Zločin nečastivog

Reza Ashlafi je izbezumljeno pozvao advokata. Hteo je da se konsultuje sa njim oko „tehničkih stvari“, jer je njegova četrnaestogodišnja ćerka Romina pobegla sa 29-godišnjim dečkom i trebalo je povratiti oduzetu čast porodici. Policija je odbegle ljubavnike pronašla posle pet dana potrage, a Romina je vraćena kući, iako je otvoreno priznala da se plaši za svoj život zbog nezgodne naravi oca.

Reza je bez ustezanja upitao porodičnog advokata koliko bi godina dobio za ubistvo ćerke. Advokat je hladnokrvno odgovorio Rezi da kao otac i staratelj devojčice neće dobiti veliku kaznu, najviše od tri do deset godina zatvora.  Tri nedelje kasnije Reza je ušao u devojčicinu sobu dok je spavala i odrubio joj glavu zemljoradničkim srpom. Priznao je ubistvo policiji dok je još u ruci držao okrvavljeni srp, preneli su iranski mediji.

Rominin otac pretio joj je mnogo puta pre nego što ju je ubio. Njih dvoje su se često svađali zbog Romininog “slobodnijeg” ponašanja. Devojčica je kršila stroga pravila, puštajući da joj pramenovi kose ispadaju iz marame i postavljajući fotografije na Instagramu bez hidžaba, u pantalonama i majici.

Kada je Reza otkrio da Romina ima dečka, besneo je na nju. Nije mu se dopadao farmerov sin koji vozi motocikl i ima tetovažu. Mladić je predložio brak njenom ocu, ali je Reza odbio predlog jer mu se nije dopadala njegova porodica. Iran inače ne zabranjuje odrasloj osobi romantičnu vezu sa detetom, a devojke mogu da se udaju uz dozvolu oca veća sa 13 godina.

Svilen gajtan 

Jedne večeri Reza se vratio kući s otrovom i užetom. Ohrabrivao je Rominu na samoubistvo kako on ne bi morao da digne ruku na nju. Mediji su preneli da je Romina ostavila poslednju poruku: “Babo, hteo si da me ubiješ. Ako te neko pita gde je Romina, reci im da sam mrtva”. Tada nije ni slutila da će joj po povratku kući presuditi otac.

Ovo takozvano ubistvo iz časti u iranskom selu uzdrmalo je Iran i podstaklo nacionalnu i svetsku debatu o pravima žene i dece. Pokrenulo je i pokret #metoo, a mnoge žene su izašle u javnost sa svojim iskustvima zlostavljanja, maltretiranja i diskriminacije. Jedna je ispričala o tome kako ju je otac vezao remenom i nije joj dao da ide školu, jer je otišla da kupi sladoled po izlasku iz škole umesto da ide školskim autobusom. Druge žene su podelile priče o silovanju, fizičkom, mentalnom i emocionalnom zlostavljanju.

Iranski predsednik Hasan Rohani pozvao je na uvođenje mera zaštite žena u Iranu i izrazio žaljenje zbog smrti devojčice.

Tokom sastanka kabineta u Teheranu, predsednik je naredio ubrzanu strategiju i ratifikaciju uredbe o zaštiti žena od nasilja.

"Amnesti International“ je osudio brutalno ubistvo i pozvao vlasti da procesuiraju odgovorne za zločin. Pozivamo iranske vlasti i zakonodavce da ukinu nekažnjivost za nasilje nad ženama i kriminalizuju nasilje u porodici, naveli su iz ove organizacije i dodali da se mora izmeniti član 301 Kaznenog zakona kako bi osigurali odgovornost srazmernu težini krivičnog dela, bez pribegavanja smrtnoj kazni. Upravo taj član smanjuje kaznene mere za očeve koji su umešani u takozvana ubistva iz časti, zločine koje vlasti zataškavaju i o kojima se ne piše u medijima.

Prema aktuelnom iranskom zakonu, Rominin otac bi mogao da dobije najviše deset godina zatvora, ali ne može da bude osuđen na smrtnu kaznu kao njen staratelj.

Rominina tetka je rekla u intervjuu da je Asrafi tvrdio da je tim činom dokazao da je častan čovek i dodala je da su ga na zločin pritiskala braća.

Aktivisti za zaštitu ženskih prava navode da je ubistvo posledica patrijarhalne kulture i tradicije duboko ukorenjene u Iranu koja ne štiti žene i devojčice. Ne postoji precizna statistika o broju ubistava iz časti, ali prema pojedinim univerzitetskim studijama, godišnje se taj broj kreće od 375 do 450. Žene su najčešće žrtve svoje braće, muževa i rođaka.

Ubijaju se zbog gubitka nevinosti, vanbračne dece, neverstva, zahteva za razvod, pa čak i bilo kakve aktivnosti koja može da ugrozi čast porodice. Policija je saopštila da su 2014. “ubistva iz časti” činila gotovo 20 odsto od ukupnog broja ubistava u Iranu. Godine 2019. taj broj je porastao na 30 procenata.

Ovi zločini se često zataškavaju u javnosti, a mediji o njima neretko izveštavaju kao o otmicama, sumnjivim smrtima ili samoubistvima. Nijedno ubistvo dosad nije privuklo toliku pažnju i bes javnosti kao ubistvo Romine, iako je poznat i slučaj žene identifikovane kao Z, koju je brat pretukao do smrti dok je ujak gledao. Brat je udarao ženinu glavu o zid sve dok nije preminula. Još jednu mladu ženu otac je ubio pucnjem u glavu. Mediji su pisali i o slučaju Golbahar, devojke koju su rođaci zapalili jer je nosila komšijino dete i čije su dete navodno otrovali. Porodica Golbahar je tvrdila da se devojka ubila, a da je dete izgladnelo do smrti.

Povezane vesti - Obećani rasizam

Ubistva iz časti događaju se širom sveta, a poznat je i slučaj dvadesetogodišnje Nor Almaleki koja je živela u Feniksu, u Sjedinjenim Državama. Noru je otac udario kolima dok se vozila sa sa 43-godišnjim prijateljem. Nora nije preživela udes, a njen otac je kasnije osuđen zbog ubistva ćerke. Žene širom sveta žrtve su ubistva iz časti, koje je ukorenjeno u kulturi diskriminacije žena i verovanja da su žene objekti i da pripadaju porodici koja sa njima može da raspolaže po sopstvenom nahođenju. Po takvom patrijarhalnom verovanju, njihova tela ne pripadaju njima, već porodici i zato one ne mogu da raspolažu ni svojim telom.

"Nedolično ponašanje“

Devojke i žene u Avganistanu takođe su mete brutalnih kazni zbog „nedoličnog ponašanja”, uključujući javna šibanja, pritvaranja, pa čak i smrt. Sramoćenja porodice, mlade devojke plaćaju i životom. Slučajeva poput Romininog, u Avganistanu ne manjka. Kako su preneli mediji, poznat je slučaj Nazele, 18-godišnje djevojke, koja je zadavljena električnom žicom, a potom izbodena nasmrt u okrugu Baharak u severoistočnoj provinciji Badakhshan. Ubijena je jer je odbila da pristane na ugovoreni brak. Pobegla je od kuće i sklonila se u okružni štab policije sa dečkom, ali je po nju kasnije došao brat i odveo je, uveravajući policiju da joj ništa neće uraditi. Sat vremena kasnije bila je mrtva.

Prema avganistanskom zakonu takozvani moralni prekršaji, uključujući preljubu ili čak bežanje od kuće, nisu krivična dela, ali sudovi u kojima dominiraju konzervativci i tradicionalisti pritvaraju na stotine žena i devojčica.

Pojedini aktivisti ističu da je položaj žena u Iranu bolji nego u drugim bliskoistočnim zemljama. Iranske žene su lekari, piloti, režiseri… Imaju 60 odsto mesta na univerzitetu i čine 50 odsto radne snage. Mogu da se kandiduju za državne institucije, parlament i vladin kabinet. Ali za njih postoje i mnoga ograničenja: moraju da pokrivaju kosu, ruke i obline, za odlazak iz zemlje, razvod, ili posao van kuće, potrebno im je dopuštenje muškog rođaka.

Predlog zakona koji bi trebalo da poboljša položaj žena u Iranu mora da usvoji konzervativni parlament koji je izabran u februaru ove godine. Među poslanicima postoje oni koji su stava da svaka izmena zakona predstavlja predaju pred zapadnjačkim feminizmom. Promena Šerijata takođe nije opcija, ali pojedini tumači ističu da se izuzetak o zaštiti staratelja ne nalazi u Kuranu.

U Iranu postoji duga borba za prava žena, ali je od iranske revolucije 1979. Ženski pokret pretrpeo mnoge udarce. Uništen je 2009. kada su ga vlasti označile kao pretnju nacionalnoj bezbednosti.

Neke od najistaknutijih predstavnica su Širin Ebad i feministička advokatica Nasrin Sotoudeh, Homa Hodfar koja je provela 121 dan u zatvoru zbog mešanja u feminizam i bezbednosna pitanja.

Ukradena revolucija

"Kao Iranka, dobro poznajem krhkost prava koje su žene izvojevale. Sećam se svoje boli i frustracije u nedeljama nakon revolucije 1979. kad su ajatolah Homeini i drugi nadležni doneli šerijatske zakone u kombinaciji s praksama iz srednjeg veka i iranske žene učinile građankama drugog reda. U Pakistanu je predsednik Zija ul Haku ubrzo sledio Homeinijevo vođstvo“, navela je Hodfar.

Povezane vesti – Obećana zemlja kao kolevka rasizma

Na ulice 8. marta 1979. godine izašlo je desetine hiljada žena. Posle zbacivanja Šaha, i samo nekoliko nedelja nakon što je Homeini preuzeo vlast, iste žene koje su pomogle u revoluciji, izašle su na ulice sada iz drugih razloga. Činilo se da se revolucija okrenula protiv njih.

EPA-EFE/ABEDIN TAHERKENAREH ATTENTION: This Image is part of a PHOTO SET

Revolucionarke koje su se suprotstavile diktaturi, potcenile su snagu verskih struja tog vremena.

"To je bila naša naivnost - istorijska naivnost”, rekla je nedavno jedna od učesnica demonstracija.  Za nekoliko nedelja nova vlast je počela da napada manjine, političku opoziciju i feminističke aktivistkinje. Ajatolah Homeini je proglasio da žene moraju da nose veo u vladinim kancelarijama, ili - po Homeinijevim rečima - da ne ulaze na radno mesto „gole“.

Povezane vesti - U znaku šaha

Dan kasnije na ulice je ponovo izašlo desetine hiljada žena. Otvorile su vrata prepune dvorane na Univerzitetu u Teheranu i prekinule komemoraciju. Na ulicama su žene uzvikivale:

"Nismo imale revoluciju kako bismo išle unazad”.

Protesti nisu uspeli, a do 1981. postala je obaveza za sve žene starije od devet godina da nose veo. Usledile su i druge promene: polna segregacija na radnom mestu, u školama, na plažama i sportskim događajima. Novi zakoni koji regulišu razvod, starateljstvo nad decom, nasledstvo, državljanstvo i odmazdu.

Decembra 2017. godine mlada žena po imenu Vida Movahed popela se na kutiju u jednoj od najprometnijih ulica Teherana.

I stajala je tu, smireno mašući belim šalom na dugačkom štapu. Njen prkos je postao viralan. Fotografije su počele da kruže društvenim mrežama, a druge Iranke su skinule marame.

Desetine žena je uhapšeno i evidentirano. Zajedno su postale poznate kao „ćerke revolucije“.

Za mnoge iranske revolucionarke iz 1979. one su ponovo zapalile baklju koja je ugušena pre 40 godina.