Politika i cena jedne sujete

Politika i cena jedne sujete

EPA/STRINGER


Punih četvrt veka traje, u velikoj meri jalova polemika o okolnostima koje su prethodile hrvatskoj oružanoj akciji “Oluja”, nestanku Republike Srpske Krajine i progonu oko 250.000 Srba s tog područja.

Jedna od ključnih odrednica na koju su ukazivale strane diplomate, neposredno uključene u donošenje presudnih političkih odluka, bilo je odbijanje predstavnika Srba da prihvate Plan Z-4 s početka 1995. godine.

Tadašnji predstavnici Srba, s retkim izuzecima, u naknadnim izjavama su odbijali kao neosnovanu tvrdnju da, praktično, nisu želeli primirje na frontu. Niti da su se svesno opredelili za krajnje neizvesnu i rizičnu odluku, prvenstveno po narod koji su predstavljali, da ucenjuju međunarodnu zajednicu zahtevajući da im se dodeli što niko razuman nije mogao da očekuje. Pokušavajući da pronađu iole smisleno obrazloženje svog stava da odbiju ponuđeni plan, u čemu su im naknadno “pomagali” i istoričari, po pravilu su navodili sledeću lakonsku konstataciju: “Čak i da smo mi prihvatili plan, Hrvati bi ga odbili”. Pritom potpuno zanemarujući, od strane diplomata koji su učestvovali u kreiranju Plana Z-4, više puta ponovljenu činjenicu da su time na sebe navukli gnev Zapada. A da li bi hrvatska strana zaista formalno odbila ponudu, puka je tema spekulacija. Hrvatska strana je pred  međunarodnim posrednicima nevoljno saopštila da će “razmisliti”, predstavnici Srba su odbili da o njemu uopšte vode diskusiju.

Povezane vesti – Četvrt veka etničkog čišćenja bez kazne

Kao figura koja je izričito odbacila prihvatanje ovog plana navodi se predsednik Srbije Slobodan Milošević. Naravno, i u vezi s tim postoje različita mišljenja, ali većina svedoka vremena u kojem se to odigravalo pomenuto stanovište ne dovodi u sumnju. Ukoliko neko kao pouzdano merilo za presudne događaje iz tog vremena očekuje pronalaženje dokumenta na kojem se nalazi Miloševićev potpis sa zahtevom da se Plan Z-4 odbije, onda taj nije živeo ni u Jugoslaviji, ni u Srbiji koje su se nalazile pod njegovom upravljačkom palicom.

Opomene Moskve 

O tome da li su Krajišnici žrtve zakulisnih dogovora Miloševića, tadašnjeg hrvatskog predsednika Franje Tuđmana i pojedinih predstavnika zapadnih sila, ili su srpski rukovodioci bili nedorasli trenutku ne shvativši da moraju postići dogovor sa Zagrebom jer u suprotnom neće imati ko da ih brani, još pre 17 godina je govorio Leonid Kerestedžijanc, dugogodišnji ruski ambasador u Zagrebu, učesnik tadašnjih pregovora i s ruske strane garant ponuđenog dogovora. Prema njegovom uveravanju, Srbi u Hrvatskoj su imali veliku priliku da zadobiju simpatije međunarodne zajednice i uz njenu pomoć ostanu tamo gde su vekovima živeli. Nažalost, tu šansu nisu ni pokušali da iskoriste. Kerestedžijanc je o tome sačinio obimnu dokumentaciju u kojoj je opisao najvažnije događaje od 10. oktobra 1992. do kraja 1996, u periodu dok je bio ruski ambasador u Hrvatskoj:

“Od momenta kada je otvorena Ambasada Rusije u Zagrebu, imali smo dva glavna zadatka: da uspostavimo i jačamo odnose Rusije i Hrvatske i drugi, ništa manje bitan, brigu za Srbe u međunarodno priznatim granicama te države. Obišao sam sve delove Hrvatske i imao tačne informacije gde se šta događa…”

Ali, nekadašnji ruski ambasador tvrdi da Krajinu nije interesovala autonomija u Hrvatskoj i da Srbi nisu hteli da pregovaraju sa Zagrebom. U nameri da spreče krvoproliće i još žešće sukobe, četvorica diplomata najvišeg ranga dogovorila su se da naprave plan koji bi bio osnova trajnog kompromisa među Hrvatima i Srbima. Na formulisanju tog plana dugo su radili ugledni pravnici Ujedinjenih nacija.

Konačan predlog dokumenta koji su Hrvati i Srbi trebali da dobiju kao radni projekat dogovora o Krajini, Slavoniji, Južnoj Baranji i Zapadnom Sremu bio je gotov 18. januara 1995. godine. U javnosti je taj predlog dobio naziv Plan Z-4:

“Znali smo da su obe zaraćene strane spremne za dalje ratovanje i krvoproliće. Zato i nismo sedeli skrštenih ruku. Američki ambasador Piter Galbrajt je na mene ostavio utisak vrlo poštenog i iskrenog čoveka. Sve dok plan nismo napravili, niko nije davao bilo kakve informacije javnosti.

Vrlo važan događaj bili su pregovori u Ambasadi Rusije u Zagrebu u martu 1994. godine. Tada se razgovaralo o prekidu vatre. Helikopterima iz Knina, a zatim automobilima pod zaštitom, u rusku ambasadu je stigla delegacija Srba. Hrvatsku delegaciju predvodio je Hrvoje Šarinić. U obe delegacije bile su nekadašnje kolege iz JNA. Ti generali su dobro znali jedni druge po imenima.  Kada su počeli pregovori, oni su se jedni drugima obraćali kao stari znanci”, ispričao je Kerestedžijanc.

Sa ruske strane pregovorima je prisustvovao Vitalij Čurkin, zamenik ministra spoljnih poslova, kao i Vladimir Ivanovski, rukovodilac departmana za Balkan ruskog MIP-a:

“Objektivno govoreći, Vladimir Ivanovski bio je glavni motor tih pregovora. Samo za dan i noć uspeli smo da postignemo vojno primirje. Činilo se da sve ide ka smirivanju i konačnom kompromisu… Bili smo svesni da plan nijedna strana neće prihvatiti odmah i bez mnogo primedbi. Stoga nije bilo ultimatuma, već se radilo po principu ‘uzmi i pogledaj’… Mi koji smo radili na Z-4, bili smo unapred zadovoljni ako posle pregovora ostane polovina onoga što smo predlagali.”

Kerestedžijanc je izneo veliki broj teških političkih kvalifikacija o sagovornicima koji su predstavljali Srbe: “Sa njima se nije moglo razgovarati”, “Njih nije interesovala autonomija u Hrvatskoj”.

Posle punih 25 godina upečatljivo svedočenje o događajima i katastrofalnim političkim odlukama koje su prethodile “Oluji”, akciji koju zvanična Hrvatska slavi kao dan oslobođenja od okupacije, a Srbija kao hrvatsko veličanje etničkog čišćenja, pre nekoliko nedelja je dao dr Gert Hinrih Arens, nemački diplomata koji je učestvovao u pregovorima i pokušaju usvajanja plana Z-4. U priči za „Dojče vele“ on je veoma precizno objasnio zbog čega Srbi u Hrvatskoj nisu prihvatili mirnu reintegraciju područja koja su tada držali pod svojom kontrolom, iako je za tadašnju Republiku Srpsku Krajinu bila predviđena veoma široka politička autonomija.

Povezane vesti – Krajina data za Kosovo i nikom ništa

“Najpre smo imali Karingtonovu konferenciju 1991. Ona je već razradila jedno poglavlje koje je predviđalo pravo manjina na autonomiju. To je prihvatila Vlada Hrvatske početkom 1992, pre međunarodnog priznavanja njene samostalnosti. Na osnovu toga, hrvatski parlament doneo je Ustavni zakon o pravima nacionalnih manjina u kojem je sve stajalo i koji bi bio sasvim dovoljan za garancije Srbima. S obzirom na to da im to nije bilo dovoljno, pre svega pod pritiskom Amerikanaca, međunarodna zajednica pokušala je da razradi još jedan dokument i to je bio plan Z-4. Relativno brzo smo razradili razuman plan, ali smo stalno bili ometani.

U prvom redu od lorda Ovena, koji je stalno želeo poboljšanja u korist Srba, i tako je bila sprečena predaja plana. Bilo mi je žao, jer ja nisam ni prosrpski ni prohrvatski orijentisan, meni je bilo stalo do same suštine. Srbima je neprestano sugerisano, po mom mišljenju od neodgovornih posrednika, nešto što je bilo nesprovodivo. Zato nisu bili otvoreni za razumne predloge i verovali su da mogu da dobiju više.”

Prema Arensovom uveravanju, koje ni na koji način ne odudara od činjenica koje niko nije ni želeo ni mogao da opovrgne, Beograd je uvek zastupao gledište da se Jugoslavija ne sastoji od republika nego od nacija i da bi sva područja na kojima jedna nacija ima većinu, “ili bi iz istorijskih i drugih razloga tako trebalo da bude”, morala da pripadnu toj naciji. A to se pokazalo pogubnim, jednostavno rečeno, upravo po srpske interese.

“Srbi su to skupo platili”, navodi Arens. “Ja sam ih stalno opominjao, ja sam do kraja imao dobar odnos sa Srbima, pa i sa onima u Krajini. Posebno mnogo sam diskutovao s Goranom Hadžićem i neprestano sam ih suočavao sa zločinima koje su tamo počinili. Hrvati su takođe počinili zločine, posebno u okolini Gospića, gde su uništena srpska sela i ubijeni Srbi. To su, naravno, Beograd i Knin stalno koristili, to je na kraju i dovelo do toga da su Srbi, najpre u takozvanom Sektoru Zapad, nakon operacije ‘Bljesak’, a onda i u Sektoru Jug, nakon operacije ‘Oluja’, odmah pobegli kad je počelo da se puca. Tu ima nešto što bi trebalo reći i Hrvatima:

Dobroslav Paraga sa HOS-om. Oni su izgledali tačno kao ustaše… Postoji izveštaj specijalnog izvestioca UN za ljudska prava Tadeuša Mazovjeckog koji je posetio Sektor Zapad nakon ‘Bljeska’. On je napisao da je tamo bilo hrvatskih ratnih zločina, teških, ali ne masovnih, ali da je srpsko stanovništvo dugo pre te operacije izvodilo vežbe evakuacije kako mogu da pobegnu. I da su mu pojedini Srbi rekli da su bili prisiljeni na bekstvo. Njemu nije bilo moguće da razgovara s izbeglicama, a ja sam uspeo to tek kasnije, u Obrenovcu u Srbiji, u velikom izbegličkom logoru. Tamo sam razgovarao sa stotinama Srba koji su pobegli. Oni su mi unisono rekli da ni pod kojim uslovima ne žele da se vrate, jer su ‘Hrvati genocidan narod’… Razlike su bile ogromne.”

Bilo je kasno 

Plan Z-4, što je skraćeni naziv od Zagreb 4, bio je mirovni sporazum koji je predložen radi okončanja rata u Hrvatskoj i reintegraciju Republike Srpske Krajine u Hrvatsku. Predlog je pripremila grupa poznata kao mini-kontakt grupa koju su činile SAD, Rusija i Evropska unija, preko Francuske i Nemačke. Njihov plan je predat hrvatskim i krajiškim vlastima u januaru 1995. godine, ali nikada nije primenjen zbog protivljenja krajiških vlasti. Hrvatski predsednik Tuđman ga je, uz žestoko protivljenje, ipak prihvatio kao osnovu za pregovore.

Plan je predlagao reintegraciju Srpske Krajine u hrvatski državni sastav putem davanja široke autonomije većini srpskih teritorija. Takođe je predviđao povratak hrvatskih izbeglica u opštine koje su držali Srbi, zahtevao da se produži mandat Unprofora kako bi omogućio primenu sporazuma, i amandmane na hrvatski ustav kojima bi se omogućila autonomija. Plan je uključivao za Srbe potpunu monetarnu nezavisnost, Krajina bi bila zona slobodne trgovine bez carina, elemente državnosti poput grba, zastave, himne i policije.

Ustav i zakoni Republike Hrvatske bi važili na teritoriji Krajine, ali bi prethodno morali da budu odobreni od predstavnika Krajine koja bi imala i izbore za predsednika, bila bi demilitarizovana, a hrvatska vojska bi mogla da uđe samo na poziv predsednika Krajine. Pritom, nijedan zvaničnik Krajine ne bi bio odgovoran nijednom zvaničniku Hrvatske…

Ali, u januaru 1995. godine Srbi su, pod prinudom Beograda, i politički potpuno skrajnute smene Milana Babića, tadašnjeg predsednika RSK, Milanom Martićem, odlučili da sve to odbace.

Nemački diplomata, koji je prvi put javno govorio o ovoj temi, ukazuje na katastrofalane loše procene srpskih političara, ustežući se da to nazove nepoznavanjem realnosti, diplomatije, sopstvenih mogućnosti, glupošću…

“Generalna uloga Srbije na Balkanu, ili na području bivše Jugoslavije, bila je u velikom raskoraku sa realnošću. Oni su se bavili pitanjem da li se treba voditi republičkim granicama ili deliti državu po nacijama koje žive na određenim teritorijama. Ispostavilo se da su oni koji su Srbima ukazivali na drugu mogućnost bili u krivu. Srbi su to skupo platili. Svi srpski predstavnici su insistirali na tome da se rešenje za Krajinu mora naći izvan Hrvatske, a ne kao deo Hrvatske.”

Nemački diplomata ukazao je i na odnos prema nacionalnim manjinama u susednim državama:

“Tuđman i Milošević se ni najmanje nisu interesovali za svoje manjine izvan svojih zemalja. Oni su želeli etnički čista područja. Znam da se Beograd pobrinuo za to da Srbi koji su živeli daleko od Srbije izbegnu i to je to. Bio sam šef radne grupe za prava manjina pri konferenciji o bivšoj Jugoslaviji u Ženevi, pa smo se brinuli i o hrvatskoj manjini u Vojvodini. Ti ljudi nisu bili u jednostavnom položaju. Onaj odvratni Vojislav Šešelj, koji i danas politički deluje u Srbiji, otežavao im je život. Tuđman uopšte nije bio zainteresovan. Ne želim ništa da mu podmećem, ali mislim da bi za njega bilo prihvatljivo da su Hrvati iz Vojvodine došli u Hrvatsku – kući, u domovinu. A ne da ostanu u Srbiji.”

Povezane vesti – POGUBNI VETAR “OLUJE”: Šta o svemu misli generacija rođena 1995. godine?

Na pitanje novinara „Dojče velea“ da li misli da je bilo moguće izbeći rat u Hrvatskoj, odgovara:

“Mislim da je, kada smo 1991. godine počeli da se bavimo tim problemima, bilo kasno.”

Utiske nakon susreta s Tuđmanom i Miloševićem izneo je na ovaj način:

“Što se tiče predsednika Tuđmana, oni sa konferencije ga nisu baš voleli zato što je bio potpuno bez humora. Nikad se nije smejao. Nije ni dobro govorio engleski. Kad me je primio prvi put, ja sam mu rekao: ’Gospodine predsedniče, ne znam kojim jezikom da se služim s vama. Ja sam ovo naučio u Beogradu.’

Onda mi je rekao: ’Vi samo govorite.’ I posle sam uvek govorio hrvatski ili srpskohrvatski s njim. Ja sam pokušao da kažem ’veleposlanstvo’ ili ’veleposlanik’, ili ’kruh’, ili ’kolodvor’… ali ipak je to moje bilo srpski govor. Mislim da sam imao dobru vezu s Tuđmanom. S druge strane, Milošević… On je vrlo dobro govorio engleski. On je radio u Americi i bolje je znao kako funkcionišu Englezi i Amerikanci. Zato mu je bilo mnogo lakše. Mi smo govorili srpski. On je obično bio dosta ljubazan, ali teško je bilo dobiti nešto konkretno od njega.”

Na najvažnije pitanje: da li misli da su se Tuđman i Milošević dogovorili o podeli teritorija unutar nekadašnje Jugoslavije, što su platile stotine hiljada civila, rekao je:  “Ne znam, ali sam čitao dosta o tome. Čini mi se da je to moguće. Zato što su i jedan i drugi hteli etnički čiste države.”

“Ne trudite se”

I pre oglašavanja Gerta Arensa koji je potvrdio da srpska politika ni na koji način nije bila dorasla zadatku koji je imala pred sobom, uz naznaku da su ipak Amerikanci dozvolili Hrvatskoj napad na RSK, istovetnu ocenu dao je predsednik Dokumentaciono informacionog centra “Veritas” Savo Štrbac:

“Srbi su izgubili naklonost međunarodne zajednice zbog odbijanja plana Z-4. Galbrajt je potvrdio ono što već godinama govorim, da su zeleno svetlo za hrvatsku vojnu akciju dali Amerikanci. U to vreme su se u Beogradu i Ženevi vodili razgovori između srpske i hrvatske strane za mirno rešenje sukoba, ali su Hrvati odbili sve predloge, jer su insistirali na punoj integraciji RSK u sastav Hrvatske. Ali, do ‘Oluje’ je dovelo odbijanje plana Z-4 koji je sastavio Vitalij Čurkin, specijalni predstavnik ruskog predsednika za Jugoslaviju, a podržan je od SAD, EU i UN. Ambasadori su u januaru 1995. godine odneli plan Franji Tuđmanu u Zagreb i ubedili ga bar fizički da ga uzme u ruke i pročita. Sa druge strane, Milan Martić, predstavnik RSK, kategorički je odbio da ga primi izjavivši: ’Ne trudite se, nećemo ga prihvatiti’.”

Kao ilustrativan detalj Štrbac je preneo momenat kada je Martić, uoči dolaska ambasadora u Knin, obavio razgovor sa Slobodanom Miloševićem.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar