Posle pokušaja da se manastiri Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji predstave kao „albansko istorijsko nasleđe“, iz Prištine su, izgleda, usledili i pokušaji da se sveštenici i monasi SPC predstave kao ratni zločinci.
Na meti se prvi našao iguman manastira Visoki Dečani, otac Sava Janjić. Savet za zaštitu ljudskih prava i sloboda iz Prištine saopštio je da bi protiv oca Save trebalo pokrenuti istragu zbog ratnih zločina.
Prema tom savetu, Savu Janjića treba istražiti zbog njegove „uloge pre i tokom rata na Kosovu, zbog civila zatočenih u manastiru Dečani“, zbog čega, smatraju, on snosi glavnu odgovornost.
„Prema izjavama svedoka, po završetku rata u manastiru Dečani, pored raspoređivanja paravojnih formacija i redovnih srpskih snaga, Albanci su držani kao taoci. Manastir Dečani pretvoren je u vojnu bazu u kojoj se delilo oružje mobilisanim Srbima“, navedeno je u saopštenju Saveta za zaštitu ljudskih prava i sloboda (KMDLNJ) iz Prištine.
Slučajnost ili nešto drugo, tek optužbe Saveta došle su nakon vesti da je panevropska federacija za očuvanje kulturnog nasleđa „Evropa Nostra“ svrstala Visoke Dečane na listu sedam najugroženijih kulturnih lokaliteta u Evropi u 2021. godini.
Koliko su optužbe na račun oca Save paradoksalne, može da se zaključi na osnovu nekoliko činjenica. Otac Sava je ’90-ih bio jedna od retkih ličnosti iz Srbije koja je na Zapadu doživljavana kao pozitivac. Njegova gostovanja u programima zapadnih televizijskih stanica, gde je na odličnom engleskom jeziku pokušavao da objasni kako stvari na Kosmetu nisu baš onakve kakve se zapadnoj javnosti serviraju, u tom su trenutku bila značajnija od izjava zvaničnika iz Beograda.
Gotovo da smešno zvuči optuživati za ratne zločine čoveka koji je u vreme NATO bombardovanja, kao i u periodu pre i nakon toga, bolje odnose imao sa nekim ljudima na Zapadu nego sa predstavnicima beogradskih vlasti.
Otac Sava je, tako, bio i junak jedne od priča koju je neposredno posle povlačenja Vojske Jugoslavije sa Kosova napisao novinar „Njujork tajmsa“ Stiven Erlanger, dobitnik Pulicerove nagrade i sadašnji glavni dopisnik za diplomatska pitanja ovog lista u Evropi. A u to vreme ne bi se moglo reći da je „Njujork tajms“ bio naklonjen srpskoj strani.
„Dok su se srpske snage povlačile sa zapadnog dela Kosova, a neke od njih su to radile paleći i pljačkajući, Iguman i otac Sava zalazili su među njih, tražeći im da poštede kuće svojih suseda i dovodeći prestrašene Albance ovde – u ovaj slavni srpski pravoslavni manastir u blizini Peći“, pisao je tada Erlanger.
Potom citira i Veneru Ljokaj, jednu od Albanki koja je utočiše našla baš unutar manastirskih zidina: „To su najbolji ljudi koje ćete ikada videti. Oni su Božji ljudi. Čuli su kako Dečani gore i došli su da traže ljude. Pronašli su nas tamo na otvorenom, dok je sve okolo gorelo, i rekli su nam: ’Drago nam je da vas vidimo žive. Budite razumni i pođite sa nama. Molimo vas, dođite u manastir’.“
Ono što je, dakle, kako danas ocenjuje Savet za zaštitu ljudskih prava i sloboda iz Prištine, bio logor za Albance u kojem su držani kao taoci, za iste te Albance, prema sopstvenom priznanju, bilo je utočište, sigurna kuća, u kojoj su ih čuvali upravo otac Sava i monasi njegovog bratstva.
Optužbe prištinskog Saveta sramotnim je nazvala i Nataša Kandić iz Fonda za humanitarno pravo.
„U junu 1999. u Dečanima sam čula da je Sava Janjić bio na ulicama kada su kroz grad prolazile vojska i policija iz Đakovice, da spreči nasilje prema albanskim civilima. Sramota je šta piše KMDLNJ“, navela je Kandić na svom tviteru.
