Slobodan nije voleo socijalnu hijerarhiju

Slobodan nije voleo socijalnu hijerarhiju

EPA PHOTO EPA FILES/SRDJAN SUKI/ss/gh/ow


O meri odgovornosti roditelja zbog stavova i postupaka svoje dece napisane su stotine knjiga i hiljade stručnih radova. Nebrojano je beletrističkih promišljanja i filmova koji su se bavili istom temom. Ukoliko se jednim pojmom može opisati pogubna greška roditelja u građenju relacija sa potomstvom, onda je to, po uverenju umnih i stručnih – neodmerenost u doživljaju svoje dece. Pritom, ako su moć i mogućnosti roditelja veći od činjenja njihove dece, može se očekivati značajnije odskakanje od prihvatljivog.

Puno je primera čudnih roditeljskih aršina, ljubavi, želja i ambicija u kojima za svoju decu koriste epitete sa podrazumevajućim prefiksom naj, naj… Ali, retki su ih zapisali i s ponosom objavili. Kako to zapravo izgleda, savršeno ilustruju odlomci iz knjige sećanja Mirjane Marković, supruge bivšeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića. Za tumačenje drugih, teško objašnjivih fenomena koji naviru iz njenog štiva, uvek će biti malo prostora. Neki od najzanimljivijih isečaka koji se odnose na pomenuto su bolno upečatljivi:

“Marija je volela da ide u školu. Ne samo zato što je škola bila lepa, već zato što je ona bila lepa u njoj. Rasla je u jednu zaista lepu devojčicu. To su i u školi mislili svi. I ona je to osećala, pa se tako i ponašala. Kao mala nekrunisana kraljica. Doduše, ne baš srdačne naravi. Ali, prave kraljice obično nisu mnogo blagodareća bića. One koje su to bile, uglavnom nisu imale neku naročitu ulogu u istoriji i lako su zaboravljane.

EPA/STRINGER

EPA/STRINGER

Bila je odličan đak, nekako po inerciji. Smatrala je da treba da je u svemu naj – najlepša, najšarmantnija, najpametnija, pa onda i najbolji đak. To su bila svojstva za koja je nalazila da joj po prirodi stvari zajedno pripadaju. Oblačila sam je u nežne haljine, čak je i njena školska kecelja bila romantično sašivena. Ona ih je nosila sa nekim lepim dečjim dostojanstvom.

Uprkos izvesnoj hirovitosti, imala je mnogo drugova i drugarica, svi su voleli da se druže sa njom. Za svoje rođendane zvala je uvek celo odeljenje. Po pravilu su dolazili svi dečaci i nekoliko devojčica. Jednom ili dva puta došla je tek poneka devojčica. Slobodan i ja smo se zabrinuli. Neće valjda biti da je neće voleti ženski svet kad odraste. Mene je ta uzdržanost ženskog sveta pratila kroz ceo život. Iako joj nisam ničim doprinela.

Njen smo rođendan, krajem septembra, slavili tri dana uzastopce. Jedan dan za decu iz škole. Druga dva dana su bila posvećena porodici i prijateljima. To su bile lepe, duge večere – moderni kolači, meso spremljeno u rerni, lako vino crvene boje, salate od svežeg letnjeg povrća, grožđe i malo čokolade uz kasnu kafu. Nisam podnosila predjela – one masakrirane, obamrle šargarepe u klizavom majonezu, takozvanu rusku salatu, popularni vid gastronomske nemaštovitosti, ni onu serijsku banalnost na tanjirima sa salamama iz susedne samoposluge i sa jedva kiselim krastavcima. Muzika koju smo slušali bila je lepa i divna. Nikad nas nisu dotakle one supkulturne sklonosti kada su u pitanju hrana, piće, muzika i razgovori. Kako je rasla, Marija se dopadala svim muškarcima u školi…

Povezane vesti – Samo da nas on i ona nisu branili

Devet godina mlađi Marko, sa mekim očima kao moje, dugo je ličio na Mariju. Svi smo ga mazili. On je spadao u ona bića koja moraš celog dana da voliš, bez takve ljubavi oni ne mogu da žive…

Jednom, dok sam čitala novine, videla sam na poslednjoj stranici ’Politike’ veliku sliku Palate Albanija u Knez Mihailovoj ulici u kojoj je bilo sedište Beogradske banke.

