Masakr kao podsticaj za američku hegemoniju

Kao dvadesettrogodišnjakinja diplomirala je na Jejlu, a 1993. godine stigla u Bosnu. Stažiranje kod veterana diplomate Mortona Abramovica u Karnegi zadužbini za međunarodni mir preraslo je u dugoročni interes za Balkan.

Za novinarku koja pokušava da napravi ime, Bosna je pružila i uzbuđenje, ali i otvaranje karijere. U memoarima pod nazivom “Obrazovanje idealiste“, Pauerova prikazuje svoj dug put od Dablina do Bele kuće.

Pišući izveštaje iz Sarajeva, Pauerova je osetila najdužu opsadu u modernoj istoriji. Vreme provedeno u Bosni, kako je navela, “produbilo je (njeno) razumevanje američke moći“.

Na Pravnom fakultetu Harvarda, Pauerova je pokušala da “genocid koji su počinili bosanski Srbi nad muslimanskim stanovništvom u zemlji stavi u istorijski kontekst“.

Ono što je počelo kao rad o tome kako su američki kreatori politike odgovorili na prethodne genocide pretvorilo se u petogodišnji projekat koji je kulminirao objavljivanjem “Problema iz pakla: Amerika i doba genocida”. U početku odbijena od strane velikih američkih izdavača, knjiga je 2003. godine dobila Pulicerovu nagradu za publicistiku. Knjiga joj je utrla put do mesta u kancelariji mlađeg senatora iz Ilinoisa Baraka Obame. Ali nije bilo sve tako jednostavno. U tome joj je pomogao Ričard Holbruk.

Kada je otišla da radi za Obamu, Holbruk nikada nije bio daleko od nje. Prestala je da bude politički korisna prilično rano u kampanji, kada je jednom škotskom listu izjavila da je Hilari “čudovište“ i da bi Obama trebalo da je se otrese.

Kada se tog leta venčala, Holbruk joj na poklon ugovorio sastanak sa Klintonovom. Pauerova se strašno naizvinjavala, a Klintonova je to hladno prihvatila. Čuvši za sve to, Obama je rekao: “Neki ljudi poklone toster.“ Pauerova je tu opasku prenela Holbruku. Bio je ushićen. Nije u njoj prepoznao crtu ironije – Obamin prezir prema ogoljenoj politici.

Ipak, kada je Holbruk preminuo, na komemoraciji organizovanoj u Ujedinjenim nacijama u Njujorku, pošto je Holbruk bio takođe američki ambasador u UN, Samanta Pauer se pojavila sa zakašnjenjem, zajedno s Kondolizom Rajs.

Njen rad na predsedničkoj kampanji senatora Baraka Obame doveo ju je do visoke pozicije u Savetu za nacionalnu bezbednost, a zatim i do željene pozicije ambasadora SAD u UN. Danas se nalazi na čelu američke organizacije za pomoć sa ogromnim budžetom koja deluje globalno – USAID.

U Savetu za nacionalnu bezbednost, Pauerova se zalagala za osnivanje Odbora za prevenciju zločina, čija je svrha bila da reaguje na rana upozorenja o grubim kršenjima ljudskih prava. U svojstvu zvaničnika Obamine administracije, Pauerova je posetila Srebrenicu na 15. godišnjicu genocida 2010. godine.

Godina kada je Obama kandidovao Samantu Pauer za ambasadorku u UN, 2013, mogla je da predstavlja kraj karijere Samante Pauer. Ona se našla na meti brojnih kritika američkih Jevreja. Samantu Pauer predložila je Hilari Klinton po preporuci Madlen Olbrajt. Genocid je bio spas za nju. Najpoznatiji američki rabin Šmali Botič tada je iskoristio svoj veliki uticaj da bi joj pomogao u kandidaturi nakon što ga je ona zamolila za tu uslugu.

On je to objasnio da je to učinio “kao pripadnik naroda koji je nedavno iskusio genocid“, a koga je duboko dirnula knjiga Samante Pauer iz 2002.

“Problem iz pakla: Amerika u doba genocida“. “Pisala je sa – i podstakla u svojim čitaocima snažan gnev prema onima (posebno u vladi) koji zatvaraju oči pred klanjem nevinih.

Dakle, kada su je kritičari optužili 2011. za antiizraelsku pristrasnost koja je možda omela njenu eventualnu nominaciju da postane američki ambasador pri Ujedinjenim nacijama, zauzeo sam se za nju. Trebalo nam je više vladinih zvaničnika koji bi vodili kampanju protiv institucionalne ravnodušnosti. Čak sam je doveo da se sastane sa mnogim američkim jevrejskim liderima u kancelariji suosnivača ’Birthright Israel’ Majkla Štajnharta, nakon čega smo razgovarali sa dobitnikom Nobelove nagrade za mir Elijem Vizelom.

Tokom njene potvrde 2013. godine, kada me je zamolila za podršku javnosti, nisam se dvoumio.

Prekorio sam njene jevrejske kritičare što ne podržavaju jedan od najistaknutijih svetskih glasova protiv genocida. Magazin ’Foreign Policy’ napisao je tada da sam je napravio ’košer’ za američke Jevreje“, objasnio je Botič.

Magazin je tada objavio članak na naslovnoj strani pod naslovom “Kako je rabin Majkla Džeksona napravio Samantu Pauer košer“.

Botič je strasni pobornik Izraela i oštar protivnik svih optužbi na račun Izraela za genocid nad Palestincima.

Tako je bilo i prilikom sukoba Hamasa i Izraela 2014. kada se pozvao na primer Srebrenice da bi objasnio razliku između srpskog i jevrejskog delovanja.

“Srbi nisu bombardovali Srebrenicu zato što su bosanski muslimani poslali vojsku bombaša samoubica na njihove autobuse i kafiće, već zato što su tražili njihovo neselektivno i potpuno uništenje“, tvrdio je Botič, na zamarajući se mnogo potrebom za tačnijim poznavanjem sukoba i događaja u Srebrenici i njenoj okolini i njihovom adekvatnom interpretacijom.

Rabin se na kraju razočarao u Samantu Pauer, zamerajući joj karijerizam na račun vlastitih principa.

“Na kraju, međutim, mandat Samante Pauer bio je razočaranje – ne po mojim, već po njenim standardima. Na kraju krajeva, Samanta Pauer izdala je vrednosti koje su izgradile ne samo našu naciju, već i njenu karijeru... Kada je došlo do laktanja, Pauerova je bila spremna da izda svoja uverenja kako bi zadržala svoju poziciju – činjenica koja objašnjava njene neuspehe u politici.

Uprkos brojnim kvalifikacijama, nedostajala joj je konačna kvalifikacija: moralna hrabrost. Samanta Pauer, koju su mnogi od nas poštovali, bila je uništena njenim ambasadorovanjem“, zaključio je rabin Botič.

Za razliku od njega, veoma uticajni potpredsednik Svetskog jevrejskog kongresa u to vreme, Menahem Rozenzaft, nije bio nimalo pokoleban u svojoj odlučnoj podršci Samanti Pauer. Rozenzaft je godinama bio veoma snažni pobornik internacionalizacije događaja u Srebrenici i njihove jasne kvalifikacije kao genocida.

On je objavio svoj stav u “Džeruzalem postu“ sa nedvosmislenim naslovom: “U odbrani Samante Pauer.“

Za njega je Samanta Pauer identična sa pojmom borca protiv genocida. Ona u tom području ima “ikonički status“.

Rozenzaft je naveo da to zaključuje kao predavač seminara o pravu, genocidu i suđenjima za ratne zločine na Pravnom fakultetu Kolumbije, Pravnom fakultetu Kornel univerziteta i Pravnom koledžu Univerziteta Sirakuza.

“Rafael Lemkin je skovao termin ’genocid’ i učinio ga sastavnim delom međunarodnog političkog i jurisprudencijalnog rečnika.

Dobitnik Nobelove nagrade za mir, Eli Vizel, dao je jasan poziv na sećanje na žrtve ne samo Holokausta, već i svih genocida, i protiv ravnodušnosti pred rasnom, verskom ili etničkom netrpeljivošću.

Samanta Pauer zabeležila je neuspeh uzastopnih američkih administracija da adekvatno reaguju na genocide tokom 20. veka i podstakla je političku i javnu podršku koja stoji iza fundamentalne ideje da prevencija Holokausta mora biti prioritet američke vlade“, ocenio je Rozenzaft.

Za Pauerovu sprečavanje genocida ili sprečavanje bilo kakvih masovnih zločina nad civilnim stanovništvom nije apstraktan akademski koncept. O brutalnim masovnim ubistvima saznala je ne iz knjiga, već iz prve ruke kao mlada ratna dopisnica iz Bosne.

Videla je leševe muslimanske dece koja su ubijena ni zbog čega drugog osim da su bosanski Srbi mrzeli nesrbe.

U obraćanju 2004. na Međunarodnom forumu o prevenciji genocida u Stokholmu, Pauerova je odala priznanje profesorima i zagovornicima delovanja protiv genocida koji su decenijama radili u iščekivanju trenutka kada ljudi od uticaja i moći, kada vlade ustanu i konačno prepoznaju ono što je ona krstila kao “zajednicu genocida“, godinama govorila: moramo prestati da stojimo skrštenih ruku.

