Vesti
24.06.2022. 15:30
Đoko Kesić i Marko R. Petrović

Budućnost EU

Šta će biti sa evropskom kućom?

Evropska unija
Izvor: Shutterstock

Kako će da izgleda Evropska unija u budućnosti, pitanje je koje već duže lebdi nad glavama evropskih lidera, ali pravog odgovora nema. Ovonedeljni samit Evropskog saveta, tokom kojeg je održan i samit EU – Zapadni Balkan, možda pruža neke naznake nove evropske budućnosti.

Ali ono što je najvažnije za Srbiju, odnosno države Zapadnog Balkana, nosi i poruku da, kako stoji u nacrtu zaključaka lidera Unije, "Evropski savet izražava punu nedvosmislenu privrženost perspektivi članstva u EU za Zapadni Balkan i poziva na ubrzavanje procesa pristupanja“.

Iako deluje kao još jedna floskula, ona bi ipak mogla da ima malo veću težinu ukoliko se "upari“ sa delom teksta zaključaka u kojem lideri EU pozivaju Evropsku komisiju, visokog predstavnika i Savet EU da "razviju i unaprede ideju o postepenoj integraciji regiona u Evropsku uniju već tokom samog procesa proširenja, na reverzibilan način zasnovan na zaslugama“.

Predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel je uoči samita izneo predlog za reformu politike proširenja, navodeći da partnerima na Zapadnom Balkanu treba ponuditi socijalne i ekonomske prednosti već tokom procesa pregovora o članstvu, umesto da se čeka na njihov kraj.

Taj predlog podržala je i Austrija u svom "non-pejperu“, kao i mnogi eksperti iz EU i regiona.

A sve to, opet, zapravo, "vuče“ na ideju francuskog predsednika Emanuela Makrona koju je on formulisao u "non-pejperu“ koji je poslao drugim zemljama EU zalažući se za stvaranje "evropske političke zajednice“.

"Politika proširenja, zbog zahteva za neophodne reforme za pridruživanje EU i trajanja koje nužno sledi, danas ne nudi neophodan politički okvir da odgovori na hitne istorijske i geopolitičke potrebe koje proizilaze iz rata protiv Ukrajine i političko strukturisanje našeg evropskog kontinenta“, piše u tom francuskom "ne-papiru“.

Upravo je ova dužina procesa poslužila Francuskoj kao argument za predlog "evropske političke zajednice“ u kojoj bi sve zemlje bile spremne da dele zajedničke demokratske vrednosti i doprinose zajedničkoj bezbednosti, stabilnosti i prosperitetu Evrope.

Zajednica bi bila otvorena za sve evropske zemlje, bez obzira da li su članice EU i bez obzira na njihove odnose sa EU – one koji žele da budu članovi, one koji ne žele ili su je napustili, ili su samo ekonomskim sporazumima povezani sa EU.

Zemlje na koje se najviše misli u raspravama o ovom francuskom planu jesu zemlje Zapadnog Balkana i Istočnog partnerstva, ali i Velika Britanija koja je napustila EU.

Ova zajednica imala bi format "blage pravne strukture“ sa ovlašćenjima za donošenje odluka, ali uz poštovanje autonomije EU u donošenju odluka. Sastanci u okviru takve zajednice bili bi redovni, nekoliko puta godišnje, kako na nivou šefova država ili vlada tako i na nivou ministara.

Kada je francuski predsednik prvi put izneo ideju o "evropskoj političkoj zajednici“, pošto se pokazao zatvorenim prema procesu proširenja EU, mnogi su bili skeptični da će se taj politički prostor pretvoriti u "večitu čekaonicu“ za zemlje koje su na putu da postanu članice. Ali ovaj "non-pejper“ navodi da će stvaranje ove zajednice pomoći, a ne sprečiti integraciju u EU za one zemlje koje to žele.

"Evropska politička zajednica neće biti alternativa članstvu u Evropskoj uniji i neće biti zamena za proces proširenja. Za evropske zemlje koje žele da se pridruže EU, s druge strane, biće prilike da ojačaju veze sa državama članicama EU pre i posle članstva, politički i učešće, u određenim politikama EU, uključujući postepenu integraciju, gde je to potrebno, u evropsko unutrašnje tržište“, navedeno je u non-pejperu.
 

Zvaničnici EU najavljuju da će na sastanku sa liderima regiona biti reči i o usklađivanju sa spoljnom politikom EU, energetskoj bezbednosti i snabdevanju hranom, posebno u svetlu rata u Ukrajini.

"Nova metodologija proširenja usvojena prošle godine nije dovela do ubrzanja procesa niti je donela ekonomske prednosti koje bi trebalo da donese proces evropskih integracija“, ocenio je evropski diplomata uoči sastanka i dodao da EU od lidera Zapadnog Balkana očekuje informaciju o potrebama regiona, "na osnovu čega ćemo odlučiti kako da idemo dalje“.

"Evropska politička unija“ u prevodu, zapravo, znači da bi zemlje koje pretenduju da uđu u EU konačno bile "za stolom“, a ne samo "na njemu“, mada bez prava glasa.

Dobile bi, verovatno, i olakšan pristup evropskim fondovima. Primera radi, navedimo da je ukupan iznos investicija iz Evropske unije u Srbiju za poslednjih 10 godina 17,4 milijarde evra, dok je Hrvatska kao najmlađa članica EU samo 2020. godine od Unije dobila 10 milijardi evra.

No, ni to "sedanje za sto“, kao ni lakši pristup većem novcu, ne bi bili totalno bezuslovni jer bi se od država članica "evropske političke zajednice“ tražilo da usklade svoju spoljnu i bezbednosnu politiku sa EU. U prevodu, dakle, u sadašnjoj situaciji pridruživanje sankcijama protiv Rusije bilo bi neminovno.

Ima, doduše, i drugih nepoznanica. Jedna od njih je, na primer, i kako bi se međusobno kotirale države koje već imaju status kandidata za članstvo u EU, kao što je Srbija, i one koje će taj status dobiti "po ubrzanom postupku“ – poput Ukrajine i Moldavije – a koje na tome mogu da zahvale pre svega ruskoj agresiji na Ukrajinu?

Jedna nepoznanica mogla bi da se tiče i formulacije o procesu proširenja koji bi bio "reverzibilan i zasnovan na zaslugama“. To bi, kako tumače na portalu "Politiko“, moglo da znači i "degradaciju“ onih zemalja koje ne napreduju dovoljno brzo, navodeći kao primer "Srbiju koja nervira EU lidere odbijanjem da se priključi zapadnim sankcijama protiv Rusije“.

Drugo, u kakvom će se položaju naći zemlje koje već duže vreme čekaju status kandidata, a za to su ispunile gotovo sve uslove – poput Severne Makedonije i Albanije – a koje "tapkaju u mestu“ zbog toga što njihov napredak blokiraju pojedine zemlje, tačnije Bugarska (za Severnu Makedoniju) i Holandija (za Albaniju).

Zbog toga je izuzetno važno i što su se predsednik Srbije Aleksandar Vučić, premijer Albanije Edi Rama i premijer Severne Makedonije Dimitar Kovačevski odlučili za zajednički odlazak na samit EU – Zapadni Balkan.

"Odluka o učešću i zajedničkom pristupu na samitu u Briselu predstavlja još jedan korak u borbi za napredak naših zemalja, ali i jasan signal da, i pored brojnih prepreka, nastavljamo da dajemo konstruktivan doprinos na putu ka evrointegracijama“, saopšteno je iz kabineta predsednika Srbije.

Gledano globalno na nivou Evropske unije, biće ovo i svojevrstan test za samog Makrona koji, očigledno, pokušava da se nametne kao novi evropski lider. Jer, da bi tako veliki poduhvat uopšte ušao u krvotok kakve-takve EU, njoj je potreban snažan lider. Potrebna im je nova Angela Merkel! Nje naravno nema na vidiku, ali unutar Unije traje kampanja ko će naslediti veliku Muter. Najagilniji je, dakle, Makron, koji je i bio prvi do Merkelove, dok je ona stolovala u Berlinu i Briselu.

O kadrovskoj praznini sa kojom se Brisel suočava rečito govori i pojava novog nemačkog kancelara Olafa Šolca, koji, po svemu sudeći, ne poseduje kapacitete Merkelove. On ne deluje kao ubedljiv lider ni u svojoj partiji (popularnost njegove CDU i dalje opada, dok istovremeno SPD raste), niti u svom kabinetu.

Nije, doduše, u mnogo zavidnijoj poziciji ni sam Makron, nakon tek završenih parlamentarnih izbora u Francuskoj, gde njegovoj centrističkoj koaliciji nedostaje čak 44 poslanika za većinu. To je prvi put u poslednje 64 godine, od kada postoji ovakav vladajući sistem u Francuskoj, da tek izabranom predsedniku fali toliko poslanika da bi njegova stranka/koalicija mogla da formira i vladu.

Pitanjem kako će izgledati Evropska unija 2024. godine uveliko se bave ekonomski i politički eksperti Evrope i sveta, koji za evropsku privredu i EU prognoziraju teška vremena. Iz tih analiza, dosta stidljivo, nameću pitanje – da li Evropska unija uistinu postoji i danas?

U unisonom profilisanju sveta SAD su Evropu pretvorile u svoju poslugu, a njeni čelnici na učestalim putovanjima između Brisela, Kijeva, Moskve i Zapadnog Balkana su puki izvršioci i nosioci poruka Vašingtona i Londona. Tako se vraćamo davno izrečenoj definiciji Henrija Kisindžera, starog lisca – već decenijama kreatora spoljne politike Zapada, koji kaže: "Opasno je biti protivnik spoljne politike SAD, a biti njen saveznik, to je tek pogubno!“

S tim u vezi, savremeni istoričari često uz neskriveni cinizam zaključuju da je Nemačka američka kolonija, a ostatak EU su njeni vazali.

Ali, vratimo se ekonomiji. Da bi se plastično sagledalo pravo stanje privrednog prevrata, služi podatak da je u Rusiji, pre rata u Ukrajini, radilo oko 5000 nemačkih firmi, a oko 250.000 radnih mesta zavisilo je direktno od nemačkog izvoza u Rusiju. Danas sve to je pod katancem. Slični odnosi, ali u manjim razmerama, važe i za ostatak zemalja EU.

Međutim, u Evropskoj uniji dugo već bokore ozbiljni nedostaci ove prvenstveno ekonomske zajednice. Sve je, podsećaju ekonomski i politički analitičari, sjajno funkcionisalo dok je funkcionisao kredo liberalnog kapitalizma da tržište definiše politiku. Ali, prvi veliki izazovi koji su iskakali iz te matrice otkrili su ozbiljne pukotine u funkcionisanju. Najpre je velika migrantska kriza 2015. izazvala haos i pokazala da EU nije državni nego labavi i neobavezujući unionistički mehanizam koji počiva na odvojenim interesima zemalja članica. Posle je došla pandemija kovida19 koja je produbila ta saznanja i postavila pitanje – šta je u stvari EU?

Glavni talas pandemije posle dve godine je prošao, ali na pomenuto pitanje niko nije potražio odgovor. Dakle, još 2015. godine bilo je belodano da u unutrašnjem organizacionom sistemu Evropske unije ima nešto trulo. Od tada je prošlo sedam upozoravajućih godina, niko nije imao hrabrosti da ovo pitanje postavi u Briselu. Danas stoji sumnja – vredi li nešto raditi na tu temu, i ono još važnije – ima li Brisel snage za to?

Ne treba prenebregnuti glas Leha Valense, koji kaže da "treba srušiti pa ponovo graditi EU bez Poljske i Mađarske“! To je više vapaj da Brisel pod hitno mora da dejstvuje, ako već nije kasno. Uz pitanje da li u Evropskoj uniji uopšte postoji ideja kako da se od nje napravi država sa titularom i adekvatnim državotvornim obličjem, pa još usred ovih ratnih zbivanja… Ima još važnih pitanja uz ova kako će EU izgledati 2024. godine. Među njima je svakako i ono – može li se u Evropi išta graditi bez Rusije, jer Rusija je deo Evrope?

Iza svega stoji i pitanje – dokle će trajati rat u Ukrajini? Jer dok traje rat taško je rešavati mirnodopske probleme ma koliko oni bili važni. A ako se ostvari ratna strategija Sjedinjenih Američkih Država da Rusiju u narednih nekoliko godina iscrpljuje ratom i da na kraju u Moskvu instalira poželjnijeg Putina, onda to podrazumeva više katastrofa: Evropska unija će ekonomski propasti, a sa njom i ostatak Evrope, svet će se suočiti sa glađu, uslediće širom planete lokalni ratovi za hleb i žito, neko će na kraju pritisnuti nuklearno dugme...

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Kako je Srbija izgubila 30 godina
Srbija i Evropska unija

Pseudointegracije

17.05.2022. 12:15

Kako je Srbija izgubila 30 godina

Dok su se 1989. godine Slovenija, ubrzo potom i Hrvatska, snažno zalagale za priključenje Evropskoj ekonomskoj zajednici, Srbija je izabrala uzaludni put očuvanja države kojoj spasa nije bilo. Sa današnjeg stanovišta bespredmetno je debatovati u kojoj meri je takva odluka političkog rukovodstva Srbije, pre svega Slobodana Miloševića, u svakom pogledu bila pogubna u decenijama koje su sledile.
Close
Vremenska prognoza
clear sky
9°C
04.10.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve