Doktor u kući

Dragan i Nataša viđaju se redovno, jednom mesečno ili jednom u dva meseca, zavisno od Draganovih potreba. Nataša je vrlo profesionalna, pa je i Dragan zadovoljan jer uvek dobije ono zbog čega je došao, bez nepotrebnog čekanja i odugovlačenja. Ni Nataša nema razloga da se žali na Dragana, jer nije od onih koji dolaze kod nje samo da bi ubili vreme, već je posećuje samo kad zaista ima razloga za to. Mesto sastanka je uvek isto – kod Nataše.

Najavljeni zakonski noviteti mogli bi, međutim, da unesu izvesne promene u tu njihovu rutinu. Dragan bi, naime, u budućnosti mogao da dobije priliku da doktorku Natašu ugosti u svom domu. Njemu se ta mogućnost dopada, jer mu je, kao čoveku u godinama, ponekad teško da ide do Doma zdravlja samo po recepte. Ali Nataša nije sigurna da li će uz najavljene obavezne kućne posete uspeti da se dovoljno posveti i drugim pacijentima kojima je potrebna.

Masterplanom optimizacije mreže zdravstvenih ustanova predviđeno je, pored ostalog, da pri svakom domu zdravlja u Srbiji bude uvedena služba za kućno lečenje, a da izabrani lekar 20 odsto radnog vremena provodi na terenu, kako bi se dodatno smanjila potreba pacijenata da odlaze u zdravstvene ustanove, a sistem bio bliži njima.

Nije tajna da i sada ima lekara koji dolaze u kućne posete, ali često to rade mimo radnog vremena i za svoj groš, tačnije te posete naplaćuju baš kao što i nastavnici naplaćuju držanje privatnih časova. U ovom slučaju rad na terenu bio bi u sklopu redovnih obaveza i u toku radnog vremena.

Ovo je, naravno, samo jedan segment najavljenih promena, koje tek treba da budu detaljnije razmotrene pre nego što se pretoče u stvarnost. Plan optimizacije mreže zdravstvenih ustanova predviđa da zdravstveni sistem pretrpi velike promene u narednih petnaestak godina.

Dragana, baš kao i sve druge pacijente, pre svega interesuje da li će mu nakon tih promena zdravstveni sistem biti bliži, pristupačniji, da li će brže moći da završi neophodne specijalističke preglede u državnim ustanovama ili će opet za neke stvari morati da odlazi u privatne ordinacije i klinike.

AP Photo/John Leicester

Doktorku Natašu, koja radi kao lekar opšte prakse u domu zdravlja u jednoj od centralnih beogradskih opština, pak interesuje kako je neko zamislio da pored svih pacijenata koje prima tokom dana stigne još i u kućne posete.

„Od kada jer pre nekoliko godina uveden centralni sistem zakazivanja, ima dana kada bukvalno ne mogu da ustanem sa stolice da odem do toaleta. Dnevno mi kroz ordinaciju prođe i po 30 pacijenata. Ne znam kako je moguće još u tim uslovima organizovati i kućne posete“, pita se doktorka Nataša.

AP Photo/Felipe Dana

Njene su sumnje još veće zbog činjenice da na opštini koju pokriva njen Dom zdravlja pretežno živi starija populacija, dakle, upravo oni kojima bi kućne posete bile najpotrebnije.

Dr Aleksandar Stojanović, direktor u Domu zdravlja Palilula u Beogradu, kaže da još nikakav zvaničan dopis nije dobio u vezi sa planiranom optimizacijom mreže zdravstvenih ustanova.

„To je još samo predlog. Još ništa nisam dobio zvanično. Nemam nikakav dopis, pa ne bih mogao ništa zvanično ni da pričam“, kaže dr Aleksandar Stojanović.

Druga nedoumica koja mori i pacijente i lekare vezana je za dolazak specijalista u domove zdravlja. Pacijenti se pitaju hoće li odsustvo ionako deficitarnih specijalista da stvori gužve po bolnicama.

Lekari se, pak, pitaju da li će se taj njihov dodatni rad isplatiti, odnosno hoće li taj angažman uticati na povećanje plate. U domovima zdravlja se takođe pitaju da li će imati sredstava da plate dolazak specijalista ukoliko ta praksa bude ponovo uvedena.

Zoran Ilić, predsednik Granskog sindikata zdravstva i socijalne zaštite „Nezavisnost“, kaže za „Ekspres“ da su oni neke osnovne primedbe na masterplan već dostavili Ministarstvu. Konkretnije primedbe i predloge dostaviće, kaže, kasnije, jer su sada imali malo vremena, svega nekoliko dana, da izuče dokument na kojem je rađeno par godina.

On ističe da u dokumentu ima dobrih stvari. Pozitivno je, na primer, to što je ostavljen rok od 15 godina da se neke stvari srede, što ukazuje da se možda neće lomiti preko kolena.

Povezane vesti - Torlak urušen zbog ćara

Za pohvalu je i namera da se, pre svega, prate demografska dešavanja u kreiranju nove mreže zdravstvenih ustanova, uz obavezu da gde god ima i jednog čoveka, on mora da ima zdravstvenu zaštitu, koja naravno ne mora da podrazumeva bolnicu.

Sindikatima je, ističe, važno i obećanje da neće biti otpuštanja niti zatvaranja zdravstvenih ustanova. Pitanje je da li će biti zapošljavanja?

A to se, opet, direktno može vezati za najavljene kućne posete, ali i nedostatak lekara specijalista u pojedinim oblastima.

„Kućne posete postoje i sada. Treba videti sa izabranim lekarima, ako im se to postavi kao uslov, da li će imati vremena i za to i za rad u ordinaciji. Da li će im onda smanjiti broj pacijenata koje moraju da pregledaju u ustanovi? Ima lekara koji imaju i po više od 1.000 pacijenata. Da li će oni to moći da postignu“, pita se Ilić.

Kada je reč o ionako deficitarnim specijalistima, Ilić se pita i hoće li njihovim „bacanjem u domove zdravlja“ opasti kvalitet nege u ustanovama sekundarne i tercijarne zaštite.

„Da li će oni moći da rade u ustanovama sekundarne i tercijarne zaštite? Da li će se njihovo odsustvo osetiti na tim mestima? Ko će da plaća te ljude? Imaju li domovi zdravlja pare? Treće i najvažnije, imamo li dovoljno lekara? Ne možete vi jednog lekara specijalistu da raspolutite na tri dela...“, priča Ilić za „Ekspres“.

Udar će, kako procenjuje, osetiti i domovi zdravlja, ali i druge zdravstvene ustanove ako ne bude bilo dovoljno kadra. On podseća da do pre nekoliko godina nisu ni davane specijalizacije, pod izgovorom da nema novca.

„Možda bi trebalo razmisliti o skraćenom radnom vremenu, da se lekari malo rasterete, da ne budu primorani da rade na dva-tri mesta za jednu platu“, kaže Ilić i dodaje da bi predložene mere u svakom slučaju smanjile administraciju, ali da ni po koju cenu ne bi smele da ugroze zdravstveni sistem i zdravstvenu zaštitu građana.

Masterplan na kojem radi Ministarstvo zdravlja, uz već spomenute kućne posete izabranih lekara najstarijim pacijentima, predviđa i spajanje i reorganizaciju ustanova, mogućnost razmene lekara i opreme, podelu ustanova na regione...

Zdravstveni sistem bi, naime, bio organizovan kroz šest regiona - Vojvodina, Beogradski region, Zapadna Srbija, Šumadija i centralna Srbija, Istočna Srbija i Južna Srbija. Svaki region imao bi po jednu centralnu bolnicu koja bi trebalo da raspolaže najboljom opremom i kadrom i u kojoj će se raditi najsloženije procedure. Svaki region imao bi i regionalne apoteke, hitnu pomoć i druge ustanove.

Kapaciteti bi bili planirani u skladu sa brojem stanovnika, njihovim zdravstvenim potrebama i mogućnostima ustanova da pruže kvalitetnu zdravstvenu zaštitu.

Beograd bi, na primer, u narednih 15 godina trebalo da dobije pet urgentnih centara. U čitavoj Srbiji manji domovi zdravlja bili bi pripojeni jednom većem, koji bi potom dobio novo ime.

Šta to praktično znači? Na primer, u Severnobačkom okrugu postoje tri doma zdravlja - Dom zdravlja Mali Iđoš, Dom zdravlja Bačka Topola i Dom zdravlja Subotica. Prva dva bi se pripojila trećem čije bi se ime promenilo u Severnobački domovi zdravlja. Pojedinačni domovi zdravlja u njegovom sastavu nazivali bi se svojim dosadašnjim imenom.

Povezane vesti - Zdravstvo između korupcije i neznanja

Zdravstveni centar u Prokuplju postao bi Toplički zdravstveni centar, bolnica za specijalne cerebrovaskularne boleti „Sveti Sava“ i Institut za reumatologiju bi bili pripojeni Univerzitetskom kliničkom centru Srbije, odnosno, kako se doskoro zvao Klinički centar Srbije. Tako bi „Sveti Sava“ postao nacionalni referentni centar za cerebrovaskularne bolesti.

Institutu za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“ pripojio bi se Zavod za biocide i medicinsku ekologiju. Gradski zavod za plućne bolesti i tuberkulozu u Beogradu spojio bi se sa Kliničko-bolničkim centrom „Zvezdara“, baš kao i Gradski zavod za kožne i venerične bolesti.

Pojedini gradovi bi dobili službe hitne pomoći, transfuziološke službe...

Pacijenti bi pomoć mogli da potraže i u ustanovama van svog okruga, ali u okviru istog regiona. A to bi omogućila predložena nova organizaciona struktura RFZO sa šest regionalnih kancelarija - po jedna u svakom regionu.

Hitni slučajevi bi u Beogradu mogli da budu zbrinjeni u četiri kliničko-bolnička centra koji bi radili 24 sata dnevno zahvaljujući povezivanju Urgentnog centra UKC sa službama za zbrinjavanje i prijem hitnih stanja u četiri beogradske bolnice.

Institut za transfuziju krvi Srbije trebalo bi da osnuje organizacionu jedinicu u КBC Zemun, s obzirom na to da se u okviru Službe za transfuziju krvi u toj ustanovi obavlja delatnost transfuziologije. Time bi Institut trebalo da reši i problem manjka kadra.

Planom je predviđeno da i Subotica dobije svoju službu za transfuziologiju, a Užice i Novi Pazar službu za hitnu pomoć.

Bilo je predviđeno i ukidanje studentskih poliklinika, odnosno njihovo pripajanje domovima zdravlja, ali se od toga odustalo.

Cilj ovih izmena je, kako navode u Ministarstvu zdravlja, da se „poboljša kvalitet, pristupačnost i efikasnost zdravstvene zaštite, uz značajne uštede i povećanje ekonomske efikasnosti nacionalnog zdravstvenog budžeta, po uzoru na najbolje međunarodne prakse i uz uvažavanje situacije na terenu u Srbiji“.

„Imajući u vidu globalne promene u načinu života ljudi, pre svega ubrzano starenje stanovništva i produžetak očekivanog trajanja života, ključni izazovi razvoja ogledaju se u potrebi prilagođavanja načina pružanja zdravstvene zaštite, jer će sve veći broj starijih ljudi sa više hroničnih bolesti zahtevati drugačija lečenja i drugačiji način pružanja zdravstvenih usluga. Kako bi se poboljšali ishodi lečenja, potrebna je bolja koordinacija zdravstvene zaštite i racionalnija upotreba resursa i unapređenje sistema finansiranja. S tim u vezi, kao posebni ciljevi masterplana utvrđeni su približavanje mesta pružanja usluge pacijentu na nivou primarne zdravstvene zaštite, povećanje efikasnosti zdravstvenih ustanova, i poboljšanje kvaliteta zdravstvenih usluga, uz održivost zdravstvenog sistema“, poručuju u Ministarstvu.

Promene bi, rema planu, trebalo da nastupe postepeno - u prvoj fazi u prve tri godine, u drugoj fazi od četvrte do sedme godine i potom dugoročno, najkasnije do 15 godina.

Povezane vesti - Zdravlje (ni)je samo za bogate

Masterplan predviđa i spajanje ustanova radi razmene lekara i opreme. Sve dečje bolnice, na primer, bliske su po radu i mogu da razmenjuju kadar i opremu. Pojedine ustanove biće dugoročno spojene u celinu...

Ostalo je i dosta nejasnoća nakon što je objavljen masterplan. Jedna od njih je da li će da bude novog zapošljavanja medicinskog kadra. Činjenica je, naime, da u zdravstvu već sada postoji dosta oblasti u kojima nema dovoljno lekara, specijalista. Što se tiče opreme, predviđena je nabavka iz kredita, a za rekonstrukciju postoji plan prioriteta za narednih 15 godina.

Predviđeno je da do 2035. godine broj zdravstvenih ustanova u celoj mreži bude smanjen sa 313 na 117.

Ideja je da pacijenti uslugu dobiju brže - u roku od sat vremena od prebivališta, bez obzira na to gde se nalaze, kao i da specijalistički pregledi budu dostupniji.

„Cilj je i da najveći deo pregleda, posebno specijalističkih, pacijenti dobiju u svom domu zdravlja. Svaki dom zdravlja imaće tim specijalista opšte medicine, pedijatrije, ginekologije i stomatologije, dok će u drugim oblastima preglede obavljati specijalisti iz opštih bolnica koji će deo radnog vremena provoditi u domu zdravlja. To je posebno važno za građane usmerene na domove zdravlja u ruralnim krajevima gde su pojedini specijalisti bili deficitarni. Za njih će ova promena značiti veću dostupnost lekara, a za sve građane manju potrebu da putuju do bolnica kako bi dobili specijalistički pregled, kao i smanjenje broja duplih pregleda i laboratorijskih analiza“, dodaje se u masterplanu.

Ovo, naravno, nije neki veliki novitet, s obzirom na to da je takav sistem već postojao ranije. Pa su tako, na primer, specijalisti jednom nedeljno ili mesečno odlazili u domove zdravlja (na primer iz Loznice u Ljuboviju) i tamo pružali usluge.

Svaki od šest regiona u Srbiji trebalo bi da ima i svoju hitnu pomoć i regionalni dispečerski centar. To bi trebalo da znači da neće postojati klasične lokalne službe Hitne pomoći već, na primer, Zavod za hitnu medicinsku pomoć Šumadije i centralne Srbije. To bi, prema očekivanjima, a kako se navodi i u Materplanu, trebalo da „omogući lakše praćenje dostupnosti vozila hitne pomoći i njihovo bolje usmeravanje ka pacijentima“.

Istovremeno se, međutim, predviđa i da svi domovi zdravlja u mestima sa više od 25.000 stanovnika, kao i bolnice, formiraju svoje dežurne službe Hitne pomoći koje bi dežurale 24 sata dnevno.

Nejasno je, dakle, zbog čega se onda regionalizuje, ali ujedno i lokalizuje služba hitne pomoći, kao i ko će u celom lancu imati koju ulogu.

Ljudi

Srbija ima manje lekara i tehničara u odnosu na evropski prosek. Zemlje EU imaju 333 lekara na 100.000 ljudi, a Srbija 285, pokazuju podaci Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“ iz marta prošle godine.

Srbija ima 554 medicinskih sestara i tehničara na 100.000 ljudi, dok ih je u EU 825.

Broj lekara u javnom zdravstvu Republike Srbije varira poslednjih 15 godina, ali nije se približio evropskom proseku. Najviše lekara u javnom zdravstvu tokom ovog perioda bilo je 2013. godine, 295 na 100.000 ljudi, a od tada ovaj broj opada. Veći problem predstavlja broj tehničara, kojih je skoro upola manje od proseka EU.

Zemlje iz regiona imaju slične probleme, pa tako i one imaju manje lekara i medicinskog osoblja u odnosu na prosek Evropske unije, pokazuje poređenje podataka Svetske zdravstvene organizacije iz 2013. godine, što je poslednja dostupna godina za veći broj zemalja naše regije.

Posete

Broj kućnih poseta lekara, medicinskih sestara i tehničara u poslednjih desetak godina povećan je za više od pola miliona, ali kapaciteti ovih službi, naročito kadrovski, nisu pratili taj trend.

Tokom 2018. godine, na primer, timovi za kućno lečenje 167 domova zdravlja, prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“, imali su više od tri miliona poseta pacijentima. Takvih poseta, recimo 2012. godine, bilo je 2,4 miliona. Neke od ovih službi imaju mali brojem lekara. Najstarija služba kućnog lečenja na ovim prostorima, ona iz Doma zdravlja Novi Beograd, imala je tri lekara i 19 sestara na podeli terapije. U istoj službi na Paliluli, koja pokriva teritoriju sa više od 185.000 stanovnika, radi jedan specijalista, šest lekara opšte medicine i 20 medicinskih sestara tehničara, dok Novi Sad raspolaže sa 18 lekara i 57 medicinskih sestara i tehničara.

Lekari u službama kućnog lečenja obavljaju prve lekarske preglede u stanu pacijenta po pozivu (neodložna pomoć) ili po uputu izabranog lekara (kućno lečenje), a potom kompletno zbrinjavanje koje podrazumeva davanje injekcija ili infuzije, promenu katetera, previjanje rana, kontrolne preglede, kao i upućivanje na dodatne dijagnostičke procedure ili konsultativne specijalističke preglede.

U kućnim uslovima mogu da se leče oboleli od aktivne progresivne bolesti koja ugrožava život i pacijenti kod kojih je došlo do pogoršanja hronične bolesti, odnosno trenutno ili trajno su nepokretni.

Službe kućnog lečenja postoje u domovima zdravlja u opštinama sa više od 25.000 stanovnika, a u ostalim u posete idu izabrani lekari.

Sistem

Osnova sistema trebalo bi da budu domovi zdravlja, a bolnice sekundarnog i tercijarnog nivoa biće podeljene u četiri kategorije:

- Lokalna ili opšta bolnica: Imaće interniste, ginekologiju i akušerstvo, pedijatriju, hirurgiju i prateće službe (radiologija, anesteziologija)

- Okružna bolnica: Imaće sve kao i lokalna bolnica i još 15 usluga (urologija, neurologija, infektologija...)

- Regionalna bolnica: Imaće sve usluge okružne bolnice i najmanje 70 odsto usluga tercijarnog nivoa zaštite

- Centralna republička bolnica: To su Klinički centar Srbije, Klinički centar Vojvodine i Vojno-medicinska akademija. One će biti najopremljenije i najkompleksnije po pitanju usluga.