KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Gutenberg

KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Gutenberg


Gutenberg nas je naterao da čitamo i da pišemo. Svako može da piše, ali da čita, e to vam i ne ume svako

U Ulici Gospodara Vučića, u kojoj su nekada rasli jablanovi, živeli su, tik pored naše kuće, baka i deka, fini ljudi, pristojni, koji su u prolećno i letnje vreme svako jutro pili kafu u bašti i čitali „Politiku”.

Dekica je, stavivši velike naočari, čitao bakici, a ona je srkala kafu i govorila „Ju!” kada bi vest bila strašna, ili „Vidi ti njih” kada je vest bila o strancima, ili bi se samo namrštila i prekrstila kada bi vest bila o „našima”.

I svaki put, ritual sunčanog čitanja, veselog povetarca i vedrog neba završavao se omiljenom im rubrikom, koja se zvala: „Da li znate”.

Sastojala se od kratkog pitanja, na primer:
Da li znate koliko je redova imala Gutenbergova Biblija?
I isto tako kratkog odgovora:
Gutenbergova Biblija, publikovana 23. februara 1455. godine, štampana je u dve sveske, na 641 listu, odnosno na 1.282 strane, od kojih je svaka imala po 42 reda, što znači da je Gutenbergova Vulgata imala ukupno 53.844 reda.

A cela draž te kratke škole dvoje starih bila je u činjenici da su pitanja u rubrici „Da li znate” bila štampana sa uobičajenom crticom pre pitanja, a pre odgovora bio je onaj okrugli znak koji se danas zove „point” i liči na veoma oblo slovo O ili na nulu.

I dekica je svako jutro, dok smo sestra i ja, uzveravši se na ogradu, sve šire otvarali oči, čitao to kao obično veliko slovo O, i izgledalo je ovako:
„O!, Gutenbergova Biblija…”
Ili: „O!, Verdenska bitka počela je…”
Ili: „O!, prvi let balonom zabeležen je…”

Svašta smo naučili zahvaljujući tom nenamernom, pogrešnim tumačenjem štamparskog znaka izazvanom davanju značaja slatkim malim vestima, u osunčanoj bašti, punoj trešanja, lala, i na pijedestal podignute istorije.

„O!, tačno 257 ljudi branilo je tvrđavu Alamo u Teksasu protiv 1.800 Meksikanaca, koje je predvodio general Santa Ana, i svi su branioci poginuli, među njima i Dejvi Kroket.”

Svaku reč sam posle o tome pročitao i svaku knjigu o Dejviju Kroketu koju sam mogao da nađem. Sve zbog tog čarobnog O, koje sam toliko puta čuo, naučivši, tačno, da pravilno čitanje istorije toliko mnogo znači.

I pošto ga je dekica već pomenuo, mogu da vam kažem da je sve to, svako sunčano čitalačko jutro u bašti kuće u ulici u kojoj su rasli jablanovi, omogućio pomenuti gospodin, dragi i daleki Jah Gutenberg, tvorac prve štamparske mašine. Naterao nas je i da čitamo, i da pišemo, od kojih je ono prvo, po mišljenju Osipa Mandeljštama, mnogo važnije. Svako može da piše, ali da čita, e to vam i ne ume svako.

No, napredujemo od Gutenberga. Do njega, u periodu od nekih 1.000 godina, od petstote do hiljadu petstote, svet je proizveo, i prepisivao, nekih 4.988.508 rukopisa, a posle njega, šta da vam kažem – erupcija. Samo do 1500. godine odštampano je, prema današnjim procenama, između devet i dvadeset miliona knjiga.

Nekih 1.500 štamparija je osnovano samo u tih prvih 45 godina posle Gutenberga, da bi u 16. veku broj štampanih knjiga odleteo u samo nebo. Gotovo dve stotine miliona je bilo odštampano tokom tog stoleća.

Danas su brojke nemerljive, uzimajući u obzir i internet i sve što se na njemu pojavljuje. Kako god, računa se da je, od Gutenberga, objavljeno nešto više od sto trideset miliona naslova.

Tolika je, dakle, i nacija pisaca. Prenapučena, rekli bi neki, među njima i ja, ali nema veze. Oni koji vrede – vrede. Erazmo Roterdamski, na primer, bio je jedan od najtiražnijih pisaca u istoriji. Računa se da je krajem 15. i početkom 16. veka, između deset i trideset odsto svih odštampanih knjiga bilo potpisano njegovim imenom. I više od 750.000 knjiga je prodao za života, u sam osvit štampe.

E, sada, ako me pitate gde smo u svemu tome mi, šta mogu da vam kažem.
Nismo loše počeli, pa su, u 15. i 16. veku osnovane štamparije na Obodu, u Beogradu, Goraždu, Mileševi, Manastiru Rujno, u Mrkšinoj crkvi… a na srpskom su štampane u to vreme i knjige u štamparijama u Veneciji, i u Nemačkoj, u Baden Vitenbergu, u mestu Bad Urach (da me ubijete kako se to piše i izgovara u našoj transkripciji), u kojem je u 16. veku postojao Južnoslovenski biblijski institut.

I to vam je bilo to, i trajalo je kratko. Odštampano je po nekoliko knjiga u svakoj od tih štamparija. Uglavnom su ih uništili Turci ili su u inostranstvu prosto prestale da postoje. Od kraja 16. veka do početka 19. nije bilo knjiga na ovim prostorima. I tek je 1831. godine osnovana „Knjažesko srbska pečatnja”, prva štamparija u nas.

Drugim rečima, ako sretnete dekicu i pitate ga šta nam se danas dešava, reći će vam:
„O!, pismeni smo tek nekih sto pedeset godina…”

Mislim stvarno, šta hoćete. Od nas.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar