Krajina data za Kosovo i nikom ništa

Krajina data za Kosovo i nikom ništa


“Pobegli su kao zečevi, a sada traže da ih Jugoslavija brani. Više su izginuli u bežaniji sa stanovništvom nego što bi izginuli držeći linije”, urlao je Slobodan Milošević na Milana Martića i krajinsko vođstvo na sednici Vrhovnog saveta odbrane 14. avgusta 1995.

Svega nedelju dana ranije na Knin se obrušila hrvatska “Oluja”. Nestalo je struje, presečeni su kanali komunikacije. Haos, panika i beznađe. Radiostanica Knin osposobljena je toliko da se pročita naređenje evakuacija stanovništva. Kolone su krenule. Vojska se povukla, štabovi su se praznili, nosila se dokumentacija. Brod je tonuo, kapetan je pobegao među prvima. Neprijatelj se krvnički iživljavao nad nedužnim narodom, general Ante Gotovina nemilosrdno je naređivao svojim vojnicima da granatiraju Knin. Na hiljade Srba bespomoćno je trčalo prema matici Srbiji. Samo da pređu granicu, samo da se dokopaju Beograda.

Na toj sednici Vrhovnog saveta Milošević i generali složili su se u jednom – krajiški Srbi sami su krivi za “Oluju”.

“Molim vas, 6.000 Hrvata je branilo Vukovar pola godine; napadala je cela Prva armija, vazduhoplovstvo, čudo, sva sila koju je imala JNA, a oni nisu odbranili Knin, kojem se može prići samo iz tri pravca. Nisu ga mogli braniti ni 12 sati?! Oni ga nisu branili, jer po svim izveštajima koje smo dobili od policajaca, građana i ostalih, čim je prestala artiljerijska priprema u sedam uveče, oni su naredili – bežaniju! Prema tome, tu nije bilo nikakvog otpora, niti je bilo borbenog dodira sa hrvatskim snagama. Tamo je palo naređenje da svi izađu iz Krajine istog dana, čak bez stvorenog kontakta sa hrvatskom vojskom na najvećem delu fronta. Da smo istog tog dana napravili idiotsku glupost da im pomognemo, ko bi to stigao do Knina do večeri da im pomogne?! Pa, tamo ne bi moglo da se stigne od njihovih kolona kojima su zakrčili sve puteve u bežaniji zajedno sa stanovništvom. (…) Pitanje je ko je zaista doneo odluku da krajiško rukovodstvo napusti Krajinu? Takva odluka, kada su imali sve uslove da se brane, izazvala je egzodus. Sada to treba da bude razlog da Jugoslavija jurne tamo da brani te teritorije, sa kojih su oni pobegli kao zečevi?!”, rekao je Milošević na sednici Vrhovnog saveta odbrane.

12

Ali da li je sve zaista bilo tako? U ratu je, kao i ljubavi, dozvoljeno sve. Prevara, žrtve, ubistva… Međutim, ako se složimo da plaćena usluga jedne prostitutke nije ljubav, da li je onda dogovoreni sukob i razmena teritorija i interesa zaista rat? Čak i kada je na hiljade žrtava…

“Povijesna pobjeda”

Svakog 4. avgusta od 1995. Hrvati u Kninu slave “povijesnu pobjedu” kodnog imena “Oluja” u oslobodilačkom Domovinskom ratu. Istoga tog 4. avgusta Srbi se sećaju stradanja. Uglavnom bez namere da savladaju lekciju – zašto i zbog čega im se to dogodilo? Iza svega, kao planina, stoji činjenica – srpsko pitanje u Hrvatskoj je definitivno rešeno. Ni Pavelić nije bio toliko efikasan kao Srbi u Hrvatskoj i šire. Nikakva je uteha što Srbi taj vojni poraz ne priznaju da se dogodio, a on sve veći i teži, pritiska ih sve više. O pojavnom obliku ovog vojnog poraza najiskrenije i najrečitije pisala je poznata hrvatska novinarka Tanja Torbarina nekoliko dana posle “Oluje”: “Srbi su toliko hrabro bježali, a naši su još hrabrije trčali za njima…”. Ni ta istina ne leči težinu srpskog poraza. Ta istina otvara druga vrata, vrata dogovorenog rata, koji se pretvorio u svoje naličje. Rezultat svega je: U Hrvatskoj je nekad živelo 700.000 Srba, danas sumnjivih 120.000. Međutim, naš tragedija počiva u elementarnoj gluposti koja nam se ciklično kroz istoriju ponavlja. Dakle, uz sveće i cveće, nacion koji drži do sebe morao bi da se suoči sa svim neprijatnim činjenicama. Među njima i ona da je Knin pao bez ijednog ispaljenog metka. Najpre od ozbiljne važnosti je odgonetka – Da li su Srbi u Hrvatskoj, BiH, i Srbi uopšte učestvovali u isplaniranom ratu, da li su ginuli i bežali za već unapred ispisana ratna i nacionalna rešenja? I koliko smo na kraju zaista platili tu prostitutku koja nam se podvalila kao ljubav?

Crtanje bez salveta

A možda je sve urađeno iz jednostavnih pobuda. Šta ako zamislimo, makar na sekund, da je oronula Krajina morala da bude do kraja uništena da bi se obnovilo Kosovo i istovremeno nastala Republika Srpska. Taj plan nisu sprovodili Tuđman i Milošević, pa čak ni armije, već stotine hiljada Srba koje je trebalo vratiti na davno napuštena ognjišta. Krajiški Srbi su ponovo, tri veka kasnije, dobili zadatak da budu brana srpstva. Ne postoje čvrsti dokazi da je takav plan postojao, sve je manje svedoka koji bi to potvrdili, ali sasvim je indikativna bila maršruta izbegličke kolone. Ljudima nije dato da idu kuda hoće. Koridori kroz Srbiju su zaobilazili poželjnu destinaciju Beograd, a vodili su ka Kosovu. Pomalo monstruozna zamisao bila je da se Krajišnicima pridruže sunarodnici iz Glamoča i Grahova i oko 70.000 Srba iz Sarajeva i okoline. E ta skupina, grubo sabrana, na oko 300.000 ljudi značajno bi promenila demografsku strukturu Kosova. U to vreme tamo živi nešto više od milion Albanaca i svega 200.000 Srba. Podizanje tog broja na pola miliona, pritom vičnog oružju, dalo bi potpuno novu političku sliku. Samo da je uspelo… Svega nekih 50.000 Srba završilo je na Kosovu u tom prvom talasu, ali ni oni se nisu dugo zadržali. U narednih nekoliko godina većina je promenila mesto boravka. Oni koji nisu, izbegličke legitimacije su 1999. zamenili dokumentima raseljenih lica.

Povezane vesti – POGUBNI VETAR “OLUJE”: Šta o svemu misli generacija rođena 1995. godine?

O dogovorenom ratu, njegovim uzrocima i posledicama razgovarali smo sa nekadašnjim visokopozicioniranim funkcionerom Srbije, najbližim saradnikom Slobodana Miloševića iz bezbednosnih krugova. On svedoči da su se Tuđman i Milošević sastali barem tri puta pre početka rata. Prvi put u Karađorđevu, gde su razgovarali šest sati u četiri oka. Drugi put u Belju, takođe dugo i u strogoj konspiraciji. Treći put na nepoznatoj lokaciji. Posle tih susreta u javnosti se pojavila priča da su se tada dogovorili o ishodu rata, da podele Bosnu i Hercegovinu, gde bi Srbima pripala područja koja im nacionalno i katastarski pripadaju, a Hrvatima prostor po istom principu. Pominjana je i nekakva salveta na kojoj su nacrtali podeljenu BiH, što je zaista neozbiljno i netačno. Da su ti sastanci imali veliku dozu ozbiljnosti svedoče i činjenice da se Hrvoje Šarinić, tadašnji šef kabineta Franje Tuđmana, posle predsedničkih susreta, bar dve desetine puta sastajao sa Miloševićem u Beogradu, pre i posle Miloševića sa Nikolom Šainovićem. Čista logika govori da je i Šainović najverovatnije odlazio u Zagreb sličnim poslom s kojim je Šarinić nogom otvarao vrata Miloševićevog kabineta.

Tu je i krajnje poverljiv podatak kako su naše bezbednosne službe, po prirodi stvari, tajno snimale razgovor Miloševića i Tuđmana u Karađorđevu. Taj snimak je odmah posle tog susreta, kako saznajemo, nestao. Nikad nije pronađen. Naši sagovornici veruju da ga je samo Milošević mogao uzeti i uništiti, što opet može da svedoči o verovatno dogovorenom ratu. Potvrda ove teze, ali baš ogoljena, stigla je iz Zagreba, odmah pošto su se hrvatske regularne snage u proleće 1995. povukle iz okoline Banjaluke, a mogli su da je zauzmu. Posle tog događaja, na pres konferenciji Franje Tuđmana u Zagrebu, na pitanje novinara “Zašto nismo osvojili Banjaluku?”, on je odgovorio: “I Srbi su mogli da uđu u Zagreb, a nisu”! Da je osim teritorije važnu ulogu igrao i novac otkrio je nedavno bosanskohercegovački pisac i scenarista Abdulah Sidran.

“Narod će za 15 do 20 godina padati u nesvest kada se pokažu dokumenti da su Tuđman i Milošević od 1986. imali zajedničke račune na dalekim destinacijama. To je arhiva Borke Vučić, ostavljena i deponovana. Iz nje su materijali objavljivani u knjigama Sulejmana Tabakovića. Imali su zajedničke račune gde se znalo na koji način se prebacuje novac, ima tu desetine imena. Sve narode će to baciti u šok kad se sazna u kojem su procentu ratovi na prostoru bivše Jugoslavije bili dogovoreni, fingirani. Faktor sa bošnjačke strane je bio faktor koji smeta da se provedu ciljevi”, istakao je Sidran.

Pomoć Hrvatima

Ljudi su u tom ratu ginuli, a mnogo šta je smrdelo na dogovoreni rat. Novi, takođe neoboriv dokaz je događaj iz centralne Bosne u leto 1993. U okolini Travnika vojska Alije Izetbegovića opkolila je jedinice Hrvatskog veća odbrane. Muslimani sa jedinicama mudžahedina pritiskali su Hrvate, nije im bilo spasa. Sve do trenutka kada su jedinice generala Ratka Mladića dobile naređenje da kroz svoje položaje propuste oko dve hiljade boraca HVO, da ih preko Banjaluke isprate put Hrvatske. Nije nikakva tajna da su Srbi i Hrvati sarađivali tokom tog rata, nekoliko poznatih banjalučkih hirurga radilo je za HVO po nekoliko meseci, za to su bili plaćeni.

Uostalom, te 1993. predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić je izjavljivao nekoliko puta: “Rat između Srba i Hrvata je završen”… Nažalost, nije. Traje i danas drugim oružjem. Gde je i kada pukao dil dogovorenog rata? Nije svakako padom Zapadne Slavonije u proleće 1995. bez obzira na to što je dosta sveta izginulo u toj operaciji Hrvatske vojske, posle koje je proterano oko 120.000 Srba.

“Već tada se nazirala pukotina u dogovor iz marta 1991. o kraju rata pre nego što je on i počeo. Dugoročno, Tuđman je nadmudrio Miloševića. Hrvati su stvarali profesionalnu vojsku, a mi smo imali naoružan narod. Tuđman je slao svoje vojnike na obuku u američke i francuske vojne baze. Nije slučajno i bez plana, recimo, general Mladen Markač 1991. poslat u Francusku na obuku. U zapadne vojne baze išli su i niži oficiri, pa je na kraju rata Hrvatska vojska imala više od 70.000 školovanih oficira i vojnika, nabijenih nacionalnim dinamitom, a mi smo ostali na nivou naoružanih ljudi, slabog materijalnog stanja, sa sve manje vere i sve više rakije” priča naš insajder osvrćući se na mobilizaciju muškaraca iz Srbije čije je mesto rođenja – Hrvatska. Problem je bio što je ta mobilizacija više ličila na hapšenje…

“Jednako veliki problem je i u tome što je Milošević uvek birao limitirane poslušnike, koji su se s vremenom pretvarali u besprizorne karijeriste. Najrečitiji primer je Milan Martić, najobičniji policijski pozornik sa kninske ulice, kojeg je Milošević postavio za predsednika Republike Srpske Krajine. Sve vreme predsednikovanja Martić se bavio svojim nadležnostima i trvenjem sa onima koji mu te nadležnosti ugrožavaju” priča nekada visokopozicionirani Miloševićev saradnik.

Događaji koji su prethodili hrvatskom napadu potvrdili su da zapadni delovi RSK više nemaju veliku važnost za međunarodnu zajednicu, za srpskohrvatske i međusrpske odnose. Naime, Hrvatska nije kažnjena zbog počinjenih zločina i napada na zonu pod zaštitom UN. Međutim, vlasti u Kninu nisu izvukle nikakve zaključke, ni iz ovoga, niti im je bilo indikativno ponašanje Pala i zvaničnog Beograda.

Milan Martić i Milan Babić su i pre pada Zapadne Slavonije, u razgovoru koji nije bio “za novine”, rezervisano pokazivali razumevanje za mogućnost autonomije za RSK, koju je podrazumevao plan Z4. Kako u knjizi “Sudbina Krajine” objašnjava novinar Srđan Radulović, Martićeva rezervisanost  ipak se najviše ogledala u njegovom pitanju: “A ko da, posle svega, stane pred narod i kaže da će ponovo biti u Hrvatskoj?” Tako je politički profitabilnije bilo igranje na kartu svesrpskog ujedinjenja, čak i uprkos oceni samih inicijatora ove ideje da za ujedinjenje “još nije vreme” ili da će se na taj način samo dati povod međunarodnoj zajednici da “podrži hrvatske planove za napad na Krajinu”. Tako se i desilo..

Kako je vreme odmicalo, kaže naš insajder, Milošević je shvatao da on ima sankcije, a Tuđman Amerikance za saveznike. Milošević je zbog toga odlučio da u igru uvede Fikreta Abdića i njegovih 4.000 vojnika, koje je potpomogao još nekim snagama iz Srbije i RS.

“Došlo je do sukoba Abdićevih i Alijinih muslimana, bilo je nekoliko hiljada mrtvih. Amerikanci su shvatili, ukoliko padne Bihać, da je rat završen. Kad su svi izgledi bili da će ovaj Miloševićev plan uspeti, Amerikanci su aktivirali “Oluju”, objašnjava naš sagovornik.

13

Milošević se nije javljao Martiću

Kada se raspetlja taj ratni čvor, koji je funkcionisao po principu – svi protiv svih i niko ni sa kim više od dva puta, postoji nekoliko indikatora koji jasno ukazuju da je pad Krajine do detalja isplaniran. Naime, i pre potpisivanja Splitske deklaracije (25. jula 1995. potpisali Franjo Tuđman i Alija Izetbegović, čime je dogovoreno zajedničko delovanje Hrvatskih snaga i snaga Armije BiH), pripadnici HV-a i HVO-a već su u novembru 1994. izveli operaciju “Zima 94” u trajanju od 27 dana. Osvojeni su neki ključni visovi Dinare – Mali i Veliki Bat te Veliki i Mali vrh, ovladano je delom Livanjskog polja, a s druge strane sprečeni su eventualni bočni udari srpskih snaga iz Bosne prema Sinju. Vojnički, ovo je bio ključ za osvajanje Knina. Sa Dinare ovaj grad je kao na tacni. Uoči same „Oluje“ Hrvatska vojska sa generalom Antom Gotovinom na čelu ulazi na prostor BiH i nastavlja sa operacijama na jugoistoku BiH, zajedno sa Armijom BiH, kako bi oslabili Srbe kod Bihaća. A srpskoj vojsci, neobjašnjivo, to nije smetalo. U operacijama “Skok-1” 7. aprila i “Skok-2” 4. juna 1995. znatno slabe srpsku vojsku u Livanjskom polju.

Konačno, krajem jula pokrenuta je vojna operacija “Ljeto-95” kojom su oslobođeni Bosansko Grahovo i Glamoč, a time sve srpske snage u Hrvatskoj dovedene u poluokruženje. Četiri dana kasnije, u petak, 4. avgusta, na Krajinu se sručila “Oluja”. Hiljade granata, mina, raketa zasulo je u pet sati ujutru krajinske gradove i prve linije odbrane. Martić i Mrkšić tog dana u 17 sati u Kninu potpisuju zapovest o evakuaciji srpskog stanovništva. Mrkšić je kasnije tvrdio da su prvobitni planovi bili da se civili premeste u Srb, a ne da odu za BiH i Srbiju. „Martić je zvao Miloševića, ali nije mogao doći do njega. Dobili smo načelnu poruku, samo vi izdržite, nešto će se rešiti”, pričao je Mrkšić kasnije.

Hrvatske trupe u subotu, 5. avgusta, ulaze u Knin, a već narednog dana slomljen je otpor poslednjih branilaca Krajine na Baniji. Više od 200.000 Srba moralo je da napusti zapadnu Krajinu. Bila je to najveća srpska seoba, samo ovaj put bez verskih i političkih vođa na čelu kolone.

Zašto bi naredili evakuaciju da nije postojao plan da se civili negde sklone? I gde je trebalo da odu? I ko je dozvolio da Hrvati izgrade puteve i infrastrukturu preko kojih će dopremiti vojsku i oružje, sa jedinim ciljem – Knin. Zbog čega je ovaj grad, bukvalno, prazan predat u ruke Hrvatima? Ko je to odlučio?

O tome je u intervjuu Ivu Pukaniću za „Nacional“, pre odlaska u Hag, govorio i Ante Gotovina, tvrdeći da nije bilo prekomernog granatiranja Knina i da je vojno taj grad osvojen, faktički zauzimanjem strateških položaja na Dinari.

Prekomerno granatiranje

“To su besmislice. Nikakvog prekomernog granatiranja nije bilo. To je potvrđeno i od Pentagona u službenom izveštaju koji je dostavljen kabinetu tužioca u Hagu. Isto može potvrditi i novinar Roj Gatman, dobitnik Pulicerove nagrade, i novinari “Njujork tajmsa”, koji su bili u Kninu tri dana nakon početka “Oluje”. Kako sam mogao provesti etničko čišćenje i činiti bilo kakve zločine kad sam za vreme i posle operacije „Oluja“ bio 120 kilometara udaljen od Knina. Moj je posao što se tiče hrvatske bojišnice bio završen znatno pre početka “Oluje” kad smo topništvo i mehanizaciju uspeli prebaciti na teško pristupačne terene Dinare, Velebita, Šator planine i Vitoroga, što je ogroman vojni uspeh. S tih pozicija se kontroliraju svi vojnički pravci koji vode u Knin i iz Knina. Ko je držao te pozicije taj je imao konce rata u Hrvatskoj i BiH u svojim rukama. U svemu tome imala je ogromnu ulogu inženjerija Hrvatske vojske koja je uspela u nemogućim uslovima probiti puteve na te planine”, izjavio je Gotovina, tada još u bekstvu.

Jedan od najjasnijih pokazatelja da je dogovora na relaciji Beograd-Zagreb bilo jeste krajnji izgled dejtonske karte bivše SFRJ. Republika Srpska Krajina ne postoji, već samo Hrvatska i Bosna i Hercegovina koja je gotovo hirurški precizno podeljena po principu 51:49 odsto, u korist novorođene Federacije BiH. Ta idealna srazmera za dlaku je mogla biti narušena operacijom “Južni potez”, odmah nakon “Oluje”, koja je za cilj imala hrvatsko osvajanje Mrkonjić Grada, Hidroelektrane “Jajce 3”, stavljanje pod nadzor puteva koji vode prema Banjaluci i uspostavljanje linije na južnim padinama Manjače s koje se dalekometnim topništvom lako moglo tući po Banjaluci. U trenutku kada su Hrvatska vojska sa Antom Gotovinom na čelu i Vojska BiH bile pred vratima Banjaluke, tačnije na dvadesetak kilometara, sa borbama se stalo, baš kao što ni hrvatska borba za Ključ nikada nije završena.

Knin pao u Beogradu

Bivša predsednica Republike Srpske Biljana Plavšić u izjavi za “Ekspresa” na pitanje da li je Knin pao u Beogradu, kratko kaže – jeste.

“Nisam ja to čula direktno, ali sigurno nije bez razloga Milošević doslovce psovao Martića. To sam čula. U rovove su bacane informacije: Povucite se, povucite se! I onda se vojska povukla pre civila. Pa to je užasno. Prvo su s vrha povukli vojsku, a onda su ih proglasili izdajicama. A to stvarno nije bilo tako. Lično sam puno puta prolazila pored redova izbeglica, stajala sa njima i pričala tih dana. Samo što sam išla u suprotnom pravcu Pale-Banjaluka. To su bili silni kamioni, traktori… To je bilo srašno. To se ne može prepričati. Oluja je trebalo da ide sve do Banjaluke i stalo se na svega 12 kilometara od grada, gde je hidroelektrana. Mnogi kažu da bi bilo nemoguće osvojiti Banjaluku, da su je okruživale jake srpske snage, ali ja mislim da ne bi bilo ništa teško. Nego se tačno na kraju namestilo da bude 49:51 odsto teritorije. Sve je to očigledno bilo dogovoreno. Nemam dokaze za to, jer ja nisam u tom trenutku bila u tom krugu rukovodstva i nisam bila poslušna. Da sam znala to, sigurno bih im pravila probleme. I inače sam pravila problem i protivila se što moramo da slušamo naredbe Miloševića. Šarinić u svojoj knjizi (Hrvoje Šarinić, šef kabineta Franje Tuđmana a potom i šef hrvatske vlade, prim. aut.) navodi da je Radovan Karadžić insistirao na sastanku sa Tuđmanom, to je kao separatno bilo i nisu upoznali verovatno „tatu“ sa tim. Tuđman je navodno to odbijao i tražio je da zna povod razgovora, na šta je Karadžić odgovorio: “Imam predlog kako da preselim Srbe iz Krajine”. To se na više nivoa radilo kako ne treba svedoči Plavšićeva.

Politički, “Oluji” je prethodio sporazum Karadžića i Martića, koji su u Kninu potpisali sporazum o ujedinjenju istočnih i zapadnih srpskih zemalja. Ipak, nejedinstvo teritorije ovu ideju je odmah osudilo na propast.

Povezane vesti – OLUJA – Hrvatska slavi, Srbija pali sveće

Vesna Škare Ožbolt, savetnica predsednika Tuđmana za politička pitanja sa međunarodnom zajednicom, učestvovala je u svim mirovnim pregovorima. Kako kaže, hrvatski model rešenja nije bio nikakva specijalna autonomija, nikakav specijalni režim, nego “normalna integracija sa svim manjinskim pravima”. Ipak, Srbi to nisu prihvatili. Po njenom mišljenju, zbog nerealnih očekivanja – Njihove odnose smo pratili koliko smo mogli i znamo da su bili slojeviti. Jedan deo, za nas tih pobunjenih Srba, tu mislim na Martića, bio je vezan za Republiku Srpsku i njihovo vođstvo, dok je, na primer, Bora Mikelić bio vezan za Miloševića direktno. Dakle, govorim o 1994. i 1995. godini. U vreme još Daruvarskog sporazuma, svaki put, pre nego što smo pokretali bilo kakvu vojnu akciju, tu mislim na “Bljesak” i “Oluju”, sledio je niz mirovnih pregovora. Međutim, druga strana, tu prvenstveno mislim na Knin, nije htela nikakvo drugo rešenje prihvatiti i praktično su gubili deo po deo zbog svojih odnosa i ponašanja. Poslednji pregovori koje sam lično imala bili su sa Slobodanom Prijićem i delegacijom iz Knina, koja je došla u Ženevu 3. avgusta 1995, dakle, pred samu “Oluju”, tražili smo od njih da se izjasne žele li da se vrate u hrvatski pravni sistem i žele li prihvatiti Hrvatsku kao svoju državu. Oni su rekli da ne žele i nakon toga smo pokrenuli operaciju „Oluja“. Tome su prethodili naravno i pregovori vezani za plan Z-4 koje je Martić u startu odbio, a Milan Babić na nagovor američkog ambasadora Pitera Galbrajta prihvatio u Beogradu”,  podseća Ožbolt i dodaje da je svako na srpskoj strani imao svoj razlog za neprihvatanje plana Z-4.

“Martić je odbio o tome da razgovara sa Kontakt grupom, tu su bili Piter Galbrajt, Kreste Đejang, francuski i britanski ambasador. On je odbio da razgovara sa njima i da Z-4 ne dolazi u obzir. Miloševićev stav je bio sličan. On se više plašio plana Z-4 za Kosovo koji bi verovatno usledio. A što se tiče Martića, on je bio na linku sa Karadžićem i apsolutno nije hteo ni o čemu da razgovara”, kaže ona.

 

General Krešić: Da su Srbi prihvatili Z-4, „Oluje“ ne bi bilo

Sekretar Hrvatskog generalskog zbora Marinko Krešić kaže da je “Oluja” mogla da se izbegne da je srpska strana prihvatila plan Z-4, koji je podrazumevao značajnu autonomiju srpskog naroda u Hrvatskoj. Mada ne na celoj teritoriji RSK.

“To nije floskula, realno pogledajte, da je prihvaćen, ko bi išao u oslobađanje. Prvo je bilo prihvatamo, pa onda odbijamo. Mislim da su to bile instrukcije iz Beograda, jer ne vidim razloga zbog čega ne prihvatati. Dugo se vodio razgovor, znam da je to vodio Šarinić, a bilo je odbijanja i od strane hrvatskog naroda, zašto davati toliku slobodu, toliku autonomiju, ali se stvarno išlo do kraja. Da nisu ustali, da nisu demonstrativno napustili bez ikakvog razloga, a da nisu proučili Z-4, shvatili bi da je to, u principu, autonomija u svim oblicima, sem vojske. Jedna široka autonomija, mislim da je to najveći greh koji su učinili Beograd i Knin. Ja ne znam sve detalje, da je tome kumovao dosta Beograd da se odbije, da to nije nikakva pretnja i da Hrvatska vojska neće ići na oslobađanje. Mi smo imali tu informaciju jer smo snimali. Nisu verovali da ćemo ići u oslobađanje tog dela ako odbiju, to je bio zadnji uslov Hrvatske”, ocenjuje Krešić i dodaje da je glavni problem krajiške vojske bila neorganizovanost i preterano oslanjanje na pomoć Beograda, koja im nije pružena.

“Srpska vojska je bila ostavljena sama da se brani i u tom obliku je nastala panika. Nije se bilo uz vojsku, a to je glavni gubitak srpske strane po meni, jer kod nas su visoki oficiri bili uz vojsku, jer ako ste 100 kilometara iza i pijete, a vojsci vičete da ide napred, neće niko ići napred. Ta vojska je bila raspuštena u odnosu na politiku Srpske Krajine u odnosu na Beograd i veze sa RS.

Obećavali su im pomoć koju nisu davali u ključnim trenucima kada je bilo potrebno. Moral i dezinformacije koje su vladale, laž da mi napadamo, švercovali su, radili svašta. Bilo je puno emisara iz Srbije koji im dobro nisu mislili. Evo, ja ću vam reći, oni koji im nisu dali konkretnu vojnu pomoć nego su dolazili s rečima mi smo Rambo, mi ćemo vam pomoći, a onda bi okolo mešetarili i nestali. To je bio veliki problem”, ističe Krešić.

EPA/SASA STANKOVIC

EPA/SASA STANKOVIC

Ko je odgovoran za proterivanje?

U Srbiji je stav da su Amerikanci, a posebno MPRI, upravljali “Olujom”. Međutim, Ožbolt kao žena koja je bila na izvoru informacija tvrdi da su se oni umešali tek kasnije kada su Hrvate zaustavili pred Banjalukom.

Tokom haosa retko ko je mogao da razluči ko je odgovoran za patnje izbeglica u kolonama. Da li su to Amerikanci, Hrvati ili, ne daj bože, Srbi? Ko se s kim bori? Ko je na čijoj strani? Nisu to znali ni srpski vojnici, kojima su moral podizali, umesto školovanih oficira, pojedinci željni šverca i lopovluka. Već tada počinje podela na vojnike i izdajnike. Tradicionalno srpski. Prema svedočenju Gotovine, u srpskim redovima zavladala je potpuna panika

“To se moglo zaključiti slušanjem njihovih radio-poruka, koje pred kraj više nisu bile ni šifrovane. Njihovi su zapovednici jedan drugog psovali, nazivali pravim imenima, optuživali jedni druge za poraz. Tu paniku su preneli i na stanovništvo koje se spremilo na beg. Bili su potpuno u našim rukama”,  tvrdio je Gotovina.

Skladišta SVK bila su gotovo ispražnjena sa municijom, gorivom, opremom (obućom i odećom) i posebno hranom. Poslednje količine goriva, municije i hrane dopremljene su par dana pre opšte hrvatske agresije od 4. avgusta 1995, i to novoprobijenim putem-koridorom između Donjeg Lapca i Martinbroda prema Oštrelju i Bosanskom Petrovcu, jer su komunikacije preko Bosanskog  Grahova i Drvara bile ugrožene, odnosno već zauzete od strane Hrvatske vojske. Resursi oružja i oruđa SVK, posebno artiljerije i tenkova, bili su na granici upotrebljivosti, gotovo su svi bili za generalni remont i u normalnim okolnostima i stanju nisu bili za upotrebu. Srpskim civilima je, na drugoj strani, bilo još teže. Oni koji izbegnu hrvatsko granatiranje nastavljaju u kolonama bez hrane, a kod Banjaluke čeka ih policija Republike Srpske i razoružava. Ko je nastavio s puškom, bez nje je ostao na Pavlovića ćupriji. Masa oružja je tad bačena pored puta, koju su deca skupljala mesecima posle toga.

 

Lošo: Planirano je ubistvo 40.000 civila

Hrvatski vojni strateg i admiral u penziji, ali i pisac i političar Davor Domazet Lošo za „Ekspres“ kaže da se teza da je Knin pao u Beogradu mora sagledati u širem geopolitičkom kontekstu. Kao glavni analitičar za NATO vojnopomorske oblasti u Ratnoj mornarici, tvrdi da su glavni protagonisti igre u nestanku Jugoslavije bile velike sile. Prema njegovim rečima, plan po uputstvu lorda Pitera Karingtona, dakle engleske geopolitike, bio je da u završnici rata postoje dva plana.

“Jedan plan je bio da ako Hrvati krenu u oslobađanje okupiranih teritorija na području Hrvatske i ako izdrži Vojska Krajine šest do deset dana, tada će pobeda biti Miloševićeva, jer će se u UN pokrenuti sankcije i pritisci. A ako ne uspe, što se videlo već prvog dana “Oluje” i što su znali i srpski generali, trebalo je pokrenuti već pripremljenu evakuaciju stanovništva. Glavni igrač, koji je koordinirao između Miloševića i Londona, bio je Karl Bilt. I zato nije slučajno da je baš autor famozne rečenice kako je “Knin prekomerno granatiran” i to već prvog dana “Oluje”, operacije koja je faktički bila rešena u prvih pola sata. Ta rečenica će kasnije biti temelj haške optužnice protiv Gotovine i Markača. Naređenje za evakuaciju potpisao je Martić u 17 časova i to baš u trenutku kada je Bilt upucao svetskim medijima vest o prekomernom granatiranju. Osim toga, raspolagali smo informacijama, koji je znao vrlo mali broj ljudi, da je sa tim planom bio upoznat i deo Beograda. Posle će to potvrditi general Momčilo Perišić. Zamisao je bila da kada krene srpsko stanovništvo, a hrvatske snage budu napredovale, dođe do sukoba i stradanja civila. Čak se pominjala i projekcija od oko 40.000 mrtvih Srba. Srbi su hteli da prikažu sebe kao pobednike, a Hrvate kao fašiste. Znajući za tu informaciju u planu operacije „Oluja“ ostavili smo četvora vrata da civili mogu izaći. Cilj nam je bio da spasemo srpske civile i njihove živote”,  kaže Lošo.

Ipak, u akciji “Oluja” je ubijeno i nestalo 2.300 Srba.

 

General Milisav Sekulić, nekadašnji član Generalštaba Srpske vojske Krajine, među prvima je za pad Knina optužio Beograd. On u svojoj knjizi svedoči o problematičnim odnosima između Vojske RSK i Generalštaba Vojske Jugoslavije i objašnjava da je upravo beogradski režim lansirao priču da je Krajina izgubljena, jer Vojska Srpske Krajine nije htela da se bori čekajući pomoć iz Srbije.

Karadžić se nije mešao

“Proglasili su ih kukavicama, što je velika laž. Kapetan Dragan je imao legalnu jedinicu, najbolju u Krajini. Slabo hranjenu i obučenu vojsku popunjavao je dobrovoljcima i odlično radio na obuci. S druge strane, apetiti su rasli i učinjene su dve sudbonosne greške. Prvo, odlukom u Beogradu rešeno je da se razbije Peti korpus Armije BiH kako bi srpske vojske iz Bosne i Krajine ovladale zapadnom Bosnom. Na čelo bi, u dogovoru sa Miloševićem, došao Fikret Abdić. Za tako nešto nije bilo vojničke logike. Dok se to radilo izgubljen je Kupres, što je bio uzrok pada Drvara, Glamoča, Ključa, Mrkonjić Grada i Jajca. Drugo, Tuđman i Karadžić su se pomagali. Najbolji primer je operacija “Bljesak” maja 1995. u Zapadnoj Slavoniji. Karadžić je izjavio da se neće mešati u odnose Hrvatske i RSK, čime je narod ostavio na cedilu”, objasnio je general Sekulić, otkrivajući isprepletanost odnosa političkih lidera, sa svih strana Save i Drine. General Sekulić tvrdi da je savetnik Franje Tuđmana Hrvoje Šarinić bio istovremeno saradnik Miloševića u borbi protiv muslimana u BiH, ali da se o tome ćuti.

– Naređenje Martića da se narod povlači kada je počela “Oluja”, avgusta 1995. godine, direktno je uticalo da se država tako brzo raspadne, a instrukcije su dobijene iz Beograda. General Mrkšić je odbio da raketira gradove u Hrvatskoj. Otkazao je poslušnost i Martiću, vrhovnom komandantu, što je klasičan državni udar. General Ratko Mladić je bio spreman da pomogne narodu u Krajini, ali dva dana pre napada na RSK, Radovan Karadžić je preimenovao Glavni štab VRS u Generalštab, pa je postao i vrhovni komandant. Mladić je tako eliminisan.

Povezane vesti – NIKOLA ŠAINOVIĆ: Milošević i Tuđman mogli su da odluče o svemu osim o početku i kraju rata

Na drugoj strani, Kosta Novaković, pukovnik u penziji i doktor političkih nauka koga su ratna zbivanja zatekla na službi u Kninu, gde je bio pomoćnik komandanta GŠ SVK za informisanje, pravna pitanja i saradnju sa međunarodnim organizacijama, smatra da Beograd nije jedini krivac za pad Krajine.

“Najveća krivica je na agresorskoj politici Republike Hrvatske i njenom programu nezavisne hrvatske države, što je ostvareno. Želeli su etnički čistu državu bez Srba, što je u najvećem delu i ostvareno, kao i Hrvatsku u granicama nekadašnje NDH, što jedino nije ostvareno. Predsedništvo SFR Jugoslavije i kasnije SR Jugoslavija snose odgovornost što su se predstavljali kao zaštitnici RSK, jer su Krajini nametnuli Vensov plan (Rezolucija Saveta bezbednosti UN br. 743 od 21. februara 1992. godine), koji je u suštini bio nepovoljan i značio je samo postupak za reintegraciju Srpske Krajine u Republiku Hrvatsku, iako je trebalo da bude mirovni plan, bez ograničenja trajanja mandata sve do mirnog političkog rešenja krize. Prvi put u istoriji mirovnih snaga iste nisu razmeštene na demarkacionoj liniji / liniji razdvajanja sukobljenih snaga i strana već na čitavom prostoru RSK po principu mrlje od mastila, znači bez smisla i nepovoljno.”

O neuspehu mirovne misije Unprofor merodavno su govorili i predstavnici ove misije podsetio je Novaković, koji je iz Knina izašao u noći između 4. i 5. avgusta 1995. On dodaje da se i iz obilja drugih relevantnih analiza nedvosmisleno može zaključiti da je Vensov plan neuspela operacija mirovnih snaga Ujedinjenih nacija, i to na štetu srpskog naroda, konkretnije, na štetu Srba Krajišnika.

EPA/SERGEI KUZNETSOV

EPA/SERGEI KUZNETSOV

Via Kosovo

Izdvajamo stavove Suzan Manuel, portparola ove Misije UN. Neposredno nakon hrvatske agresije na Srpsku Krajinu, ona je između ostalog rekla: “Srbi u Hrvatskoj su velika tragedija… Ono što se dogodilo sa RSK je ogromna tragedija i za UN, lično ne mogu da shvatim da je to moglo da se desi… Mi smo došli ovde kao mirotvorci. A desilo se da je neko dobio rat, a neko izgubio rat… Hrvatska je dobila rat. Ali ono što se dogodilo u sektoru Zapad, Sever i Jug 1995. godine, mislim na zbivanja u Zapadnoj Slavoniji i kasnije u Kninskoj regiji, neshvatljivo je. To je užasna tragedija velikih razmera… Ne samo tragedija za Srbe, nego i za Ujedinjene nacije. Naš posao je bio da održimo mir, a nismo u tome uspeli. Nikada, a ni sada, ne uspevam da razumem kako je to moglo da se dogodi”. Suzan Manuel je još istakla: “Srbi su izgubili rat u Hrvatskoj. Srbi su imali loše podeljene karte u igri, a međunarodna zajednica je bila tu da im pomogne znajući da imaju loše podeljene karte. Bilo kako, istorija će oceniti da li je to bilo legalno ili nije, ali ja lično osećam da smo mi iz UN iskorišćeni na jedan kompromitujući način”.

Ostaje, međutim, nejasno zbog čega je poštovana Miloševićeva naredba da se Srbi sa vojskom, praktično bez borbe povuku iz RSK? Pomenuti visokokredibilni izvor, sa početka teksta, tvrdi da je tada “Milošević igrao na kartu poklona, jer da je ušao u otvoren sukob 4. avgusta pa izgubio, ne bi došlo do mirovne konferencije koja je održana u Dejtonu.

“Izgleda da su Amerikanci prepoznali taj gest i ostavili u životu Republiku Srpsku, ali su Miloševiću četiri godine kasnije napakovali Kosovo. Milošević do kraja nije ništa naučio. On je verovao da na Kosovu punktove mogu da čuvaju pijani policajci i da se sudbina Kosova može rešavati bez Albanaca… Čak je i Azem Vlasi imao sjajnu paralelu govoreći da je kralj Aleksandar, kad bi imao problem na Kosovu, dolazio u begovske porodice da se savetuje šta da radi, a Milošević za saradnike među Albancima bira autolimare, molere… ” smatra naš sagovornik.

Da je očigledno postojao master plan prema kojem su izbeglice iz Krajine usmeravane na jug Srbije, za “Ekspres” potvrđuje i Biljana Plavšić.

“Postojala je direktiva. Ja sam tih dana bila u kontaktu sa izbeglicama, išla sam u komšiluk da apelujem da im daju vodu. To je takva tragedija bila da je to strahota. Oni su mi rekli: Zamislite, vraćamo se tamo odakle smo nekad, pre nekoliko stotina godina, otišli za vreme Marije Terezije. Ona im je tada nudila versku slobodu, jer je znala da su Srbi jaki borci i da su najbolji da joj čuvaju front. Oni su čuvali hrišćanstvo, čuvali su Evropu. A posle su se fratri infiltrirali i deo pokatoličili U tim razgovorima sa izbeglicama, oni su mi već sami rekli: Ne možemo mi u Srbiju, tačno nam je određena destinacija. Rekli su nam – Kosovo. E sada iz ove perspektive, možda to zvuči malo okrutno, ali da je i to makar sprovedeno kako treba, danas možda ne bismo imali ovu situaciju na Kosovu. Znate kako, kada se poveže sa onim prvim što smo govorili, Milošević je bio jako dobar sa Tuđmanom. Uvek je govorio: E, to ću ja sa Franjom da sredim. Iz toga sam ja zaključila sve, ali ideja je bila verovatno ta da se uradi sa Kosovom. Da je to čestito urađeno… Ali sve je napola rešeno. A kada je napola, onda faktički nema rešenja. Da je tada energično rečeno: Ajde, vraćamo se na svoja ognjišta, sigurno bi problem sa Kosovom bio drugačiji. Već bi do sada ti ljudi i svoje kuće napravili i živeli bi drugačiji. Ali nešto nam se ne da nikako. Volela bih da se istina da, ali popravka nema. Tragedije su velike. Avionom su ih granatirali. Dečica čučala pod točkovima… Strašno je sve to”, zaključuje Plavšićeva.

Menjanje etničke strukture

Jednu od najvažnijih uloga u celokupnoj priči svakako je odigrao i general-major JNA Mile Mrkšić, koji je zbog “zasluga” pri okupaciji Vukovara odlikovan u Beogradu. Tako u maju 1995. Mrkšić iznenada postaje zapovednik Vojske Republike Srpske Krajine umesto Mileta Čeleketića. Iako su ga kasnije optuživali da je pripremio pad Krajine, naivno je misliti da je on mogao bilo šta da promeni, pre je bio jedan od žrtvenih jarčeva. Možda je baš zbog toga i penzionisan u 47. godini života. U Hagu je osuđen na 20 godina zatvora za ratne zločine na Ovčari kod Vukovara, a preminuo je 2015.

Na pitanje da li je postojao plan za Kosovo, Mrkšićev advokat Miroslav Vasić, koji ga je zastupao u Hagu, pita se šta je uopšte bila ideja Miloševića u politici tokom devedesetih.

“Nije nemoguće da je pad Knina deo nekog dogovora Slobe i Tuđmana, pa nije on za džabe dolazio u Beograd. Pravljene su fortifikacije, putevi, videlo se da se nešto priprema. Međutim, nije jasno šta je bila ideja, šta uraditi sa tim izbeglicama. Moguće je da im je neko nepisano odredište bilo Kosovo, čim je bilo opstrukcija da idu gde žele i uđu u Beograd. Imali smo etnički problem na Kosovu i u Vojvodini u to vreme. Dobar deo tih ljudi na kraju je završio u Vojvodini i tamo više nemamo problema. Ako je ideja bila promena etničke strukture, to je imalo logike. Neuspeh te akcije i vraćanje ljudi, međutim, pokazuje da nije bila dobro zamišljena. Očigledno Milošević nije imao plan da dobije rat, a šta mu je bio plan, ne zna se”, zaključuje Vasić.

I tu se ponovo zatvara krug. Krajina je pala zbog Kosova i Republike Srpske, kojoj danas svako malo prete ukidanjem. I Beograd i Sarajevo izgubili su svoje originalne primerke Dejtonskog sporazuma, čuva ga samo Zagreb u uredu Franje Tuđmana. Kosovo je desetak godina kasnije proglasilo nezavisnost, a sada se za autonomiju Srba, koja nam je nuđena u Hrvatskoj, svim snagama borimo na Kosovu. Da li smo naučili nešto iz sopstvene najnovije istorije? Da li se ovom problematikom, bar fakultativno bave studenti Fakulteta političkih nauka, Institut za savremenu istoriju, Sekcija mladih na Pravnom fakultetu u Beogradu, koja nedeljno jednom pravi tribine o modernoj politici…? Ne, ne i ništa od toga, a evo nas opet pred novim ispitom – velikim kao Kineski zid. Od nas se traži odgovor na sudbinski važno pitanje: šta je najracionalnije nacionalno rešenje u kosovskom rebusu? Ili smo i pred ovom dilemom pijani barjaktari.

 

1 comment

Dodajte komentar

+ Ostavite komentar