MADLEN OLBRAJT i ekipa: Rastegljivo tumačenje GENOCIDA

Prijava Međunarodnom sudu pravde koju je Bosna i Hercegovina podnela početkom 1993. oslanjala se na član XI Konvencije iz 1948. i još više pažnje usmerila je na tvrdnju da je počinjen genocid.

Činilo se da su privremene mere koje je sud naredio 8. aprila 1993. godine potvrdile verodostojnost optužbe. Nekoliko dana kasnije, u rezoluciji koja se poziva na nalog MSP-a, Savet bezbednosti je prvi put u svojoj istoriji upotrebio reč “genocid“. I naravno, popularni novinarski izveštaji su kontinuirano opisivali zločine u Bosni i Hercegovini kao genocid.

Iako Rezolucija Saveta bezbednosti nije eksplicitno identifikovala kao telo predviđeno članom VI Konvencije iz 1948. godine, kada je MKSJ osnovan 8. maja 1993. godine, Tribunalu je data eksplicitna nadležnost nad zločinom genocida u članu 4 Statuta Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (“Statut“).

Definicija izneta u članu 4 u suštini je reprodukovala tekst članova II i III Konvencije iz 1948. Ali ubrzo je postalo prilično jasno da će fokus MKSJ-a biti u odnosu na druge dve kategorije zločina iz njegove predmetne nadležnosti, a to su ratni zločini i zločini protiv čovečnosti.

U značajnoj suprotnosti sa njegovom politikom u vezi sa optužnicama pred Međunarodnim krivičnim sudom za Ruandu (MKSR) opreznost tužioca da preferira optužbe za genocid postala je očigledna u prvom slučaju koji je zaista došao na suđenje. Nakon što je Duško Tadić uhapšen u Nemačkoj, nacionalni sudovi pokrenuli su protiv njega optužbe za pomaganje i podržavanje genocida, kao i za mučenje, ubistvo i nanošenje teških telesnih povreda.

Iako je Tadić bio tek manji akter u bosanskohercegovačkim ratnim zločinima, mladi međunarodni Tribunal je “gladan“ posla uskočio u priliku da preduzme slučaj od nemačkih sudova. Ali, tužilac je svoju optužnicu ograničio na ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, odustajući od optužbe za genocid.

“Bili smo zapanjeni što Nemačka nije imala konkretne dokaze o toj optužbi“, rekao je zamenik tužioca Grejam Bluit. “Oni su to pokušali da dokažu isključivo na osnovu svedočenja veštaka. Ali smatrali smo da će biti teško utvrditi genocid kod Tadića.“

Do danas postoji nekih šest značajnih sudskih odluka koje se bave tumačenjem i primenom člana 4 ‒ koji se odnosi na genocid u Statutu MKSJ-a: dve rasprave po pravilu 61; presude Pretresnog veća u predmetu Jelisić, Krstić i Sikirica; i odluka Žalbenog veća u predmetu Jelisić. U toku ovih presuda, MKSJ je dao važne izjave o actus reus-u genocida, prirodi zaštićenih grupa, kvantitativnoj dimenziji krivičnog dela i konceptu umišljaja.

U Jelisićevom slučaju, predsednik Sudskog veća Klod Žorda odbio je optužbu za genocid jer tužilac nije uspeo da dokaže da je postojao plan da se uništi deo ili celina bosanskih muslimana. Neki su to nazvali “Li Harvi Osvald teorijom genocida“, kada se pojedinac optužuje da je delovao kao samostalni izvršilac, a ne kao saučesnik, kao što je to bio slučaj ubistva američkog predsednika Kenedija, za koje je optužen Li Harvi Osvald.

Ali, presuda Sudskog veća nije odbacila da je mogućno izvršenje genocida, čak i ako ne postoji plan ili namera o njemu. Razmatrajući sadržaj Konvencije o genocidu iz 1948, Sudsko veće navelo je da “iz ovog izostavljanja proizilazi da autori Konvencije nisu smatrali postojanje organizacije ili sistema koji služi genocidnom cilju kao pravni činilac zločina. Čineći to, nisu odbacili mogućnost da usamljeni pojedinac želi da uništi grupu kao takvu“. Žalbeno veće u ovom slučaju otišlo je korak dalje u proširivanju definicije genocida tvrdeći da “plan ili politika nisu pravni činilac zločina“.

Iako ništa u tekstu definicije genocida eksplicitno ne identifikuje plan ili politiku kao element zločina genocida kao i da su tokom izrade Konvencije 1948. godine odbačeni predlozi da se uključi izričit zahtev da je genocid planiran od strane vlada, bilo je gotovo nemoguće zamisliti genocid koji ne planira i ne organizuje ni sama država ni neka klika koja je s njom povezana.

Rafael Lemkin, naučnik koji je prvi predložio koncept “genocida“ u svojoj knjizi “Vladavina osovine u okupiranoj Evropi“, redovno je govorio o “planu“ kao da je to sine qua non za zločin genocida.

Tehniku širenja genocida i njegovo prebacivanje na ratne zločine opisao je detaljno Robert Hejdn u svom radu. Sve je začudilo kako se Pretresno veće osvrnulo na “katastrofalan uticaj koji bi nestanak dve ili tri generacije muškaraca imao na opstanak tradicionalno patrijarhalnog društva“ te je tako u svoje obrazloženje uključilo stereotipe o bosanskom društvu.

Začudo, Pretresno veće se osvrnulo i na stratešku lokaciju Srebrenice i napomenulo da su Srbi ubijanjem muškaraca “sprečili bilo kakav efikasan pokušaj bosanskih Muslimana da povrate teritoriju“ – čudno, jer se čini da ovo rezonovanje priznaje vojnostrateški razlog za ubistvo vojno sposobnih muškaraca.

Ovim obrazloženjem, Pretresno veće u Krstićevom slučaju proširilo je definiciju “genocida“ sa dela učinjenih sa namerom da se prouzrokuje fizičko “uništenje grupe kao takve“ na dela učinjena radi uklanjanja etničke ili verske zajednice sa određene teritorije, posebno od strateškog značaja.

Naknadno, Sudsko veće MKSJ-a izrazilo je “izvesno oklevanje“ u pogledu usvajanja ovog obrazloženja, “koje dozvoljava karakterizaciju genocida čak i kada se specifična namera proteže samo na ograničeno geografsko područje, kao što je opština“. Ovo Pretresno veće bilo je “svesno da bi ovaj pristup mogao da iskrivi definiciju genocida, ako se ne primenjuje oprezno“.

Sud je u predmetu Stakić citirao članak o reviziji zakona koji je tvrdio da, ako takva definicija prevlada, lokalna masovna ubistva mogu biti uzeta kao pokazatelj da nije postojao plan na nacionalnom nivou.

Sprovodeći dalje ovu logiku, Tomislav Dulić primećuje da, ako se lokalna masovna ubistva definišu kao genocid, čak i Holokaust postaje deo mnogih “individualnih genocida“ ili lokalnih masakra. U toj fazi javlja se mogućnost da vidimo recipročne ili “odmazdne“ genocide kada snage antagonističkih rasnih, etničkih ili verskih grupa svaka počine lokalni masakr drugog naroda. Ali u tom trenutku, šta razlikuje “genocid“ od drugih etničkih, rasnih ili verskih masovnih ubistava?

Odbrana je uložila žalbu na zaključke Sudskog veća u slučaju Krstić da je do genocida došlo delom i zbog toga što je definicija “dela“ zaštićene grupe ‒ vojno sposobni muškarci u Srebrenici, kao deo bosanskih Muslimana ‒ bila preuska te delom i zato što je Pretresno veće proširilo definiciju genocida kako bi obuhvatilo proterivanje grupe sa teritorije, a ne njihovo fizičko uništenje. Žalbeno veće je odbacilo žalbe, ali je na taj način učinilo pitanja jasnijim, a odgovor nejasnijim.

U vezi sa “delom“ zaštićene grupe, Žalbeno veće je jednostavno reklo da je sve što je potrebno bilo je da je “navodni počinilac nameravao da uništi barem značajan deo zaštićene grupe“. “Značajan deo“ je ostavljen nedefinisan, ali je Žalbeno veće potom uvelo čisto političko razmatranje: “Ako je određeni deo grupe simbol cele grupe, to može podržati nalaz da se deo kvalifikuje kao značajan.“

Potom je navedeno da je Srebrenica bila vojno važna za bosanske Srbe jer bi njeno zauzimanje “ozbiljno ugrozilo vojne napore države bosanskih Muslimana da osigura svoju održivost“. Nadalje, Žalbeno veće reklo je da je Srebrenica bila važna zbog svoje istaknutosti u očima bosanskih Muslimana i međunarodne zajednice.

“Eliminacija muslimanskog stanovništva Srebrenice, uprkos uveravanjima međunarodne zajednice, poslužila bi svim bosanskim Muslimanima kao snažan primer njihove ranjivosti i bespomoćnosti pred srpskim vojnim snagama. Sudbina bosanskih muslimana Srebrenice bila bi simbolična za sudbinu svih bosanskih muslimana“.

Ovo je spektakularna izjava jer uslovljava “genocid“ čisto političkom odlučnošću da je čak i relativno mali deo zaštićene grupe ili toliko politički istaknut ili tako strateški lociran da bi samo njegovo uklanjanje sa teritorije, a ne fizičko uništenje, simbolizovalo uništenje veće grupe. U smislu “istaknutosti“, uticaj ima javno mnjenje šta je “istaknuto“, a šta nije, pa se tako i utisak javnog mnjenja uvodi u vezu sa kriterijumima za normiranje i presuđivanje genocida.

Nakon što je donelo ovu odluku, Žalbeno veće iznelo je normativnu izjavu da je “zločin genocida izdvojen za posebnu osudu i sramotu. Zločin je užasan po svom obimu; njegovi izvršioci identifikuju čitave ljudske grupe za izumiranje. Oni koji osmišljavaju i sprovode genocid nastoje da liše čovečanstvo mnogostrukog bogatstva koje mu pružaju njegove nacionalnosti, rase, etničke pripadnosti i religije“. Ipak, isti sud je upravo odlučio da se, u stvari, “genocid“ može utvrditi kada namera nije bila da se uništi cela grupa, pa čak ni veliki deo iste, a još manje da se “nastoji da se čovečanstvo liši“ nacionalnosti, rase, etničke pripadnosti ili vere.

Pitanje da li se genocid dogodio u Bosni dodatno se zakomplikovalo odlukom Sudskog veća u slučaju Momčila Krajišnika, jednog od najznačajnijih političkih aktera među bosanskim Srbima od 1990. godine tokom celog rata. Prema optužnici protiv njega, Krajišnik je imao de facto kontrolu i vlast nad snagama bosanskih Srba i političkim i državnim organima bosanskih Srba i njihovim agentima, koji su učestvovali u zločinima navedenim u ovoj optužnici. Optužen je i osuđen za zločine na osnovu svoje političke odgovornosti.

Izvođenje dokaza trajalo je više od dve godine, obuhvatilo je 27.000 stranica transkripata, 3800 dokaznih predmeta tužilaštva, 380 dokaznih predmeta odbrane i 27 dokaznih predmeta Sudskog veća. Krajišnik je otvoreno polemisao sa svojim braniocima, tako da odbrana nije bila jedinstvena i predmet je trebalo da bude laka pobeda za Tužilaštvo.

A, zapravo, Krajišnik je osuđen za istrebljenje, ubistva, progone, deportacije i prisilno premeštanje, sve kao zločine protiv čovečnosti, uključujući nametanje restriktivnih i diskriminatornih mera i uskraćivanje osnovnih prava; ubistvo; okrutno i nehumano postupanje tokom napada na gradove i sela i u raznim zatočeničkim centrima; prisilno raseljavanje; protivzakonito lišenje slobode; prinudni rad na linijama fronta; prisvajanje ili pljačka privatne imovine; i uništavanje privatne imovine i kulturnih spomenika i sakralnih mesta.

Nadalje, sve je to rezultat, utvrdio je sud, “zajedničkog zločinačkog poduhvata“ u kojem su učestvovali Krajišnik i druga lica u rukovodstvu bosanskih Srba. Ipak, uprkos svim ovim dokazima, sud je utvrdio da “nijedno od ovih dela nije učinjeno sa namerom da se delimično uništi bosansko-muslimanska ili bosansko-hrvatska etnička grupa kao takva“ te da Krajišnik nije kriv za genocid ili saučesništva u genocidu.

Odluka Međunarodnog suda pravde iz februara 2007. u predmetu koji je Bosna i Hercegovina pokrenula protiv Srbije i Crne Gore nije učinila ništa da stvari budu jasnije. Jednostavno je usvojio nalaz MKSJ-a u predmetu Krstić da se u Srebrenici dogodio genocid, ne raspravljajući o obrazloženju te odluke.

Takođe je odlučeno da Bosna i Hercegovina nije dokazala da su vlasti u Beogradu naredile masakr, i zaista da “sve indicije govore suprotno: da je odluka da se ubije odraslo muško stanovništvo muslimanske zajednice Srebrenica doneo Glavni štab VRS, ali bez instrukcija ili efektivne kontrole od strane Srbije i Crne Gore“.

Iz tog razloga, Međunarodni sud pravde (ICJ) utvrdio je da Srbija nije počinila genocid, podsticala na izvršenje genocida, urotila se da se izvrši genocid ili je bila saučesnik u izvršenju genocida u Bosni, ali da je prekršila Konvenciju o genocidu tako što nije sprečila genocid u Srebrenici i time što nije uhapsila generala Ratka Mladića.

Do sada su, dakle, međunarodne pravne odluke u vezi sa optužbama za genocid u Bosni u najboljem slučaju nejasne i najblaže rečeno, dvosmislene. Međunarodni sud za bivšu Jugoslaviju i ICJ smatrali su da su samo masovna ubistva muškaraca bosanskih Muslimana u Srebrenici na samom kraju rata predstavljala genocid (odluka MKSJ-a Krstić, zaključak usvojen od strane MSP-a); da, iako je general armije bosanskih Srba koji je pomogao u organizovanju tih ubistava kriv za saučesništvo u genocidu, on sam nije imao nameru da počini genocid (MKSJ, Krstić); da vodeći politički autoritet bosanskih Srba nije imao nameru da počini genocid (MKSJ, Krajišnik, na koji se poziva ICJ); da Srbija niti je naredila armiji bosanskih Srba da izvrši ubistva u Srebrenici niti je bila u poziciji da kontroliše vojsku bosanskih Srba kada su ubistva počela (ICJ); ali da je Srbija, bez obzira na to da li je mogla da spreči ubistva, trebalo da pokuša da to učini, ali nije.

Madlen Olbrajt bila je osoba koja je kao ambasadorka u UN presudno uticala na uobličavanje doktrine humanitarnih razloga koji zatim pokreću vojne intervencije. Ona opisuje da je za Srebrenicu saznala tako što joj je to rekao 11. jula 1995. njen diplomata Stjuart Seldovic, koji je to čuo u kancelariji podsekretara UN, indijskog diplomate, a sada političara, Šašija Tarura.

“Tarur je bio vrhunski diplomata, artikulisan, analitičan i uglađen. Nikada ga nisam čuo da podiže ton ili odaje emocije, ali tog jutra“, prisećao se Seldovic, “diplomatino lice bilo je ispunjeno šokom i tugom“. Seldovic ga je pitao šta ima. Tarur je odgovorio: “Mislim da se suočavamo sa humanitarnom katastrofom istorijskih razmera. Postoje izveštaji o masovnim ubistvima u Srebrenici.“

Seldovic je pretrčao ulicu da javi Olbrajtovoj. Ona je odmah uzela slušalicu da nazove Vašington. Zazvonio je još jedan telefon i javio se njen politički savetnik Kameron Hjum. Dok je ona razgovarala s Vašingtonom, mogao sam da čujem Kamerona kako govori: “Razumem, Mo, razumem.“ Kada je spustila slušalicu, Hjum joj je rekao da je razgovarao sa tadašnjim ambasadorom BiH u UN Mohamedom Šaćirbejom. “On plače“, preneo je Hjum.

Olbrajtova u memoarima “Madam sekretar“ opisuje “emotivni sastanak u Beloj kući“ gde je potpredsednik Al Gor izneo strastvenu molbu da ne “pristajemo na genocid“. Olbrajtova je tvrdila da je potrebno da Amerika bude čvrsta sa svojim saveznicima. Razmišljajući o našim ranijim neuspesima, insistirala sam: “Moramo im reći da je to to.“

Klinton je na to klimnuo glavom. “Moramo da pritisnemo Francuze i Britance da krenu našim putem. To je značilo da više nema dvostrukih ključeva i besmislica iz UN i nema više oklevanja oko korišćenja vazdušnih snaga NATO-a za odvraćanje budućih srpskih napada“, naredio je Klinton. U narednim nedeljama sastavljen je tajni memorandum NATO ‒ UN koji predstavlja zajedničku obavezu da se snažno odgovori na srpski napad na bilo koju od preostalih bezbednih zona.

Olbrajtova je navela da se nisu odmah znale razmere masakra. Odlučila je da “pronađe istinu“ pa je zatražila pomoć od CIA-e. CIA je počela da istražuje, ali za dve nedelje nije ništa pronašla. Tada je jedan analitičar naišao na slike na kojima se pojavljuju zatočenici kako stoje na polju. Na slikama istog polja snimljenim dve nedelje kasnije pronašao je velike površine prekopane zemlje i više tragova vozila.

Započeo je proces deklasifikacije fotografija i uparivanja informacija sa podacima iz drugih izvora. “Za nekoliko dana, imali smo priču da ispričamo svetu“, obznanila je Olbrajtova.

Ona je istakla da je Srebrenica bila odlučujuća za “spremnost Bila Klintona da preuzme vođstvo“. Posle Srebrenice, “predsednikova frustracija je proključala, a Toni Lejk je tražio dokumente o kraju igre koji bi se fokusirali na vrstu postkonfliktne Bosne kakvu smo želeli da vidimo“.

Olbrajtova je tvrdila da će američke trupe pre ili kasnije biti u Bosni pa je imalo smisla poslati ih pod našim uslovima i rasporedom, konstatujući da Evropa nije uspela da reši krizu i, u tom procesu, umanjila je značaj NATO-a i UN.

Ovaj događaj zbližio je američku ambasadorku u UN i mladu reporterku “Vašington posta“ Samantu Pauer. Uoči pada Srebrenice nazvala je svog urednika kako bi mu saopštila da su srpske snage na korak od preuzimanja Srebrenice, tada zaštićene zone Ujedinjenih naroda.

“Nisam mogla da ga uverim da će Srebrenica da padne. ’Dobro’, rekao je. ’Od svega što si mi rekla, ne verujem da će Srebrenica pasti večeras. Tek kada padne, imaćemo priču’, rekao mi je urednik“, sećala se Pauerova.

Olbrajtova i ona bile su uverene da tu niko nije ispunio svoju obavezu da bi zaštitio Srebrenicu. Pauerova je u kasnijoj političkoj karijeri dobila moćnu saveznicu.

Već tada, Šerif Basijuni bio je nezadovoljan kako je funkcionisalo njegovo “čedo“ – Međunarodni krivični sud. Dok je još bio u slavljeničkom raspoloženju, opisao je osnivanje tribunala kao “kraj istorijskog procesa“, ali i “početak nove faze u istoriji međunarodnog krivičnog pravosuđa“.

PITANJE NADLEŽNOSTI

Proboj se dogodio 1998. i 1999. godine kada su najviši krivični sud Španije i britanski zakonodavci u Domu lordova podržali špansko krivično gonjenje i britansko izručenje čileanskog generala Augusta Pinočea zbog mučenja. Iako je Pinoče kasnije iz zdravstvenih razloga vraćen u Čile, ove presude dale su univerzalnoj jurisdikciji novi ugled.

Ali britanska odluka imala je tri važna praktična ograničenja. Prvo, lordovi su presudili da, iako Pinoče kao bivši šef države nije imun, sadašnji šefovi država imaju imunitet od krivičnog gonjenja od strane nacionalnih sudova. Njihova presuda ne važi za međunarodne sudove.

Drugo, lordovi su dozvolili univerzalnu jurisdikciju u slučaju u kojem su tri umešane države – Britanija, Španija i Čile – verovatno pristale na to, tako što su se pridružile Konvenciji Ujedinjenih nacija protiv torture. Osim mučenja, određenih ratnih zločina i nekih terorističkih akata, malo je međunarodnih zločina za koje je ugovorom predviđena univerzalna jurisdikcija.

Treće, Britanija je imala fizičku kontrolu nad Pinočeom. Za razliku od Španije, čije je gonjenje Pinočea počelo u njegovom odsustvu, Britanija ne goni ljude u odsustvu.

Od tada, sudovi na drugim mestima sve više primenjuju univerzalnu nadležnost – i to ne svi u okviru ova tri ograničenja.

U Belgiji je tada pokrenuta krivična istraga protiv Arijela Šarona – tadašnjeg šefa izraelske vlade, koji nije bio prisutan u Belgiji – zbog masakra Palestinaca u libanskim izbegličkim kampovima 1982. godine.

A belgijski zakon dozvoljava sudovima da vrše univerzalnu nadležnost nad zločinima protiv čovečnosti i ratnim zločinima počinjenim u građanskim ratovima, čak i bez ovlašćenja po ugovoru.

SLUČAJ KISINDŽER

Basijuni je bio predsedavajući Prinstonovog panela od 30 pravnika koji je 2000. godine napravio nacrt principa univerzalne jurisdikcije. O tome je na Univerzitetu Prinston 10. i 11. novembra 2000. raspravljala grupa vodećih pravnika koji su takođe doprineli radnim dokumentima o različitim aspektima univerzalne nadležnosti.

Komisija za izradu nacrta pomogla je u ponovnoj izradi Principa, koji su zatim prosleđeni zajedno sa revidiranim radnim dokumentima međunarodnoj grupi pravnika koja se sastala na Prinstonu, 25. i 27. januara 2001.

Henri Kisindžer je odmah odgovorio na ovaj izazov svojim člankom u časopisu “Forin afers“ 2001. godine. Univerzalna jurisdikcija, upozoravao je tada 78-godišnji bivši državni sekretar, rizikuje “pravosudnu tiraniju“.

“Ideja da su genocid, ratni zločini i zločini protiv čovečnosti tako ozbiljne pretnje za čitavo čovečanstvo da njihovi počinioci mogu biti procesuirani pred sudom bilo koje zemlje u svetu“, po njegovom mišljenju, predstavlja “pogrešan pokušaj da se međunarodna politika podvrgne sudskim postupcima“.

To preti, tvrdio je on, da potkopa amnestije date za nacionalno pomirenje, da izruči i pritvori državnike kao obične zločince pre nego što im se pruži prilika da se brane, a zatim da ih procesuira za loše definisane zločine po nepravednim procedurama. Bolje je, preporučuje, da se sva međunarodna tužilaštva čvrsto stave pod kontrolu Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Kisindžer je u to vreme, međutim, dospeo na metu trojice sudija – Roberta le Loara iz Francuske, Rodolfa Kanikoba Korala iz Argentine i Huana Gasmana Tapija iz Čilea. Krajem maja i početkom juna, sva trojica su izjavila da nameravaju da ispitaju Kisindžera zbog događaja u Latinskoj Americi sedamdesetih godina.

Međunarodni sud nije, međutim, mogao da goni Kisindžera. Prema članu 11 Rimskog statuta, Međunarodni krivični sud “ima nadležnost samo u pogledu zločina počinjenih nakon stupanja na snagu ovog statuta“. Rimski statut stupio je na snagu 1. jula 2002. godine. Dodatno ovome, SAD su 2002. povukle svoj potpis Statuta i nisu ga ratifikovale u Senatu, što je neophodno da bi zakon stupio na snagu.

MUSTAFA CERIĆ

Povodom nedavnog glasanja u Generalnoj skupštini UN, oglasio se bivši bosanski reis-ul-ulema Mustafa Cerić (1993‒2012) koji je predstavio svoju ulogu u internacionalizaciji Srebrenice.

Cerić objašnjava da se 2008. spremao za džumu u Potočarima povodom 11. jula, kada je dobio telefonski poziv iz Londona od prijatelja Abdulaha Falika, bangladeškog muslimana. “Očekivao sam da me zove kako bi mi izrazio suosjećanje povodom 11. jula. No, otkrilo se da on uopće nije svjestan značenja tog datuma. Ne znam ko je od nas dvojice bio više postiđen – on što ne zna šta je 11. juli za Srebrenicu ili ja što ga nisam tome poučio. Shvatio sam tada da smo mi ti koji treba da učimo Europu, posebno muslimane u njoj, da se sjećaju 11. jula u Srebrenici, kao opomenu na zlo genocida nad Bošnjacima – muslimanima.“

Zbog toga je tada pozvao Evropski parlament da “11. jul proglasi danom žalosti u kojem bi se svi ljudi i narodi Evrope obavezali jedni drugima da se više nikad i nikome neće ponoviti Holokaust i genocid“. Prilikom posete Njujorku, Cerić je uz pomoć američkih pravnika formulisao tekst rezolucije o sećanju 11. jula na genocid u Srebrenici, koji bi bio dostavljen Evropskom parlamentu.

Upravo taj tekst je delegacija “Udruženja majki Srebrenice i Žepe“ predala u Brisalu potpredsednici Evropskog parlamenta Dijani Valis uz posredovanje Jelka Kacina. Tri meseca nakon toga, 19. januara 2009, Evropski parlament je sa 556 glasova “za“, 9 glasova “protiv“ i 22 glasa “uzdržanih“ usvojio rezoluciju o Srebrenici kojom se 11. jul proglašava evropskim Danom sećanja na žrtve genocida u Srebrenici.

Cerić je posle glasanja u UN preporučio da sledeći korak treba da bude zahtev za kompenzaciju za ratne zločine – genocida, “koju Srbija treba da plati žrtvama genocida, a to je, nakon moralne i materijalna kazna, koja se ne može izbeći“. Cerić je uveren da “uz našu upornost i predanost to je ostvarljivo kao što se ostvarila i naša ideja o rezolucijama EP i UN uz Božju i pomoć naših prijatelja u svijetu“.

Mustafa Cerić je kontroverzna ličnost savremene Bosne i Hercegovine. On se smatra jednim od najvažnijih protagonista ideologije političkog islama u Evropi i da je veoma blisko povezan sa Muslimanskom braćom.

Prema bivšem analitičaru američke agencije za nacionalnu bezbednost, Mustafa Cerić imao je široke islamističke veze još od vremena rata u Bosni 1992‒1995.

Obrazovan u Al-Azharu, dr Cerić je bio na čelu zagrebačkog ureda Treće svetske humanitarne agencije koja je slala sredstva i finansirala isporuke oružja bosanskim mudžahedinima i koja je imala široke veze sa raznim islamističkim grupama i pojedincima, uključujući Osamu bin Ladena i šeika Omara Abdel-Rahmana, radikalnog egipatskog sveštenika koji je osuđen za planiranje nekoliko terorističkih bombaških napada u Njujorku. Doktor Cerić bio je na funkciji glavnog muftije bosanske islamske zajednice skoro 19 godina, ali je smenjen u septembru 2012. Bosanski mediji izveštavaju o kontroverzi oko izbora dr Cerića za šefa novoosnovanog Svetskog bošnjačkog kongresa.

(Nastaviće se)