Svet
20.10.2020. 15:01
Đoko Kesić
Izbori koji će promeniti svet
Predsednički izbori u Sjedinjenim Američkim Državama, koji se održavaju u utorak, 3. novembra, razlikuju se od svih prethodnih. Po mišljenju domaćih i međunarodnih politikologa i svetski strateških istraživačkih instituta, po mnogo čemu su bitniji od onih iz tridesetih godina na kojima je pobedio Frenklin Delano Ruzvelt, a neka mišljenja ih porede i sa onim izborima iz 1860. na kojima je pobedio Abraham Linkoln.
Ceo svet doslovce učestvuje na ovim izborima, od zapadnog japanskog ostrvlja do zapadne američke obale, od severnog Polarnog kruga do krajnjih ledenih prostora Antarktika. Zapravo, cela planeta se konačno složila sa tim da će ovi izbori odrediti globalne svetske političke tokove u narednih stotinu godina. Dakle, da li će Donald Tramp posle 3. novembra ove godine ostati u Beloj kući ili će mu "kamione za transport pokućstva" na adresu Pensilvanska avenija 1600 u Vašingtonu poslati Džozef Bajden, pitanje je koje je već podelilo svet.
Dr Neven Cvetićanin, predsednik Foruma za strateške studije Instituta društvenih nauka u Beogradu, kaže da su ovi izbori, verovatno najbitniji od onih čuvenih iz tridesetih godina 20. veka na kojima je pobedio Frenklin Delano Ruzvelt nakon velike ekonomske depresije. Svi izbori između, protekao je skoro ceo vek, nisu bili toliko važni. Ovi izbori će imati posledice ne samo po Sjedinjene Američke Države već i po čitav svet. Oni su doslovce svetski, jer ceo svet se raspolutio između trampovaca i bajdenovaca.
Ove izbore u mnogo čemu određuje i činjenica da se bira predsednik SAD, zemlje koja je u ukupnom kvantumu moći, ekonomske i vojne i ono što zovu meka moć, kulturna moć, i dalje prva sila sveta, bez obzira na to što se Kina dosta primakla. U čemu se razlikuju te politike i šta bi donela nova pobeda Trampa, a šta pobeda Bajdena.
Dr Neven Cvetićanin u razgovoru za „Ekspres“ kaže da bez obzira na to što su one u suštinskim suprotnostima, u praksi će pobednička politika biti kontrolisana u Kongresu i Senatu.
Ako pobedi Bajden, on neće moći naglo da promeni Trampovu spoljnu politiku, jer će se suočiti sa republikanskom većinom u Senatu. Dok demokrate imaju kontrolu u predstavničkom domu, u Kongresu. Jer američki sistem je napravio takozvani sistem cheks and balances, koji zapravo aktuelnoj predsedničkoj administraciji pravi kontratežu u organima Kongresa. Ko god da pobedi, moraće da inkorporira deo politike onog drugog da bi uopšte ta politika bila održiva.
Što se tiče razlika, one se najvidljivije u geopolitici. Tramp daje prednost direktnom dogovoru sa ostale dve geopolitičke sile, a to su Rusija i Kina. Bez obzira na to što je njegova retorika dosta oštra prema Kini, i on je tokom svog mandata pokazao da ume upravo manirom biznismena da trguje sa Kinom, što daje rezultat. Tramp je podržavao bregzitovce u Velikoj Britaniji, a na EU on gleda kao na neku vrstu ekonomskog konkurenta koji mu pravi trgovinski deficit. S druge strane, Bajdenova geopolitika i dalje posmatra EU kao strateškog partnera i to je ona stara politika hegemona SAD, od čuvenog Maršalovog plana nakon Drugog svetskog rata pa sve do Obamine administracije. On bi sa EU kao partnerom jačao poziciju SAD u odnosu prema drugim velikim geopolitičkim silama, pre svega Kini i Rusiji.
Povezane vesti - INTERVJU LJILJANA SMAJLOVIĆ: I sa Bajdenom se može izaći na kraj
Biračka tela im se drastično razlikuju. Tramp je klasičan predstavnik onoga što se u američkom žargonu zove anglosaksonski protestant. Bajdenovo biračko telo je šaroliko i on predstavlja onu Ameriku koja je u međuvremenu iznikla sa svim doseljenicima iz Azije, latinoameričkih krajeva, Afrike.
To se vidi i u njihovim timovima. Kad su Tramp i Majkl Pens, njegov potpredsednik, oko njega su mahom belci, to je ona konzervativna Amerika. Sa druge strane, Bajden je odabrao za potpredsednicu Kamalu Haris, koja je po ocu crnačkog američkog porekla a po majci Indijka. Zapravo sve to postavlja pitanje o identitetu Amerike, šta je Amerika danas?
Da li je Amerika još uvek zemlja onih koji su je stvorili upravo iz te grupacije belaca, imućnih muškaraca kojima su pripadali svi očevi osvajači Amerike od Džordža Vašingtona, Tomasa Džefersona, Bendžamina Frenklina… ili se krvna slika Amerike toliko promenila da naprosto mora da inkorporira svu tu šarolikost? Dobićemo odgovor na ovim izborima.
Tramp je svojom četvorogodišnjom vladavinom povukao razliku između administracija Buša starijeg, Klintona, Buša mlađeg, Obame... Nije počeo nijedan novi rat, što je za SAD presedan.
"Reč je opet o dve politike. Dakle, ne možemo svakako smatrati da je Obama poveo lično ratove. On je bio predsednik Amerike koja ima četiri stuba vlasti. Jedan stub vlasti je predsednička administracija, drugi stub vlasti je Kongres, gornji dom i donji dom, Senat. Treći stub vlasti je Pentagon i vojno-industrijski kompleks, a četvrti stub su Volstrit i ono što je finansijski sistem. Dakle, Obama je na neki način vodio jednu tradicionalnu američku politiku koja se oslanja na upravo to od Maršalovog plana do njegove vladavine na definiciju: “Nije bitno šta košta dok se ostvaruje strateška prednost!“ Dakle, Amerika se ponašala kao silueta Novog Rima koja je znala da je košta njeno prisustvo u različitim delovima sveta, ali je smatrala da je to prisustvo više koristi bez obzira na to koliko košta, jer joj omogućava globalni uticaj.
Povezane vesti – INTERVJU DIJEGO FUZARO: Evropska unija je negacija ideje Evrope
S druge strane, Tramp se vratio, ili pokušava da se vrati tradicijama onih američkih politika koje u sebi imaju jedan stepen izolacionalizma koji su vodili neke predsednici u 19. veku i početkom 20. veka do Vudroa Vilsona, koji su smatrali da je najvažnije samo blagostanje samih američkih građana i da su sve te intervencije preskupe, odnosno da bilo kakva strateška prednost koja se dobija u takvim intervencijama suviše košta. Dakle, to su dve grane američke spoljne politike u prethodnih 200 godina, jedna više, možemo reći aktivnija koja ide upravo po toj logici Rima, da se bude prisutan na svakoj tački planete i da se tu ostavi uticaj. I druga više izolacionalistička koja se prvenstveno obraća na unutrašnjem planu građanima Amerike i pokušava da obezbedi njihovo blagostanje. Dakle, to su koncepcijske razlike, Tramp više gleda ekonomske stvari, on je preduzetnik, biznismen, on gleda ko mu pravi trgovinski deficit. On hoće da vrati sve poslove u SAD. Bajden sa druge strane ima "strateško mišljenje", ono nije novo pošto je u 20. veku bilo dosta prisutno. I sada će biti veoma zanimljivo da vidimo za šta će se opredeliti birači."
Amerika je duboko podeljena zemlja, fenomen segregacije je uvek bio prisutan, tinjao je, da bi u poslednje vreme eskalirao otvorenim ubistvima Afroamerikanaca. To demokrata Bajden ne može izbrisati gumicom.
"Da, tako je. "
Optužuju Trampa da je on to podstakao na krilima nekog populizma?
"Tramp dosta vešto koristi te nemire da bi sebe pokazao kao predstavnika poretka i zakona. Tramp pokušava da se predstavi u onoj klasičnoj mitskoj slici šerifa koji dolazi sam u sumrak, kao u vestern filmu, i sam rešava stvar. Dakle, on računa na tu tradiciju Amerike, klasičnu, kao iz filmova Džona Forda, "Poštanska kočija", "Šein"... Njegovo biračko telo su uglavnom kauboji sa Srednjeg zapada. Dakle, to su farmeri, porodični ljudi, svi oni koji bi negde hteli da se vrati ta tradicionalna i klasična Amerika.
Sa druge strane, Bajden se nalazi između dve vatre. Jedna je da on želi da se predstavi kao kandidat svih građana. On se trudi da ne odbije od sebe birače koji odlučuju izbore, one koji su nekada glasali za Obamu pa posle za Trampa, a ne za Hilari. Velika je nepoznanica za koga će oni glasati? Zato je izabrao Kamalu Haris kao svoju potpredsedničku kandidatkinju. Sa njom se upravo obraća onima koji su malo više levo, liberalniji, šareniji po poreklu. I to je, može se reći, pametna strategija.
Tramp u svom štabu ima Pensa za svog potpredsedničkog kandidata, čoveka koji je potpuno umeren, blagog temperamenta i on je kao neki njegov rep, da tako kažemo, za Trampove polarizujuće nastupe. Dakle, demokratski štab to koristi da bi prikazao Trampa kao nekog nosioca represije države, pa ga optužuju da je u kontaktu sa tim grupama belih siledžija, a Tramp to koristi da se prikaže kao pravičan lider, da bi zagolicao maštu onog dela SAD koji je odrastao na kantri muzici, vestern filmovima, koji idu na rodeo."
Dr Srđa Trifković je doktorirao na balkanskom istorijskom štivu u Sautemptonu (Ujedinjeno Kraljevstvo) gde je godinama bio predavač na tamošnjim univerzitetima. Posle je otišao u SAD, gde je opet bio profesor na uglednim američkim univerzitetima, bavio se posle publicistikom, literarnim radom, novinarstvom i veštinom političkog marketinga.
Beskompromisni je polemičar, strastven branilac novih ideja o srpskom nacionu, kao i o njegovoj istorijskoj prošlosti.
U neformalnim razgovoru gospodin Trifković je izneo mišljenje da se ovi izbori za Belu kuću mogu porediti sa onima iz 1860. kada je pobedio Abraham Linkoln. Pričamo o tome kako će, po mišljenju stranih i domaćih analitičara, izbori 3. novembra u SAD verovatno biti razmeđa globalnih istorijskih i društvenih kretanja za narednih stotinu godina.
"Što se tiče unutrašnje američke scene, Tramp je oličenje jedne tradicionalne Amerike koja ima kontinuitet svog istorijskog sećanja i svog istorijskog razvoja od britanskih kolonija, od Džordža Vošingtona, Bendžamina Frenklina, Tomasa Džefersona… preko građanskog rata i Linkolna i Lija, do Vudroa Vilsona, idejnog tvorca Društva naroda i onda posle dvodecenijskog perioda izolacionalizma, do arsenala antihitlerovske koalicije. Jer s jedne strane Rusi su krvarili a sa druge strane Amerikanci su proizvodili.
Da nije bilo njihove ekonomske moći, vrlo bi teško Rusi sa Rajhom izašli na kraj.
Na spoljnom frontu, što je daleko važnije za nas ovde i za druge nacije koje su se kroz protekle godine i decenije našle na udaru američkog hegemonizma, važno je da Tramp nije počeo nijedan novi rat u svoje četiri godine prvog mandata, već naprotiv, da je odoleo vrlo intenzivnim pritiscima da uđe u rat protiv Irana, za šta se posebno zalagao bivši savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Boltron i da je uspeo da očuva princip Amerika na prvom mestu, što u Trampovoj interpretaciji ne znači Amerika iznad drugih. S druge strane, u Bajdenovom timu imamo čitav niz intervencionista koji i dalje slede princip američkog predvodništva takozvane međunarodne zajednice, koja zapravo ne postoji. Dakle, ovi izbori predstavljaju uistinu prelomni tačku istorije, jer s jedne strane od njih zavisi hoće li Amerika da dođe do odluke da se opet samoproglasi za prvog i jedinog hegemona, da se na spoljnom planu regeneriše ideja Amerike na prvom mestu, za šta Amerika danas objektivno nema snage, niti je više na etalonu ono vreme Hladnog rata. Tu su narastajuće supersile Kina i Rusija, može se naslutiti do čega bi sve to dovelo da se vrate isti oni klintonovski i Obamini kadrovi koji su nama dali ratove devedesetih."
Opširnije pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...
Komentari
