Vesti
08.04.2024. 12:39
Vesti
18.02.2026. 20:32
Marko R. Petrović
INTERVJU Slavko Dimović
Zašto nam je potrebna nuklearna elektrana, da li je bezbedna, gde bi se nalazila...
Priča o nuklearnoj energiji i njenoj upotrebi kroz nuklearne elektrane ponovo se aktuelizuje i pričom o tome da je država rada da kupi udeo u nuklearnoj elektrani "Pakš 2“ u Mađarskoj.
Nuklearna energija uvek izaziva podeljena mišljenja "za“ i "protiv“. Šta je "za“ i da li postoji nešto protiv, u razgovoru za "Ekspres“ odgovara dr Slavko Dimović, direktor Instituta za nuklearne nauke "Vinča“.
"Nuklearna energija izaziva kontroverze svuda u svetu pa tako i u našoj državi. Prva kontroverza je mit da je nuklearna energija prljava i da nije ekološka. Nuklearna energija je dugoročno najisplativija. Investiciona ulaganja su najveća, ali su troškovi goriva i održavanja minimalni te zahvaljujući svom dugom radnom veku, nuklearna energija prelazi u najekonomičniji izvor energije za krajnje korisnike. Sa druge strane, ona je najčistija u smislu da ne zagađuje vazduh, nema emisije CO2, što znači da nema efekta staklene bašte. Ono što je kontroverza, ili bojazan broj tri, vezano je za to kuda ide radioaktivni otpad. I ono što je vezano za našu zemlju, a to je ko će da rukovodi nuklearnim elektranama, da li će to da budu najsposobniji i najstručniji ljudi“, kaže za "Ekspres“ dr Slavko Dimović, direktor Instituta za nuklearne nauke „Vinča“.
To je upravo pitanje koje me najviše interesuje. Imamo li kadrove za tako nešto?
"Mi smo imali jedan jaz, posle Černobilja 1986. godine, pa onda i moratorijuma na izgradnju nuklearnih elektrana iz 1989. godine, koji smo nasledili kao sukcesori SFR Jugoslavije. I zbog naše inertnosti i lenjosti kao naroda, ali i nekih drugih političkih stvari koje su tada bile dominantnije u odnosu na to, mi taj zakon nismo hteli da povučemo. I onda smo 2024. godine ukinuli moratorijum promenom Zakona o energetici i od tada počinje da se otvoreno govori i razmišlja u pravcu srpskog nuklearnog programa. Poslednjih 20 godina zagovaram nuklearne elektrane i mojim dolaskom na čelo Instituta ’Vinča’ počelo je ubrzano formiranje baze kadrova, da neke ljude bukvalno dovlačimo iz penzije da obučavaju mlade ljude, da dodeljujemo stipendije talentovanoj deci... Najteže je danas pronaći talentovanu decu i ubediti ih da je rad u oblasti nuklearne energetike realan i da ovo nije neka fatamorgana... Sa druge strane, danas je mnogo isplativije raditi neke druge poslove nego se baviti inženjerskim strukama, upisati tehničke fakultete. Tako da smo mi osmislili ideju koja se zove ’Nuklearna tura sad ili kad’ gde obilazimo manja mesta po Srbiji i tražimo talentovanu decu u gimnazijama, da ih ubedimo da studiraju teške fakultete, i ostvarujemo saradnju sa studentima van Beogradskog univerziteta. Posle ćemo da im obezbedimo master program u inostranstvu, s obzirom na to da nema nikakvih predmeta na univerzitetima koji su direktno vezani za nuklearni program ili nuklearne elektrane.“
Kako vam ide pronalaženje te dece?
"Mi smo zadovoljni iako bi uvek moglo da bude bolje. Nama je cilj da stipendiramo petoro dece godišnje kroz Institut ’Vinča’. Imamo veoma dobru regionalnu saradnju sa ’Jožef Stefan’ institutom u Sloveniji, sa Mađarskom, sa Slovačkom, imamo takođe i sa Rusijom, Amerika polako sve više i više dolazi na ovo tlo vezano za nuklearnu energiju... Imamo potpisan memorandum i kao država i kao Institut ’Vinča’ sa EDF Francuskom. Razgovaramo da se naša deca šalju najverovatnije u ’Sakle’, ili na neke druge prestižne francuske institute i fakultete koji imaju nuklearni program. Mi smo ovaj posao ozbiljno shvatili i paralelno radimo na edukaciji kadrova i na pripremi javnog mnjenja, poučeni iskustvom da su drugi ozbiljni infrastrukturni programi, kako u Srbiji, tako i u svetu, propali zbog neprihvatanja javnog mnjenja. Mi smatramo da srpski nuklearni program ne može da zaživi bez prihvatanja javnog mnjenja, ili kako kažu, opštedruštvenog konsenzusa i na tome najviše radimo.“
Kako ćete da ubedite ljude da je Srbiji potreban nuklearni program?
"Taj zadatak neće biti lak, kao što uvek govorim, jer stvaranje poverenja i u najobičnijim međuljudskim odnosima traje dugo. Mi mislimo da nam za taj posao treba dve do tri godine. Mediji su veoma važni. Međutim, smatram da je važniji direktan kontakt sa građanima putem tribina i razgovora, organizovano kroz naučno tehnološke parkove, u domovima kulture. Cilj je preneti poruku do svakog grada, svakog mesta i sela i objasniti im da se potrošačka manija koja vlada svugde u svetu prenela i na Srbiju i da će nam biti potrebno sve više električne energije. Reći im da Srbija nema ugalj, a da je to što ima ugalj veoma lošeg kvaliteta, lignit, koji sagoreva mnogo letećeg pepela. Da je vazduh u gradovima gori od vazduha u Nju Delhiju i u Bangladešu, da je laž da su automobili ti zbog kojih je vazduh zagađen, već da su to termoelektrane. Jedan od mitova i opsena je da solarni i vetroparkovi mogu da zamene bazičan vid energije, oni su samo dopuna energetskom miksu. U tom svetlu i reverzibilne hidroelektrane su u redu, gde je aktivan rad na projektu ʼBistriceʼ. Trenutno 4,5–4,6 gigavata struje Srbija dobija iz uglja. Imamo ono što se zove Evropska agenda do 2050. godine, da mora da se napusti ugalj kao izvor električne energije, inače postoje određeni penali ukoliko se emituje više CO2 od dozvoljenog. Međutim, i ako apstrahujemo Evropsku uniju i penale, mi termoelektrane moramo da napustimo zbog nedostatka uglja. Drugo, da biste vi bili stabilni i efikasni, morate da diversifikujete izvore energije. Važno je napomenuti da nuklearno gorivo proizvodi više zemalja, i možete da kupujete nuklearno gorivo iz više zemalja. Mora da se objasni građanima da Srbija ima napušteni rudnik ʼKalnaʼ koji ima ispod 0,3 posto uranijuma, što nije ekonomski isplativo za eksploataciju. Sa druge strane, postoje kompanije koje kada grade nuklearne elektrane pružaju uslugu preuzimanja isluženog nuklearnog goriva.“
To se tiče i pitanja bezbednosti. Kako se čuva nuklearni otpad, šta se radi sa njim? Isto tako pitanje je i sama bezbednost nuklearnih objekata.
"Tako je. Zato mi u Institutu ’Vinča’ imamo pomoćnika direktora za bezbednost. O tome mnogo vodimo računa, s obzirom na to da je radijaciona sigurnost, a posebno nuklearna bezbednost, jedna mlada grana, gde ima malo eksperata u svetu, a kamoli u Institutu ’Vinča’. Ja sam i ranije sarađivao sa Milicom Ćurčić koja je sada pomoćnik direktora za bezbednost. Okupio sam tim ljudi koji istražuju brojne probleme koji se javljaju u ovoj oblasti. Jedan je ekološki problem, u vezi sa zbrinjavanjem radioaktivnih otpadnih materijala, koji mogu da budu privremeno, a mogu biti i trajno skladišteni. Ako je trajno, oni mogu biti odloženi u plitko ukopane energetske tranšee, ili mogu biti odlagani u neke duboke geološke formacije. Pitali ste i za bezbednost, u vezi sa potencijalnim sabotažama kao i potencijalnim terorističkim napadima. Kako nuklearna elektrana, prema mom mišljenju, treba da bude na teritoriji naše države i stoprocentno u našem vlasništvu, tako verujem da institucije koje se bave bezbednošću, potpomognute ’Vinčom’, mogu taj posao da obave po najvišim standardima. I imamo taj treći vid opasnosti, a to su sajber napadi. Oni jesu poseban vid izazova, međutim, u samoj gradnji, konstrukciji, planiranju, nuklearne elektrane prave se kao neosvojive tvrđave.“
Kažete da bi nuklearna elektrana trebalo da bude na teritoriji Srbije, da bude u stoprocentnom vlasništvu države Srbije. Imamo li sredstava za to i gde bi ta nuklearna elektrana mogla da bude građana? I opet, kako ljude u okolini ubediti da to treba da bude baš tu?
"Postoje različiti oblici finansiranja od javno-privatnog partnerstva do stoprocentnog finansiranja države. Postoji i mogućnost da naši privrednici kroz neki investicioni fond ulažu u to. To je pitanje za ekonomiste i pitanje za državu. Nuklearna elektrana košta između 10 i 15 milijardi dolara, u zavisnosti od tehnologije i kapaciteta. Sa druge strane, kod izgradnje nuklearnih elektrana uvek postoji bojazan od probijanja rokova što ih dodatno poskupljuje. Takođe, problem može predstavljati i licenciranje nuklearne elektrane, odnosno davanje dozvola da nuklearna elektrana profunkcioniše. Kada je reč o lokaciji, Institut ’Vinča’ je ’70-ih i ’80-ih godina radio studije sa ’Energoprojektom’ gde bi potencijalno mogle da budu lokacije. Onda je došlo do moratorijuma i o tome se više nije govorilo.’Vinča’ se polako vraća na put stare slave. Nuklearna elektrana mogla bi da bude u nekom napuštenom termoenergetskom postrojenju, zbog već postojeće infrastrukture, dozvola koje postoje i, naravno, zbog blizine vodenog recipijenta. Ono što ste me pitali, a to je veoma važno, postoje dva modela u svetu kako se komunicira sa građanima. Trenutno u Srbiji vlada raspoloženje da vi ne možete da napravite ni penjalice za decu, a da vam neko ne kaže da li one treba da budu crvene ili plave. Znači, morate da komunicirate sa javnim mnjenjem. Jedno je da vi uđete u hrabru političku odluku bez saglasnosti građana, kao što je to urađeno u Francuskoj, pa da naknadno komunicirate sa građanima. Ili da preuzmete skandinavski model komuniciranja, a to je da svaki potez prati lokalna samouprava koja mora da bude uključena u sve faze projekta. Praksa je pokazala da se životni standard stanovništva u okolini nuklearnih elektrana povećava i do deset puta. Moj savet je da se ne ide daleko sa poređenjima, znači da se ne ide u Južnu Koreju, Japan ili Kinu, nego da se pogleda kod komšija u dvorište, a to je ʼKrškoʼ. I da se vidi kako izgleda Slovenija i okolina oko nuklearne elektrane, kako ljudi žive, koliko su zadovoljni i da ta edukacija krene u osnovnoj, odnosno u srednjoj školi.“
Standard ljudi koji žive u blizini se povećava deset puta, zahvaljujući čemu?
"Zahvaljujući privrednim aktivnostima koje su vezane za to okruženje, ljudi rade, sele se, prave se nova naselja, kupuje se. Znači potpuno zaživi privredna aktivnost. To se najviše vidi u skandinavskim državama, mislim u Finskoj. Drugo, onda se u blizini nuklearne elektrane obično pravi skladištenje radioaktivnih otpadnih materijala, u konstrukcionom smislu. Onda poslove rade firme koje su iz okruženja itd. Faktički, oko nekog manje naseljenog mesta diže se čitavi jedan grad. Danas reaktori rade 60 godina, tako su projektovani, sa mogućnošću da se izvrši njihov remont, da se produži njihova delatnost za još tridesetak godina, tako da imate jedan čitavi vek, a to su, da kažemo, dve-tri generacije koje žive u nekom kraju. Niko neće staviti nuklearku u centar grada, da se razumemo, nego se obično ide na neka malo manje naseljena područja i oko toga buja privredna aktivnost. Ti ljudi imaju najdirektniju korist od zidanja nuklearne elektrane. Osnovna je stvar da se ništa ne krije, da se ništa ne laže, da lokalna samouprava ima uvid u sve papire i svu dokumentaciju, i da se to objasni. Jer, ako u početku krene loše, to samo može imati domino efekat i to neće nikada zaživeti.“
To znači da ste vi više za skandinavski model?
"U skladu sa našim mentalitetom i uopšte poznavanjem situacije, zalažem za skandinavski model komuniciranja i primenjujemo ga u praksi već godinu dana.“
Svet
23.11.2021. 07:05
Novi šarm atomske energije
Dok ne dođemo do izgradnje srpske nuklearne elektrane, pod pretpostavkom da država kupi udeo u mađarskoj nuklearnoj elektrani "Pakš 2“, šta će to konkretno da znači?
"To je dobar potez, pre svega psihološki dobar potez. Kupovina u kontekstu snabdevanja električnom strujom ne rešava problem, ali faktički daje zamajac da se naši stručnjaci obučavaju u nuklearnoj elektrani ’Pakš’, daje nam tesnu povezanost sa Mađarskom koja ima tradiciju sovjetskog karaktera u smislu nuklearnih elektrana, koji ima veoma dobru bazu kadrova. Mi smo upoznali šefa kabineta direktora i bivšeg državnog sekretar u ministarstvu energetike gospodina Pala Kovača. On je bio deset godina u Rusiji, pa deset godina u Francuskoj na školovanju. To će psihološki uticati na nas, zapravo biće neka pretfaza formiranja baze kadrova, priprema javnog mnjenja. Smatram da je taj potez dobar, ali nedovoljan.“
Nedovoljan u kom u smislu?
"U smislu primene nuklearne energije u celosti, ali i u potrebnom kapacitetu električne energije, odnosno da to ne zamenjuje dva konvencionalna nuklearna reaktora sa minimumu 2,4 gigavata uz primenu malih modularnih reaktora shodno konkretnijim potrebama. A to je opet u vezi sa tim da li ćemo ići u pravcu razvoja data centara, veštačke inteligencije, koliko će naša industrija da se razvija i gde, kog će tipa industrija da bude...“
To znači da pri odlučivanju o tome gde, šta i kako graditi treba imati i širu sliku o tome kuda želimo da idemo?
"Što se tiče privredne aktivnosti koja diktira potrošnju struje, to je jedan par rukava, drugi par rukava jeste zamena fosilnih goriva, to jest uglja kojeg nemamo. I treće je da li je naša ambicija da izvozimo električnu struju.“
A tu je i pitanje energetske bezbednosti i energetske suverenosti, naravno.
"To je pitanje svih pitanja i zavisi od međunarodnih odnosa koji se menjaju u analogiji sa Braunovim kretanjem molekula. Jasno, ovo više niko ne može da predvidi. Ja sam pobornik ideje da Srbija bude energetski nezavisna država i da diversifikuje svoje izvore električne struje. Sa druge strane, malopre sam rekao, nuklearno gorivo možete da kupujete od više partnera. Srbija ne treba da se bavi proizvodnjom nuklearnog goriva zato što je to visoka tehnologija i veoma je skupo. U svakom slučaju, dizanjem nuklearne elektrane Srbija će postati energetski stabilna i suverena država, biće bezbedna u tom pogledu. Ali ono što je najvažnije i što želim uvek da podvučem, jeste da će dizanjem nuklearne elektrane doći do promocije studiranja tehničkih i prirodnih nauka. Srbija više neće biti zemlja motača kablova nego će se iz nuklearne energije i nuklearne industrije razvijati i druge industrije.“
Ko bi trebalo da gradi nuklearke u Srbiji – Kinezi, Rusi, Amerikanci, Francuzi?
"To je pitanje koje pre svega zavisi od međunarodnih odnosa. Zna se da su vodeće nuklearne sile Kina, Amerika, Rusija, Francuska, Južna Koreja i Japan. Mi smo u situaciji da treba da sarađujemo sa svima. Imamo potpisan memorandum sa Francuzima, oni sarađuju sa Rusima, Amerikanci prodaju gorivo Slovacima u ruskim elektranama. Rano je za procenu ko će da gradi, i drugo, mi ne znamo šta će biti za dve-tri godine na međunarodnom planu. Zna se ko su najveće kuće, da su to EDF, ʼFramatomʼ, ʼRosatomʼ, ʼVestinghausʼ, KHP iz Koreje. Ali ja insistiram na regionalnoj saradnji jer ono što je blizu nas, zapravo je mnogo lakše nego da idemo da tražimo iskustva u dalekim zemljama.“
Pomenuli ste u nekoliko navrata konvencionalne i modularne reaktore. U čemu je razlika?
"Razlika je pre svega u veličini i snazi. Konvencionalni reaktori je poznata tehnologija koja se primenjuje svugde u svetu. Mali modularni reaktori su skalarne prirode, sklapaju se u fabrikama, manje su snage, više reaktora može se uvezati samostalno, zavisno od potrebe, generišu mnogo manje radioaktivnog otpada, skupi su... Oni se nalaze u nekoj pretkomercijalnoj upotrebi. Mogu da budu dopunski konvencionalnim reaktorima u Srbiji jer metodologija Međunarodne agencije za atomsku energiju kaže da zemlja koja se nalazi na nultoj referentnoj tački, što se tiče nuklearnog programa, treba da koristi konvencionalne metode, odnosno metode koje već žive. U zavisnosti od tehnologije koja bude bila zastupljena, postoje konvencionalni reaktori različitih snaga kao i mali modularni reaktori. Ali moje mišljenje je da treba da budu zajedno zastupljeni zato što svaki ima svoju funkciju.
Funkcija konvencionalnih je da obezbede električnu energiju za privredu, građanstvo...
"Tako je. A mali modularni reaktori su za mala izolovana područja koja teško mogu da se priključe na elektromrežu, za izolovana industrijska postrojenja, kao što je Bor, na primer, ili za DATA centre koji postoje u Kragujevcu ili za potrebe veštačke inteligencije. Kod DATA centara oni služe za hlađenje i tu se zahteva dodatna potrošnja električne struje.“
Kada ste rekli da mali modularni reaktori mogu da se koriste za izolovana industrijska postrojenja, da li to dozvoljava mogućnost da njih nabavljaju sami ti centri, odnosno privredni subjekti kojima su potrebni?
"Privredni subjekti ne mogu da rade ništa bez kontrole države i bez tela koje će regulisati pravni okvir i koje će da radi licenciranje. Ali što se tiče nekih ekonomskih transakcija ko će to da kupi, verovatno da postoji opcija da ti privredni subjekti kupe mali modularni reaktor. Ali to ne može da bude van kontrole države, van kontrole regulatornog tela koje će se baviti kako pravnom regulativom, tako i licenciranjem jer je to pitanje kako radijacione sigurnosti, tako i nuklearne bezbednosti.“
Biznis
14.07.2025. 20:10
"Srbija razmatra dve opcije za razvoj nuklearne energije"
Ako bi danas bilo odlučeno da Srbija kreće u izgradnju nuklearne elektrane, koliko bi vremena bilo potrebno da se tako nešto uradi?
"Ukoliko bi uopšte bio prihvatljiv društveni konsenzus i ukoliko bi se vratila ona snaga poleta, koju smo imali 1945. godine kada se zidala Jugoslavija, i kada su u tome učestvovali i građani i državne kompanije, kada bi to bilo podržano od svih i kada bi se to smatralo zajedničkim uspehom, i kada bi birokratija i tzv. srednji menadžment radili svoj posao efikasno, kada bi se obezbedili stručnjaci koji bi bili adekvatno plaćeni, Srbija bi mogla da ima nuklearnu elektranu za 10 godina.“
To su idealni uslovi.
"U životu uvek težim idealnim uslovima i bavim se optimističnim procenama zato što nas je pesimizam doveo u situaciju da mi ništa ne možemo da podignemo osim trospratne ili četvorospratne zgrade.“
A šta je realno?
"Mišljenja oko toga šta je realni rok variraju, ali se mogu svesti na period od 10 do 15 godina. Kinezi su to uspeli uraditi za devet. Ne znam kada počinje odbrojavanje, ali mislim da mi to možemo da uradimo za deset godina jer su brojni procesi već u toku. Ovo nije nikakav političko-megalomanski projekat, već projekat koji treba da nadživi bilo kakvu vrstu trenutne ili bilo koje političke situacije. Treba da bude podržan od svih. Mediji prikazuju da je to projekat vlade, međutim, svi moraju da shvate da je ova vlada zapravo jedino uticala na to da se ukine moratorijum jer bez ukidanja moratorijuma ne bi ni bilo nuklearne elektrane.“
Da li je za tih 10 ili 15 godina moguće obezbediti i domaće kadrove ili bi u prvo vreme morali da ih uvozimo?
"Kada sam počeo da se bavim ovim poslom, smatrao sam da su kadrovi najveći problem. Kadrovi nisu najveći problem zato što imate ljude koji su otišli u inostranstvo, imate ljude koji su završili svoj radni vek, ali su u punoj snazi da svoje znanje prenesu mlađim kolegama, imate ljude naučnike iz Instituta ’Vinča’, vama su faktički potrebni nuklearni operatori. Vi za 10 godina možete da iškolujete 100 stručnjaka. Nama u ovom trenutku fali 35 odsto ukupnih stručnjaka za funkcionisanje nuklearne elektrane i uz angažovanje, uz odgovarajući budžet, kadrovi neće biti problem. Naravno, kod uvoza tehnologije mi ćemo imati pomoć i nadzor ljudi koji budu gradili nuklearne elektrane, ali pominjem, najveći problem gradnje nuklearne elektrane jeste komunikacija sa građanima i uopšte društveni konsenzus.“
Zato što je ljudima ovde, kada se pomene nuklearna elektrana, prva asocijacija Homer Simpson, a druga je Mića Grčić.
"To ste vi rekli. Kod nas je prisutan strah od nekompetentnih i nestručnih ljudi, a smatram da je to apsolutno nepotrebno jer je ceo ovaj projekat i primena nuklearne energije pod budnim okom Međunarodne agencije za atomsku energiju. Vi biste nestručnim kadrom ugrozili ne samo bezbednost svoje države, nego biste faktički postali globalni problem, što niko neće dozvoliti. Procedure koje postoje toliko su stroge da bukvalno morate da pitate i da se konsultujete koji šraf ugrađujete. Potrebno je uložiti trud i posvetiti se komunikaciji sa građanima kako bi oni mogli biti informisani o svim fazama i njihovim rezultatima i da imaju priliku da im se odgovori na svaku nejasnoću i time razbije strah u vezi sa primenom nuklearne energije. Pored toga što zagovaramo i polemišemo u vezi sa primenom nuklearne energije, mi sarađujemo sa predsednicima opština i gradonačelnicima u rešavanju njihovih lokalnih problema koji su najčešće vezani za energetiku i zaštitu životne sredine.“
Na koji način?
"Na način da pomažemo pri izgradnji sistema grejanja, toplana, oko energetske efikasnosti, oko zaštite životne sredine, kod studija izvodljivosti i angažovanja naših inženjera i naučnih radnika itd.“
U poslednjih 60 godina, bilo je otprilike 30 incidenata na nuklearnim elektranama. To znači svake druge godine po jedan incident. Naravno, bili su ekstremni poput Černobilja, Fokušime i ovog Majaka 1957, u Rusiji. Ostali su malo nižeg intenziteta. Ali, ljudima to uvek deluje kao strašno.
"Uvek govorim da ćete pre stradati od ujeda pauka u Australiji ili će vam pre pasti cigla na glavu, nego što će to biti posledica nuklearnog akcidenta. Postoje tri nuklearna akcidenta, ostrvo Tri milje u Americi, katastrofalni Černobilj i Fukušima. Ali izvlačenje analogije iz ova tri događaja potpuno je nemoguće zato što, prvo, konstrukcija reaktora je višestruko unapređena, drugo, situacija u Černobilju bila je vezana za ’Gvozdenu zavesu’ i za neadekvatno reagovanje jer su se skrivale informacije. Danas u eri Interneta ne možete ništa da sakrijete a kamoli nuklearni akcident. Fukušima je splet nesrećnih okolnosti plimskog talasa, odnosno cunamija, i jakog zemljotresa. Šanse da se ovaki događaji ponove praktično su nepostojeće, i to važi i za Srbiju.“
Nedavno ste bili u Bagdadu. Šta je bio cilj posete?
"Pre svega to je plod agilnosti i sposobnosti našeg ambasadora Branislava Žeželja koji je želeo da okupi firme koje su nekada radile u Iraku i za koje on smatra da mogu da rade na ekonomskom preporodu Iraka. Pozvao je firme kao što su ’Utva’, ’Hidrozavod’, Institut ’Vinča’, Institut ’Mihajlo Pupin’, kompaniju ’Rut map’, koja se bavi softverskim inženjerstvom. Cilj je, zapravo, da se vratimo na staze stare slave iz ’80-ih godina kada su srpske firme bile prvi neimari u Iraku. Ja sam iskreno iznenađen koliko je Bagdad porušen, koliko ima mesta za obnavljanje, koliko se trenutno gradi u Bagdadu, i mislim da je to jedan privredno naučno-tehnološki potencijal za Srbiju. Važno je da se naglasi da svi ti ljudi sa kojima sam bio u Bagdadu predstavljaju jednu pamet koja bi mogla da se uključi i u budući srpski nuklearni program.“
Ima li posla za Institut u Iraku?
"Za Institut ima puno posla. Posao je vezan za Centar za HBRN forenziku i obuke. Druga stvar je rad na obrazovanju iračkih studenata što se tiče naučno-tehnološkog razvoja. Ima posla kad je reč o istraživanju u oblasti poljoprivrede, i zajedno sa Institutom ’Mihajlo Pupin’.“
Biznis
29.12.2021. 06:05
Koliko je daleko nuklearna budućnost
Život
14.06.2022. 12:37
Kako je Jugoslavija odustala od atomske bombe
Komentari
