Kako to: Vojska obučavana 20 godina poražena za 10 dana

Hteli su da izbegnu haos i reprizu traume od pre 46 godina u Sajgonu – haotičnog i po svemu ponižavajućeg helikopterskog bekstva Amerikanaca iz Vijetnama – ali ono što se zbilo u nedelju u Kabulu bilo je baš to: paničan poraz najveće svetske sile u njenom dvadesetogodišnjem ratu u Avganistanu.

Rat je okončan ulaskom gerilske vojske talibana u predsedničku palatu u Kabulu, uz objavu da je zemlja ponovo „Islamski Emirat“, dok je istovremeno, baš helikopterima, kao 1975. u Vijetnamu, na kabulski aerodrom evakuisano preostalo osoblje iz u centru grada dobro utvrđenog kompleksa američke ambasade.

Predsedničku palatu je pre toga napustio predsednik „američkog Avganistana“ Ašraf Gani koji je odleteo u susedni Uzbekistan, ostavivši poruku da to čini „da bi se izbeglo krvoproliće“ (Ganijevo demisioniranje bilo je glavni zahtev talibana).

Pad Kabula, prestonice sa 4,6 miliona stanovnika, završni je čin drame koja je počela kad je američki predsednik Džo Bajden početkom jula objavio da će se američke trupe povući do 11. septembra, na 20. godišnjicu najvećeg terorističkog akta u istoriji – kamikaze obrušavanja otetih putničkih aviona na dve najviše kule Njujorka i na zdanje Pentagona u Vašingtonu.

Avganistan: Zašto su Amerikanci izgubili bitku

Posle 20 godina

Posle 20 godina

Svet 23.08.2021. 07:10

Avganistan: Zašto su Amerikanci izgubili bitku

Srbi koji su se vratili iz Kabula: "Tamo je strava i užas"

Avganistan

Avganistan

Vesti 20.08.2021. 12:08

Srbi koji su se vratili iz Kabula: "Tamo je strava i užas"

Iz Avganistana su u poslednjih deset dana pristizale vesti o padu gradova egzotičnih imena – Kandahar, Herat, Džalalabad, Mazar-i-Šerif – u ruke talibana, gerile koju američka vojna sila sa svom tehnologijom ubojitih sredstava koja joj je bila na raspolaganju nije uspela da pokori tokom dve decenije asimetričnog ratovanja. U iznenađujuće uspešnom blickrigu osvojena su sedišta gotovo svih avganistanskih provincija (administrativnih oblasti, „vilajeta“ u lokalnom rečniku, kojih je 34). Posle pada Kandahara, drugog po veličini grada u zemlji (650.000 stanovnika), gde je do pre mesec dana bila velika američka baza, i Herata (593.000), verovalo se da će glavni grad, četvoromilionski Kabul, pod kontrolom režima podržavanog od Amerikanaca, odolevati bar nekoliko nedelja, ali su talibanima za taj završni čin rata bila dovoljna samo dva dana.

Tako brzi kolaps nije očekivan: Pentagon je procenjivao da će Avganistanska nacionalna armija (ANA) u Kabulu odolevati mesecima, pa i celu godinu. Reč je bila o vojsci sa oko (na papiru) 300.000 ljudi, u čiju obuku i naoružavanje je tokom dve decenije, kao zvanična američka pomoć, potrošeno 84 milijarde dolara.

Kako se pokazalo, snaga avganistanske vojske bila je samo privid: još pre deset godina bilo je poznato da je ona iznutra duboko korumpirana i za borbu nemotivisana.

U svom pohodu, talibani su sedišta provincija zauzimali borbom, pretnjama lokalnim guvernerima, ubeđivanjem, pa i podmićivanjem, pri čemu se nisu držali dogovora postignutog prošle godine u Kataru: da će sa vladom u Kabulu pregovarati o podeli vlasti, uz istovremeno primirje dok ti pregovori traju.

Ko su talibani

Američka invazija na Avganistan počela je 7. oktobra 2001, pošto je talibanska vlast odbila ultimatum da izruči vođu i članove rukovodstva Al Kaide čime su se u novoobjavljenom američkom „ratu protiv terora“ našli na udaru američke sile.

Ko su vođe talibana

Oni su zauzeli Avganistan

Oni su zauzeli Avganistan

Svet 20.08.2021. 11:57

Ko su vođe talibana

Talibani uveli policijski čas, prave crnu listu i idu od kuće do kuće...

Avganistan

Avganistan

Svet 20.08.2021. 11:13

Talibani uveli policijski čas, prave crnu listu i idu od kuće do kuće...

Ta sila nije međutim uspela da dopre do Osame bin Ladena – to će joj poći za rukom tek 2011 (pokazalo da mu je skrovište bilo tik pored jedne vojne baze u Pakistanu) – ali ni to nije bilo dovoljno da tadašnji predsednik Barak Obama (koji je ovaj rat inače smatrao „dobrim“) misiju proglasi završenom.

Ima više odgovora na pitanje „ko su talibani“. Kao prvi, nameće se onaj po kojem je to najuspešnija gerila 21. veka. Po drugom, to je fundamentalistička organizacija koja je pet godina vladala Avganistanom – i tako redom.

Nema međutim nikakvih dilema o poreklu talibanskog pokreta: nastao je u verskim školama na pakistanskoj teritoriji („taliban“ na jeziku Paštuna, dominantnog avganistanskog plemena, znači „učenik“). Osnaženi su posle povlačenja Sovjetskog Saveza (čija je takođe neuspešna okupacija Avganistana trajala 10 godina), kada se za prevlast bore vođe mnogobrojnih vojski mudžahedina, koji su zbog svog doprinosa slabljenju SSSR-a dobijali podršku i materijalnu pomoć Zapada, a pre svega SAD.

Podršku stanovništva talibani su zadobili obećanjima da će u tom haosu zavesti red u skladu sa šerijatskim pravom zasnovanim na svetoj knjizi islama, Kuranu. Pa je tako, na teritoriji kojom su upravljali (u jednom momentu to je bilo 92 odsto Avganistana), ženama bilo zabranjeno da svoje domove napuštaju bez muške pratnje, muškarci su morali da nose brade, kazna za preljubnike bila je kamenovanje, dok su muzika, televizija i ples bili zabranjeni… Po pravilu brutalne i ekstremno svirepe kazne izvršavane su pred publikom.

Zanimljivo je zašto talibani nisu prihvatili američki ultimatum, s obzirom na to da nisu slovili za sledbenike Osame bin Ladena. Mula Omar, osnivač i tadašnji lider talibana (preminuo 2013), u jednom od svojih retkih intervjua, to je objasnio ovako: „Ja ne želim da u istoriju uđem kao neko ko je izdao svog gosta. Pošto sam mu pružio utočište, čast mi nalaže da ga štitim, i za to sam spreman da dam svoj život i svoj režim.“

Za razumevanje Avganistana, pored kodeksa časti, treba imati u vidu i da je reč o društvu koje je „koktel etniciteta“ i da mnoštvo njegovih plemena nema jedinstven stav prema talibanima, čija baza je većinsko pleme Paštuna (ili Patana) iz čijih su redova tradicionalno dolazili vladari Avganistana.

Iako dominantan, talibanski pokret nije dakle jedinstven, a primetno je da danas nema lidera koji bi ga vodio na način na koji je to činio Mula Omar. Pokretom upravlja kolektivno telo, Rabari Šura, liderski savet koji „donosi sve političke i vojne odluke“. Formalni vođa sa titulom „komandir vernika“, je Mavlavi Habitula Akunzada (60), bivši šef islamskih sudova i autor najvećeg broja „fatvi“ koje čine islamsko pravo na koje se pozivaju talibani. Ima tri zamenika sa različitim ulogama: Mula Muhamed Jakub zadužen je za ideološka i verska pitanja, Saradžudin Hakani za vojna, dok Mula Abdul Gani Baradar – koji se pominje kao budući predsednik – predvodi talibansku delegaciju u mirovnim pregovorima.

Zanimljiv je podatak iz njegove biografije je da je u Pakistanu 2010. bio uhapšen i da je na američki zahtev oslobođen 2018.

Da li su se promenili?

Da li su se talibani u međuvremenu promenili, da li će biti umereniji ili radikalniji posle svog trijumfalnog povratka na vlast?