Pauerova, verovatno najistaknutiji član te “genocidne zajednice“, nikada nije “stajala skrštenih ruku“, ukazao je Rozenzaft. Tokom prvog mandata predsednika Obame, bila je specijalni pomoćnik predsednika i viši direktor za multilateralna pitanja i ljudska prava u Savetu za nacionalnu bezbednost.

U tom svojstvu, ona je bila pokretačka snaga za stvaranje međuagencijskog odbora za prevenciju nasilja, za koju ju je predsednik Obama imenovao u aprilu 2012. Pauerovoj se takođe pripisuje da je uticala na Obaminu odluku da interveniše s ciljem podrške libijskim anti-Gadafijevim snagama 2011. godine.

Rozenzaft je podsetio da je ona “lider u argumentu da nacionalne granice i pojmovi suvereniteta ne mogu stati na put humanitarnoj intervenciji“, kao što je to rekao čuveni advokat Alan Deršovic Džonu Hadsonu iz “The Cable“-a.

“Ona je osoba za koju biste želeli da je bila u Drugom svetskom ratu ili 1930-ih kada je bila potrebna intervencija“, rekao je Deršovic.

Mnogi su prepoznali da je Srebrenica postala tajna šifra i poziv za američku vojnu intervenciju. Događaji iz jula 1995. godine dobili su status ikone, kao jedan od najpriznatijih zločina u istoriji.

Masakr takođe treba zapamtiti kao događaj koji je pomogao da se preoblikuje cela ideja vojne intervencije: pre Hladnog rata, na koncept se gledalo sa sumnjom kao na savršen čin realpolitike. Od Srebrenice na intervencionizam se gleda sa mnogo većim legitimitetom, kao na altruistički čin prevencije genocida.

Unutar SAD i Evrope, masakr u Srebrenici stvorio je čitavu generaciju političkih aktivista oko ideje humanitarne intervencije. Možda najvažnije, masakr je pomogao da se da novi podsticaj američkoj hegemoniji, doprinoseći njenom posthladnoratovskom legitimitetu.

U jačanju američke hegemonističke pozicije, značaj masakra u Srebrenici ne može da se preceni: masakr je pomogao da se počne operacija NATO bombardovanja kojoj se uveliko pripisuje okončanje rata u Bosni, zajedno sa povezanim zločinima, a ova operacija je NATO-u dala novu svrhu za postsovjetsko doba.

Od tada se srebrenički presedan neprestano pozivao kao opravdanje za vojnu silu. Uočena potreba da se spreče masakri i ugnjetavanje pomogla je da se opravdaju kasnije intervencije na Kosovu, Avganistanu, Iraku i Libiji, kao i kasnija borba protiv ISIS-a.

Nedavna doktrina UN o Odgovornosti za zaštitu, čiji je vodeći nosilac bila Madlen Olbrajt, koja sadrži izrazito intervencionistički ton, snažno je inspirisana sećanjem na Srebrenicu.

Kristofer Hičens je 2005. godine branio odluku SAD o invaziji na Irak člankom pod naslovom “Od Srebrenice do Bagdada“. Godine 2011, kada je kolumnista “Gardijana“ Piter Preston zahtevao vojnu intervenciju u Libiji, njegov članak je počeo rečima: “Sećate se Srebrenice?“ Na CNN-u se 2012. godine pojavio poziv na zapadnu intervenciju u Siriji pod naslovom “Sirija, Sarajevo i Srebrenica“.

A članak iz 2014. o napredovanju ISIS-a u Siriji upozorio je na moguću “novu Srebrenicu“, sa implikacijom da je zapadna vojna akcija potrebna da bi se sprečila ova katastrofa.

Kada pristalice vojne intervencije navode Srebrenicu, često se insistira na potrebi da se odustane od diplomatije i pređe na upotrebu odlučne vojne sile kao odgovor na humanitarne vanredne situacije. Kao što je uvodnik “Nju ripablika“ iz 2006. sažeto tvrdio: “U odgovoru na većinu spoljnopolitičkih kriza, upotreba vojne sile se pravilno posmatra kao poslednje sredstvo.

U odgovoru na genocid, upotreba vojne sile se ispravno posmatra kao prvo sredstvo.“ Imajući u vidu širok način na koji je genocid sada definisan, ovo je poziv na intervencije bez ograničenja.

Pauerova je 2015. godine, kao američki ambasador pri UN, tražila rezoluciju Saveta bezbednosti kojom se obeležava 20. godišnjica Srebrenice. Na rezoluciju je Rusija stavila veto.

Srbija nikada nije negirala da se u Srebrenici dogodio zločin nad muslimanima Bošnjacima, a Savet bezbednosti UN nije prihvatio britanski predlog rezolucije, nakon što je Rusija stavila veto.

Ruski ambasador pri UN Vitalij Čurkin objasnio je da britanski predlog nije konstruktivan, kao takav preti da izazove sukobe i za zločin optužuje samo jedan narod.

Samanta Pauer je posle toga rekla da SAD neće nikad odustati od rezolucije. “Ruski veto slama srca žrtava genocida. Negiranje genocida vređa žrtve, porodice, ali predstavlja i prepreku za pomirenje“, kazala je ona na početku svog obraćanja.

Dodala je da se ostaci desetina hiljada žrtava još uvek nalaze negde u grobnicama te da je Savet bezbednosti učinio sve da uveri Rusiju da glasa za ovu rezoluciju.

“Ovaj savet učinio je sve da uveri Rusiju da glasa za ovu rezoluciju, ali je Rusija to odbila. Savet bezbednosti nije ispunio svoju obavezu. Iako imamo hiljade stranica teksta, forenzičkih dokaza. Genocid u Ruandi, kao i u Srebrenici je dokazana činjenica. Svako ovde zna odgovore“, kazala je Pauerova.

“Ipak, neke su zemlje ovde odlučile da budu neutralne. Šta bi majke ubijenih dečaka, koji su ubijeni samo zato što su muslimani, rekle da su danas ovde. Neke članice iskoristile su svoju poziciju i odlučile da budu neutralne“, dodala je američka ambasadorka.

Za kraj svog obraćanja istakla je da SAD neće nikada odustati od Srebrenice. “Ostaci na hiljade žrtava se još uvek nalaze negde u grobnicama. Nećemo odustati od Srebrenice. Ovo neizglasavanje nije način pomirenja“, finalne su reči američke ambasadorke.

Pažljivije ispitivanje Srebrenice i rata u Bosni pokazuje da je veliki deo konvencionalne mudrosti o masakru pogrešan. Suprotno uvreženom mišljenju, intervencije NATO-a u Bosni su zapravo pogoršale zločine koje je trebalo da reše.

I dok obilje dokaza ukazuje da je diplomatija mogla da spreči bosanski rat i tako spreči masakr u Srebrenici, ovu opciju blokirale su prointervencionističke snage u Sjedinjenim Državama.

Ukratko, primarna lekcija koju je spoljnopolitički establišment naučio – da je više američke vojne intervencije bolje – potpuno je pogrešna. Univerzalizacija pravde, širenje definicije genocida i njegova globalizacija samo su banalizovali i obesmislili do komičnih dimenzija značenje genocida.

Rezolucija o Srebrenici koja je usvojena u Generalnoj skupštini UN 23. maja jasan je izraz te trivijalizacije genocida. Samo su 84 od 193 države glasale “za“, a njih 107 bilo je uzdržano ili nije glasalo.

Sa takvim razumevanjem genocida bliži smo njegovom svođenju na običnost zločina, nego zločinu koji svi automatski i jednoglasno osuđuju.

Ova podela reflektuje još jasniju podelu u američkom društvu i biračkom telu o tome šta su bili zapravo događaji u Srebrenici, kako je do njih došlo i ko je za njih odgovoran.

Pristalice republikanskog predsedničkog kandidata Donalda Trampa apsolutno se razlikuju u shvatanju i interpretaciji srebreničkih događaja. Medij Trampovih pristalica “Filadelfijski trampet“ još 2011. objavio je za događaje iz Hrvatske 1995. da su bili genocid. “Bio je to genocid. Čarls Krautamer je to nazvao ’najvećim etničkim čišćenjem čitavih balkanskih ratova’. Članak ’Njujork tajmsa’ iz marta 1999. saglasio se sa njim.

’Istražitelji Tribunala za ratne zločine u Hagu zaključili su da je ova operacija sprovedena uz brutalnost, bezobzirno ubistvo i neselektivno granatiranje civila’, napisao je Krautamer (’Tajm’, 5. april 1999).

Da li je ovo zastrašujući srebrenički ’masakr’, koji se u medijima obično naziva ’najgorim zločinom u Evropi od Drugog svetskog rata’, koji su počinili ’zli’ Srbi predvođeni Ratkom Mladićem, koji je sada uhapšen i priveden pravdi?

Ne. Ovaj genocid su izvršili Hrvati – ’dobri momci’ – i stoga ga je Zapad podsticao i hvalio. Masakr koji Krautamer opisuje dogodio se u regionu Krajine u Hrvatskoj. Hrvatske trupe naterale su oko 200.000 Srba da pobegnu“, napisao je ovaj vesnik Trampovih simpatizera.

U tekstu se navodi da je ono što se ređe pominje jeste da su bosanski muslimani koristili “sigurno utočište“ UN kao bazu za napade na srpske civile. Ujedinjene nacije priznale su da bosanske snage krše zonu zabranjenih letova oko Srebrenice i krijumčare oružje u to područje (svedočenje Dejvida Harlanda, oficira za civilna pitanja i političkog savetnika komandanta UNPROFOR misije u Bosni i Hercegovini).

Na čelu muslimanskih snaga u Srebrenici bio je Naser Orić. Evo kako ga je opisao francuski general Filip Morijon, komandant trupa UN u Bosni od 1992. do 1993. godine, u svedočenju pred Haškim tribunalom: “Naser Orić učestvovao je u napadima za vreme pravoslavnih praznika i uništavao sela, masakrirajući sve stanovnike. To je stvorilo stepen mržnje koji je bio prilično neobičan u regionu…“

U drugom delu svog svedočenja Morijon je naveo: “Snage Nasera Orića počinile su strašne masakre u svim okolnim selima.“

Takođe je izjavio: “Mislim da ćete ovo pronaći u drugim svedočenjima, ne samo u mom. Naser Orić bio je vojskovođa koji je vladao terorom u svojoj oblasti i nad samim stanovništvom.

Mislim da je shvatio da su takva pravila ovog stravičnog rata, da nije smeo sebi da dozvoli da zarobljava. Po mom sećanju, nije ni tražio izgovor. To je bila jednostavno izjava: Ne može se zamarati zatvorenicima.“

Naravno, Orićeve akcije razbesnele su Srbe. “Bili su u ovom paklenom krugu osvete“, rekao je Morijon. “Sve ih je pokrenulo više od osvete. Ne samo muškarci. Žene, čitavo stanovništvo je bilo prožeto ovim. Nije bolest straha zarazila čitavo stanovništvo Bosne i Hercegovine, strah od dominacije, od eliminacije, to je bila čista mržnja.“

Upravo je ta mržnja i glad za osvetom dovela do masakra u Srebrenici.

U nastavku svedočenja, general Morijon naveo je da se Orić povukao iz Srebrenice nedelju dana pre njenog pada. “Rekao sam da je Mladić ušao u zasedu u Srebrenici, u stvari u zamku. Očekivao je da će naići na otpor, ali ga nije bilo. Nije očekivao da će doći do masakra, ali je potpuno potcenio količinu mržnje koja je nastala. Ne verujem da je on naredio masakre, ali ne znam. To je moje lično mišljenje.“

Srbi su konačno reagovali na Orićeve provokacije: kada su zauzeli Srebrenicu, mnogo lakše nego što su mislili da hoće, osvetili su se ljudima koje su tamo zatekli. Ali, za razliku od Orića, pustili su žene i decu.

Na pitanje sudije da li je ono što su Srbi uradili u Srebrenici prirodna reakcija na ono što se dogodilo pod Orićem, Morijon je odgovorio: “Da. Da, Vaša visosti. U to sam uveren. To ne znači pomilovanje ili umanjivanje odgovornosti ljudi koji su počinili taj zločin.“

Puni kontekst predstavlja sasvim drugačiju sliku Srebrenice. To nije bilo hladnokrvno konačno rešenje u nacističkom stilu za bosanske muslimane. Umesto toga, to je bio zločin iz strasti – i dalje zločin, ali provociran zločinima na drugoj strani.

Morijon je i dalje smatrao Mladića odgovornim za ono što se dogodilo u Srebrenici jer nije poštovao međunarodne sporazume sklopljene dve godine ranije. Ali postoji velika razlika između vojnog vođe koji ne veruje drugoj strani dovoljno da bi sklopio mir i, recimo, Adolfa Ajhmana. Krivica za Srebrenicu je na onima koji su započeli rat, tvrdi ovaj glasnik.

Ovo je sasvim drugačija slika Srebrenice od one koja postoji danas, o kojoj govore Pauerova i njene pristalice. Nije izvesno da će ona ikada prevladati, čak i ako bi Tramp pobedio, kao što nije isključeno da se predstava neće promeniti. Ali, u svakom slučaju, to je nešto što će i dalje igrati ulogu u fragmentaciji i daljem rasplinjavanju nekada čvrstih normi i ratnim zločinima i zločinima protiv čovečnosti. A, nažalost, izgleda da će to ići uporedo s njihovim povraćanjem.