PRVI ZADATAK DRŽAVE: Kako skloniti decu sa ulice

PRVI ZADATAK DRŽAVE: Kako skloniti decu sa ulice


Sedmogodišnja Glorija svako jutro sa mamom odlazi do pekare. Tamo ih uredno čeka plastična kesa sa nešto hleba i peciva koje u pekari prethodnog dana nisu prodali. Njih dve uzimaju kesu i potom se, jednom zvezdarskom ulicom paralelnom sa Bulevarom kralja Aleksandra, upućuju ka svom domu. Politički korektni bi “neformalnim naseljem” nazvali taj dom koji bi većina krstila kao “karton siti”. Jedan od mnogobrojnih na teritoriji Beograda.

A na povratku kući Glorija i majka iskoriste priliku da iz kontejnera za đubre pored kojih prolaze pokupe i poneki karton, staru hartiju, plastičnu flašu i limenke… sve što mogu da prodaju kao sekundarne sirovine.

I tako svaki dan, bilo da prži sunce, pljušti kiša ili veje sneg. Glorija je gotovo uvek sa svojom majkom. Trčkara uz nju zimi u prevelikim i iscepanim gumenim čizmama, leti bosa ili u raspadnutim patikama. Jedino što se ne menja bez obzira na vremenske prilike i doba godine jeste osmeh. Širok i iskren osmeh koji otkriva bele zube na musavom licu ispod zift crne, umršene kose koju je ko zna kad poslednji put oprala.

Povezane vesti – Najveće greške koje roditelji prave kada uče decu o novcu

Ono što ne uspeva da promeni ni hladnoća, ni glad, ni prljavština, menja jedno naše pitanje: “Šta bi uradila kada bi te neko oduzeo od roditelja i dao nekom drugom da te čuva?”

Osmeh nestaje u trenutku sa Glorijinog lica. Krupne crne oči kao da postaju još krupnije dok ih širi iskazujući nevericu i strah, a istovremeno se pribija uz majku.

“Zašto da me uzmu? Neću!”, viče Glorija dok nas majka, vitlajući ka nama metalnom šipkom kojom pretura po kontejnerima, nešto manje biranim rečima, mešavinom srpskog i romskog jezika šalje u…

deca ulice

 

Jedva uspevamo da je obuzdamo i uverimo je da nećemo da joj uzmemo dete, već da samo radimo priču za novine… Primirene, ali ne i potpuno smirene njih dve odlaze, dok nam majka i dalje dobacuje nešto preko ramena.

A upravo je takva sudbina zadesila 50 dece tokom 2018. godine, pokazuju podaci Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Njih 20 smešteno je u htraniteljske porodice, 26 smešteno je u ustanove socijalne zaštite, a za još četvoro planirano je “izdvajanje iz ugrožavajuće porodične sredine”.

I sve je to u skladu sa nalogom Ministarstva, prvi put izdatim 2014. godine, pa ponovljenim lane, a potom i ove godine u maju, kojim se, pored ostalog, traži sprečavanje zloupotreba dece ulice, ali i njihovo oduzimanje od roditelja ili staratelja „u svim slučajevima za koja postoje saznanja da se deca zloupotrebljavaju u cilju eksploatacije ili se zateknu da obavljaju napred opisane radnje”. A pod “te radnje” spadaju, uz sakupljanje sekundarnih sirovina, i prosjačenje, pranje vetrobranskih stakala, prodaja cveća u kasnim noćnim satima…

Nalogom, upućenim centrima za socijalni rad u celoj Srbiji, istovremeno se zahteva da se u svakoj opštini formira poseban tim u kojem bi bili stručnjak organa starateljstva, policijski službenik, pedijatar iz doma zdravlja. Ti timovi bi sprovodili “kontinuiranu socijalnu i porodično-pravnu zaštitu ove dece”, u prevodu oduzimanje od roditelja ili staratelja i smeštanje u hraniteljsku porodicu ili dečji dom.

A roditeljima/starateljima oduzete dece, naravno, sledi krivična prijava zbog “eventualno učinjenog krivičnog dela zapuštanja i zlostavljanja deteta”.

Povezane vesti – PODNOSE SAV BOL RATA: Deca u Avganistanu koja su prebrzo morala da odrastu

Ovaj nalog Ministarstva izazvao je reakciju nekoliko nevladinih organizacija koje ocenjuju da je on u suprotnosti sa proklamovanom politikom Vlade Srbije i Ministarstva za rad prema kojoj im je prioritet zaštita primarne porodice, podrška porodici, smanjenje siromaštva dece, socijalne i ekonomske nejednakosti u društvu.

“Resorno ministarstvo za socijalnu politiku je najavilo da će u nacrtu Izmena i dopuna Zakona o socijalnoj zaštiti jedan od prioriteta biti stvaranje uslova za unapređenu intenzivnu podršku porodici koja je u riziku od izmeštanja dece. Takođe, Nacrt zakona o pravima deteta i zaštitniku prava deteta predviđa posebnu zaštitu i prava dece koja žive ili rade na ulici i u suprotnosti je sa pomenutom direktivom.”, dodaje se u saopštenju Mreže organizacija za decu Srbije i Centra za integraciju mladih.

Direktor Mreže organizacija za decu Srbije (MODS) Saša Stevanović ističe za “Ekspres” da najpre treba razgraničti dve stvari. Prva stvar je da niko nema dilemu o tome da decu koja trpe nasilje i zlostavljanje u porodici treba oduzeti i smestiti u dom ili u hraniteljsku porodicu.

deca ulice

Suzbijanje zloupotrebe i zlostavljanja dece je, naime, obaveza svih, zajednice, građana, škole, zdravstva, policije, sistema socijalne zaštite, tužilaštva, na kraju i kvalitetnog sudskog postupka.

Druga stvar je, kako kaže Stevanović, to da se pristup koji se odnosi na zlostavljanje i zloupotrebu dece može primeniti i na svu decu ulice, jer je u pitanju druga problematika, koja ima veze sa generacijskim siromaštvom i borbom za preživljavanje.

“Naravno da je obaveza svakoga ko primeti nasilje nad decom, njihovu zlupotrebu i zlostavljanje da to prijavi nadležnim organima. Samim tim niko ne treba ni te nadležne organe posebno da poziva da rade svoj posao, kao što to Ministarstvo čini, jer oni imaju zakonsku obavezu da reaguju ako je dete ugroženo i ako trpi nasilje.”, kaže Stevanović.

Oduzimanje dece, dodaje, nije način na koji se može rešiti pitanje dece ulice. Država ne bi smela da odvaja decu od porodice isključivo zbog toga što porodica radi ili živi na ulici. Suština je, kako kaže, da se oduzimanjem dece ne rešava nikakav problem, odnosno nije rešen uzrok zbog kojeg je to dete na ulici.

“Često se misli da su u pitanju samo mala deca, ali tu ima i onih sa po 14, 15 ili 16 godina. I možete, na primer, da oduzmete jedno dete i smestite ga u hraniteljsku porodicu. Platite hranitelja, pokrenete sudski postupak, date dete na usvajanje… Sve to košta. Ali ta porodica i dalje živi u siromaštvu, nemaju kanalizaciju, nemaju vodu, struju, a imaju drugu decu… Dakle, niste rešili problem. Drugo, imate decu koja promene po nekoliko hraniteljskih porodica, a onda se opet vrate na ulicu.”, objašnjava Stevanović i naglašava da odgovor države mora da bude sistemski.

deca

Sa njim se slaže i Marko Tošić iz Centra za integraciju mladih navodeći da se izmeštanjem dece iz primarnih porodica samo produbljuje problem.

“Mi smo radili istraživanje u 28 neformalnih naselja. Tu se susrećete sa velikim problemima koji se tiču obrazovanja, stanovanja, zdravstvene zaštite i nege. Oni nemaju tekuću vodu i struju. Nijedno dete ne bi smelo, a ne trebalo tako da odrasta. Pre izmeštanja iz porodice potrebna je prevencija. Jer ako se ne bavimo uzrocima, ne rešavamo problem na duže staze.”, kaže Tošić za “Ekspres” i dodaje da represija i kažnjavanje nisu najbolje rešenje.

Suština je, kako kaže, osnažiti primarnu porodicu. Na primedbe da mnogi veruju kako bi toj deci ipak bilo bolje u nekoj hraniteljskoj porodici, gde bi imala i normalne uslove za život, Tošić iznosi viđenje situacije i iz drugog ugla.

I tu sad dolazimo i do pitanja novčane pomoći. Evropski komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava pozvao je državu Srbiju da poveća naknade za socijalnu pomoć kako bi pomogla svim konkretnim pojedincima i porodicama. U više navrata je, međutim, ostavljano pitanje kontrole raspodele, odnosno kako oni koji ga dobijaju koriste taj novac. Na primer, da li se novac od dečjeg dodatka zaista koristi za decu i da li ta deca idu u školu.

Svojevremeno je Aleksandar Vulin, dok je bio ministar za rad, govorio i o mogućnosti ukidanja dečjeg dodatka onima koji decu ne šalju u školu.

Drugi aspekt je i procena, koja je svojevremeno rađena u državi, prema kojoj se mnogi radije odlučuju da primaju socijalu od 20.000, nego da negde rade osam sati dnevno za oko 10.000 veći minimalac.

Povezane vesti – AFERA PRISLUŠKIVANJE: Ko je bio veliki brat?

Saša Stevanović iz MODS veruje da je broj ljudi koji tako razmišljaju minimalan, i postavlja drugo pitanje: “Da li sistem socijalne zaštite postoji da bi pomogao deci ili da zaštiti državu? Da li ja u tom detetu vidim opasnost po budžet ili taj budžet treba da bude za to dete? Drugo, ako neko može da živi od tih 20.000, onda u redu.”

Marko Tošić iz CIM-a dodaje da ni sa slanjem dece u školu stvar nije crno-bela. Niko se, kako kaže, ne pita kakav tretman u školama, ako i dođu do njih, imaju deca koja žive i rade na ulici. Niko ne postavlja pitanje da li ta deca kod kuće imaju uslove da uče, da završe domaći zadatak…

Opširnije čitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar