Vesti
15.08.2022. 15:20
Vojislav Tufegdžić

Duško Lopandić

"EU jeste daleko, ali druge nam nema"

Evropska unija i Srbija
Izvor: Shutterstock

Kratka biografija Duška Lopandića predstavila bi ga kao stručnjaka za međunarodne odnose, profesora evropskog prava, diplomate koji je Srbiju predstavljao u Lisabonu i pri Evropskoj uniji u Briselu. Doktorirao je u Parizu, objavio brojna stručna dela o današnjem svetu, kao i značajne knjige iz oblasti istorije čime se sve više bavi.

Kao potpredsedniku Evropskog pokreta u Srbiji koji ove godine obeležava 30 godina postojanja, prvo pitanje je o pomenutom jubileju, odnosno možda pomalo zajedljivoj konstataciji da je 1992. godine perspektiva Srbije u okviru EU delovala optimistično, danas više kao utopija.

"Možda bi moglo i tako da se kaže, ali ne i u potpunosti da se prihvati kao tačno. Interesantan je nastanak naše organizacije. Kada se Jugoslavija raspala, ovde je osnovan Evropski pokret koji je nazvan – u Srbiji.

Nije ni Srbije, nije ni srpski, jer se nije znalo kako će se tačno završiti priča sa državnim institucijama. I privatno sam bio uključen u njen rad skoro od samog početka. Grubo rečeno, može se navesti da je naša organizacija, ma koliko bila relativno ’marginalna’, gotovo u ’ilegali’ u odnosu na vlast, zapravo van svih tokova vlasti, u to vreme budila veliki entuzijazam i optimizam. Ljudi su se generalno, ali i na lokalnom nivou, prosto gurali da posete naše skupove i skupštine, nije bilo dovoljno velike sale da svi mogu da prisustvuju.“

Duško Lopandić
Izvor: Marko StevanovićDuško Lopandić

Danas je, za mnoge nažalost, takva slika tek uspomena. Odnos prema Evropi se u značajnoj meri promenio.

"Nekadašnjoj popularnosti ’stare’ Evropske unije doprinosila je ona sama, kao što i današnji trendovi u EU utiču na raspoloženje u našoj zemlji, na evroskepticizam, pojavu raznih antievropskih, desničarskih, populističkih pokreta. Sve je to povezano s krizom u EU koja praktično traje dve decenije.

Omladina koja danas studira, s kojim često razgovaram na predavanjima, u stvari je rođena kada je kriza počela. Kriza je za to vreme pretvarana iz političke u finansijsku, pa iz finansijske u migratornu, pa iz migratorne u Bregzit, pa sada imamo pandemiju, imamo rat, sve te sukobe unutar EU oko preraspodele uticaja moći, vladavine prava, što je ključna tema. To se, normalno, odrazilo i kod nas. U društvu nema više ni želje, nema više optimizma i entuzijazma koji je vladao pre 20 godina. Samo da podsetim – najveće pitanje početkom veka bilo je da li ćemo u EU ući do 2010. ili 2015. godine! I sećam se svoje ljutnje kada sam u to vreme, u razgovoru sa Irkinjom koja je u Beograd došla u okviru delegacije iz Brisela, dobio odgovor da to neće biti tako brzo kako mislimo.“

Duboko ste verovali u ideju da je to brzo ostvarivo?

"Lično da, inače ne bih ni ostao u ovom poslu. I dalje se time bavim, verujem u istu priču, ali sam od nekadašnjeg ’mladog frika’ postao drugačiji, prilagodio narativ situaciji i godinama, Iako mnogi ljudi više ne veruju onom što je bilo, Evropski pokret je i dalje zasnovan na ideji da je to pozitivno za Srbiju, da bi Srbija trebalo da se uključi u EU i da se evropeizuje na razne načine.“

Ali, odgovori s druge strane ne idu u prilog toj ideji, čak je sputavaju.

"U realnosti, ako je verovati istraživanjima, a ima logike da su tačna, još je i povećan procenat broja građana koji se protive ideji EU, pogotovo od kako je počeo rat u Ukrajini i nov razvoj međunarodne situacije. U suštini, najveći problem EU je takozvani zamor proširenja koji se pojavio praktično sa ulaskom osam zemalja Centralne i Istočne Evrope 2004. godine, kada je to postalo očigledno i zbog referenduma u Francuskoj i Holandiji koji su bili negativni u vezi sa promenama. Stvari se više nisu odvijale kako su išle u ’90-im dok je EU vladao ogroman, pa i preveliki optimizam, euforija.“

Duško Lopandić
Izvor: Marko StevanovićDuško Lopandić

Bili ste u Briselu 2014. godine kada su otvoreni pregovori Srbije sa EU. Šta se od tada događalo?

