INTERVJU NIKOLA KUSOVAC: Slike iz Skupštine i dalje na ulici

INTERVJU NIKOLA KUSOVAC: Slike iz Skupštine i dalje na ulici

Nikola Kusovac


Uz ime Nikole Kusovca i dalje se po pravilu dopisuje – kustos Narodnog muzeja u Beogradu, iako posle višedecenijskog angažmana više ne obavlja to zaduženje. Istoričar umetnosti, autor više od 2.000 radova, desetina monografija o srpskim slikarima, dobitnik ordenja, više od 150 nagrada, povelja, plaketa, priznanja… pre nepune dve godine je osnovao svoj legat u Adligatu, Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju. U zbirci koju je zaveštao nalaze se knjige s posvetama velikih slikara i književnika s kojima je prijateljevao, stotine dela o umetnosti, umetnički predmeti iz privatne kolekcije, priznanja…

Mnogima, međutim, nije po volji. Ne spore mu stručnost i znanje, ali dovode u pitanje namere s kojima je radio i obavlja posao istoričara umetnosti. Prema takvim sumnjama nema dileme:

„Čovek je pred sobom, ne pred drugima. To je moje načelo i trudim se da kada svoj lik vidim u ogledalu, da mi se ne zgadi. Šta mislim da jeste, to i radim. Zbog toga i mnoge nevolje nastaju. Ako je čovek pred sobom kako treba, baš ga briga kako to neko pokušava da tumači.“

Vaše pojavljivanje u javnosti povodom ikone koju je Milorad Dodik poklonio Sergeju Lavrovu, s tvrdnjom da se radi o ukradenom ukrajinskom kulturnom blagu, proširilo je spisak neprijatelja. 

„Potpuno bezvezna ikonica. Samo se napravila bizarna priča. I odmah vas svrstaju negde. Rekao sam samo ono što je potrebno reći, da je nešto bez ikakvih vrednosti ušlo u centar događanja s političkom konotacijom. Mene taj politički deo nije zanimao. Zanimalo me je da kažem šta je to. A to je beznačajan predmet. I kada se kaže to je kulturno dobro Ukrajine, ja se nasmejem. Takvih sam na gomile imao u rukama, stotine takvih komada proizvedenih u velikim količinama. To nije nikakva kijevska priča, nego je u Ukrajini postojala ruska radionica za njihovu proizvodnju. Ta ikonica je sada politički postala zanimljiva i dobila vrednost jer su neki zainteresovani da poseduju predmet skandala, a ne zato što na bilo koji način zaslužuje pažnju.“

Ne tako davno ste dobili packu i od aktuelnog ministra kulture zbog stava o ukradenoj stranici iz Miroslavljevog jevanđelja. Sa dodatkom da ste upisali „još jednu crtu u svom odavno kontroverznom profilu“.

„O ministru nemam tako loše mišljenje, ali je on moj stav shvatio lično. Malo je hteo da me poduči. A kada je to iz moje oblasti, onda to baš nije uputno. On je to sebi dozvolio… O toj iscepljenoj stranici koja nedostaje Miroslavljevom jevanđelju znamo sve. Ne samo što znamo sve, nego sam, dok sam bio u muzeju, poslao u Sankt Peterburg dvoje najboljih kopista koje smo imali da naprave kopiju te 166. stranice. Savršeno su to uradili. Drugo, po prirodi stvari, niko ne može Miroslavljevo jevanđelje da uzme u ruke. Kopije da, ali original nema šanse da bilo ko dobije…“

Iako je ukradena, ta stranica se legalno nalazi u Petrogradu?

„Ma nisu hteli nikada da čuju za to. Još od Laze Trifunovića svaki direktor Narodnog muzeja je tražio da se ta stranica vrati. Nisu se osvrtali na naše molbe. U vreme kada je stranica ukradena Hilandar nije bio srpski, nego bugarski manastir. Naravno, šta je Bugare bilo briga da li će neko iz srpskog rukopisa iscepiti stranicu. Nju je Porfirije istrgao ’iz ljubavi, nije mogao da se uzdrži od strasti’, i odneo je u Rusiju… Problem je, po mom mišljenju, što smo mi sada za tu stranicu Rusima ponudili sve što imamo od Nikolaja Reriha.“

Povezane vestiINTERVJU MILAN CILE MARINKOVIĆ: Trag onoga što će se tek dogoditi

To je naša ponuda kako bismo odobrovoljili rusku stranu?