Pozvala sam Marka da mu pokažem sliku zgrade u kojoj tata radi, ali sam onako usput pitala:

’Da li znaš šta tata radi, šta je on?’

’Znam. On je automehaničar.’

’A ja, šta ja radim?’

’Ti maziš decu.’

Pa, to smo i mogli da očekujemo. Tata u kući u Beogradu, naravno, nije radio ništa. Jedini rad koji je on video bio je, po obrascu muške dokolice, bavljenje kolima u dvorištu. Tom slikom Marko je bio duboko impresioniran. Ponosio se automehaničarskom profesijom svog oca. A mene je primarno doživeo očigledno u ulozi majke koja mazi svoju decu.

Prevideo je hartije, olovke i knjige oko mene…

Kasnije mu više nije bilo žao što tata nije automehaničar.

Vremenom je ipak priznao da je bolje da putuje u Njujork nego da popravlja belu 'ladu' u dvorištu u Požarevcu.“

Pravda i nepravda

U odeljku u kojem se naširoko osvrnula na okolnosti koje su prethodile izboru Slobodana Miloševića za predsednika Predsedništva Srbije, što je skratila u izbor za predsednika Srbije, Mirjana Marković s neskrivenim ponosom iznosi sledeće:

“Na izborima je gotovo apsolutnom većinom od 86 odsto pobedio Slobodan Milošević. Protivkandidati su mu bili profesor dr Zoran Pjanić, raniji rektor Beogradskog univerziteta, Slobodanka Gruden, lekar Zemunske bolnice, i profesor dr Miroslav Đorđević, profesor Beogradskog univerziteta i član Predsedništva Srbije”.

EPA-EFE/SASA STANKOVIC

EPA-EFE/SASA STANKOVIC

Odmah u narednom pasusu, kao da izbor predsednika i skromno porodično okupljanje predstavlja prirodan i neodvojiv sled događaja, skromno nastavlja:

“Posle izbora, Slobodan je predložio meni i deci da idemo na ručak. Dok sam ja bila na putu u Londonu i na Kipru, Slobodan je bio sa Markom u nekom restoranu u šumama blizu Surčina. Tako nekako. Pošli smo tamo. Ispred restorana, Slobodan kaže meni i Mariji da uđemo, izaberemo neki lep sto i naručimo ručak. On i Marko će do tada malo šetati kroz šumu.

Mi smo to uradile. Izabrale smo lep sto, kraj prozora. Naručile ručak.

Posle petnaest minuta, dolazi konobar i kaže nam da moramo da promenimo sto. Mi protestujemo, sviđa nam se ovaj sto.

Ali, on nas odvodi za neki mali, tek da mogu dvoje da sednu, jedva troje, uz sam prolaz. I požuruje nas nervozno. Sedamo tamo, ljute. I vidimo nekoliko konobara kako malo dalje, u sredini sale, opremaju užurbano i lepo jedan veliki sto.

Povezane vesti – SUMRAK JE POČEO U JULU: Jugoslovenska levica je bila Slobina igračka za Miru

Shvatamo da je to za Slobodana i njegovu porodicu. Nisu oni krivi što nisu znali da smo nas dve deo te porodice.

Posle pet-šest minuta, ulaze Slobodan, Marko i Slobodanov pratilac. Slobodan nas vidi na tom glupom mestu, za malim stolom i ljuti se na nas – izabrale smo najgore mesto u celoj sali. Direktor restorana pored njega i još nekoliko konobara, shvataju svoju grešku. Žure da nas presele za sto koji su u međuvremenu uredili za njega. Ali, nas dve odbijamo. Tu su nas stavili i tu ostajemo. Slobodan i ne pokušava da doprinese toj selidbi. Vidi da smo odlučne i seda sa Markom i pratiocem za stočić predviđen za jedva troje.

(AP Photo/Fred Ernst)

(AP Photo/Fred Ernst)

Osoblje mrzi i kune mene i Mariju. I u pravu su. Nismo morale da se toliko inatimo. Ali, i nas dve smo u pravu. Mogli su da nas lepo zamole da pređemo na neko drugo mesto jer očekuju važnog gosta. Samo Slobodan nije u pravu. Trebalo je da najavi svoj dolazak. Trebalo je da ga neko sačeka.

Ali, on je mrzeo socijalnu hijerarhiju. I ja, takođe. I naša deca. Mi smo mrzeli tu hijerarhiju. Ova slika koju sam opisala je posledica te mržnje. Ali predsednik države nije mogao da izbegne tu hijerarhiju bez rizika od ovakve slike.“

Pregršt talenata 

Knjiga Slobodana Miloševića „Godine raspleta“ objavljena je 1989. godine. Recenzije za knjigu, koja je bila zapravo zbirka njegovih dotadašnjih govora i intervjua, napisali su akademik Kosta Mihajlović i pesnikinja Desanka Maksimović. Kako zaključuje Mirjana Marković, knjiga se „pojavila u vreme verovatno najveće euforije kada je u pitanju Slobodanova politika i njegova ličnost“. Ubrzo je štampano i drugo izdanje.

Mirjana Marković se tog perioda seća kroz sledeće sekvence:

“Ne znam da li su se tada održavale promocije knjiga, kao što će samo nekoliko godina kasnije biti nezamislivo da se neka knjiga pojavi a da je autor i nekoliko istaknutih ličnosti iz oblasti kojom se autor bavi ne predstave javnosti. Slobodanova knjiga nije prošla tu ’proceduru’, ali je u dinamičnoj, burnoj godini bila u samom centru te dinamike.

Povezane vesti – Hag mu je nudio slobodu

Za jedan deo honorara kupili smo Mariji garsonjeru na Dunavskom keju. Ona se godinu dana ranije rastala od muža i živela je ponovo sa nama. Dok je bila u Tokiju, upisala je Fakultet političkih nauka i položila je sve ispite iz prve dve godine. Ali, kada se vratila, želela je da ubrza svoje studije i da počne da radi. Da bi to mogla, upisala je Višu turističku školu na kojoj su joj priznati položeni ispiti sa FPN-a i diplomirala je za manje od dve godine.

Želela je da uporedo studira i japanski, koji je već znala prilično, ali tada Katedra za japanski na Filološkom fakultetu još nije bila otvorena. Počela je da radi u Novinsko-izdavačkoj kući ’Politika’. Najpre u samom listu ’Politika’, a zatim u ’Ilustrovanoj politici’, gde je uglavnom pratila oblast zdravstva. Ali, naravno, bavila se i drugim temama. Imala jeizrazit dar za pisanje. Pisala je lepo i lako.

EPA PHOTO EPA/SRDJAN SUKI

EPA PHOTO EPA/SRDJAN SUKI

Imala je i druge talente – za slikarstvo i za muziku. Ali ih nije razvijala. Išla je u muzičku školu i svirala klavir, i to je bio deo njenog opšteg obrazovanja. Muzika je ostala predmet njenog velikog interesovanja i poznavanja. Ali, pisanju nije odolela. Postalo je njena profesija čim je za profesiju bila sposobna.

Garsonjera na Dunavskom keju je bila mala, lepa i okrenuta ka reci. Marija je imala visoke estetske standarde, ponela ih je iz svoje kuće. Taj mali prostor u bojama koje je menjala i sa rekom i drvećem uz obalu, koji su se videli kroz prozor, bio je gotovo artističan. Ona nije imala moju slabost prema vodi, za lepotu joj je bio dovoljan enterijer. Prostor je bio toliko mali da ako bismo došli nas troje, jedva da je mogao da stane još neko drugi. Ali ona je bila veoma socijalna i zanemarivala je detalj da nekad ima više ljudi nego stolica.

Povezane vesti – TAKO JE ZAPISALA MIRA: O zaštiti zvezda i Boga, avetima, Jovici Stanišiću…

Marko je kod nje odlazio i sam. Te godine je upisao Petu beogradsku gimnaziju. Ona je bila i bolja i lepša od one u koju je išla Marija.

U njoj mu se najviše dopala profesorka latinskog jezika, koja mu je bila i razredni starešina. Ona je bila urbana, obrazovana i autoritativna žena. Udata za slikara, i sama iz gradskog beogradskog života, unosila je u svoje komunikacije sa učenicima, njihovim roditeljima i svojim kolegama serioznu i prijatnu odmerenost. Pretpostavljam da je njena nenametljiva i laka rafiniranost ono što se Marku dopalo. Prvi put je u toku svog školovanja imao osećanje spontanog poštovanja i lične privrženosti za nekog nastavnika.”

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekpsresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar