Život
07.05.2023. 16:30
Vojislav Tufegdžić

Godišnjica tragedije

Černobilj: Katastrofa, pretnja, nepoznanica, atrakcija…

Černobilj
Izvor: Shutterstock

Prošle nedelje аmbasada Ukrajine u Srbiji podsetila nas je da se 26. aprila ove godine navršilo 37 godina od tragedije u nuklearnoj elektrani Černobilj, koji je proglašen za Međunarodni dan sećanja na žrtve radijacionih nesreća i katastrofa.

"Iz Zone isključenja od 30 kilometara oko nuklearne elektrane Černobilj evakuisano je više od 200.000 ljudi. Oko pet miliona ljudi je pogođeno katastrofom. Ukupno su u Ukrajini radioaktivno kontaminirana 2293 naselja u kojima je krajem osamdesetih godina prošlog veka živelo više od 2,6 miliona ljudi. Kao rezultat ove katastrofe više od pet miliona hektara plodnog zemljišta je povučeno iz poljoprivredne upotrebe. Danas se obeležava dan sećanja na najveću katastrofu koju je prouzrokovao čovek i odavanje počasti herojstvu osoblja, vatrogasaca, vojnih lica, građevinskih radnika, naučnika i lekara u Černobiljskoj elektrani koji su učestvovali u likvidaciji posledica nesreće“, navedeno je u saopštenju ambasade.

Tek 2019. godine i utrošenih 2,2 milijarde evra oko reaktora koji je eksplodirao završen je sarkofag kojim je reaktor "obložen“ i, za sada, sprečeno dalje radioaktivno zračenje.

Medicinsko čudo

Uslovno rečeno, slavu posle višedecenijskog ćutanja tema katastrofe u Černobilju dobila je pre nekoliko godina kada je na kanalu HBO emitovana serija pod nazivom "Černobilj“. Manje zainteresovanima nije znano da je ekranizacija ove tragedije zasnovana na knjizi "Ponoć u Černobilju“ autora Adama Higinbotama, na osnovu koje je dobrim delom snimljen odličan serijal. Naravno, kako je i bilo za očekivati, na televiziji su rukovodioci nuklearne elektrane prikazani u mnogo negativnijem svetlu nego što su u realnosti bili, o čemu svedoče i autor knjige i zaposleni u nuklearki.

Ali, činjenice iznete u pomenutom istraživačkom radu Higinbotama na savršen način ilustruju ne samo okolnosti pod kojima se tragedija dogodila, već i pozadinu funkcionisanja i raspada tadašnjeg Sovjetskog Saveza u okviru kojeg se nalazila Ukrajina na čijoj je teritoriji Černobilj. I ne samo to, jer je autor kroz razgovore sa zaposlenima u elektrani i svedocima koji su bili neposredno uključeni u sanaciju posledica havarije, kao i proučavanjem sve dostupne dokumentacije, došao do saznanja na koja ni danas ne postoje razumni odgovori.

Primera radi, posebno iznenađenje za lekare, među kojima su bila i dvojica američkih doktora koji su došli u pomoć kolegama iz tadašnjeg SSSR-a, bilo je što su mnogi od onih koji su u prvih nekoliko časova nakon eksplozije zadobili užasne povrede počeli da se oporavljaju. Doktori su smatrali neobjašnjivim čudom što su neki od radijaciji najizloženijih operatera u nuklearki uopšte preživeli. Među njima je i elektroinženjer Andrej Tormozin. U trenutku eksplozije reaktora on je bio udaljen svega 120 metara, a potom je, pokušavajući da zaustavi pumpe i ugasi vatru, proveo nekoliko sati u mašinskoj hali gde je vladala visoka radijacija. Specijalisti su bili uvereni da je bio izložen smrtonosnoj dozi zračenja.

Na početku lečenja njegovo telo je odbacilo transplant koštane srži, a imao je trovanje krvi i hepatitis izazvan radijacijom pa se nije očekivalo da preživi. Međutim, već krajem maja, nepun mesec kasnije, krvna slika je počela da mu se popravlja i iz razloga koje lekari nikada nisu uspeli da ustanove – uskoro se potpuno oporavio.

Čak i pet meseci nakon katastrofe tadašnja vlast SSSR-a je opstajala pri tvrdnji da je od eksplozije stradala samo 31 osoba. Radilo se o zaposlenima koji su iste večeri poginuli na svom radnom mestu. Sve brojke iznad te su proglašavane za buržoasku propagandu. Naknadne žrtve, preminuli usled smrtonosne doze radijacije, nisu evidentirane.

Stanovnici Pripjata, grada koji se nalazio neposredno uz elektranu u kojem su živeli svi koji su opsluživali elektranu, zvanog i atomgrad kao sva mesta koja su nastajala uz takva postrojenja, evakuisani su vrlo brzo. Gotovo istog trenutka se u punom svetlu pokazala vera velikog broja stanovnika države u moć votke da zaštiti telo od radijacije. U Poleskoj, u koju su prvobitno razmešteni građani Pripjata, razvaljena su vrata prodavnice pića i uskoro se na crnom tržištu votka prodavala po ceni od 35 rubalja po litru, koliko je koštala i flaša odličnog konjaka u Kijevu.

Nizale su se ružne okolnosti koje su pratile tragediju. Kada je građanima Pripjata omogućeno da se organizovano na četiri sata vrate u svoje stanove i kuće, dozvoljeno im je bilo da uzmu samo stvari iz strogo definisanih kategorija. Nameštaj, krupne stvari koje su skupljale puno prašine, tehnički uređaji… nisu bili dozvoljeni. Nažalost, određene količine kontaminiranog pokućstva su ipak iznete zahvaljujući korupciji. Tokom četiri meseca koliko su bile organizovane posete u Pripjat je nakratko došlo oko 24.500 stanovnika. Ostali nisu želeli da posete mesto prethodnog života.

Vlast je organizovala finansijsku pomoć za građane u iznosu od 4000 rubalja sa samce, za bračne parove 7000. Ako se ima u vidu da je nov automobil sovjetske proizvodnje tada koštao 5000 rubalja, iznos nije bio simboličan. Pomoć pojedinaca, kolektiva, prihod od humanitarnog koncerta i uplate iz inostranstva dostigli su gotovo 500 miliona rubalja. Ali, trajno raseljenje 116.000 ljudi, specijalista i njihovih porodica iz Pripjata i zemljoradnika iz desetina malih naselja koja su potpala pod Zonu isključivanja od 30 kilometara oko elektrane, kojima su bili potrebni novi poslovi i domovi, bilo je komplikovano.

Stradalnici i krađe

Da bi rešili situaciju, političari su, između ostalog, doneli odluku da se 13.000 tek završenih stanova u Kijevu i drugim gradovima dodeli raseljenima iz Pripjata. Time su ih, praktično, uzeli od onih koji su godinama čekali na dobijanje stana i navukli gnev ka "došljacima“ iz Černobilja.

Istovetno se desilo i prilikom dodeljivanja zaposlenja jer su stručnjaci iz Černobilja primljeni na odgovarajuće poslove u tri druge nuklearne elektrane. Kolege ih nisu primile toplo verujući da je nepravedno što su svoje mukom stečene pozicije morali da ustupe pridošlicama. Komšije u zgradama u koje su se doselili su ih izbegavale zbog straha da su ozračeni i da bi mogli da ih "zaraze“. Na isti problem nailazila su i njihova deca u školama.

Desetine hiljada mladih poslati su iz svih krajeva SSSR-a kako bi, bez saznanja gde se upućuju i šta ih tamo očekuje, učestvovali u saniranju posledica koje je izazvala eksplozija u nuklearnoj elektrani. Nazvani su likvidatori jer su se, zvanično, bavili likvidacijom posledica eksplozije. Kada su se vojni rezervisti pred sam raspad SSSR-a pobunili zbog slanja u Černobilj i odbili naređenje, sovjetske vojne vlasti odlučile su da s tim prestanu.

Nemoguće je ustanoviti tačan broj ljudi koji su do decembra 1990. godine, dokle je trajala „likvidacija“, bilo angažovano u zoni zračenja, uglavnom zbog toga što su vlasti krile podatke. Ipak, ustanovljeno je da je najmanje 600.000 građana tadašnjeg SSSR-a učestvovalo u čišćenju radioaktivnog otpada.

Uprkos uveravanju države da će svima pružiti maksimalnu zaštitu, kada su prvi likvidatori počeli da se razbolevaju otkrili su da lekari ne žele da povežu njihove simptome i uslove u kojima su morali da rade u krugu od 30 kilometara oko Černobilja. Država u rasulu nije mogla da im obezbedi specijalističku negu koju je obećala, tako da su lekari svoje beleške vodili u šiframa. Medicinski kartoni bili su klasifikovani kao tajna.

Svi sem najekstremnijih slučajeva bi se otpuštali iz bolnica sa istovetnom dijagnozom: "Obična bolest, nije u vezi sa jonizujućim zračenjem.“ Ujedinjene nacije su 2005. u svom istraživanju navele da je oko 4000 likvidatora preminulo, a organizacija "Grinpis“ da je broj mnogo veći. Prema rečima Vjačeslava Grišina iz Černobiljske unije, glavne organizacije likvidatora – u Rusiji je preminulo 25.000 likvidatora, a oko 70.000 su ostali invalidi, slične brojke se vezuju i za Ukrajinu, dok je oko 10.000 likvidatora iz Belorusije preminulo, a 15.000 su ostali invalidi.

U jeku svih problema pljačkanje unutar "crvene zone“ postalo je organizovano. U njemu su učestvovali i sami likvidatori. Jedne noći oficir za radijaciono izviđanje Aleksandar Logačev video je kako otpadnička grupa vojnika puni kamione sa šporetima na gas uzetim iz građevinskog magacina s velikom kontaminacijom u blizini elektrane. Pitao ih je da li su ludi, ali oni su nastavili svoj posao ne obazirući se na njega. Do jutra dva velika transportna aviona "antonov 22“ puna ukradene tehničke robe letela su na putu ka sibirskoj vojnoj oblasti.

U Pripjatu su ostavljeni automobili i motocikli takođe pali u ruke lopova. Sa njih su skidali vetrobrane i stvari koje su procenili kao upotrebljive, a uništavali karoserije.

Tajne života i nauke

Na brojnim grobljima civilne i vojne tehničke opreme koja su učestvovala u saniranju posledica katastrofe, koja su bila previše kontaminirana da bi mogla dalje da se koriste, ostali su autobusi, vatrogasna vozila, građevinske mašine i helikopteri. Prema jednoj od procena, do 1997. ukupni troškovi zbog havarije u Černobilju dostigli su 127 milijardi dolara.

Na oko 800 lokacija u Zoni isključena pokopane su stotine tona otpada u jamama poprskanim polimerskim rastvorima, potom zalivenim betonom preko kojeg je nasuta zemlja i zasađena trava. Niko se nije potrudio da sačini evidenciju gde je šta zakopano.   

Iako je zvanično zabranjeno, ljudi i danas žive u ovoj oblasti, mahom stariji, njih oko 200 koji su se vratili na svoja imanja i bave se poljoprivredom. Pojedini redovno dobijaju penzije. U proseku, radijacija u kojoj žive je pet do 10 puta veća od prihvatljive.

Do početka ruskog napada na Ukrajinu ova oblast je godinama bila i čudna turistička atrakcija. Znatiželjnici koji su želeli da obiđu ovu rizičnu oblast u obilasku su bili opremljeni Gajgerovim brojačem koji meri nivo radijacije.

Pomalo neobično istraživanje o životu u ovoj oblasti nedavno su sproveli naučnici koji se bave genetikom. Istraživači su izučavali 302 psa lutalice koja žive na mestu katastrofe, a većina su potomci kućnih pasa koje su stanovnici bili primorani da ostave kada je evakuisano to područje.

Genetičarka Elejn Ostrander iz Nacionalnog instituta za istraživanje ljudskog genoma jedan je od autora studije. Pretpostavljala je da su se psi u međuvremenu veoma pomešali, ali su posredstvom DNK identifikovali pse koji žive u oblastima visokog, niskog i srednjeg nivoa izloženosti radijaciji: "To je bila ogromna prekretnica za nas. Iznenađujuće je da čak možemo da identifikujemo oko 15 različitih porodica.

Istraživači sada mogu da uporede DNK, vide eventualne promene, mutacije ili evolucije. Koautor studije Timoti Muso, profesor bioloških nauka na Univerzitetu Južne Karoline, rekao je da psi daju neverovatan uvid na uticaj takve vrste okruženja na sisare u celini.

Muso je počeo da prikuplja krv od pasa 2017. Neki od pasa žive u elektrani, industrijskom okruženju, drugi oko 15 kilometara dalje, neki na udaljenosti od 45 kilometara. Kaže da su se vremenom zbližili sa nekim psima: "Iako su divlji, i dalje veoma uživaju u interakciji sa ljudima, posebno kada je tu i hrana.

Na kraju, sve što je prethodilo i sledilo tragediji u Černobilju moglo bi da se svede na poziciju glavnog osumnjičenog za havariju, direktora elektrane Viktora Brjurhanova. Tek uoči suđenja dobio je dokumentaciju koja je dokazivala da reaktori koji su postavljeni u elektrani imaju svoju "tajnu istoriju“, niz opasnih nedostataka za koje su naučnici znali, ali su ih punih 16 godina skrivali od zaposlenih u nuklearki.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Došlo je tiho i ubilo ceo grad
Černobilj

35 godina od Černobilja

26.04.2021. 16:01

Došlo je tiho i ubilo ceo grad

Za stanovnike grada Priprajta, u Ukrajini, 26. april bio je sasvim običan dan sve do večernjih sati. Onda se sve promenuilo, a oni nisu ništa shvatili. Nisu ništa videli. Samo je narednih dana sve nestalo.
Close
Vremenska prognoza
clear sky
29°C
23.07.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

OI 2024

Vidi sve

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Euro 2024

Vidi sve