Crna Gora
Milovo sve ili ništa
U maniru pravog kockara Milo Đukanović je na samo tri dana pred predsedničke izbore, na kojima bije bitku političkog života, povukao hazarderski potez i raspustio Skupštinu Crne Gore jer u zakonskom roku mandatar Miodrag Lekić nije uspeo da formira novu vladu. Zaigrao je, dakle, na sve ili ništa.
Povukao je, dakle, Đukanović keca na desetku, bez sumnje računajući na bar dve stvari. Prvo, da će time dodatno da motiviše svoje pristalice da ga podrže na predsedničkim izborima. I drugo, da im pokaže kako je spreman da se "bije do kraja“, odnosno i na prevremenim parlamentarnim izborima, koji će biti održani 11. juna.
Pobeda na predsedničkim izborima za Đukanovića i njegove glasače bio bi, sigurno, dodatni stimulans pred glasanje za novi parlamentarni saziv. Poraz bi pak, po svemu sudeći, predstavljao konačni udarac DPS-u za nokdaun iz kojeg teško da bi se ova partija povratila, ne samo do prevremenih parlamentarnih izbora, nego i dugo posle njih.
Nešto slično, naime, dogodilo se i sa Socijalističkom partijom Srbije nakon Miloševićevog poraza 2000. godine, s tom razlikom što je zahvaljujući pojedincima unutar partije i njihovoj sposobnosti da se "adaptiraju“ na novonastalu situaciju, SPS relativno brzo "živnuo“.
Da li će takva biti i sudbina DPS-a? U prvi mah, izgleda kao da se Đukanoviću taj kockarski potez isplatio. U prvom krugu predsedničkih izbora osvojio je najviše glasova od svih ponuđenih kandidata – oko 36 odsto. Nedovoljno, međutim, da kao pre pet godina pobedi u prvom krugu.
Za petama mu je sa 29 odsto glasova kandidat Pokreta "Evropa sad“ Jakov Milatović. I to je najmanja razlika u svim izbornim ciklusima između kandidata DPS-a ili DPS-a kao partije i nekog drugog kandidata ili partije.
Nema sumnje da bi sam Đukanović više voleo da je u drugom krugu izvukao Mandića, i to iz više razloga. Prvo, protiv njega bi lakše mogao da igra na kartu crnogorstva i nacionalnog jedinstva, a protiv navodnog uplitanja sa strane u unutrašnje stvari Crne Gore.
Drugo, što je možda još važnije, od svih onih koji su trčali izbornu trku protiv Đukanovića, Mandić je jedini koji je apsolutno neprihvatljiv Zapadu. Da su se njih dvojica našli u drugom krugu, realno bi bilo i pretpostaviti da bi "zapadni faktor“ učinio nešto da izborni tas koliko-toliko prevagne na stranu lidera Demokratske partije socijalista.
Ovako, u situaciji kada je naspram Đukanovića Milatović, koji "gura“ ekonomsko-evropsku priču, Zapad praktično nema razloga da stane u Milovu zaštitu. Naprotiv.
S te strane gledano, Đukanović bi trebalo da bude zabrinut, s obzirom i na to da su druga dvojica protivkandidata, Andrija Mandić iz Demokratskog fronta i Aleksa Bečić, kandidat Demokrata, već pozvali svoje birače da u drugom krugu podrže Milatovića.
Prostim sabiranjem procenata koje su osvojili Milatović (29), Mandić (19) i Bečić (11), došli bismo do gotovo 60 odsto potencijalnih glasova za predstavnika Pokreta "Evropa sad“, što bi bilo više nego dovoljno za pobedu. Uz to, Milatovića je podržao i tehnički premijer Dritan Abazović, iz Građanskog pokreta URA, koji je, uzgred, najodgovorniji za to što je Đukanoviću pružena šansa da raspusti parlament.
Mandatar Lekić je, naime, pet dana pre raspuštanja Skupštine obavestio lidere parlamentarne većine da još nema potrebnu većinu za sastav nove vlade jer mu nedostaju tri glasa, i to baš poslanika Građanskog pokreta URA. No, to je već druga priča i vratimo se na izborni dvoboj Đukanović– Milatović.
Uvek se, naravno, može postaviti pitanje može li podrška koju su Mandić i Bečić personalno pružili Milatoviću da ima i sinergijski efekat, odnosno da li će svi oni koji su u prvom krugu glasali za kandidate Demokratskog fronta i Demokrata podržati i kandidata Pokreta "Evropa sad“.
Činjenica je, s druge strane, i to da u trenutnoj situaciji Đukanović ima manji rezervoar iz kojeg bi mogao da zahvati glasove koji bi ga vodili do drugog predsedničkog mandata od osamostaljenja Crne Gore.
Podsećanja radi, Đukanović je na nedeljnim izborima osvojio oko 120.000 glasova, što je za oko 60.000 glasova manje nego što ih je dobio pre pet godina, kada je trijumfovao nakon samo jednog izbornog kruga. U međuvremenu je, dakle, ostao bez trećine svojih birača.
On se, naravno, sa time ne slaže, ocenivši da i on ima neiskorišćene "rezervoare podrške“.
"Apsolutno znamo gde su ti džepovi i u sledećih 14 dana ćemo vredno raditi da stvorimo sve pretpostavke za njihovo aktiviranje“, rekao je Đukanović.
Šta će biti njegov sledeći potez, za sada još nije jasno. Tokom obraćanja u izbornoj noći, prilikom kojeg se trudio da pokaže smirenost, nije odavao utisak samouverenosti koja je za njega u prethodnim godinama bila karakteristična. No, iz njega se moglo zaključiti da će njegova taktika, po svemu sudeći ići ka tome da radi na nejedinstvu njegovih suparnika, koje očigledno postoji, te da na osnovu toga pokuša da razbije moguću sinergiju glasova.
Kao iskusan političar, međutim, on sasvim sigurno računa i sa mogućnošću, koja nije neverovatna, naprotiv, da izgubi izbore. U skladu sa tim on svakako vaga i naredne korake, i šta bi za njega u toj situaciji bilo najcelishodnije.
Nije tajna da bi mnogi želeli da Đukanovićeva sledeća adresa posle Plavog dvora na Cetinju, što je zvanična predsednička rezidencija, bude Istražni zatvor u Spužu. Isto tako ne treba sumnjati da se Milu ta ideja nimalo ne sviđa, ali je pitanje šta on može da uradi ukoliko se mogućnost da završi iza rešetaka pojavi na horizontu.
Đukanović Crnom Gorom vlada već više od tri decenije, što kao premijer, što kao predsednik republike. Prvi veliki poraz pretrpeo je pre dve i po godine na parlamentarnim izborima avgusta 2020, kada je pre tri godine njegov DPS ostao bez vlasti prvi put posle 30 godina. Tada je, međutim, počeo i politički prilično buran period za Crnu Goru, praćen institucionalnom krizom koja i dalje traje.
Posle više od 30 Đukanovićevih godina na vlasti i u vlasti bilo bi pomalo i bespredmetno tražiti uzroke njegovog prilično izvesnog poraza. Sve i da je reč o najdemokratskijem i najpoštenijem političaru sveta, čime se predsednik Crne Gore svakako ne može podičiti, tri decenije na čelu države dovele bi, ako ništa drugo, do zamora materijala. I kod njega i kod birača.
Uz sve to, Đukanovićeva vlast bila je praćena mnogim aferama koje su se vezivale bilo za njegovo ime, imena članova njegove porodice, bilo za imena njegovih nekadašnjih saradnika i saveznika, a koje je on redom sklanjao od sebe kako su oni upadali u probleme.
Sa druge strane sada se nalazi Jakov Milatović koji je sa svojih 37 godina samo malo stariji u odnosu na to koliko je Đukanović na vlasti. Što bi se reklo – on za drugo osim za Đukanovića i ne zna.
"Mislim da je Crna Gora željna novih ideja, a nove ideje dolaze sa novim ljudima koji su videli sveta, koji imaju znanje, međunarodno iskustvo i koji bi zaista mogli Crnu Goru da promene“, rekao je Milatović za BBC nakon prvog kruga izbora.
U politiku je ušao posle smene DPS-a 2020. godine, kada su on i Milojko Spajić, lider Pokreta "Evropa sad“, bili ministri u vladi Zdravka Krivokapića.
Tada su izneli ekonomski plan "Evropa sad“, a koji je po mnogim ocenama poznavalaca političke situacije u Crnoj Gori jedan od uzroka popularnosti i pokreta i Milatovića, a samim tim i njegovog uspeha u prvom krugu predsedničkih izbora.
Tim planom, minimalna plata povećana je sa 222 na 450 evra, a prosečna plata sa 530 na 630 evra, iako su pojedini ekonomisti kritikovali, upozoravajući na prevelika zaduživanja i opasnost od "grčkog scenarija“.
"Ljudi njih vide kao nekog ko im je dao novce u džep kroz povećanje plata i slične mere, a što DPS nije decenijama uradio. Očekivala sam da Milatović i Mandić budu jako blizu i da presudi par procenata razlike, ali sam prednost davala Mandiću, pre svega zato što su Milatović i Bečić išli na isto biračko telo“, izjavila je za BBC na srpskom posle izbora Daliborka Uljarević iz Centra za građansko obrazovanje.
I ona ocenjuje da rezultati prvog kruga predsedničkih izbora pokazuju trenutnu potrebu crnogorskog biračkog tela koje "stalno traži nova lica“.
"Birači pokušavaju da daju šansu nekim novim kandidatima, ali ih isto tako lako kažnjavaju – akteri smene vlasti iz 2020. suštinski tu šansu nisu iskoristili“, navela je Uljarevićeva.
I tu je ona u pravu jer gotovo tri godine od kada su pobedili DPS oni koji su osvojili većinu glasova na avgustovskim izborima 2020. godine nisu uspeli da sastave stabilnu, demokratsku, reformsku vladu koja bi vodila Crnu Goru u narednom periodu i koja bi, što je možda i važnije, uspela da smanji tenzije unutar same Crne Gore koje evidentno postoje.
Pitanje je, takođe, kako će stvari da funkcionišu i ukoliko u drugom krugu izbora 2. aprila pobedi Milatović. Istina je da, uprkos svemu, antiđukanovićevski front nema političku ličnost Đukanovićevog formata koja bi mogla da drži blok na okupu.
Primetno je, takođe, da se u poslednje vreme ne oglašava ni mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije, koji takođe nema harizmu kakvu je posedovao njegov prethodnik na tom mestu, upokojeni vladika Amfilohije Radović.
Dva meseca nakon drugog kruga predsedničkih, uslediće i parlamentarni izbori. Nema sumnje da će aprilsko glasanje uticati i na ishod junskih izbora. A nakon toga, crnogorski parlament mogao bi da se pretvori u svojevrsnu političku pijacu na kojoj bi svako ko je u mogućnosti mogao nešto i da kupi ili pak da proda, u skladu sa time kakav mu benefit jedno od ta dva donosi. Ta trgovina bi, naravno, mogla da bude pripremljena već u periodu između izbora te da posle toga bude samo realizovana. Sve su to, svakako, samo spekulacije, ali za koje se ne može reći da su bez osnova, naročito na ovom podneblju.
Jedno je, svakako, sigurno. Milo Đukanović je još u vreme antibirokratske revolucije, dakle krajem ’80-ih godina 20. veka, kao jedan od jurišnika u obračunu sa "starom gardom“ u komunističkoj partiji, zaradio nadimak Milo Britva. Ta je britva od tada sasekla mnoge. Od upotrebe se, doduše, dosta i istupila. Već naredne nedelje biće jasno da li je i konačno postala potpuno tupa ili može da zada još jedan rez.