Indijska novinarka Mira Patel u svojoj analizi objavljenoj u „Indijan ekspresu“, pozivajući se na „izveštaje sa terena“, tvrdi da jesu: u nekim provincijama u kojoj su vlast oni sada dozvoljavaju da i ženska deca pohađaju školu i da rade izvan kuće. Kao dokaz veće fleksibilnosti talibana ona navodi i reči jednog od zamenika glavnog lidera, koji kaže da će „posle oslobođenja od strane dominacije i mešanja biti stvoren islamski sistem u kojem će svi Avganistanci imati jednaka prava, uključujući i prava koja islam daje ženama – prava na školovanje i na rad“.

Bil Rođio, ekspert za Avganistan iz Fondacije za odbranu demokratija koja prati globalni rat protiv terora, nije međutim optimista. Po njemu, „mir za talibane ne znači kraj borbe, već samo kraj američke okupacije – čim američka vojska ode, talibani će želeti da poravnaju račune i vaspostave islamski emirat“.

Džon Meklaflin, bivši v. d. direktora CIA, ocenjuje da nije jasno kakvi će biti odnosi stanovništva i talibana, u zemlji koja je, bar na površini, znatno drugačija od one kojom su talibani upravljali 2001. Ukazujući da je 70 odsto stanovništva danas mlađe od 25 godina, ovaj ekspert konstatuje da je većina Avganistanaca odrastala sa dve stvari: sa ratom i, naročito u urbanim područjima, sa rastućom slobodom koja je došla sa ekspanzijom zapadnog biznisa i vrednosti. „Oni žele da prvo – rat – prestane, a drugo – slobode – da ostanu…“

Što se unutrašnje politike tiče, dok je u središtu međunarodne pažnje bila haotična situacija na kabulskom aerodromu čiju je kontrolu preuzeo vanredni kontingent od oko 5000 američkih marinaca, gotovo neprimećeno su prošle vesti o prvim objavama talibana: amnestiji za one koji su u raznim ulogama bili angažovani od okupacionih vlasti, obećanju da se neće mešati u biznis, kao i da neće biti osvetničke kampanje…

Kada je reč o spoljnoj politici talibana, većina eksperata smatra da neće želeti da budu međunarodno izopšteni kao tokom svoje prve petogodišnje vladavine Avganistanom, kada su njihov „Islamski Emirat” priznavale samo tri zemlje: Pakistan, Ujedinjeni Arapski Emirati i Saudijska Arabija.

Pada u oči da su, dok su posle ulaska talibana u prestonicu na kabulski aerodrom evakuisane diplomate ambasade SAD i njihovih NATO partnera, njihove kolege iz Rusije i Kine – zemalja za koje se spekuliše da će biti glavni međunarodni oslonac talibanskog Avganistana (i sa kojima su talibani već imali zvanične kontakte) – ostale u gradu. Portal „Ežija tajms“ čije je sedište u Hongkongu, uz to tvrdi da „nema histerije u Kabulu“, o kojoj su naveliko izveštavali zapadni mediji.

Ovo bi mogli da budu i prvi indikatori nove geopolitičke „Velike igre“ oko Avganistana, koju je u 19. veku predvodila Britanija, u 20. Sovjetski Savez, a u ovom SAD – i u kojoj se nijedan od njih nije lepo proveo. Posle najnovijeg raspleta – ili novog zapleta – nesumnjivo je da je pad Kabula ozvaničio poraz ne samo Amerike, nego i najvećeg vojnog saveza u istoriji – NATO-a.

Na pitanje koje svakako lebdi u vazduhu – da li će, sa povratkom talibana, Avganistan postati novi centar džihadističkog terorizma, odnosno da li će se aktivirati ostaci Al Kaide i Islamske države – odgovor bi mogao da bude da su talibani naučili lekciju i da su dovoljno sazreli da je primene.

Pre svega zbog činjenice da im je međunarodni legitimitet potreban da bi ekonomski preživeli – američka podrška ekonomskom opstanku njenog režima u Kabulu iznosila je oko tri milijarde dolara godišnje. Najmanje toliko biće potrebno i talibanima da bi stekli unutrašnju legitimnost – odnosno sugrađanima kojih ima 40 miliona pokazali da, pored ratovanja, umeju i da vladaju.