Muamer Zukorlić: "Bošnjaci više veruju Islamskoj zajednici nego državi"

Razgovor počinjemo pitanjem položaja Bošnjaka u Srbiji.

„Bez obzira na to što je prošlo celo stoleće od tog perioda, predugo je trajao taj progon zbog percepcije da su zapravo muslimani na Balkanu Turci i da oni treba da plate sve stvarne i nestvarne cehove iz vremena Osmanskog carstva. Zapravo, mi smo na neki način žrtve takozvane turske krivnje, što se manifestuje kroz bizarnost psovki i uvreda gde se Bošnjacima psuje turska majka.

S druge strane, opet kao posledica ne samo pada nego i vladavine osmanske države, jedino Bošnjaci nisu ostvarili svoju nacionalnu državu u 19. veku. Mi smo tu prošli jako loše zbog svesti samih Bošnjaka čiji su zahtev za nacionalnu autonomiju Bošnjaka u 19. stoleću osmanske vlasti doživele kao neku vrstu izdaje Bošnjaka. Istovremeno, posle određenih pritisaka, sukoba i raznih drugih političkih okolnosti, Osmanlije daju Srbima i Crnogorcima autonomiju na kojoj se kasnije formiraju i nacionalne države, a bošnjački pokret sa istim namerama i zahtevima guše u krvi i tada se najkrvavije obračunavaju sa bošnjačkom elitom u Bosni pod mačem Omer-paše Latasa, a u Sandžaku pod mačem Emin paše. U Bosni je posečeno nekoliko desetina hiljada pripadnika bošnjačke elite, u Sandžaku nekoliko hiljada. Nikada se Bošnjaci od toga nisu oporavili, nikada nisu uspeli da formiraju svoju elitu i zato su na izvestan način ugrađeni u temelj krize. Dakle, kada uzmemo te dve okolnosti – tursku krivnju i nehvatanje koraka u pogledu formiranja i obnove države i nacija, za posledice stvoren je, uslovno rečeno, povoljan prostor, za progon i sve ono što se Bošnjacima dešava u 20. stoleću. U tom kontekstu treba posmatrati i Bošnjake u Srbiji koji u najznačajnijem broju žive i čine većinski živalj u oba dela Sandžaka.“

Otkud se sad aktuelizuje ideja o konačnom uobličavanju neke vrste autonomije Sandžaka?

„Ne sada, to je ideja jednako stara kao i svi procesi ovde. Prvo, autonomija Sandžaka dešava se na Berlinskom kongresu, 13. jula, istog dana kada su i Srbija i Crna Gora dobile državnost. U istim dokumentom formulisana je i neka vrsta distrikta ili posebnog statusa regije Sandžak koja dobija dvovlašće Austrougarske i Osmanske imperije i neku vrstu autonomije. To stanje se menja balkanskim ratovima i ulaskom Srbije i Crne Gore u Sandžak sa svojom vojskom. Posle toga se na neki način taj autonomni status obnavlja u partizanskoj revoluciji jer Antifašističko veče Sandžaka je formirano pre mnogih veća Jugoslavije, kao ratna vlada sa ambicijom da to bude jedna od federalnih jedinica, u formi autonomije, ne republike. To su fakta.“

Vučić: Pratimo dešavanja u BiH

"Mir je prioritet"

"Mir je prioritet"

Vesti 27.07.2021. 13:27

Vučić: Pratimo dešavanja u BiH

INTERVJU VOJIN MIJATOVIĆ: Bosna bi bila sjajna bez Dodika, Bakira i Čovića

Vesti 08.02.2021. 17:56

INTERVJU VOJIN MIJATOVIĆ: Bosna bi bila sjajna bez Dodika, Bakira i Čovića

Sličnu ambiciju imaju Bošnjaci i u Nezavisnoj državi Hrvatskoj?

„Ne, ne, govorimo sada o Sandžaku, isključivo. Dakle, gde je Sandžak dobio autonomiju koja se ukida 1946. godine, pod okolnostima o kojima možemo nekom drugom prilikom detaljnije. Sa pokretom i strankom SDA, koja se formira 1990. godine, imamo obnavljanje zahteva iz Novog Pazara i Sandžaka, najpre za kulturnu, a kasnije uz raspad SFRJ istura se i zahtev za svojevrsnu političku autonomiju Sandžaka. I dan-danas, na različite načine, dve od tri dominantne političke stranke u Sandžaku imaju u svojim programima formulisanu neku vrstu autonomije Sandžaka kao prekogranične regije između Srbije i Crne Gore, koja ne bi ugrožavala državni suverenitet ni Srbije ni Crne Gore. Po modelu nekih takvih autonomija u Evropi, kao što je Južni Tirol.“

Koliko je autonomija, koja je potencirana, realna danas?

„To pitanje je dugo otvoreno i ono, po mojoj percepciji, treba da se rešava isključivo dijalogom, nipošto nasilno. Određeni dogovor na ovu temu bio bi stabilizirajući. Jer, ono čega treba da budu svesne vlasti, odnosno većinski narod u Srbiji i Crnoj Gori, jeste da te rane koje postoje poslednjih stotinu godina treba nekako zaceliti. A to se može desiti samo uz vraćanje i uspostavljanje obostranog poverenja. Jer jednostrano poverenje nije poverenje... Napominjem, Bošnjaci koji su sve ovo pomenuto preživeli tokom 20. stoleća imaju mnogo razloga da nemaju poverenje. Od zločinačkih ratnih progona do raznih drugih oblika ugrožavanja u mirnodopskim periodima, a primera je jako puno. Sve je to osnov za određeno nepoverenje prema državnim sistemima ove dve zemlje u kojima živimo. Od nas se traži da sve to ignorišemo i da svoje živote, sudbinu, svoju budućnost prepustimo državnim sistemima te dve države bez obzira na iskustva iz prošlosti. A zauzvrat ti režimi, ti sistemi, te države traže stoprocentnu lojalnost i poverenje, a nisu spremni da Bošnjacima ukažu ni desetoprocentno poverenje. Pitam – zašto u punom suverenitetu država Srbije i Crne Gore postoji strah nekog parcijalnog davanja neke lokalne uprave u toj regiji, građanima svoje zemlje u okviru ustavnog poretka svoje zemlje?“

Visoki predstavnik i niski udarci

Kristijan Šmit

Kristijan Šmit

Vesti 07.06.2021. 09:51

Visoki predstavnik i niski udarci

INTERVJU VILIJAM MONTGOMERI: Da sam Bog, podelio bih Bosnu na tri entiteta

Vesti 20.02.2020. 15:02

INTERVJU VILIJAM MONTGOMERI: Da sam Bog, podelio bih Bosnu na tri entiteta

Pretpostavljam da ste se viđali sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, logično je da se viđate – koji je njegov stav o autonomiji Sandžaka? Kako on razmišlja na tu temu?

„Mi nismo imali konkretan razgovor na tu temu jer to nije pitanje o kojem se razgovara nezvanično. To je tema za koju treba da se pokaže politički kapacitet za razgovore između najznačajnijih legitimnih predstavnika i jednog i drugog naroda, naravno i države. Tek tada se o tome može ozbiljno razgovarati. Ono što je evidentno ne samo u njegovoj ličnoj percepciji, već u dominirajućoj politici u Srbiji, mi smo još daleko od te spremnosti, nažalost možda čak sada i dalje nego pre 15 godina, iz razloga što definitivno imamo najezdu negativne političke energije, nacionalizma, nekada sa elementima šovinizma, oživljavanja određenih nacionalističkih ideja za koje sam ja mislio da će one vremenom da slabe. Ali, nažalost, nije tako. Čak imamo i tih recidiva staromodne politike u Srbiji, koja ima korene još u 19. stoleću, naslonjene na ove momente koje sam pominjao. Da u stvari i dalje imamo jako dominantnu nacionalističku politiku u Beogradu koja smatra da su svi nesrpski narodi ili opasnost za Srbiju ili teret za Srbiju. A kada imate takvo mišljenje kod dominantnih političkih faktora, onda teško da ćete imati ambijent u kome će oni gledati da u punom smislu relaksiranih odnosa integrišu nacionalne manjine.

Po poslednjem popisu, skoro trećina građana Srbije su nesrbi. To je jako neodgovorna politika koja trećinu svojih građana stavlja na neki način ili na niži nivo, nešto što predstavlja potencijalni problem i opasnost. I tu mi nalazimo i razloge zašto su ti krajevi gde živi nesrpsko stanovništvo, uključujući i Sandžak, zapostavljani, izolovani infrastrukturom, ekonomijom i svim onim što bi trebalo da bude obaveza prema svakom delu svoje teritorije. To je ono što nažalost opterećuje uopšte i mogućnost da dođemo do toga da otvoreno i rasterećeno razgovaramo i o ovoj ideji.“

U delu intelektualne elite, među hrišćanima u Evropi prisutno je mišljenje da su Bošnjaci i uopšte islamski svet u bivšoj Jugoslaviji bili suniti, ali poslednjih tridesetak godina naginju ka šiitima?

„Ne, oni su i dalje suniti, to je neznanje. Jedan od glavnih problema naših celokupnih odnosa i na etno-osnovi je međusobno nepoznavanje. I jedan od razloga mog dolaska u Beograd, dolaska u parlament, nije da napravim neku dominaciju u politici, već da pomognem Bošnjacima i Srbima, da pomognem muslimanima i pravoslavcima da se bolje upoznaju, da iz prve ruke neko ko je istovremeno poznavalac i islamske teologije i etnologije i kulture, zapravo iz prve ruke da nas upoznate. Do sada smo imali stalno krive predstavnike u Beogradu koji su bili predstavnici u dve forme...“

Vi imate misiju?

„Tako je. To je mnogo više od obične političke partijske borbe. Ali, kažem, imali smo predstavnike koji su bili predstavljeni kroz dve krajnosti. Ili poltrone koji su prodavali veru za večeru radi nekih ličnih privilegija u Beogradu za sebe i svoje stranke, ili one koji su nas na najprimitivniji populistički način predstavljali što je pomagalo nekoj vrsti dehumanizacije muslimana i Bošnjaka, posebno u intelektualnoj i političkoj percepciji Beograda. Mojim delovanjem je to počelo u određenoj meri da se menja. Ali ono što sam zapazio tokom delovanja i te misije zapravo je veliko nepoznavanje. Doduše, ne mogu da zamerim pravoslavcima što ne poznaju islam jer ne poznaju ni pravoslavlje, odnosno hrišćanstvo. Zato te ideje šiiti, suniti, to je neka magla. Nema nikakvog skretanja sa sunitskog kursa na Balkanu kod muslimana iako postoje šiitske organizacije koje deluju, one se udvaraju, stvaraju neke proboje da kažem u Sarajevu ponajviše, u Sandžaku ponajmanje, nešto na Kosovu, Prizren... Ali je sve to minimalno u odnosu na ono što je mejnstrim verske orijentacije.“

Da li bi se to moglo prepoznati kao osavremenjavanje ili modernizacija islama?

„Ne, to je neka vrsta reakcije na komunističku neslobodu u veri. Pa kada vi držite neku zajednicu u žeđi...“

Sve konfesije su u komunizmu bile skrajnute?

„Tačno, ali samo različito reaguju. Kod muslimana se to odrazilo na svim poljima, od deklarativnog do suštinskog, ali isto tako i preko najezde pokušaja različitih stranih ideja koje su bile za islam odnosno za muslimane Balkana strane, koje dolaze ponajviše iz Saudijske Arabije. I tu se onda dešavaju ta prekomponovanja od sofizma koji je i ranije imao korene ovde, do sada tog salefizma ili kako ga neko naziva vehabizma, koji nisu prihvaćeni osim pojedinačno. Dakle, ne radi se sada o nekoj simpatiji ili skretanju značajnog broja muslimana u tom smeru.“

Nedavno sam razgovarao sa nekolicinom univerzitetskih profesora u BiH, Bošnjacima. Oni su baš nezadovoljni politikom gospodina Bakira Izetbegovića, ali i drugih bošnjačkih političara, koji su, kažu, „daleko od politike pokojnog Alije Izetbegovića“?

„Ja bih se u jednoj meri mogao složiti sa tom konstatacijom, ali razlog i pozadinu vidim u formatu ličnosti, ne u možda namernoj promeni diskursa, znam ih obojicu lično, sarađivao sam na neki način s njima. Rahmetlija Alija Izetbegović bio jedan ozbiljan misleći format, po mom mišljenju, on je jedan od najozbiljnijih islamskih mislilaca na Balkanu, a potom i političar koji je možda i spletom okolnosti postao u poslednjoj fazi svoga života, ali definitivno je to bio format ličnosti koji je mogao da igra u ime Bošnjaka i na svetskoj sceni. Doduše, nije bio sam, imao je još dvojicu ljudi sa sobom, Harisa Silajdžića i reis-ul-ulemu Cerića... Ono što je sada problem celokupne bošnjačke politike u BiH, a ona dakle ilustruje i ovu percepciju prvog čoveka te bošnjačke politike Bakira Izetbegovića. On ne hvata korak od prvog dana. Jer, ukoliko vi postanete lider zbog prezimena, a ne zbog imena, vi ste u samom početku hendikepirani, u problemu ste. On po liderskoj harizmi, a pogotovo ne u intelektualnom smislu ni blizu svome ocu, a i to je ono što proizvodi ovo stanje gde onda miševi kolo vode.“

Čini mi se da islam u svetu poprima generalno politiku onoga što je ajatolah Homeini rekao „Ako nije politika, onda je islam ništa“. Da li danas islam na Balkanu, a time i u Srbiji, plovi tom maticom?

„Ne morate to vezivati za Homeinija. Treba znati da je politika sastavni deo islamske doktrine, od osnovne reči knjige Korna Časnog, islam je duhovno-svetovna religija, za razliku od hrišćanstva koje isključivo preferira duhovnost. Ili možda judejstva koje je preferira svetovnost. A islam je tu između. On je neka vrsta duhovno-svetovnog nadzora koji zapravo ima intenciju da uredi i stanje duha odnosa čoveka prema sebi, prema Bogu, ali i odnosa čoveka prema svetu. To znači da nudi određena sistemska rešenja – od toga kako treba organizovati porodicu do toga kako treba organizovati državu. To je u osnovi učenje islama. Dakle, ne radi se ni o kakvom ideološkom konceptu.

Drugo je pitanje razumevanja ili nerazumevanja islama u pogledu okolnosti i mogućnosti koje islam dobro prepoznaje i poštuje. Tako da, recimo, ono što je učenje islama u pogledu političke ambicije, nije isto tamo gde su muslimani pet odsto i tamo gde su muslimani 95 odsto, tu je različita i doktrina u pogledu stepena i prisustva političkog i zakonopravnog uređenja jednog društva. To je ono što se, nažalost, često ne razume i zato imate teoretičare koji svašta pričaju zato što ne poznaju nijanse učenja islama po ovom pitanju. Prema tome, islam ima u sebi i političku ideju, ali ona nije agresivna, nije nasilna, nije obavezujuća da pravi lomove da bi se po svaku cenu primenila.“

Da li je prestroga ocena ako se kaže da danas islam odnosno Bošnjaci više veruju islamskoj zajednici nego državi. Šta je dovelo do toga?

„Odsustvo države. Odsustvo države pre svega u krajnosti odsustva nacionalne bošnjačke države u kojoj bi se oni osećali sigurni kao i drugi narodi na Balkanu koji imaju svoju nacionalnu državu. Bošnjaci su jedini narod koji nemaju svoju nacionalnu državu. Sa druge strane, u odsustvu svoje države u nacionalnom smislu Bošnjaci su imali islamsku zajednicu koja je nužno igrala ulogu surogat države. I ona je zapravo bila jedina institucija kroz stotinu godina koja je zapravo štitila muslimane, u ovom slučaju Bošnjake. To je bila islamska zajednica. Kao majka udovica koja je ostala bez muža i koja se borila da zaštiti svoj narod po svaku cenu, kako god. I naravno u tome je uspevala u nekim delovima, pogotovo u ovim identitetskim, kulturološkim, ali i naravno nije uspevala u segmentima infrastrukturnim, ekonomsko-socijalnim, gde samo država može da izvrši svoju misiju. Naravno ako je islamska zajednica igrala tu ulogu preko stotinu godina, tako da ona ima specijalno mesto kod muslimana. Kao što je imala pravoslavna crkva u osmanskom periodu, bez obzira što nije bila moćna da im pruži to što im je bilo potrebno, ali je bila jedina nit za koju su se oni vezivali.“

Na prostorima bivše Jugoslavije, međunacionalni odnosi su roviti, ciklično se vraćaju nacionalizmu, što podgreva nove podele. Postoji li način da dođemo do stabilnog mira, ako ne na Balkanu, ono u Bosni recimo?

„Nažalost, u Bosni je to najbučnije, ali to se ne odnosi samo na Bosnu. Nacionalističke ideje i podele su za mene jako retrogradne, u suštini su antireligijske i antihrišćanske u osnovi. Nacionalizam i hrišćanstvo su nonsens, paradoks. Nacionalizam je par ekselans paganska ideja. I ona je nespojiva i sa islamom i sa hrišćanstvom. Ona je retrogradna, ona je brutalna, posesivna, poluživotinjska ideja, krv i tlo. To je ideja nacionalizma. Ja sam se nadao da će ona da postane anahrona, posebno u Evropi. Međutim, nažalost, u tom postidejnom, postkulturnom periodu i Evropa nema kapaciteta da proizvede nove ideje, a odrekla se iskonskih, drevnih, duhovno-etičkih ideja i ona sada reciklira te paganske retrogradne ideje. A nacionalizam je najlakši za održavanje. Jer je on populistički najlakši za oživeti i nažalost imamo sada i na našem prostoru jačanje nacionalizma koje zapravo prati ideja homogenizacije i podele teritorija. Računaju, ako dobre torove napravimo, bićemo mirna stada. To je idiotska ideja koja, nažalost, ima svoju snagu, a nedovoljno pameti da se shvati da pored toliko deljenja, koje prati krv, ratove, zločine... To smo videli 90-ih godina, mi i dalje imamo tenzije među nama koji se nismo podelili, samo Bošnjaci i Srbi se nisu uspeli podeliti, Srbi nisu otišli, nego i sa onima koji su otišli. Znači nije se smanjila tenzija sa Hrvatima, bez obzira što su oni otišli. Paradoksalno je da imate tenziju između Zagreba i Beograda, a nemate tenziju između Banjaluke i zapadnog Mostara, a ista je politika i u Mostaru i u Zagrebu. Dakle, tu pokazuje da se ne radi o principijelnim idejama nego više o interesnim koje emociju dovode u meru servisiranja ili potrebe servisiranja tih interesnih ideja. Gde god se desila homogenizacija jedne nacije desila se kulturološka pustoš. Jer različitosti se obogaćuju kulturološki, jer to je smisao.“

Evropa u vreme velike migracione krize uglavnom nije primala izbeglice prvenstveno zato što su muslimani?

„Ne bih to tako rekao, zato što se Evropa ne ponaša jednako u liku Merkelove, Orbana, Makrona, Skandinavaca, svi oni se razlikuju po tom pitanju. Puno izbeglica su prihvatili. Ali ono oko čega se možemo složiti, da izbeglice nisu muslimani, svi bi bili prihvaćeni. Mnogo lakše. To je istina.“

Poslednji međunacionalni eksces dogodio se nedavno na fudbalskoj utakmici Novi Pazar – Partizan. Kako gledate budućnost tih međunacionalnih odnosa, koji su evidentno krhki?

„Ja bih krenuo od principa: odgovornost se balansira prema moći i broju. Država je najmoćnija i njena odgovornost je najveća. Većina je odgovorna za manjinu. I taj princip bi trebalo da bude u svim balkanskim zemljama i ne samo u zemljama, nego i unutar samih nas.

Bošnjaka je u Srbiji oko tri odsto, muslimana oko pet-šest odsto, kada uzmete sve etničke zajednice, i Rome i Albance i tako dalje, to je uverljiva manjina. I zato podvlačim – odnos većine i jeste da pripazi na manjinu. I obrnuto, u sredinama gde su Bošnjaci ili muslimani većina oni moraju da pripaze manjinu. To je jedini pravi način. Zato ne možemo incidente te vrste posmatrati na isti način. Ali nikako ni preći preko toga.“

O tome ste razgovarali u državnom vrhu Srbije?

„I o likvidaciji novinara u Sjenici od strane jedne kriminalne grupe što je javnost uznemirilo mnogo više nego i sama utakmica. Ako čoveka pred šestoro dece kriminalci likvidiraju nasred šetališta, ne možete ni to ignorisati. Rekao sam im – ne može jedan Belivuk biti važniji od drugog Belivuka. Znači ne može naš Belivuk biti opasniji od vašeg Belivuka. I obrnuto. Ako ćemo progoniti, onda ćemo sve Belivuke progoniti – i sjeničkog, i pazarskog, i beogradske. A tako se nismo ponašali ovih dana.

Ubistvo novinara, i to na stadionu, sve su to samo simptomi, čirevi koji izbijaju. Oni zapravo govore o tome – ako vi za stotinu godina niste uspeli da Bošnjake integrišete suštinski, menjajte taktiku. To na stadionu govori da ih niste integrisali. I ne samo to, nego i bez stadiona. Idite na Pešter i sedite među ljude navečer kada se vrate kući i razgovarajte – gde si bio danas? Kaže – bio sam dole po Srbiji, kupovao sam telad. Njemu je Srbija nešto tamo. Znači, posle 100 godina. U Skupštini kažem – prestanite. Taktika dosadašnje integracije Bošnjaka, odnosno muslimana u Srbiji rađena je pendrekom, pasošem, granicom, ucenom i pokušajem nametanja špijuna, doušnika za elitu. Prestanite. Počnite da gradite odnose sa nama sinovima aga i begova. Jer smo mi jedini autentični. I mi smo ozbiljni. Sa nama jedino možete napraviti integraciju.

Mora nešto da se menja. I to je ono što sam nudio u ovim razgovorima u samom vrhu države. Ne možete pokušavati među Bošnjacima da špijune nametnete kao elitu, nego da prihvatite za elitu ljude koji imaju kredibilitet. A to su najčešće predstavnici moje politike. Zašto? To je najkonzervativniji deo naroda, a najkonzervativniji je jer je bio konzerviran i nije se pokvario.“

U javnom govoru često pominjete kriminal kao ozbiljan problem i u Sandžaku? 

„Evo šta mi imamo sada. Glavni kolaboranti sa državom su kriminalci. Glavni špijuni su narko-dileri. I zašto policija štiti narko-dilere? Zato što deo njih te poslove rade zajedno.

Problem je odnosa vlasti i naroda, on se mora menjati. To sporo ide. Šta imamo danas u Sandžaku? U praksi više se veruje jednom kriminalcu nego jednom narodnom poslaniku. Ako hoćete da zaposlite dete u policiji, da vaše dete postane sudija u Novom Pazaru, odete na određenu adresu kod određenih kriminalaca, oni vam to završe. Ja kao narodni poslanik sa karijerom od pet godina i potpredsednik Skupštine ne mogu da vam pomognem. Da li je to normalan odnos? I da li vi možete lečiti suštinske međunacionalne i druge probleme takvim odnosom? Pa ne možete. Možete na silu to da prekrijete na neko vreme, ali kad se pokaže prilika to puca i pokazuje se to što se pokazalo na stadionu.“