Svet
12.03.2022. 16:00
Svet
13.03.2022. 18:30
Marko R. Petrović
Rat u Ukrajini
Gde će se Putin zaustaviti?
Kada je još 2014. godine godina Rusija anektirala Krim, poluostrvo u Crnom moru, mnogi su se zapitali, mada više retorički, gde će se Vladimir Putin zaustaviti? Da li liniju povući u delovima oblasti Donjeck i Lugansk u kojima Rusi imaju relativnu većinu?
Odgovor je konačno stigao osam godina kasnije, krajem februara, najpre ruskim priznavanjem nezavisnosti dve pobunjene oblasti u Ukrajini – narodnih republika Donjeck i Lugansk – a potom i napadom ruske vojske na samu Ukrajinu.
Zvanični zahtevi Rusije su da Ukrajina bude demilitarizovana, da ne ulazi u NATO, te da Krim bude priznat kao deo Rusije. Ruski predsednik, doduše, zahteva ne samo da Ukrajina nikada ne pristupi NATO-u, već da se zapadna vojna alijansa vrati u stanje iz 1997. i zaustavi širenje na istok.
Putin, naime, strahuje od raspoređivanja ofanzivnog oružja u blizini ruskih granica, zbog čega traži stvaranje određene „tampon zone“ koja bi se protezala od Baltika do Crnog mora.
A u njoj bi bile, praktično, države centralne i istočne Evrope i Baltika.
Prema rečima nemačkog kancelara Olafa Šolca, ruski lider "želi da preuzme Evropu prema sopstvenim pogledima na svet“.
Svet
11.03.2022. 16:41
Koliko je ljudi do sada izbeglo iz Ukrajine
Svet
11.03.2022. 15:44
Lideri EU poslali jasnu poruku Ukrajini: Ne postoji brzi put
Prošle godine je Putin napisao dugačak članak u kome je Ruse i Ukrajince opisao kao "jednu naciju“, a kolaps Sovjetskog Saveza u decembru 1991. kao "dezintegraciju istorijske Rusije.“
Tvrdio je da je modernu Ukrajinu u potpunosti stvorila komunistička Rusija i da je danas to marionetska država koju kontroliše Zapad.
Kada su 2013. godine u Ukrajini izbili protesti nakon što tadašnji predsednik Viktor Janukovič nije potpisao sporazum o pridruživanju sa EU, veruje se da je on to uradio na nagovor Kremlja kojem je bio naklonjen.
Sporazum je, ipak, potpisan marta 2014. godine.
U očima predsednika Putina, Zapad je još 1990. obećao da se NATO neće širiti "ni centimetar na istok“, ali je to ipak učinio.
Zapadno tumačenje je, naravno da je to bilo pre raspada Sovjetskog Saveza, tako da se obećanje tadašnjem sovjetskom predsedniku Mihailu Gorbačovu odnosilo samo na Istočnu Nemačku u kontekstu ujedinjene Nemačke. Gorbačov je kasnije rekao da se u to vreme "nikada nije razgovaralo na temu proširenja NATO-a“.
Danas, kada se borbe vode u predgrađima Kijeva, Harkova, Marijupolja, postavlja se pitanje šta je sada Putinov cilj? Da li je to okupacija Ukrajine? To je zadatak čije bi ostvarenje bilo teško, a održavanje takve situacije bilo bi nemoguće.
Putin poriče da je želeo da okupira Ukrajinu i odbacuje optužbe da je planirao da postavi prorusku marionetsku vladu.
Da li mu je namera da ruske trupe izvede na obale reke Dnjepar i time faktički podeli Ukrajinu na dva dela? Prema nekim ocenama analitičara na Zapadu, to bi mogla da bude polazna tačka za nove pregovore na koje bi Putin pristao, a sa konačnim ciljem federalizacije Ukrajine. Pritom bi njen istočni deo ostao u interesnoj sferi Moskve, dok bi onaj zapadni bio u nadležnosti EU i SAD. Demilitarizacija bi, naravno, bila obavezna.
Šta god da mu je na umu, "specijalna vojna operacija“, kako je Putin zove, a agresija ili invazija, za šta je smatraju na Zapadu, ušla je u treću nedelju, suprotno mnogim predviđanjima, pa i zapadnim, da će "Rusi za 72 sata biti u Kijevu“.
Sve, izgleda, ipak nije išlo onako kako su ruski generali planirali. Najpre, očigledno je izostala masovna podrška ruski govorećeg dela stanovništva Ukrajine, na koju je Putin, sasvim sigurno, računao.
Položaj etničke manjine i njena ugroženost su, inače, često korišćeni kao povod za izbijanje ratova i aneksije dela teritorije susedne države. Slično je bilo i pre Drugog svetskog rata.
Isto je sada uradio i Putin, kada su u pitanju Krim i Donbas. Činjenica, međutim, jeste da se o realnom stanju u ovim oblastima malo zna, s obzirom na relativno oskudne izvore sa terena.
Međutim, za razliku od Krima, gde postoji stabilna ruska većina, istočni regioni Ukrajine koji su sada poprište sukoba nisu ni približno toliko etnički podobni koliko bi Moskva možda želela. To se, dakako, odnosi i na Donjeck i Lugansk.
Svet
08.03.2022. 11:37
Zelenski: Ukrajina nije spremna na ultimatume
Svet
07.03.2022. 17:36
Kremlj: Obustavićemo vojne operacije ako...
Svet
07.03.2022. 14:47
Rusija sastavila spisak: Ovo su neprijateljske države
Kakva je demografska struktura ovih delova Ukrajine? U Donjeckoj oblasti većinu čine Ukrajinci sa 56,9 odsto, dok Rusa ima 38,2 odsto. Većina ipak kao maternji jezik navodi ruski.
I u Luganskoj oblasti većina govori ruski jezik, ali većinu i tu čine Ukrajinci – 54 odsto.
U Harkovskoj oblasti, koja je danas poprište možda i najžešćih sukoba, Ukrajinci čine ubedljivu većinu od čak 70 odsto. Rusa ima samo 25 odsto. A što se tiče jezika, tu je situacija obrnuta u odnosu na Donjeck i Lugansk jer i većina tamošnjih Rusa navodi ukrajinski jezik kao maternji.
Dnjepropetrovska oblast je još drastičnija, pošto tamo Ukrajinaca ima 80 odsto, a Rusa tek 17 odsto. Dvostruko više ljudi navodi ukrajinski kao maternji nego ruski.
Slično je i u Zaporoškoj oblasti, domovini glasovitih zaporoških kozaka: Ukrajinaca je 71 odsto, a Rusa 25 odsto.
U oblasti oko grada Hersona, koji je sada pod kontrolom ruskih snaga, Ukrajinaca ima čak 82 odsto, dok je Rusa svega oko 14 odsto. Slično je i u Mikolajevskoj oblasti.
U oblasti sa centrom u Odesi etničkih Ukrajinaca ima 63 odsto.
Svaka podela Ukrajine po kojoj bi istok ostao pod kakvom-takvom kontrolom Moskve, dakle, očito bi bila u suprotnosti sa željama većinskog stanovništva na tim prostorima.
Početkom 2014. godine, neposredno pre nego što su ruske snage zauzele Krim, urađena je anketa u istočnim oblastima Ukrajine, a njeni rezultati pokazali su da je podrška uniji sa Rusijom daleko od onoga što bi Moskva želela. Naime, najveći procenat ljudi koji su se izjasnili da žele da budu deo Rusije bio je prisutan u Donjeckoj oblasti, a čak i tamo je dostigao svega 33 odsto. U Luganskoj i Odeskoj oblasti bilo ih je 24 odsto, u Zaporoškoj 16,7, u Harkovskoj 15, a u Dnjepropetrovskoj 13,8. odsto.
Nije teško zamisliti šta bi se dogodilo i kakvi bi rezultati slične ankete bili sada. Uprkos tome, Putin se, ipak, odlučio na vojnu invaziju. Koliko je to bilo (ne)promišljeno, pokazaće naredni period.
Pitanje koje svi sebi postavljaju jeste da li postoji diplomatski izlaz iz cele situacije? Kako sada stvari stoje, šanse za to su veoma male. Rusija ima maksimalističke zahteve da Kijev položi oružje i da se demilitarizuje. Ukrajina to ne prihvata.
Osim toga, svaki eventualni dogovor morao bi, sa ruske tačke gledišta, da se odnosi i na status istočnog dela Ukrajine, kao i kontrolu naoružanja sa Zapadom.
Sjedinjene Američke Države ponudile su pokretanje razgovora o ograničavanju korišćenja raketa kratkog i srednjeg dometa, kao i novi sporazum o interkontinentalnim raketama, ali Rusija hoće da sve američko nuklearno oružje bude zabranjeno van teritorije SAD.
Rusija je imala pozitivan stav prema predloženom "mehanizmu transparentnosti“ međusobnih provera raketnih baza – dve u Rusiji i dve u Rumuniji i Poljskoj.
SVE UKRAJINSKE PODELEKijev je bio centar prve poznate organizovane države među Istočnim Slovenima – Kijevske Rusije, koju su u IX veku osnovali Varjazi sa Rjurikom na čelu, čiji je grb danas grb Ukrajine. Njegov potomak, knez Vladimir, u Kijevu je primio pravoslavlje. Prostorom današnje Ukrajine potom su od XIII veka vladali Zlatna horda, pa litvansko veliko vojvodstvo, a onda i poljsko kraljevstvo. Moglo bi se reći da je upravo u periodu litvansko-poljske vladavine došlo do stvaranja veće razlike u odnosu na Ruse. Nosioci ukrajinskog nacionalizma su na zapadu, među unijatima koji imaju pravoslavne obrede, ali priznaju vrhovnu vlast rimskog pape. Ogromna većina stanovništva (77,5 odsto) sebe smatra Ukrajincima, dok Rusa ima 17 odsto. Ipak, kao maternji jezik ukrajinski navodi 62 odsto, sa najvećom koncentracijom na zapadu i u centralnim krajevima, a 35 odsto navodi ruski kao maternji, mahom na istoku i jugu.Na referendumu o nezavisnosti 1991. godine 92,3 odsto ljudi podržalo je otcepljenje od Sovjetskog Saveza. Oko 80 odsto istočne Ukrajine glasalo je za nezavisnost. Čak je i Krim sa 54 odsto glasao za. Veliko je pitanje kako bi svi oni glasali danas.Paradoks koji krasi Ukrajinu je, međutim, u tome što njeni zapadni delovi, koji se graniče sa EU, nisu i oni koji su bogatiji i razvijeniji. Naprotiv, Donski industrijski basen, jedan od najvećih na svetu, smešten je na istoku zemlje, a za vreme SSSR-a bio je centar vojne industrije, metalurgije i mašinogradnje.
Komentari
