Svet
29.01.2022. 09:48
Svet
24.03.2022. 22:20
Milan Mišić
Prilika, ili ne?
Tajvan (ni)je sledeća Ukrajina
Da li će Kina iskoristiti međunarodni metež koji je stvorila Rusija da u svoje okrilje povrati odmetnutu pokrajinu
Danas Ukrajina, sutra Tajvan. Ruska vojna sila na teritoriji svog suseda napreduje mnogo sporije nego što se očekivalo. Napadači i branioci ne uspevaju da se dogovore o prekidu vatre i povratku suštinskim pregovorima, a u pozadini strašnih prizora ratnih razaranja i prateće humanitarne drame spekuliše se i o mogućnosti da se otvori novi geopolitički front: da Kina međunarodni metež koji je "specijalnom vojnom operacijom" stvorila Rusija iskoristi da sličnim blickrigom u svoje okrilje povrati odmetnutu pokrajinu koju smatra delom svoje teritorije – Tajvan.
Takav scenario je moguć, ali da li je verovatan? Niko, naravno, ne zna šta je u glavama kineskog rukovodstva predvođenog Si Đinpingom, šefom kineske države i vladajuće komunističke partije, ali se neki putokazi mogu naći u saopštenjima i izjavama koje dolaze iz Pekinga.
Ekspertski konsenzus u ovom momentu sadržan je u jednoj rečenici:
"Kina nije Rusija, Tajvan nije Ukrajina."
Da bi se ovo razumelo, potrebno je najmanje po jedna doza geografije i istorije.
Tajvan sebe naziva "Republika Kina" (dok je zvanično ime „velike“ Kine – Narodna Republika Kina). U međunarodnim komunikacijama, zemlje koje priznaju NR Kinu (a to je više od 90 odsto članica Ujedinjenih nacija) Tajvan adresiraju kao „Tajpej“, po imenu glavnog grada, a u prošlom veku je korišćeno i njegovo portugalsko ime – Formoza.
Geografski, Tajvan je ostrvo u Južnom kineskom moru, koje je od najbliže mu obale Kine udaljeno 160 kilometara. Sa svog krajnjeg severa do juga dugačko je 395 kilometara, a rastojanje između dve tačke na najširem delu je 145 kilometara.
Ukupna površina mu je 36.497 kvadratnih kilometara (nešto manje od polovine teritorije Srbije). Sa oko 24 miliona stanovnika po ekonomskim parametrima spada u razvijenije zemlje, a jedinstvenu poziciju u današnjem svetu ima po mnogo čemu još.
S jedne strane, naime, poseduje sve atribute normalne države koja ima sopstvene državljane, teritorijalnu nadležnost, demokratski politički sistem, svoju valutu (novi tajvanski dolar) pa i nešto što bi se moglo nazvati "suverenitetom" koji se po tajvanskom ustavu odnosi i na Kinu čiji je glavni grad Peking.
Ono što međutim sve ovo poništava jeste nepostojeći međunarodni legitimitet: zvanično ga priznaje samo 15 država koje zbog toga nemaju zvanične odnose sa Pekingom. Koliki su dometi ovih priznanja pokazuje njihov spisak: Belize, Gvatemala, Haiti, Sveta stolica (Vatikan), Honduras, Maršalska ostrva, Nauru, Palau, Paragvaj, Santa Lucija, Sveti Kits i Nevis, Sent Vinsent i Grenadini, Svazilend i Tuvalu.
Ovi tajvanski „originali“ su proizvod njegove istorije. U najkraćem, ostrvo je u prvoj polovini 20. veka bilo japanska kolonija, a deo Republike Kine postaje na kraju Drugog svetskog rata, u oktobru 1945. Deo kineske i svetske istorije postaje 1949. pobedom komunista predvođenih Mao Cedungom nad snagama nacionalista na čelu sa Čang Kaj Šekom, koji se sa svojim snagama povukao na Tajvan i odande pretendovao da vlada celom Kinom.
To je imalo podršku i ondašnje međunarodne zajednice, Tajvan je kao Republika Kina sedeo i u stolici namenjenoj stalnoj članici Saveta bezbednosti sve do 25. oktobra 1971, kada je (na formalni predlog Albanije) u Generalnoj skupštini izglasana rezolucija kojom je Narodna Republika Kina postala jedini legitimni zastupnik Kine.
To je bio rezultat tajnih pregovora između Vašingtona i Pekinga u kojima su glavni akteri sa američke strane bili predsednik Ričard Nikson i njegov šef diplomatije i savetnik za nacionalnu bezbednost Henri Kisindžer.
Svet
11.10.2021. 11:50
Kina: SAD na sve načine ometaju rusko-evropsku saradnju
Konačno „otpriznavanje“ Tajvana od strane SAD obavio je predsednik Džimi Karter 1979, kada su sa „Republikom Kinom“ okončani zvanični diplomatski odnosi čime je Amerika uvažila realnost postojanja "samo jedne Kine".
Tajpej (Kinezi insistiraju na imenu „Kineski Tajpej“) i Vašington su međutim zadržali dobre bilateralne odnose i u nekoj vrsti postojanog savezništva su već više od četiri decenije.
Nema sličnosti
Temeljni stav Pekinga kad se pominju sličnosti i razlike između pozicije Ukrajine i Tajvana glasi da je u prvom slučaju reč o "nezavisnoj i suverenoj državi“, dok je u drugom u pitanju "otpadnička pokrajina koja je oduvek deo Kine“. Sličnosti dakle – nema.
Biznis
23.03.2022. 19:15
Kina čeka svoj trenutak
U tome je bio kategoričan i kineski ministar inostranih poslova Vang Ji koji je na svojoj prvoj ovogodišnjoj konferenciji za medije nedvosmisleno konstatovao da „situacije na Tajvanu i u Ukrajini nisu uporedive. Odnosi sa Tajvanom su, po njegovom mišljenju,
"unutrašnje pitanje" Kine, dok je ukrajinska kriza „konflikt između dve zemlje".
Vang je priliku iskoristio i da kritikuje "dvostruke standarde nekih ljudi koji se zalažu za očuvanje suvereniteta Ukrajine, dok u isto vreme podrivaju kineski suverenitet i teritorijalni integritet kad je reč o Tajvanu".
U odnosu Kine prema ruskom ratu u Ukrajini suštinu otkrivaju nijanse. Kina ruski napad na suseda nije nazvala "invazijom", odbacuje sugestije da bi Putinov potez mogao da bude politički presedan i kao takav opravdanje za nasilno prisajedinjenje Tajvana sa maticom. Od početka rata, Peking je u nekoliko navrata nastojao da hoda po zategnutom konopcu, time što je sa jedne strane uvažavao ruske bezbednosne brige zbog širenja NATO-a na evropski istok, a sa druge naglašavao da ostaje privržen načelu nepovredivosti suvereniteta i teritorijalnog integriteta svake države.
U neskladu sa kineskom pozicijom je i rusko priznavanje dve samoproglašene države na istoku Ukrajine, takozvanih „narodnih republika“ Donjeck i Lugansk, što bi, ako postane princip upravo menjajućeg globalnog poretka, moglo da podrije princip „Jedne Kine" na kojem insistira Peking.
U spekulacijama o mogućnosti neke vrste reprize evropskog sukoba na Dalekom istoku ukazuje se i na drastične razlike u geografiji. Ukrajina ima oko 2000 kilometara kopnene granice sa Rusijom pa vojno može da bude blokirana i na kraju tenkovima i okupirana, dok je Tajvan ostrvo za čije osvajanje bi prvenstveno bila potrebna velika borbena flota koju u ovom momentu Kina nema.
Za razliku od ravne Ukrajine, Tajvan je uglavnom brdovit, sa velikim planinskom vencem na svom istoku, a veruje se da je tokom proteklih decenija tamo izgrađena ozbiljna bezbednosna infrastruktura sa pećinama, bunkerima i tunelima.
Zanimljivu procenu u tom pogledu američkim medijima dao je Harlan Ulman, istraživač u Atlantskom savetu, konstatacijom da bi Kini za zauzeće Tajvana bilo potrebno čak 1,2 miliona vojnika (ukupni aktivni sastav Kine je inače dva miliona).
Treba imati u vidu da je Tajvan poslednjih godina „na veliko“ – tokom mandata Donalda Trampa taj račun je narastao na 20 milijardi dolara – kupovao američko oružje i druge vojne potrepštine. Administracija predsednika Džoa Bajdena se, međutim, ne izjašnjava o tome da li bi u slučaju kineskog napada Tajvanu pritekla u pomoć. Ova uzdržanost je inače deo često pominjanog principa Pentagona o „strateškoj neodređenosti“ kao „metodu odvraćanja“.
Kina poslednjih godina ubrzano modernizuje svoju oružanu silu: već ima dva nosača aviona (od kojih je jedan domaći proizvod), dok je treći u izgradnji.
Pobeda pre rata
Najzad, sa vojnog aspekta su važne i vojne doktrine: kineska se oslanja na drevni traktat „Umeće ratovanja“ misterioznog autora iz šestog veka pre nove ere Sun Cu Vua, za koga „pobeda u ratu nije jednostavni trijumf oružanih snaga, nego dosezanje krajnjih političkih ciljeva koje je vojni sukob trebalo da postigne“. Sun Cu Vu takođe propoveda da je pobeda postignuta indirektno, obmanama i manipulacijama, humanija i ekonomičnija od trijumfa na bojnom polju. Srž te doktrine je dakle da se u rat ne ulazi ako pre toga nisu stvoreni uslovi za pobedu.
Ukazuje se i na razlike u liderskim karakterima – da Si nije Putin. Dok je ruski predsednik, bivši agent KGB-a, sklon „mačo“ poziranju i održavanju imidža vođe koji preseca Gordijeve čvorove, kineskom predsedniku više prija uloga smirenog i strpljivog političkog vizionara. Opšte je inače uverenje da Siju ne bi odgovaralo neko veliko talasanje – kakvo bi izazvao pokušaj promene statusa Tajvana – s obzirom na to da se na jesen održava partijski kongres na kome bi trebalo da dobije treći liderski mandat.
Valja međutim imati u vidu i da se Peking dosad nije odrekao upotrebe sile prema Tajvanu, a kad se kaže da Kina nije Rusija, ima se pre svega u vidu razlika ne toliko u njihovoj vojnoj – Rusija ima mnogo više nuklearnih bojevih glava od Kine – koliko u ekonomskoj snazi.
Svet
09.10.2021. 20:05
Si Ðiping: Ponovno ujedinjenje sa Tajvanom
Kineska ekonomija je deset puta veća od ruske i danas je u toj kategoriji druga sila sveta, sa izgledima da u dogledno vreme svrgne SAD sa trona prve.
Važan deo tajvanske ekonomije je planetarno strateški proizvod – poluprovodnici, odnosno kompjuterski procesori. Koncern TSMC (Taiwan semiconductor manufacturing company) isporučuje čak 90 odsto procesora najnovije generacije koji su neophodni tehnološkim sektorima i SAD i Kine, ali i Rusije i ostatka sveta.
Kao i u slučaju Rusije i Ukrajine, i na Dalekom istoku su povučene neke "crvene linije", koje do danas nisu pređene. Njih je uglavnom definisao Peking, od kojih su dve glavne formalna deklaracija o tajvanskoj nezavisnosti ili uspostavljanje diplomatskih odnosa između Tajpeja i Vašingtona.
U strateškim kalkulacijama Pekinga svakako je i činjenica da bi, u slučaju komplikacija sa Tajvanom, Kina više izgubila ugrožavanjem svoje trgovine sa Amerikom, nego što bi dobila očuvanjem bliskosti sa Rusijom.
Komentari