"Bio sam ambasador u Briselu pri Evropskoj uniji, u tom gradu sam imao ’tri života’. Prvo sam ’80-ih u Briselu bio student, posle mlađi diplomata pri Evropskoj zajednici dok je još postojala Jugoslavija, sve do 1994. Što se tiče Brisela, ’stariji’ sam nego što je članstvo Španije i Portugalije u EU. Video sam za to vreme i najbolji deo naših odnosa sa EU, kao i najgori deo, koji se pre svega odnosi na sankcije koje su nam svojevremeno uvedene. Ovaj sadašnji deo odnosa je teško svrstati u neku jasnu kategoriju.

Mi smo te 2014. otvorili pregovore, a sa druge strane je iste godine Junker, predsednik komisije, rekao da neće biti proširenja u njegovom mandatu. Znači pet godina ništa. I na kraju desilo se da entuzijazam splasne, ceo proces je postao, kako su ga neki žargonski nazivali, ’mrtav čovek hoda’, s čim se nisam slagao. Pred Srbijom i dalje ostaje perspektiva proširenja, ali ona je sada snažno povezana sa internom transformacijom Evropske unije i Evrope u celini, sa evolucijom, geopolitikom, ratom...“

Na koju stranu bi mogla odvede transformacija unutar EU?

"EU je stalno razvučena između trendova koji vode ka nekom raspadu i onih koji je održavaju. Kičma EU je saradnja, odnosno strateška veza Berlina i Pariza. Sve dok ona postoji, postojaće i Evropska unija. Videli smo da je situacija sa Bregzitom, koliko god je izlazak tako velike i bitne zemlje kao što je Britanija uzburkao EU, sistem je opstao bez većih problema. Krize postoje, ali je to rezistentan sistem koji ih prevazilazi na razne načine. Proces prekomponovanja unutrašnjih odnosa i moći je pitanje evolucije EU u budućnosti, na šta se sada nadovezao rat i geopolitika. Jer, EU je ipak čedo nečega što se razvilo ’50-ih i ’60-ih godina pod američkom kapom. Amerikanci su se postepeno povukli iz tog procesa, maksimalno u vreme Trampa, a sa ratom u Ukrajini su se naglo vratili, prvenstveno u vojnom smislu kao, da kažem tako, sila koja u suštini garantuje opstanak ovakvog evropskog sistema.

Što se unutrašnje evolucije tiče, postoje razne tendencije, od Makronovog optimističkog podsticaja dalje federalizacije, bar užeg jezgra EU, Nemaca koji su malo rezervisaniji, Orbana i Poljaka koji su radikalno doveli u pitanje ovakvu EU, do još radikalnijih poput Marin le Pen, levičara i desničara u nekim drugim državama. Uglavnom, na poslednjim izborima 2019. godine proevropske stranke su ubedljivo pobedile i centar EU se za sada dobro drži.“

Otkako je u februaru počeo rat u Ukrajini, tema EU u Srbiji se retko pominje. Kakva nam je realna pozicija, šta je perspektiva, razumno postupanje, mogućnosti?

"Mislim da u svemu, pa i u politici, ono što želite manje-više i dobijete. Proces proširenja EU 80 ili 90 odsto zavisi od članica Unije, posebno velikih, Nemačke i Francuske, ali nikako manje važno nije što je španski premijer došao u Srbiju. S druge strane, uzmite primer Švedske. Kada su se Šveđani pojavili sa zahtevom da se priključe EU, iz Brisela im je, maltene, poručeno da oni nisu Evropljani, otprilike su i njih hteli da ostave na čekanju pred vratima. Ta vrata su poluotvorena, ili malo otvorena, pa morate da se gurate kako biste ušli. Tako je u politici. Ako gurate nogu u ta vrata, možda će se malo više otvoriti. Tu dolazimo na naš teren, na našu politiku reforme i ostalog za šta se Evropski pokret u Srbiji zalaže. Kao država smo osudili agresiju Rusije na Ukrajinu i pozdravljamo Vučićevu izjavu da je politika Srbije proevropska. E sada, depresivno jeste što je za osam godina zvaničnih pregovora jedva otvorena polovina poglavlja i što se apsolutno ne nazire kraj pregovorima. Kako god, i lično i u ime organizacije koju predstavljam verujem da će Srbiji biti znatno bolje unutar Evropske unije.“

Šta biste skeptičnima, onima koji su prema istraživanjima protiv EU, izneli kao argumente boljitka Srbije u njenom okrilju?

"Prvenstveno ekonomiju, fondove EU, reforme institucija i procesa. Danas u Srbiji imamo razne tendencije, situacija je daleko od idealne, imamo sto problema koje bismo rešavali lakše ako bismo poštovali standarde EU. Hajde da uzmemo samo elementarne – vazduh i voda. Koliko propisa ima Evropska unija oko čiste vode, a koliko se to u Srbiji ne poštuje!

Međutim, ono što se meni nije mnogo dopalo, ali to je lični stav, jeste koliko su novca dali za most u Hrvatskoj prema Pelješcu – 350 miliona evra, ne kredita, nego bespovratno iz budžeta. Poklon. Da su desetinu tog novca dali Bosni i Hercegovini da se izgradi, to bi bilo veoma značajno. Ovako su novac za most praktično dali da se zaobiđe Bosna koja bi u perspektivi trebalo da bude članica EU.“

Ako se razumemo – to je politička poruka?

"Upravo to. Neka simbolična poruka – pošto vi do daljeg nećete biti članovi Evropske unije, hajde da izgradimo most koji će vas zaobići. Jako loša poruka. Nije tako niko rekao, ali svi možemo da razumemo o čemu se radi.“

Gradnja mosta kojim se zaobilazi BiH objašnjena je time da se izbegavaju ogromne gužve na granicama.

"Mogli su to da regulišu na deset drugih načina. Kakve tek mi probleme imamo s tim! Koliko miliona utrošenih sati i novca se gubi zbog gužvi na granicama, pogotovo u letnjem periodu? Da smo pre pet ili 10 godina ušli u EU, kolika bi to ušteda bila? Istovremeno, možemo da govorimo i o tretmanu naših građana, diskriminaciji u odnosu na državljane EU. Naši studenti kada se upisuju na fakultet u Holandiji ili Španiji plaćaju za upis više nego državljani EU. Postoji puno razloga zbog kojih je EU perspektiva, naravno i politički razlozi kada se postane ’član kluba’, i onda sami odlučujete o mnogo čemu.“

U prevodu – ne zavisite od drugih i njihove dobre volje?

"Naravno. Da ne zavisite od nekih Litvanaca ili bilo koga ko gleda svoja posla i ne pridaje važnost pitanjima koja su za nas vitalna. Opet, koliko god je EU nesavršena organizacija, delimično i posvađana, dobro funkcioniše. Tu su ogromna sredstva, samo u vreme pandemije korona virusa predvideli su 750 milijardi evra za pomoć ekonomijama zemalja članica.“

Na putu do fondova EU nama je pitanje Kosova, ipak, najznačajniji problem.

"Da. Problemi tog tipa gotovo su nerešivi, bar su primeri izraelsko-palestinskog konflikta ili Kipra to pokazali. Doduše, Kipar je zahvaljujući lobiranju Grčke uspeo da uđe u EU nepodeljen. Ali, nama su rekli da dok se ne reši pitanje Kosova nema ulaska. Međutim, i tu se dešava neka vrsta evolucije. U platformi EU se govori o normalizaciji, kao termin se koristi ’odnos između Beograda i Prištine’. Odnosno o zaključenju pravno obavezujućeg sporazuma što ne govori mnogo o njegovom sadržaju. Ali, novije stvari govore o priznanju, imamo to i u rezoluciji Evropskog parlamenta, što sigurno ne povećava evroentuzijazam ni u društvu, niti u političkim krugovima.“

S kojim motivom nas EU drži u makazama? Izjavama da se priznanje Kosova podrazumeva suprotstavljaju se one da to od nas niko ne zahteva! Pojavljuje se jedan, pa onda sasvim suprotan stav, ne postoji jasno ili – ili.

"Proces proširenja EU je jako usporen poslednjih godina, izgubio je dinamiku, podsticaj makar i na tehničkom nivou. Jedno vreme su otvarana poglavlja, ali dijalog oko Kosova stoji od ne znam kada. Sa Aljbinom Kurtijem možemo da kažemo da je pogoršana situacija jer oni bukvalno ne priznaju prethodne pregovore koji su trajali skoro deset godina. Kurti ne priznaje čak ni Briselski sporazum i obaveze oko formiranja Zajednice srpskih opština.“

Iz Vašeg iskustva – zašto EU to toleriše?

"U tehničkom smislu EU je medijator koji nema mogućnost da nameće rešenja. Sada su smanjili i šargarepu i štap koji imaju jer se politika Unije danas svodi na to da se ’otkači’ od dodatnih problema. Nemaju ambicije da rešavaju bilateralna pitanja na Balkanu koja su ionako suviše komplikovana i da ozbiljnije razmišljaju o proširenju.“

Jedan od gorućih problema na čitavom Balkanu je odlazak stanovništva. EU nam svojom politikom u tome odmaže.

"To je proces od Hrvatske pa nadalje, preko Bosne, Srbije, do Kosova, Albanije, Makedonije. Od svuda se mladi i obrazovani iseljavaju u ogromnom broju. Zato mislim da bi u idealnim uslovima proširenje EU bilo korisno za sve nas. Hrvatska je u boljoj poziciji jer bar ima perspektivu dugoročnijeg razvoja unutar EU. To je mnogo bolje nego kada ste ’između svetova’. Posebno sada sa sukobom u Ukrajini koji se neće završiti ni sutra, ni za deset godina. To će da optereti celu generaciju. Znam da kod nas ima puno rusofila iz raznih razloga, najviše zbog teme Kosova. Ali, mi nemamo neku perspektivu vezivanja s Rusijom, naša perspektiva je i dalje sa Evropskom unijom. Pogledajmo trgovinu, sve te investicije i na kraju krajeva – kretanje naših ljudi ka EU.“

Iz perspektive onoga što iznosite deluje da EU nije pitanje izbora, emocija, već nužde, onoga što život jednostavno nameće, u krajnjoj liniji interesa zemlje. Kako, s obzirom na nezadovoljstva postupanjem EU, ružna sećanja na bombardovanje i sankcije, naći zdrav osnov da to postane izbor građana?

"Iako ljudi uglavnom navode emocionalni aspekt, verujem da je naše društvo duboko orijentisano ka Evropi. Sve vlade, bilo koje koalicije, u poslednjih 20 godina podržale su ideju članstva u EU. Ne zato što su ideološki orijentisani, nego što je to prosto potreba. I društvena i ekonomska i državna i na kraju – fizička, geografska.

Na raznim tačkama naših života, čak i naizgled banalnim, to se oseti. Bio sam nedavno malo u Trebinju, pa išao u Herceg Novi, pa u Dubrovnik, u jednom danu na 50 kilometara prešao četiri granice, izgubio vreme, morao stalno da menjam novac i da nešto računam.

Mi i dalje plaćamo neke izgubljene, promašene političke projekte na Zapadnom Balkanu.“

S ratom koji se vratio u Evropu sve se dodatno zakomplikovalo. Do pre nekoliko godina to niko nije mogao da zamisli. Kako postupati u novim, nametnutim okolnostima?

"Mogli smo da pratimo legalno urušavanje bezbednosne strukture u Evropi od početka veka, posebno tokom prošle decenije, koje je povezano i sa odustajanjem od raznih sporazuma o razoružanju, gubitka dijaloga i poverenja između Rusije i zapadnih sila. Eskaliralo je 2014. aneksijom Krima. Tako da... sve ima neku svoju logiku. Ali, tu analizu bi trebalo odvojiti od odgovornosti za sam rat kao takav jer je to očigledno, odgovornost je onih koji su odlučili da vojska pređe granicu i počne da bombarduje. Znamo ko je to. I Srbija je osudila rusku agresiju. E sada, u tom kontekstu Evropa će sigurno da se menja, budućnost militarizacije je očigledna. EU je stvorena kao mirnodopska ideja i doživela je veliki udarac sa ovim ratom. Možda nije savršena, ali nam je potrebna.“

Pominjete militarizaciju. Postoji li bojazan da će njom biti ugrožene vrednosti i standardi koje navodite?

"EU se sada orijentiše ka zajedničkoj spoljnoj politici. To je pod nekom širom kapom NATO i SAD. Sigurno da je mir ugrožen. EU je zapravo neidentifikovani politički objekat koji se stalno transformiše i nema svoj krajnji cilj. U svakom slučaju, ona će u nekoj formi sigurno opstati, ali je ugrožena i internim populizmom i ekstremizmima, sada spolja i ovim ratom. Ali, prosto verujem u tu ideju i mislim da je vredno da se u tom pogledu i dalje angažujem.“

Danas se visoke državne politike bave temom predstojeće zime, energenata i hrane, puke egzistencije. Da li je to potonuće vrednosti za koje smo verovali da su neurušive?

"Jeste tako. Nedavno smo imali i taj zdravstveni period zbog pandemije, takođe pitanje života i smrti na neki način. Kako odgovoriti na to? Ali, opet da posetim da su iz budžeta EU finansirana istraživanja protiv virusa korona. I u tom praktičnom smislu se EU, bez obzira na početni haos, pokazala odličnom. Sada s ratom stvarno govorim o elementarnim pitanjima. Kao da se civilizacija vraća u neko prvobitno stanje. Bez obzira na sve priče koji su razlozi rata, on je bio neočekivan za većinu. Sve je urušeno. Ni najpametnija vlada u ovim uslovima ne zna šta može da se desi za tri meseca, a ne za šest ili 12. Rat je takav. Mislim da Srbija ovako, nažalost izolovana, nije u dovoljnoj meri snažna da u potpunosti obezbedi energetske konekcije, a koje je davno trebalo sama da izgradi. Koliko vidim, sada se nastoji da se to nadomesti. Kada je u pitanju hrana, ne verujem da možemo, bar kratkoročno, da imamo tu vrstu problema. Pre će biti da ćemo svi biti generalno ugroženi zbog klimatskih promena.“

Da vam je pre 30 godina, kada ste bili puni optimizma i vere, neko rekao da ćemo o ovakvim temama razgovarati 2022. godine, kako biste reagovali?

"Pomalo je sve to depresivno... Bavim se i istorijom, diplomatijom, koliko je tu obrta i neverovatnih promena koje su se desile. Sećam se, recimo, da sam posetio Berlin dok sam bio student u Briselu, osamdeset i neke godine. Izgledalo je tada da će podela Berlina trajati još hiljadu godina! Tolika je bila razlika između istočnog i zapadnog dela grada podeljenog zidom. Onda sam posle 10 godina ponovo otišao u Berlin i nisam mogao da prepoznam ujedinjeni grad, kao da sam prošao kroz vremensku mašinu. S druge strane, kod nas u Jugoslaviji se odvijao suprotan proces. Imali smo rat, imali smo izbeglice, sve ono što nismo mogli da zamislimo ’80-ih. Tako da... ako ništa drugo, na Balkanu smo navikli da nam se sve može desiti i da istorija nikada ne može da se predvidi.“

Šta nam istoriografija, Vaš drugi segment angažmana, kazuje da bi trebalo činiti?

"S jedne strane, mi možda mislimo da puno znamo, a ne znamo, niti dovoljno čitamo istoriju. Opet, preopterećujemo se nekim stvarima o istoriji. Mislim da je u životu čoveka, kao i u životu naroda, ponekad neophodno da i zaboravljate, a ne samo da se sećate. Zaboravljanje je isto toliko zdravo i plodonosno nekim ljudima. Posebno kada se radi o velikim frustracijama. Video sam nedavno slogan nemačkog CDU-a iz ’50-ih godina, rečenicu koja je glasila – mi smo dovoljno jaki da zaboravimo. Znači, da zaborave i šta su oni radili i šta su njima radili kako bi mogli da idu dalje. Mislim da bi svaki narod trebalo delimično da zaboravi neki deo istorije kako bi mogao da ide dalje. Ne da zaboravi svoju istoriju, već da prevaziđe frustracije.

Često razmišljam o Dositeju, Vuku, o Karađorđu, Milošu, četiri stuba moderne Srbije koji su ni iz čega, tako da kažem, uticali da nastane Srbija. Njihovi primeri sigurno treba i danas da predstavljaju uzor. Ali, s druge strane, ne smemo da budemo opterećeni frustracijama koje smo imali. Svaki narod je imao frustracije. Svaki! Uzmimo za primer Mađarsku koja je danas trećina istorijske Mađarske. I oni moraju nekako da žive s tom svojom frustracijom i da idu dalje. Svaki narod ima neki momenat u istoriji kad je bio, bar mitološki i legendarno, veliki, pa sada to više nije.“

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Vampir iz Brisela
Evropska unija

Šta je EU danas?

03.08.2022. 18:20

Vampir iz Brisela

Da li bi Evropska unija, ovakva kakva je danas, ispunila sve zadate uslove da bude primljena u punopravno članstvo EU pre tridesetak godina?
Close
Vremenska prognoza
few clouds
15°C
27.09.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve