INTERVJU SRĐA TRIFKOVIĆ: Nismo sami, imamo sebe

INTERVJU SRĐA TRIFKOVIĆ: Nismo sami, imamo sebe

Srđa Trifković; Foto: MC.rs


Profesor Srđa Trifković, srpski i američki publicista, političar i istoričar, doktorske studije završio je u Sautemptonu. Kasnije je bio profesor na više američkih univerziteta, pisao je paralelno za ugledne američke novine poput „Njujork tajmsa“ i „Vašington posta“… Izrastao je u ozbiljnog analitičara geopolitičkih stremljenja Zapada, uglavnom SAD na Balkanu, prvenstveno prema Srbiji.

Sa gospodinom Trifkovićem razgovaramo na temu novih odnosa SAD prema Srbiji i Republici Srpskoj posle pobede demokrata na američkim predsedničkim izborima. Šta nam donosi ta politika?

-Odgovor se nalazi, kao prvo, u kontinuitetu srbofobije vodećih kadrova Demokratske stranke, što datira iz 90-ih godina. Dakle, ovo nije nikakva moja paranoja, biće vrlo konkretno da je sadašnji državni sekretar za spoljne poslove Entoni Blinken bio mlađani funkcioner Stejt departmenta kada je došao na položaj spoljnopolitičkog savetnika tadašnjeg predsedavajućeg spoljnopolitičkim odborom tadašnjeg američkog Senata Džozefa Bajdena, i u tom svojstvu je bio sastavljač njegovih govora koji su bili prepuni rasističke mržnje i razularenog govora mržnje protiv Srba, kada je Blinken njemu sugerisao, a Bajden prihvatio da insistira, u slučaju rata u BiH, na ukidanju embarga na isporuke oružja muslimanima i na vazdušnim udarima na srpske pozicije.

To je takozvana strategija lifteng strajk, lifteng – ukinuti embargo, strajk – udariti na Srbe. Potom je bio jedan od vodećih propagandista mita o srebreničkom genocidu, koji naravno ne postoji. Jeste zločin, nije genocid, i jedan od vodećih zagovornika rata protiv Srbije, agresije NATO predvođene Klintonovom Amerikom u proleće 1999. godine. Dakle, u slučaju velikih sila, kada se formira određeni politički stav, vrlo teško dolazi do promena, to vam je kao kada tanker od pola miliona tona treba da menja kurs. A pogotovo u slučaju totalitarno liberalnog establišmenta, oni su kontradikcije, liberali su istovremeno i totalitaristi, vidimo kako sprovode disciplinu kičme prema sopstvenim neistomišljenicima u Americi.

Povezane vestiBajden i „trampizmi“ u Srbiji

Oni su sada uzurpatori Bele kuće i svih drugih institucija posle nelegitimno zgrabljenih izbora, uz niz manipulacija, o kojima sada nemamo prostora da detaljno govorimo. Ali za koje ne treba imati sumnje da predstavljaju odraz stava duboke države da se 2016. godine sa pobedom Trampa desila greška koja ne sme da bude ponovljena. Elem, Donald Tramp nije imao sklonosti ka toj narcisoidnoj opsesiji vašingtonskog establišmenta o sopstvenim izuzetnostima i Bogom danom izabranošću SAD da budu predvodnik navodne međunarodne zajednice.

Međutim, pošto su uzurpirali vlast, oni sada žele i spolja i iznutra da nametnu svoje uzuse i svoje principe, a u slučaju Srba na nevolju, nanjušili su jedan lagan plen koji može da im bude vrlo efikasna i brza vežba u diskreditaciji Rusije kao velike sile u opadanju. Biću vrlo konkretan. Entoni Blinken je pre mesec dana rekao da će prvi potezi nove administracije biti da se suprotstave „malignom ruskom uticaju“ u Ukrajini, u Gruziji i na zapadnom Balkanu.

A pogodite ko će na toj listi prvi doći na red? Pa, naravno, zapadni Balkan. Iz prostog razloga, ovo odgovorno kažem, jer imam precizne informacije da je već počelo razrađivanje scenarija za izazivanje bosanskohercegovačke krize koja bi bila rešena likvidacijom Republike Srpske, ili barem njenim srubljivanjem na puku praznu ljušturu bez supstance. Oni to vide kao mogućnost da pokažu do koje mere je zapravo Rusija nemoćna danas na Balkanu.

Social Network Post 1920x1080

Da li su po pitanju Rusije zaista u pravu?

-Tragična je činjenica da su u pravu. Bio je Lavrov prošlog meseca u BiH, dao je podstrek Srbima u Republici Srpskoj da se nadaju nekoj ozbiljnoj ruskoj podršci. Posle njegovog odlaska nije bilo više govora o realizaciji onog davno obećanog kredita za stabilizaciju budžeta Republike Srpske, koji, kao što rekoh, godinama je obećavan i nikada realizovan, a predstavljao bi puku statističku grešku u sveukupnim izdacima Ruske Federacije. Recimo, na subvencionisanje jeftinih cena nafte i gasa Belorusiji, niti je jedna jedina cigla, ili jedan jedini kubik betona ugrađen u ruski hram za koji je uz veliku pompu trebalo da krene sada izgradnja. A istovremeno u mešovita preduzeća na području Republike Srpske, Rusi upućuju najgori mogući šljam, trećerazredne kvazibiznismene koji samo gledaju gde i koliko mogu da otmu, a koji pritom čak ne zadovoljavaju ni elementarne obaveze poreske i komunalne prema zemlji domaćinu.

Kažete da Ruse Republika Srpska zapravo ne zanima? 

-Tako je, stiče se utisak da Rusima nije čak ni mnogo stalo do opstanka RS ili, ako i jeste, oni to ni jednim jedinim konkretnim potezom do sada nisu pokazali. Ovo kažem sa tugom, a ne sa gnevom. Ali je krajnje vreme da danas, 2021. godine, sedam godina posle početka priče o ruskom kreditu i više od decenije od početka priče o nekom ruskom povratku na Balkan, shvatimo šta se dešava. Dešava se da su početkom dvehiljaditih u Crnoj Gori, sa investicijama u aluminijumski kombinat i u nekretnine delovali kao jedna ozbiljna velika sila koja priprema neki geopolitički projekat širih razmera i onda ih je Milo Đukanović napravio budalama. Ja se ovde izražavam kolokvijalno, zato što je to najadekvatniji termin. Napravio je idiote od njih time što im je zabio nož u leđa, ušao u NATO, čak i nametnuo sankcije. U slučaju Grčke, Rusi su imali jedinstvenu šansu u trenutku kada je prethodna vlada bila ucenjena od strane trojke, Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke i Evropske banke i bila suočena sa ultimatumom koji je označio potpunu predaju Grka u ruke međunarodnih bankara. Dakle, imali su jedinstvenu šansu za koju je i Atina bila zainteresovana da uz finansijsku podršku izađu iz evrozone i da rekonstituišu drahmu i da pruže konkretan primer otpora globalističkoj hibri.

Povezane vestiIzbori koji će promeniti svet

Ni to nisu učinili. I onda su, kao što smo videli i u Severnoj Makedoniji, proćerdali svoje pozicije sa uspešno sprovedenim šiptarskim scenariom dovođenja na vlast aktuelnog premijera. Ali to sve skupa tačno ne treba da nas previše iznenađuje jer su očajno loše odigrali i ukrajinsku partiju u svom neposrednom susedstvu. Drugim rečima, već su imali 2004. godine jasno upozorenje šta se sprema sa takozvanom narandžastom revolucijom Juščenka, da bi dopustili deceniju kasnije da se mnogo agresivnije i mnogo fokusiranije isti scenario ponovi sa rušenjem Viktora Janukoviča, pri čemu je nesretni Janukovič, legalno izabrani šef države, očajnički pokušavao da Moskvu trgne iz dremeža i da traži uputstva šta da radi u kritičnim danima majdanskog državnog udara. Bio je ostavljen na cedilu. Jako je slaba uteha da li će biti sačuvan Dombas, ne znamo, čak i povratak 2.000 kilometara od Karpata i Lavova do Rostova na Donu.

Dakle, ako su Rusi sebi dopustili da Ukrajinu koja predstavlja pogled ka njihovom ranjivom južnom stomaku tako proćerdaju, zašto se onda čudimo što su na Balkanu ispali totalni luzeri.

Amerika se već dve  decenije suočava sa ozbiljnim unutrašnjim problemima. I tamošnji analitičari tvrde da te probleme nije moguće rešiti ni za četiri predsednička mandata. Da li to oni svoje probleme zatrpavaju tako što će svetu da pokažu da je Amerika prva i najveća svetska sila?

-I jedno i drugo. Jer nije novost da velike sile u situacijama kada se suočavaju sa unutrašnjim problemima izazivaju spoljne krize da bi stvorili nekakvo unutrašnje zbijanje redova. To smo videli u slučaju kralja Španije Filipa II, koji je istovremeno pokušavao i da izvrši invaziju na Englesku u vreme Jelisaveta I sa svojom velikom armadom i da pomogne katolicima protiv protestanata u Francuskoj i da suzbija pobunu u Holandiji, to smo videli izrazito sa Austrougarskom koja je sa izazivanjem carinske krize u odnosima sa Srbima, a potom sa aneksijom Bosne i Hercegovine 1908. pokušavala da konsoliduje unutrašnju političku scenu usled stalnih težnji Mađara za što većim stepenom samostalnosti. A to smo videli i u kriznim trenucima opadanja Sovjetskog Saveza 1979. godine, kada je ušao u avganistansku avanturu koja je na kraju krajeva samo ubrzala raspad sistema.

Međutim, nevolja je da je Amerika još uvek veoma moćna. Njen establišment, njena duboka država koju čine i vojno-industrijski kompleks i vašingtonska močvara, kako je sasvim adekvatno opisao Tramp, a koja se sastoji i od Kongresa i od lobističkog aparata, i od kojekakvih instituta, takozvanih trustova mozgova, zatim bankarski sektor Volstrita, a pogotovu informativno tehnološka tvrđava liberalizma na zapadnoj obali u Silikonskoj dolini u Kaliforniji i Sijetlu. Oni neće bez velikog loma i bez velikog džumbusa prihvatiti postepeno američko gubljenje sopstvenog uticaja i sopstvene moći. Neće kao Britanci da pokušaju racionalno da se prilagođavaju novonastalim prilikama u opadanju britanske imperije. Britanci su videli posle Drugog svetskog rata da više nema mnogo svrhe pokušavati da se održi kao prvi i pravi dragulj u imperijalnoj kruni, a to je Indija. Posle toga je usledilo povlačenje iz Supsaharske Afrike, sa Kariba…

U američkom slučaju to ne može da se desi zato što čitav mit o američkoj izuzetnosti čiji su pripadnici američke vladajuće elite potpuni zarobljenici, svaki ustupak tretira kao moralni kolaps i nedopustivu kapitulaciju. I zbog toga, nasuprot iole racionalnoj proceni američkih nacionalnih i državnih interesa koji bi u ovom trenutku iziskivali konsolidaciju i povlačenje sa prenapregnutosti imperijalnog globalnog poretka. Naprotiv, pre će insistirati na njegovom perpetuiranju i na njegovom jačanju, što će naravno dovesti do velikih sukoba, pre svega mislim na odnose sa Kinom, jer su pokušaji trajnog držanja Kine u suzbijenom geopolitičkom okviru u kome se nalazi već decenijama nenormalni i neprirodni.

Povezane vestiINTERVJU LJILJANA SMAJLOVIĆ: I sa Bajdenom se može izaći na kraj

Uvek je kroz istoriju jačanje pre svega na ekonomskom planu jedne sile značilo i pokušaj njenog adekvatnog vojno-političkog i geostrateškog širenja. Dakle, pokušaj da se kroz lanac ostrva od Južne Koreje i Japana, preko Okinave i Formoze, odnosno Tajvana do Filipina i jugoistočne Azije, Kina drži suzbijena, pre ili kasnije će izazvati rat velikih razmera. Ja u to uopšte nemam sumnje. To nije neka apokaliptična prognoza ludog profesora, to je naprosto jedan trezveni i na istorijskom iskustvu utemeljeni stav koji datira još iz Tukididove istorije Peloponeskog rata, kada sila u usponu – sokratska pomorska Atina, i sila koja teži očuvanju statusa kvo i svoje regionalne supernacije – a to je bila teokratska i aristokratska Sparta – naprosto nisu mogle da ostvare koegzistenciju bez rata.

Isto važi i za Rimsku republiku i Kartaginu. Nije podnosio Mediteran, ključno centralno more, i geografski fokus staroga veka klasične antike dva gospodara, između Rima i Kartagine. Znači, postojao je egzistencijalni sukob koji je morao da bude rešen uništenjem jedne od dveju strana. Ja bih samo dodao, pre nego što dođe na tapet taj u suštini strukturno mirnim sredstvima nerešiv sukob između Amerike i Kine, da će Amerikanci napraviti još mnogo zla po Evropi, jer Kinezi u ovom trenutku još nisu spremni za tu opštu konfrontaciju. Oni i dalje smatraju kao što su naglasili na kongresu Komunističke partije u jesen 2017. godine, da od 2035. godine ostvare paritet, a negde polovinom ovog veka, znači na stotu godišnjicu pobede Mao Cedunga, 2049. da ostvare i globalnu supernaciju.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar