Život
14.06.2022. 12:37
Marko R. Petrović

"Atomski san"

Kako je Jugoslavija odustala od atomske bombe

Atomska bomba
Izvor: Shutterstock

Kolona od trideset dva teška kamiona natovarena kontejnerima u petak 19. novembra 2010. rano ujutru krenuo je iz pravca Beograda ka Subotici. Osim veličine konvoja, neuobičajena je bila i pratnja koju su teretnjaci imali. Jake snage policije pratile su kolonu koju su sve vreme iz vazduha nadgledali i policajci iz helikoptera.

Nekoliko sati kasnije kolona pod pratnjom ušla je u krug subotičke "Azotare“. Neuobičajeni transport, pa još pod pratnjom policije na kopnu i iz vazduha, izazvao je blagu paniku među Subotičanima koji su živeli blizu fabrike. Pojedinci su čak žene i decu prebacili do centra grada, uplašeni tolikom policijom i kamionima sa misterioznim teretom.

Za manje od 24 sata svi kontejneri pretovareni su na specijalnu železničku kompoziciju koja se već u subotu ujutru preko Mađarske uputila ka slovenačkoj reci Kopar. Odatle je oko podneva u nedelju brodom misteriozni tovar upućen ka luci Murmansk na severu Rusije, gde je ponovo pretovaren na voz da bi stigao na svoje konačno odredište u "Majak postrojenje za preradu“ u sibirskom gradu Ozersk, u Čeljabinskoj oblasti.

Bio je to i formalno kraj priče o famoznom "jugoslovenskom nuklearnom programu“ za proizvodnju atomske bombe, od kojeg se definitivno odustalo još 1987. godine. Jer u ta 32 kontejnera nalazio se nuklearni otpad, zapravo, uranijum koji je u Institut "Vinča“ šezdesetih godina 20. veka stigao iz Sovjetskog Saveza.

Da je nekakav nuklearni program u Titovoj Jugoslaviji postojao, nema nikakve sumnje. Upitno je, međutim, koliki su bili njegovi stvarni dometi u pogledu eventualnog pravljenja atomske bombe. Činjenica je, međutim, da je čitav projekat i dalje delimično obavijen velom tajne, te da je relevantne podatke i dalje lakše naći u stranim nego u domaćim izvorima.

Zbog poznatih okolnosti i komplikovanih Titovih odnosa sa Staljinom posle 1948. godine, Jugoslavija sasvim sigurno nije mogla da računa na bratsku sovjetsku pomoć u ostvarivanju svog "atomskog sna“.

Isto tako nije bilo realno očekivati ni velikodušnost Zapada u pogledu obezbeđivanja resursa za proizvodnju nuklearnog naoružanja.

Prvi korak, doduše, jeste učinjen zahvaljujući tada još bratskom SSSR-u, marta 1946. godine, kada je Josipu Brozu Titu iz Moskve stigla pošiljka u kojoj je bila knjiga "Atomska energija“, Henrija de Volfa Smita.

Delo je objavljeno nekoliko dana posle bacanja prvih atomskih bombi na Japan, a Tito je već tada mogao da se upozna sa dostupnim informacijama o njihovom nastanku i upotrebi atomske energije u vojne svrhe.

Pavle Savić, naučnik, Brozov saborac, a potom i prvi direktor Nuklearnog instituta "Vinča“, pored knjige je iz Moskve poslao i pismo koje se i danas čuva u Arhivu Jugoslavije. U njemu, između ostalog, piše: "Ako ti, druže Maršale, položiš temelje našoj nauci, kao što si učinio sa Armijom i Državom, onda smo mi i na tom polju za kratko vreme među najboljima.“

Savić se u međuvremenu na Titov poziv vraća iz SSSR-a, kako bi "pravili naš institut“. Odluka o izgradnji "Instituta za proučavanje strukture materije“ u Vinči doneta je 1947. godine, a radovi su počeli godinu dana kasnije, pod Savićevim nadzorom. Vrlo brzo počeli su radovi i na još dva instituta – "Štefan Jožef“ u Ljubljani i "Ruđer Bošković“ u Zagrebu – koji su osnovani 1949, odnosno 1950. godine.

Kako u delu knjige "Nuklearna energija u zemljama u razvoju“ iz 1982. godine posvećenom Jugoslaviji pišu Džejms P. Nikol i Gordon L. Mekdanijel, Jugoslavija je, verovatno, u toku poratne obnove i povećane potražnje za električnom energijom spekulisala time da bi razvoj nuklearne energije mogao da bude ključan za njen ekonomski napredak.

Od samog početka, međutim, političke i bezbednosne posledice geografskog položaja Jugoslavije i ratno iskustvo imali su važnu ulogu u donošenju odluke da se otpočne sa razvojem nuklearnog programa. Još je Edvard Kardelj, kada je regrutovao Stevicu Dedijera, jednog od kasnijih direktora "Vinče“, rekao: "Moramo da imamo atomsku bombu!“

Nakon "istorijskog ne“ Staljinu 1948. godine to je, činilo se, postalo još neophodnije.

Bezbednosni faktor je sigurno imao ulogu u Titovoj inicijalnoj odluci da se počne sa nuklearnim programom. Raskid sa Staljinom verovatno je naterao Tita da pomisli kako bi nuklearno oružje odvratilo Moskvu od moguće invazije na Jugoslaviju.

Odnosno, kako to konstatuju u časopisu "Međunarodni nuklearni inženjering“ iz septembra 1971. godine, u tekstu "Energetika i istraživački trendovi u Jugoslaviji“: "U situaciji kada pri nepovoljnom geografskom položaju želite ekonomsku i političku nezavisnost, upotreba nuklearne energije je gotovo neminovna, pod uslovom da imate i industrijsko znanje da obezbedite sopstveno gorivo.“

A kao što smo već rekli, u to vreme ni SAD, ni SSSR, kao jedine nuklearne sile, nisu želele da dele niti znanje, niti tehnologiju, pa je Jugoslavija bila primorana da za nuklearni program opredeli dobar deo svojih resursa, kako materijalnih tako i ljudskih.

Uz izgradnju tri naučna instituta, Jugoslavija je naručila ili konstruisala osnovnu opremu koja bi joj omogućila da sprovodi napredna nuklearna istraživanja – Kokroft–Volton akcelerator čestica od 1,5 MeV (megavolta) za institut u Vinči, betatron od 30 MeV i Van de Graf elektrostatični generator od 2,5 MeV za Institut "Jožef Štefan“ i cikloton od 16 MeV za Institut "Ruđer Bošković“.

Najvažniji partner Jugoslavije u nuklearnom programu ranih ’50-ih godina postaje Norveška. Početkom 1952. godine jugoslovenski naučnici obučavani su i istovremeno radili u norveškom Institutu za istraživanje nuklearne energije u Kjeleru, seocetu nekih dvadesetak kilometara istočno od Osla.

Naročito su bili posvećeni radu na hemijskoj ekstrakciji plutonijuma i njegovoj preradi. Norveška je, takođe, pomogla Jugoslaviji i u izgradnji laboratorijskog postrojenja za preradu.

Po svemu sudeći, istraživanje koje su sprovodili norveški i jugoslovenski stručnjaci imalo je elemente za razvoj nuklearnog oružja. Uz preradu plutonijuma, u Zagrebu i u Vinči rađena su i istraživanja u vezi sa obogaćivanjem uranijuma.

Prema nekim norveškim izvorima, o čemu je u tekstu pod naslovom "Titovo nuklearno nasleđe“ još 2000. godine pisao "Bilten atomskih naučnika“, moguće je da su 1953. godine jugoslovenski naučnici koji su radili u Kjeleru uspeli da u Vinču prokrijumčare izvesne količine visokoobogaćenog uranijuma.

U međuvremenu i Staljin umire pa odnosi između dve države više nisu toliko napeti. U takvoj situaciji bezbednost prestaje da bude jedini i glavni razlog za razvoj nuklearnog programa, već se u tom smislu nameće i želja za što boljim međunarodnim pozicioniranjem države.

Već 1955. godine formirana je Savezna komisija za nuklearnu energiju. Na njeno čelo postavljen je Aleksandar Ranković, tada šef tajne policije.

Jugoslavija je do tada sarađivala sa Norveškom u oblasti prerade plutonijuma i osnovala je odeljenje za preradu istrošenog goriva u Vinči. Potom je, godinu dana kasnije, 1956, potpisala sporazum o saradnji sa Sovjetskim Savezom za istraživački reaktor RA, a potom i konstruisala reaktor RB. Reaktor RA koji su zvaničnici iz Vinče opisali kao "u suštini reaktor za proizvodnju plutonijuma“, bio je fundamentalan u Titovom programu za proizvodnju atomskog oružja.

Početkom ’60-ih nuklearni program dobijao je na zamahu, a Tito je, navodno, oružani program stavio u drugi plan. Dve godine ranije, naime, 1958. u akcidentu u Vinči jedna osoba je poginula, a još petoro ih je ozračeno. Moguće je, međutim, da je Titova odluka bila i posledica otopljavanja jugoslovensko-sovjetskih odnosa posle Staljinove smrti.

Druge uzroke moguće je tražiti, međutim, i u odsustvu konkretnih rezultata, ali i u činjenici da je ceo program finansijski prilično opterećivao privredu države. Uz sve to, Jugoslavija je kao članica i jedan od osnivača Pokreta nesvrstanih zagovarala svet bez nuklearnog naoružanja, sa čime bi rad na pravljenju atomske bombe delovao nespojivo.

Istovremeno javile su se naznake da se fokus u nuklearnom programu sa istraživanja prebacuje na program nuklearne energije i posle godina pravljenja studija izvodljivosti američka kompanija "Vestinghaus“ konačno je izabrana da izgradi prvu, i pokazalo se jedinu, jugoslovensku nuklearnu elektranu "Krško“.

Odustajanje od ideje o pravljenju atomske bombe, međutim, nije bilo konačno. Ona je ponovo aktivirana nakon što je Indija, saveznik iz Pokreta nesvrstanih, izvela prvu nuklearnu probu 18. maja 1974. godine.

Tito je odmah potom održao je dva sastanka sa čelnicima glavnih istraživačkih institucija, oficirima iz Generalštaba JNA i vojne obaveštajne službe.

Tokom sastanaka, predstavnici JNA instruirali su prisutne kako da pod paravanom rada na razvoju nuklearne energije za civilnu upotrebu, zapravo, paralelno rade na programu nuklearnog naoružanja.

Tokom ’70-ih godina Jugoslavija je bila prilično frustrirana monopolom na nuklearnu tehnologiju koji su držale vodeće svetske nuklearne sile. Vladini zvaničnici počeli su da traže olakšani pristup nuklearnoj tehnologiji tvrdeći da "gigantski svetski kartel nuklearnih sila“ odbija da deli svoja znanja sa zemljama u razvoju.

Jugoslavija je počela da vezuje spor napredak nuklearnog programa za svoje bezbednosne probleme.

"Najmanje od nas zavisi da li će Jugoslavija biti primorana da razmotri mogućnosti ili da čak počne proizvodnju atomske bombe“, izjavio je u intervju NIN-u marta 1977. godine general-pukovnik Ivan Kukoč, svojevremeno načelnik Uprave vojne industrije, kao i pomoćnik državnog sekretara za narodnu odbranu.

Osećajući možda kao i da je tabu oko proizvodnje nuklearnog oružja ukinut posle neuspeha nuklearnih sila da učine korake nuklearnom razoružanju, vlada je, posredstvom lista "Borba“, najavila i mogućnost proizvodnje nuklearnog oružja.

"Ako se razmišlja o masovnom teroru, ili u slučaju upotrebe nuklearnog ili nekog drugog oružja za masovno uništenje, naša zemlja može, u okviru opšteg koncepta odbrane, da preispita svoj stav prema pitanju neširenja nuklearnog oružja“, piše u "Borbi“ od 7. decembra 1975. u tekstu pod naslovom "Jugoslavija i nuklearno naoružanje“.
 

Posle Titove smrti maja 1980. godine Jugoslavija nastavlja svoj nuklearni program, pod vođstvom novog ministra odbrane, admirala flote Branka Mamule, koji je od početka aktivno podržavao ideju proizvodnje nuklearnog oružja. Pod Mamulom naučnici su radili na dva paralelna programa koje su povezivali infrastruktura i finansije.

Program A bio je osmišljen s ciljem razvoja nuklearnog oružja, dok je Program B bio fokusiran na opšti nuklearni program i prikrivanje Programa A.

Vojnotehnički institut (VTI) nadgledao je oba programa. Većina istraživačkih potencijala je na ovaj ili onaj način bila povezana sa Programom A ili sa Programom B, međutim, veći deo istraživanja u vezi sa oružanim programom sprovodili su naučnici u Vinči, na Institutu za fiziku Univerziteta u Beogradu i u VTI-ju.

Konačno, 7. jula 1987. tokom sastanka u VTI-ju saopšteno je da se Program A ukida. Na to je uticalo više razloga. Prvi je smanjenje značaja nuklearne energije za ekonomski rast države, sve slabija želja za međunarodnim prestižom, kao i veliko finansijsko opterećenje koje je program predstavljao za državu. Rezultat svega toga bio je da je i vođstvu, ali i naučnicima, ponestalo entuzijazma u vezi sa programom.

Ubrzo je slična sudbina zadesila i Program B. Nuklearna katastrofa u Černobilju aprila 1986. godine posejala je seme sumnje u bezbednost nuklearnog programa u zemljama širom Evrope, a i šire, jačajući antinuklearne lobije. Ni jugoslovenski nuklearni program nije ostao imun na to.

Hrvatski parlament je iz plana razvoja za period 1986–1990. uklonio ono što je trebalo da predstavlja drugu jugoslovensku nuklearnu elektranu – projekat izgradnje nuklearke na Prevlaci. Nakon duge rasprave savezni parlament usvojio je moratorijum na izgradnju nuklearnih postrojenja na neograničeno vreme, uveo kazne za planiranje takvih postrojenja (uključujući pripremu investicionih odluka i tehničke dokumentacije) i zabranio finansiranje na saveznom nivou svih aktivnosti u vezi sa istraživanjima o bezbednosti nuklearne energije. Ovom odlukom sve nuklearne aktivnosti u Jugoslaviji su obustavljene na neodređeno vreme.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Zlatna bajka Kraljevine Jugoslavije
Zlato

84,5 tone zlata

16.02.2022. 07:05

Zlatna bajka Kraljevine Jugoslavije

Jedna od bajkovitijih priča o zlatu svakako je i ona o ukradenom zlatu Karađorđevića, koje je, navodno, netragom nestalo 1941. godine.
Close
Vremenska prognoza
overcast clouds
9°C
09.12.2022.
Beograd

Katar 2022

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve