanja u kompleksnom i inertnom centralizovanom planskom planiranju poljoprivrede zbog koga se SSSR još jednom u njegovom mandatu suočio sa problemom gladi. Gorbačov je insistirao na neophodnosti reformi i ubrzo je uz pomoć svog mentora i prijatelja člana Politbiroa Komunističke partije Jurija Andropova uspeo da izdejstvuje njihovu realizaciju. Krajem te godine postao je generalni sekretar Centralnog komiteta, a 1980. i najmlađi član Politbiroa, najvišeg organa u Sovjetskom Savezu.
Dve godine kasnije preminuo je Leonid Brežnjev i za generalnog sekretara Komunističke partije SSSR-a izabran je Jurij Andropov. Gorbačov kao njegova senka i prvi saradnik postaje sve uticajniji u najvišem organu. Istini za volju, Andropov ga je vrlo često gurao u javne nastupe i po političkim forumima jasno ga protežirajući kao svog naslednika. Povodom Lenjinovog rođendana, Gorbačov je te 1983. godine bio određen da održi govor. Priprema za govor zahtevala je da iščita kasne Lenjinove rukopise u kojima je, kako je kasnije rekao, jasno prepoznao reformatorske ideje koje su mu bile inspiracija za formulisanje dve njegove najznačajnije politike – glasnost i perestrojku. Iste godine putuje u Kanadu gde se susreće sa premijerom Pjerom Trudoom i drži govor u kanadskom parlamentu.
U februaru 1984. godine Andropov je preminuo. Na samom kraju izrazio je želju da ga Gorbačov nasledi, ali su drugi članovi Politbiroa smatrali da je još mlad i neiskusan. Umesto njega izabran je Konstantin Černjenko. Gorbačov se nije dao obeshrabriti, nastavio je strpljivo da gradi prijateljstva u Kremlju i oko njega i čekao svoje vreme jer je znao da će doći.
Černjenko je bio lošeg zdravlja i suštinski je često prepuštao rukovođenje Gorbačovu. Ovaj s druge strane nije propuštao priliku da stare partijce prodrma pričom o neophodnosti reformi. Sve to je imalo svoj cilj i svrhu.
Svet
19.09.2019. 19:19
POLITIČKI TESTAMENT Gorbačov: Svet je na ivici, ovo liči na pravi rat
Početkom 1984. godine postavljen je na mesto predsedavajućeg komiteta za spoljnopolitičke odnose i prvo putuje službeno u Italiju, a zatim na jedno od prelomnih putovanja. Na poziv premijerke Margaret Tačer dolazi u posetu Velikoj Britaniji. Izjava koju je nakon susreta dala Tačerova postala je antologijska. Šefica u Broju deset rekla je: "Sviđa mi se gospodin Gorbačov, s njim se može raditi posao.“ I tako je prvi ozbiljan signal poslat preko Velike bare. I to signal koji je došao sa visokog mesta u sovjetskoj diplomatiji koja je godinama bila pod dominacijom Andreja Gromika.
Pomenuti Gromiko odigrao je presudnu logu kada je, nakon što je 1985. godine preminuo Černjenko, Čorbačov izabran za njegovog naslednika. Iako je sam Černjenko izrazio želju da ga nasledi baš on, ipak je Gromiko kao najstariji član Politbiroa sa najdužim stažom svojim autoritetom obezbedio nasleđe Gorbačovu koji je vrlo brzo pokazao kakav je kalibar kada je za manje od godinu dana promenio sve ključne ljude u najvišim državnim organima.
Tako nešto nije pošlo za rukom ni Hruščovu ni Brežnjevu pre njega, pa čak ni svemoćnom Staljinu.
Gorbačov je odmah započeo proces reformi, potpuno svestan, čini se, situacije u kojoj se SSSR nalazio. Dva su ključna programa njegovih reformi – glasnost i perestrojka.
Svi su čuli za izraz perestrojka, ali malo njih danas, čak i ako se držimo strogog novinarskog esnafa, zna o čemu se radi. Etimološki gledano na ruskom jeziku to bi otprilike značilo prestrojavanje. Trebalo je to da bude jedno veliko prestrojavanje sovjetske imperije čija unutrašnja superstruktura nije izdržala bitku sa kapitalističkim Zapadom.
Neki teoretičari kažu da je to bio jalov pokušaj da se carstvo konsoliduje i prilagodi na novonastale okolnosti, a drugi da je to bio koliko-toliko u osnovi kontrolisan proces disolucije iz koje su u neokrnjenim granicama izašle Rusija i Ukrajina kao dva osnovna stuba na kojima je nastao Sovjetski Savez.
Svet
17.08.2021. 13:47
"SAD i NATO nisu imali šanse u Avganistanu"
Ironično ili ne, tek Gorbačov je preminuo baš u jeku sukoba ove dve zemlje, što je on svakako doživeo kao ogroman lični poraz. Jer iako je postojala neka politička zaostavština zbog koje se on lično osećao dobro i bar intimno nije posumnjao da je možda nekada pogrešio ili izdao svoju otadžbinu, onda je to bilo upravo ovo o čemu govorimo.
U to vreme Gorbačov je govorio da je perestrojka inspirisana Lenjinovim učenjem i da to nipošto ne znači odustanak od socijalističkog ekonomskog modela, već njegovo prepakivanje. Nikada nije želeo da prihvati da je potpuni prelazak na tržišnu ekonomiju opravdan. Svojim saradnicima je govorio – svi vi gledate na mehanizme tržišne ekonomije kao na pojaseve za spasavanje. Ali od pojaseva ne vidite brod, a to je socijalizam.
Ključna tačka njegovog programa perestrojke bila je prva faza njegovog sprovođenja – tzv. faza ubrzanja. U toj fazi konstatovao je da sovjetska privreda ozbiljno zaostaje po volumenu za privredom SAD i ideja je bila da se negde početkom 2000. godine izjednače po nivou proizvodnje. U prvih pet godina planirano je da se podigne proizvodnja mašina i opreme za 100 odsto u odnosu na početnu tačku. Poljoprivreda je takođe trebalo da udvostruči svoj output i s tim ciljem je Gorbačov 23 državna organa koji se bave ovom oblašću centralizovao u jedan.
Naravno, uspeh je izostao. Ni neki partijski rukovodioci nisu odobravali njegovu politiku. Svako iz svojih sebičnih razloga. Jedni su zastupali tvrdu liniju govoreći da će se na ovaj način SSSR udaljiti od svog puta, a drugi su smatrali da Gorbačov nije dovoljno oštar i da reforme nisu dovoljno korenite.
Jedan od ovih drugih bio je član Politbiroa i partijski sekretar u Moskvi Boris Jeljcin. Na 27. kongresu partije on je sa ovih pozicija kritikovao Gorbačova koji mimo sve prakse tada nije nakon Jeljcinovog govora prekinuo diskusiju, već je naprotiv pustio da se izređaju govornici koji su bili i za i protiv onoga o čemu je Jeljcin diskutovao. Na kraju je govorio i sam Gorbačov koji je optužio Jeljcina da je politički nepismen i da ga interesuje samo lična promocija. Prevagu je naravno odneo Gorbačov i bio je to početak ozbiljnog sukoba dvojice lidera. Sukoba koji će se završiti 6. novembra 1991. godine kada se nad Kremljom umesto srpa i čekića zavijorila ruska trobojka. Prevagu je odneo Jeljcin.
Svet
25.12.2017. 13:20
26 GODINA OD RASPADA SOVJETSKOG SAVEZA: Kako je jedan potpis slomio najjaču atomsku silu sveta
Što se tiče spoljne politike, Gorbačov je nastojao da izbaci zemlje zapadne Evrope iz orbite Amerikanaca. Viđao se više puta sa Margaret Tačer, sa Helmutom Kolom, Fransoa Miteranom i svi ovi državnici su posetili Moskvu. Ručao je sa kraljicom Elizabetom i papom Jovanom Pavlom Drugim. Postao je neka vrsta popstar selebritija tog vremena.
Ipak, nepodeljenu pažnju i simpatije svetske javnosti zadobio je kada je konsterniranom američkom predsedniku Ronaldu Reganu predložio da se započne proces nuklearnog razoružanja obe sile na samitu u Rejkjaviku. Činilo se da je Gorbačov postigao cilj i da je moralno preimućstvo promenilo stranu. No, iako su po ovom pitanju napravljeni ozbiljni pomaci koji su naposletku Gorbačovu trasirali put ka Nobelovoj nagradi koju je dobio 1990. godine, na unutrašnjem planu je gubio bitku. Odnosno sam sistem je pucao po šavovima. Na ovu anomaliju koja je pretila da bude fatalna Gorbačov je odgovorio sa još većom otvorenošću sistema. Polako su na mala vrta uvođeni elementi tržišne privrede i političke slobode koje su pretile da ugroze supremaciju Komunističke partije. Dah slobode i blagodeti koje donosi potrošačko društvo nepovratno se spustio iza "gvozdene zavese“.
Planska privreda gubila je bitku sa tržišnom ekonomijom i sve zemlje socijalističkog lagera su ubrzo bile pred kolapsom. SSSR je odgovorio sa tzv. Sinatrinom doktrinom. Na pitanje novinara kakav je stav SSSR-a po pitanju zahteva za strukturne promene političkog sistema u tim zemljama portparol Kremlja je odgovorio da ima jedan američki pevač koji se zove Frenk Sinatra i koji ima pesmu "My Way“. Poruka je bila svako za se neka travu pase. Sve zemlje iza zavese su ubrzo prešle na višepartijski model bez prolivanja krvi, uz izuzetak Rumunije i kasnije disolucije SFRJ.
Međutim, ključni momenat koji označava konačnu smrt Sovjetskog Saveza bilo je ujedinjenje dve Nemačke i pad Berlinskog zida. Bio je to jasan znak da je sovjetsko carstvo preminulo. Za neke tvrdolinijaše u Moskvi za to je jedini i isključivi krivac bio Gorbačov.
U leto 1991. godine u Moskvi je izbio puč, koji je ugušio – da se ne poveruje – Boris Jeljcin, tada predsednik najveće sovjetske federalne jedinice Rusije. Ali ne zadugo, sam SSSR se nalazio u sličnoj situaciji kao ostale zemlje istočnog bloka, federalne jedinice su tražile natrag svoju državnost. Gorbačov je pokušao da napravi nekakav novi osnov za zajednicu država, ali u tome nije uspeo i krajem 1991. godine SSSR je prestao da postoji, a samim tim i on kao njegov lider.
Gorbačov je ostao aktivan u političkom životu i pokušao je da u novonastalim okolnostima sebe profiliše kao socijaldemokratu. Čak je bio takmac Jeljcinu na predsedničkim izborima 1991. godine koje je za dlaku izgubio. Ostao je njegov kritizer, a kasnije i kritizer Vladimira Putina. Mada granicu dobrog ukusa nikada nije prešao, sem možda jednom.
Okušao se i kao maneken – prvi put se pojavio u reklamnom spotu "Pizza hut“ kada je ovaj američki fast fud gigant ulazio na rusko tržište. A drugi put deceniju kasnije kada je bio zaštitno lice "Luja Vitona“. Oba puta je komercijalizaciju svog lika pravdao prikupljanjem sredstava za rad svoje filantropske fondacije.
Ostale je zapamćeno da je kampanja koju je za "Luj Viton“ radila fotograf Eni Libovic bila provokativna bar po dva osnova. Prvo, Gorbačov je slikan na zadnjem sedištu limuzine sa putnom torbom kako prolazi pored ostataka Berlinskog zida. Drugo, u torbi su bile novine čiji je naslov svaki pažljivi čitalac mogao razaznati, a glasio je "Litvinjenko je ubijen“. Pomenuti gospodin je inače jedna od prvih žrtava misterioznih trovanja koja su kasnije dovođena u vezu sa radom ruskih obaveštajnih službi. Mnogi su to videli kao ozbiljan šamar Putinu.
Poslednje godine života proveo je boreći se sa bolešću i bez prevelikog učešća u javnom životu.
Gostujući kod čuvenog Larija Kinga u njegovom šou, jedan od gledalaca u live uključenju upitao ga je: "Gospodine Gorbačov, šta očekujete kako će Vas istorija pamtiti?“ Lider tadašnjeg SSSR-a je mudro odgovorio da je istorija jedna kapriciozna dama, i da je često teško predvideti njeno kretanje, pa i sudove, ali da se nada da će prema njemu na kraju imati pošten sud.
Osporavanja i dvojaka shvatanja uloge Mihaila Gorbačova ostaće sasvim sigurno konstanta u našem vremenu, a konačan sud kapriciozna dama još nije donela. Bar ne ona koja će izdržati test vekova. A Gorbačov je upravo to bio – figura koja je uticala ne samo na epohu čiji je savremenik bio, već i na desetleća i vekove koji dolaze.
Komentari