„To niko nije tražio. Oni to ni pomenuli nisu. Reriha sam dobro upoznao dosta rano, mislim još ’67. ili ’70. godine, kada sam bio po nekom zadatku u Moskvi i Lenjingradu, spremao mislim ’Nedelju Beograda u Moskvi’, kakva je bila moda u to vreme. Nisam znao ko je Rerih, ali sam zatekao redove Moskovljana duge više stotina metara kako bi pogledali njegovu restrospektivu.

U to vreme sam bio sam čuvar naše zbirke 18. i 19. veka, ponekad i 20. veka. Čim sam se vratio u Beograd pogledao sam stalnu zbirku i video da imamo dosta Rerihovih slika. Odmah sam ih izvukao i napravio malu izložbu ruskih slikara s kojom sam bio veoma zadovoljan. Imali smo veoma dobre slike Reriha. One su kod nas stizale 30-ih godina, bilo ih je tada puno, mislim oko 30. Rerih je imao ugled među ruskim emigrantima, imao je istočnjačku priču, bio je vezan za dalekoistočne kulture i to je privlačilo pažnju i ikonografski uzbuđivalo ljude. Pogledao sam i vrednosti njegovih dela. Prosečno je cena za jednu sliku bila između 500.000 i milion dolara. Neke su prelazile milionsku vrednost. Dakle, sedam slika, to je pet ili šest miliona dolara u najmanju ruku. Dati sad to bez nekog razloga, a da to niko od nas nije tražio?“

Kako je završen, ako uopšte jeste, pomenuti dogovor o razmeni?

„Nisam čuo da je stranica stigla.“

Da li ste se sretali s nestancima vrednih dokumenata?

„Imao sam i ja takvih kolega koje su volele da istrgnu listiće ili da uzmu dokument iz arhive pa ’zaborave’ da ih vrate. Ne smem da ih pomenem. Nisam ih voleo.“

Nikola Kusovac

Nikola Kusovac

Neuobičajeno je da se tako intenzivno prepliću pojmovi koji bi trebalo da isključuju jedan drugi: poznavanje umetnosti, politika i kriminal.

„Vrlo brzo se to pretoči iz jednog u drugo. S tim sam se sretao gotovo od samih početaka. Prvo, ja nisam policajac. Kada dođete kod mene s predmetom u muzej, moje je bilo da vam kažem da li je on ukraden, a na vama je da odlučite šta ćete s njim da uradite. Ali, ne smem ja to da prijavim policiji. Ako to jednom učinim, niko više nikada neće doći kod mene da pita. Moje je da upozorim. Većina ljudi je u takvim situacijama bila moralna, postupili su kako valja. Ali, poneki i nisu. Nije mi bilo pravo, ali morao sam to da otrpim. Međutim, mogao sam taj predmet da pratim, da znam da li će to neki kolekcionar da kupi.“

Šta pamtite kao vredan primer?

„Poznato je ime, ali je neugodno da pominjem, čovek sa slikom Paje Jovanovića koji je naslikao svoju nećakinju Soju kada je imala 18 ili 19 godina. Proverio sam u dokumentaciji i video da se slika čuva u muzeju u Zrenjaninu. Pozovem odmah kolege u Zrenjanin da pitam šta je sa slikom i kustos mi odgovori da je ukradena dve godine ranije. Preneo sam to čoveku koji je došao i on me je zamolio da istog časa pozovem policiju da to preuzme. Stigao je mlad inspektor i uzeo podatke od mog posetioca. Sve je ispričao što je imao da kaže, od koga je i gde kupio. I slika je vraćena muzeju u Zrenjaninu.“

Da li su neke značajne krađe ostale nerešene?          

„Bilo je takvih slučajeva. Pogotovo posle 5. oktobra 2000. godine kada je pokradena Skupština. Jako puno ljudi je dolazilo kod mene sa pokradenim stvarima iz Skupštine. Mi smo sve popisali, ali zbog tadašnjeg sekretara Skupštine to nismo objavili. Sa koleginicom Ljubicom Miljković sam zapisao sve što je imala tadašnja Skupština i trebalo je to da objavimo. Međutim, sekretar je tražio da on piše predgovor. Naravno da nismo pristali. I od toga nije bilo ništa. On je objavio nekih desetak knjiga, uglavnom poezije, ali su mu tada ’proradili sokovi’ da se bavi i našim poslom, da piše o umetničkim delima.“

Povezane vestiMIRA ODNELA TITOVO BLAGO U MOSKVU

Dakle, sve je popisano, ali nikada nije objavljeno šta je ukradeno iz Skupštine?

„Trebalo je, ali nije. Sa koleginicama sam još 80-ih godina popisao sve što je bilo u Saveznom izvršnom veću, od kancelarije do kancelarije. I sve što se nalazilo u Užičkoj, u svim zgradama koje su pripadalo SIV-u, u Narodnoj banci… Sve što je bila imovina države.“

Da li je popisivanje nekad bio uzaludan posao?

„Zapravo, ponekad je od njega bilo štete. Obavio sam taj posao u Rimu, u našoj ambasadi gde je bilo dosta naših dobrih slika. To je bilo vreme kada već puca Jugoslavija. Tadašnjem ambasadoru, bosanskom kadru, Srbinu poreklom, skrenuo sam pažnju na stvari koje su bile kapitalno značajne. I posle dve nedelje je sve bilo pokradeno. To što sam rekao da se posebno čuva neko je zabeležio i sve je nestalo. Ispade da sam napravio štetu.“

Kakav profil ljudi Vas je posećivao tražeći mišljenje?

„Ko sve nije dolazio! Jer, važilo je geslo – ako je to video Kusovac, onda znači da to može da prođe. Možete me prevariti, dešavalo se. Ne bi trebalo da objašnjavam kako, jer to neko može da iskoristi još koji put dok trajem. Moji sentimenti ponekad nadvladaju nad raciom i onda nadrljam. Ali, ako mene prevare, onda imaju dobru prevaru, da se uteše. Ako neko napravi kopiju za koju kažem da bi mogla da bude original, onda je to vrlo blizu same suštine.“

Da li je u Srbiji i Jugoslaviji bilo falsifikatora koji su mogli da Vas obmanu?

„Kako da ne. Međutim, u slikarstvu nije to tako lako. Kod primenjene umetnosti je drugačije. Mislim da su poznati prevaranti negde oko Pančeva, to bolje znaju oni koji se bave predmetima. Tamo su, između ostalog, proizveli i nekih 30 Hitlerovih zlatnih tabakera koje je on navodno poklonio svojim gostima. Da ne bi arčili zlato, samo su malo pozlate naneli, a ispod je bila ko zna koja legura. Bili su veliki maheri.

Kod likovnog rada može da se pojavi dobar majstor, epigon koji voli nekog slikara pa unese sebe u njega. Bio sam pre nekih 30 godina kod jednog mladog lekara. Srećom, potpisivao je svoje slike, pa nisam bio u nedoumici. A njegove slike, to je bio pljunuti Nikola Graovac. Obožavao je Graovca. Desi mi si i sada da dođu ljudi, izbrišu njegov potpis, pa potpišu Graovca. Ali, kod brisanja ostaju tragovi, vidi se odmah. Nikola je bio divan čovek, nije se ljutio što ga ovaj mali ’skida’. Čak mu je bilo i milo.“

Nikola Kusovac

Nikola Kusovac

Nešto je i prošlo, a nije trebalo?

„Jednom sam napravio grešku. Bio sam u velikom poslu i krenuo u muzejsku biblioteku da uzmem neke podatke. Tamo smo i primali stranke. U prolazu ugledam veliku sliku i vidim Milana Konjovića. Tu sliku sam imao negde u podsvesti. Izgovorim Konjović i prođem. I to je bilo presudno da se izvrši transakcija u vrednosti od nekoliko hiljada tadašnjih nemačkih maraka. Nije to bila puna cena, ali nije bilo ni beznačajno. Nije prošlo ni dve nedelje i dolazi kupac slike da mu dam stručno mišljenje. Setim se tada da sam tu sliku video u muzeju na Ušću. Pozovem koleginicu i ona mi odgovori da je slika kod njih. A to preda mnom je bila bukvalno kopija Konjovića. Bukvalno. Nije nova, pogledao sam, video staro platno, ali me je jedna sitnica upozoravala. Konjović je bio veoma imućan čovek i njegovi ramovi su bili visokog kvaliteta. Ovaj ram je bio jeftin. Mučio sam se da nađem odgovor na pitanje o čemu se radi i nisam našao drugi nego da je u pitanju bila sujeta Konjovića. Kod njega je došao neko darovit da uči od maestra i pustio ga je da kopira sliku. To mu je godilo. I ovaj je napravio jako dobru kopiju.

Nisam mogao kupcu slike da napišem ništa, bilo je dosta neprijatno. Prebacio mi je da sam to rekao, ali jedno je reći, a drugo napisati. Pogotovo u ime ustanove. Greška je greška. Tada sam i prekinuo sa davanjem stručnog mišljenja jer to muzeji nigde ne daju. A mi smo to radili. Nisu to bile ekspertize za koje je potrebna forenzika, već mišljenja.“

Pokušavali su i krivično da Vas gone.

“Kako da ne. Sećam se nekog nesrećnika koji je imao galeriju i kupio tri slike Ace Tomaševića zato što su imale moj papir. Jedan od trgovaca slikama je hteo da kupi jednu od njih, a ovaj nije hteo da proda jednu, već sve tri, kao što je i on kupio. Onda je u besu nesuđeni kupac prijavio slike kao falsifikate, policija je došla i zaplenila ih. Prave slike su tretirali kao falsifikate.

Pa je bio neki Konjović koji nema veze, ali je vlasnik imao papir koji ja nikad nisam napisao. Na njemu su falsifikovali moj potpis. Rade ljudi svašta. Bio je i jedan Mića Popović. To je policija uzela. Pa jedan Dobrović, odnosno jedan pravi i jedan falsifikat za koji sam i rekao da nije dobar. Policija je sve to proveravala i sprovodila istrage. Nikada nisam imao advokata jer me ta podmetanja nisu zanimala. Policija je razmišljala na način da neko dođe kod mene sa kopijom, ja dam pozitivno mišljenje, on to proda i mi kao podelimo pare. Policija to tako zamišlja. Možda je negde toga i bilo, ali kod mene nije moglo. Pare mi nikada u životu nisu značile. Drugačije sam vaspitan i mogao sam da se odbranim od tih iskušenja.“

Social Network Post 1920x1080

Kako se vrednuju naši slikari van granica Srbije?

„Paja Jovanović ima visoke cene. Njemu su cene skočile jer je bio orijentalista, a pare su uglavnom kod ovih koji imaju naftu. Oni kada naiđu na orijentalni motiv, mogu sliku da plate bez problema. Onda idu Veličković, Đurić, pa onda Omčikus, Bata Mihailović, Ljubinka Jovanović… Tu nismo ugroženi. Čim imate visoke cene, vama neće da se bakću.

Bilo je to čudo, o čemu su pisale sve evropske novine koje se bave tržištem umetničkih predmeta, kada se svojevremeno na aukciji u Francuskoj pojavila jedna slika Save Šumanovića. Njihovi stručnjaci su procenili da vredi između 1.200 i 1.500 evra. A prodata je za više od 64.000 evra! To je 40 puta više u odnosu na početnu cenu. Vi možete da ponudite Pikasa za dva miliona, pa da izađe na šest ili sedam. Ali, to je tri ili četiri puta više, ne 40 puta. To je bila senzacija. Šumanović je u to vreme kod nas već počeo da dobija ozbiljne cene koje su se u jednom trenutku kretala blizu miliona. Za njegove slike se 700.000 ili 800.000 lako dobijalo, tada su naše velike firme mogle da ih otkupljuju i cene su dobro skočile.

Kažete da s te strane nismo ugroženi. Gde jesmo?  

„Numizmatika i arheologija nas ubiše. Svi ovi nadriarheolozi i ovi koji se bave trgovinom su odlično opremljeni. To je lako izneti iz zemlje.

Povezane vestiINTERVJU DEJAN MILIVOJEVIĆ: Ulazak u platno

Što se tiče ikona, imali smo ranije zanimljiv slučaj. Naši sportisti su bili u pitanju. Vraćali su se iz Moskve, a naši carinici su bili veoma vredni i kontrolisali sve što su imali sa sobom. Međutim, jedan kofer se vrteo na traci za prtljag i niko ga nije uzimao. Kada su ga otvorili bio je pun ikona. Neko ih je u Rusiji kupio za male pare, a ruske ikone su u to vreme bile skupe. Vredne su bile, znam to po drugom sportisti koji je unosio dobre ikone u zemlju i donosio kod mene. On je bio ovde glavni ’protočni bojler’ za Vatikan. Iz Rusije su se ranije donosile dobre ikone, sa dobrim okovima, iz 17. ili 18. veka. Starije ne. Ali, iz ta dva veka su već veoma dobre ikone. Tiraži jesu bili veliki, ali je vreme činilo svoje pa se to svelo na mali broj, s dobrim okovima, lepo označenim, punktiranim, sve kako treba. On je ovde svaku od tih boljih ikona preko svojih kanala slao u Vatikan. Plaćali su ih jako dobro. To je prava religiozna slika i tu nije bilo problema.“

Sve ste znali, ali niste ništa učinili?

„Ne, ne, nikako. Nisam policajac. Mogu da me pitaju, da ih uputim, ali to nikada nisu uradili. A uvek su oni sve znali.“

Od hiljade izložbi koje ste organizovali, koja Vam je presela?

„Izložba Paje Jovanovića posle 5. oktobra. Prvo smo je organizovali preko Drine, u Bijeljini. Tamo je bila dobra galerija, sarađivao sam ranije s njima, kao i s prekodrinskim Srbima koliko god sam mogao, pogotovo od ’91. do ’96. godine. I već je skoro izložba bila gotova kada je tadašnja direktorka muzeja odlučila da izložbu prebacimo u Aranđelovac, da se tamo održe govorancije novih vlasti. Usred noći dogodila se oružana pljačka, upala su šestorica naoružanih lopova i vezali nesrećnog čuvara. Tako su ga pritegli nekim žicama da mu se ruka posle toga sušila. I odneli su celu izložbu. Tada sam upro prstom u Dušana Mihajlovića koji je bio ministar policije. Policija je prvo mene terala, jer je pomoćnik ministra kulture Branislava Lečića izjavio da su to kustosi tipovali. A ja kustos. Da ja tipujem krađu? Dolazili su i kod mene kući, valjda da provere da nisam uneo u svoj stan slike Paje Jovanovića! Posle pet, šest dana lopovi su uhvaćeni.“

U kom obimu ste sarađivali sa strancima?

„Od jednog davnašnjeg slučaja imam loše mišljenje o Interpolu. Došla je policija kod mene da me zamoli za uslugu, pa smo otišli u hotel ’Jugoslavija’ i smestili se u jednu sobu. Neki naši spretni momci su prodavali falsifikate ovim belosvetskim ’stručnjacima’. Da bi to bilo uverljivo, na svim slikama su pozadi udarili jevrejske pečate i oznake. Trebalo je to da predstave kao da su slike iz Šlomovićeve zbirke, Roden, Sezan, sve velika imena. Znao sam da ništa od njihovih dela tada nije bio ukradeno. Jedan broj grafika je nekim putem iščileo iz Šlomovićeve zbirke, ali ovo ne.

Povezane vestiOd Sezana do kokainske mreže

U susednoj sobi nalazio se policajac iz Belgije, iz Interpola. On je pogledao slike i rekao da su sve od reda originali. Pogledao sam ih i rekao da su sve najprostije podvale, ni stilski nije dobro urađeno, jadne kopijice. Jasno da se posle to i pokazalo. Ali… sedi tamo neki policajac iz Interpola koji pojma nema, pogleda kao Sezanov potpis i tvrdi da je to prava slika! Još tada sam shvatio da to rade petorazredni stručnjaci koje Interpol angažuje.“

Ko su danas naši kolekcionari?

„Moji odnosi sa kolekcionarima bili su veoma tvrdi u početku. Doživljavao sam ih kao konkurente muzeju. Nisam bio baš blagonaklon 60-ih i 70-ih godina kada mi se pojave neki koji skupljaju slike. Tada je država još mogla nešto da kupi, a oni su bili konkurenti i nabijali su cene. U međuvremenu su se stvari izmenile. Sada se klanjam pred njima. Institucije pucaju, a ljudi koji imaju novca da kupe slike postaju institucije. Naslov jedne knjige često koristim: ’Kolekcionar kao kustos’. Upravo to se događa. Umesto kustosa koji su nemoćni, iza kojih ne stoje institucije, ne stoji otkup, ne stoji država, ulaze ljudi koji to znaju. Imaju svoj estetički pogled, način na koji čuvaju slike, kako ih održavaju, u kakvim prostorima, kako ih neguju… Ma kakvi muzeji! Sve što bi trebalo da rade muzeji, sada rade pojedini kolekcionari.“

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar