Vesti
04.08.2023. 12:30
Vesti
11.08.2023. 14:15
Mihailo Paunović
Trenje u regionu
Razređivač u Hrvatskoj
Ponovo sam izgubio trku sa velikom kazaljkom. Kasnim. Izmoren od suvog avgustovskog vazduha otvorio sam vrata lokalnog kafića, čekajući da me hladan talas klima-uređaja vrati u život.
"Jugosloven, ovo je za tebe. Trebaće ti“, nije sačekao ni da sednem, a već je tresnuo razređivač o sto. Odmah sam shvatio da je to poklon za put u Hrvatsku. Nasmejao sam se, odbijajući da se upustim u raspravu koju smo bezbroj puta vodili. Petar je dobar čovek, jedan od najboljih koje poznajem. Siguran sam da bi voleo da ga opišem i kao Srbina i patriotu. Mnogo većeg od mene, ako njega pitate, iako obojica delimo isti stav po pitanju prošlosti i tragedija koje su nas kao narod zadesile. Jedino u čemu se ne slažemo jeste pogled u budućnost. Za njega je nedopustivo da, kako kaže, Hrvatima drugo leto zaredom ostavljam pare i da navijam za njih protiv Francuske.
U tom mišljenju nije usamljen. Istraživanje "Faktora plus“ iz 2018. godine pokazalo je da najlošije mišljenje, kada je reč o narodima u okruženju, Srbi imaju pre svega prema Hrvatima, 45 procenata. Drugi na ovoj listi su Albanci sa 33 odsto. Dok, na osnovu odgovora ispitanika, ispada da najbolje mišljenje imamo o Grcima (43 odsto), a potom o Crnogorcima i Makedoncima za koje se opredelilo 20, odnosno 18 odsto.
S druge strane, isto istraživanje pokazalo je da Albanci najnegativnije mišljenje imaju o Srbima, čak 68 odsto, dok najbolje imaju o Italijanima.
Pitanje je koliko su se ovi procenti promenili za pet godina, što je na kraju krajeva i razumljivo s obzirom na atmosferu u kojoj svi živimo, a koju svakodnevno određuje zveckanje oružja, politička prepucavanja i negativne medijske kampanje prema komšijama koje se vode u svim državama na Balkanu.
Najveći broj tih medija u regionu leto tradicionalno posvećuje Jasenovcu, Srebrnici i "Oluji“, šokantnim naslovima o visokim cenama u Crnoj Gori, Hrvatskoj, izgrebanim automobilima, poskidanim tablicama… Jedni druge pominjemo isključivo u negativnom kontekstu i nikako drugačije.
Razređivač mi ove godine nije zatrebao. Nisam ga ni poneo iako mi je prolazio kroz glavu svaki put kada bih ostavljao automobil van svog vidokruga. Slagao bih kada bih napisao drugačije. Valjda je to posledica atmosfere i narativa kojima smo okruženi. Na kraju krajeva, možda sam samo imao sreće pa sam vratio čitav automobil... Saznaću već sledeće godine kada Hrvatsku ponovo budem posetio.
Vratiću su se zbog Anta i Ruže, šezdesetogodišnjih domaćina iz Vela Luke. Zbog načina na koji su nas Srbe ugostili i prihvatili. Nisu morali, ali su nas svaki put, kada bismo se sreli, pozvali da zajedno ručamo. Nisu morali, ali su nam se unapred izvinili za sve negativne komentare kojima smo mogli da budemo izloženi samo zato što nam tablice počinju sa BG. Na sreću, nije ih bilo. Kada smo odlazili iz Vela Luke, Ante nam je pružio ruku i rekao – "Dođite nam ponovo. Bilo je i prošlo“.
Vesti
04.08.2023. 09:13
Progon Srba iz Hrvatske: Prošlo je 28 godina od "Oluje"
I hoću. Zbog njega, ali i zbog žene iz Makarske koja je sa terase, kada nas je videla, rekla kako joj je drago što nas vidi, pokazujući na tablice automobila. Zbog Igora sa Brača koji nam je dao spisak restorana u kojima možemo da jedemo, a da nas, kako on kaže, "njegovi ne porode“.
Vratiću se i zbog Hrvata i Hrvatice sa Cresa koje sam pre nekoliko godina upoznao u Skadarliji. Imena im nisam zapamtio, ali pamtim da je taj 30. decembar bio topliji nego što je kalendarski predviđeno... Nisam siguran da li zbog alkohola ili osećaja ponosa koji je u meni tinjao dok su pričali kako im je ovo treći put da Novu godinu dočekuju u Beogradu i kako nikada nisu doživeli ni najmanju neprijatnost.
Ipak, najjači utisak sa putovanja u Hrvatsku, pored ljudi koje sam tamo upoznao, zapravo je ostavila Bosna kroz koju sam morao da prođem. Odnosno dečak kog smo iz kola videli, ne sećam se tačno u kom mestu, ali znam da nije imao više od devet godina i da je nosio majicu sa likom Ratka Mladića. Ta slika mi je i danas pred očima, kao i pitanja koja sam sam sebi u tom trenutku postavljao – zašto? Šta dečak koji nema ni 10 godina može da zna o Mladiću, ratu i svemu ostalom što on predstavlja? Kakav odnos mali balavac može da ima prema toj majici?
Međutim, čim sam prestao da razmišljam pod emocijama, shvatio sam da su mi odgovori na ova pitanja bili pred očima sve vreme. Bosna je svakim pređenim kilometrom odisala siromaštvom, melanholijom, crnilom... Ratom. Iskustva sa putovanja su mi uvek ista i verujem da nisam jedini. Posle određenog vremena slike ljudi, pejzaža, mora, znamenitosti, hrane.... izblede, ali osećaj koji sam u datom trenutku imao nikada ne iščezne. Tako je i sa Sarajevom koje sam jedva čekao da napustim. Kada pomislim na njega, pomislim na sivu boju, na zgrade koje su i dan-danas obeležene ožiljcima rata, na kazaljke na satu koje su prestale da se okreću pre 30 godina. Sve su to odgovori na pitanja zašto klinac nosi majicu sa likom Mladića u 2023.
Vesti
04.08.2023. 04:05
Kako se Hrvatska pripremala za akciju "Oluja“
Odrastati u Bosni pre 30 godina nije bilo isto kao u Beogradu ili Zagrebu, ali očigledno nije ni danas.
Dubravka Stojanović je jednom prilikom rekla da istraživanja pokazuju da su mladi najkonzervativniji deo društva i da joj se to čini kao kraj sveta. Međutim, isti fenomen je objasnila kao potpuno logičan...
"Oni su rođeni tih devedesetih, njihovi roditelji su bili u nacionalnom i ratničkom zanosu, oni su išli u škole u kojima se veličala ta vrsta herojstva, oni su bili podvrgnuti toj kulturi koja je tada dominirala... i oni su naš proizvod. Nas, kao društva. Ma koliko da je to strašno, oni su i najtačnija slika nas samih i poziv na buđenje“, rekla je svojevremeno za "Reamarker“.
Ako smo generaciju devedesetih u smislu pomirenja ispustili, sa mladima rođenim posle 2000. ne smemo da ponovimo istu grešku. Slepo verujem da su nam za trajni mir na Balkanu jedina nada upravo oni. Mladići i devojke koji nisu opterećeni prošlošću i ratovima koje smo ostavili iza sebe. Koji makar time ne bi trebalo da budu opterećeni.
Nadu da ovako mislim ulile su mi devojke iz Srbije, Bosne i Hrvatske sa kojima sam razgovarao pre dve godine zbog teksta koji sam tada pisao. Postavio sam im ista pitanja od toga šta misle o ratovima iz devedesetih, koliko im je nacionalna pripadnost važna prilikom sklapanja prijateljstva, kao i šta bi poručile političarima koji su na vlasti.
Nijedna, u tom trenutku, nije imala više od 20 godina i sve su na pitanje da li njihova generacija oseća teret ratova devedesetih odgovorile negativno. Sve tri su se složile u tome da je vreme da se prošlost ostavi tamo gde jeste i da je neophodno gledati u budućnost, da su posećivale zemlje iz regiona, a da one i koje nisu stigle da upoznaju imaju veliku želju.
Vesti
31.07.2023. 12:34
Dodik se nije predomislio
Da bi ovakvo mišljenje postalo dominantno na Balkanu, moramo da se menjamo. Svi. Neophodno je da mladima više ne ostavljamo u amanet teret istorije i odnosa koje generacije i generacije pre njih nisu uspele da reše. Vreme je da se svi kolektivno suočimo sa prošlošću i događajima koji su odredili naše odnose.
Za početak bi trebalo pokrenuti razgovore o pomirenju. Da se pokaže dobra volja, bez obzira ko sedi prekoputa, da li je reč o Hrvatima ili muslimanima... Razgovor bi za početak bio više nego dovoljan jer, kao što je Ljuba Dimić u ovom broju "Ekspresa“ rekao – "Ako možemo da razgovaramo, podrazumeva se da ne moramo da se više bijemo sutra, prekosutra.“
Ukoliko budemo mrzeli svakog ko je bacio kamen na ovu zemlju, nećemo razgovarati sa pola sveta. Da zaboravimo ne treba nikada, nijednu žrtvu, nijednu bačenu bombu, ali da nastavimo dalje moramo.
Primer dobre prakse pomirenja mogao bi da se pronađe u slučaju Srbije i Mađarske. Danas niko ne pominje mađarske racije, Orban je, prema nekim istraživanjima, u Srbiji popularniji čak i od Dodika... Istina, od mađarskih racija nije prošlo koliko i od Srebrenice i "Oluje“, ali nećemo valjda čekati da prođe osamdeset godina da bismo makar seli da razgovaramo. Ukoliko toliko budemo čekali, Balkan će ostati pust jer ne odlazi se odavde samo zbog niskih plata. To je valjda svima jasno. Ne moramo nikada da se volimo, dovoljno je da se poštujemo.
Dokaza za to da u geopolitici ništa nije večno zakucano imamo pregršt. Od vekovnih neprijatelja Nemačke i Francuske, Engleske i Španije, pa sve do Amerike i Vijetnama. Možda je krajnje vreme da prebolimo neuzvraćenu ljubav Grčke i Rusije i okrenemo se narodima koji su nam ipak bliži. Krajnje je vreme za pomirenje zakrvljenih naroda i država na Balkanu.
Komentari
