Parlamentarni pluralizam
Srbija posle izbora: Da li je moguć politički konsenzus?
Posle aprilskih izbora politička Srbija počinje da se privikava na parlamentarni pluralizam i na odgovornost koja podrazumeva dobitak na izborima. Međutim, to se događa traljavo i rogobatno, kao da se tako nešto u Srbiji prvi put dešava.
Parlamentarni, predsednički i izbori u trinaest gradova i opština pokazali su da jedino Aleksandar Vučić nije sporan. Uslovno nije sporna ni Srpska napredna stranka na parlamentarnim izborima, njen uticaj u političkoj Srbiji je i dalje dominantan. Međutim, mnogi njeni delovi su kompromitovani, bez Aleksandra Vučića njena politička sudbina bila bi upitna.
Izbori su pokazali i da je opozicija na parlamentarnim izborima osvojila snažnu trećinu mandata, što nas je vratilo na demokratsku definiciju da je "opozicija jedna od glavnih institucija demokratskog sistema“. Kako reče Zoran Panović, programski direktor "Demostata“, "opozicija je postala deo sistema, što izgledno omogućava da izađemo iz ovih iracionalnih ludila“.
Određena vrsta iracionalnosti u opoziciji, a i u delovima vladajućih struktura, jasno se artikulisala posle najave susreta Dragana Đilasa, lidera Stranke slobode i pravde, i Aleksandra Vučića, predsednika SNS-a. Đilas je, najavljujući razgovor sa Vučićem, rekao da će tražiti ponavljanje izbora u Beogradu.
Najava susreta, prvog ove vrste u Srbiji posle 10 godina, u opoziciji je dočekana "na nož“. Zdravko Ponoš, zajednički predsednički kandidat dela opozicije, kaže "sa Vučićem se ne razgovara, već se Vučićeva vlast ruši“. Vuk Jeremić, predsednik Narodne stranke, koalicionog partnera SSP-a na izborima, bio je rezolutan: "Odlazak kod Vučića je izuzetno štetan korak, sa nesagledivim posledicama za budućnost. Iskreno apelujem da se od toga odustane!“
Ni dobrom delu vladajućeg SNS-a ne odgovara susret Vučić–Đilas "jer vladajuća stranka sve vreme zadržava ili delimično zadržava moć na narativu o korumpiranim neprijateljima i pokvarenoj eliti koja je protiv naroda i Srbije“ (politikološkinja Jelena Lončar za BBC).
Sociolog i istraživač Srećko Mihailović za list "Nova“ ovim povodom kaže: "Ne znam da li ćemo ikad politiku shvatiti kao stvar razgovora, dogovora i kompromisa, jer se ovde shvata kao rat, pa ’kom opanci, kom obojci’. Politika je ipak mnogo komplikovanija od ovakvih vulgarnih redukcija.“
Odgovarajući svima, Dragan Đilas je saopštio: "U Srbiji koja se davi u mržnji i podelama bez šanse za napredak, kao predsednik SSP-a idem da razgovaram sa predsednikom Vučićem da odbranim volju Beograđana koji su glasali za promene“, dodajući da "u normalnoj zemlji vlast i opozicija razgovaraju, a do ovog razgovora nije došlo zbog opozicije, nego zbog vlasti“.
Rezultat ovog "neželjenog“ susreta saopštio je predsednik Vučić, za mnoge neočekivano: "Izbori u Beogradu mogu da se ponove, zbog toga što mi (SNS) nemamo potpun legitimitet. Imamo tesnu većinu, sa nekim partnerima možemo da napravimo većinu u Skupštini Beograda, ali je po mom sudu bolje da ponovimo izbore u Beogradu, što ću predložiti našim partijskim organima!“
Šta je suština celokupne izborne i postizborne priče u Srbiji posle 3. aprila? Da li su lideri opozicije posle ozbiljnog uspeha na izborima razumeli da im je pripala ozbiljna vlast na parlamentarnim i na beogradskim izborima, ali i da im je u krilo, poput tempirne bombe, palo preveliko breme teške istorije, odnosno nužnog izbora kojim putem će Srbija u svekolikoj svetskoj političkoj i ekonomskoj krizi. To je, nema sumnje, zateklo i veliku većinu u SNS-u.
Istorija od Srbije traži odgovor kojem carstvu će se privoleti – evroazijskom (u našem narativu rusko-kineskom) ili evropskom, odnosno američkom? U novijoj istoriji Srbije ovako veliko rezolutno pitanje nije se uspravilo.
Malo ko od političara, u opoziciji vidljivo niko osim Dragana Đilasa, nije razumeo poruku Aleksandra Vučića, izgovorenu odmah po izborima: "Moramo da razgovaramo i svi sebe moramo da menjamo i pokazujemo veće poštovanje jedni prema drugima.“
On je pre toga govorio o veoma teškim izazovima sa kojima će se Srbija suočiti, parafrazirao je i onu Đinđićevu stilizovanu političku poruku o "gutanju žabe“.
Nekolicina analitičara je sve ovo protumačila da vlast u Srbiji već sutra ne podrazumeva prestiž, fotelje, novac, korupcionaške pozicije i lično bogaćenje. Srbiji je potreba istorijska mudrost, potrebno joj je političko jedinstvo i vizionarska hrabrost…
Da li je izvesna i malo očekivana politička popustljivost Aleksandra Vučića za ponavljanje izbora u Beogradu poziv opoziciji na političku sabornost jer predstoje zaista teška vremena i preteške odluke?
"Mislim da iza tog formalnog stoji mnogo ozbiljnija stvar jer rat u Ukrajini i novo prekrajanje svetskih geopolitičkih mapa dovelo je i malu Srbiju pred istorijsku raskrsnicu. Vučić zbog toga mora malo da relaksira situaciju sa nekim delovima opozicije koji ipak nisu toliko proputinovski, sa onim delom koji zastupa proevropske i prozapadne vrednosne stavove i opredeljenja. Tako da mislim da je Beograd deo tog paketa. Iskreno verujem da će Aleksandar Vučić paralelno sa vraćanjem opozicije za svoj politički sto, morati da se reši svojih ’korisnih idiota’. Moguće da će ih se rešiti kao što je to Milošević uradio u SPS-u uoči Dejtona“, kaže Zoran Panović, programski urednik "Demostata“.
On dodaje da Vučić sada jedini ima pun legitimitet, i to niko ne osporava: "Da ne budem patetičan, državotvorno mislim da u ovim međunarodnim okolnostima i pritiscima kojima je izložena Srbija treba napraviti neku vrstu bar minimalnog konsenzusa. Važno je da gledamo da iz svega izađemo koliko možemo kao država jer zaista se sve oko nas pretvorilo u kvadraturu kruga... A tražiti u ovim okolnostima ko je za šta kriv, od Koštunice, Tadića, Vučića ko je više potencirao bliskost sa Rusima ili sa Zapadom i u kojim uslovima, te vrednosne kategorije treba ostaviti za kasnije... Sad je na Vučiću da napravi državnički konsenzus sa svim važnim političkim faktorima u zemlji, a da levi i desni ekstremi ostanu izvan toga.“
Politički analitičar Dejan Vuk Stanković kaže da naprednjaci mogu da formiraju beogradsku vladu, ali i da je veliko pitanje koliko ta većina može da bude operativna za donošenje važnih odluka za Beograd. A pitanje je i koliko naprednjacima koji drže do legitimiteta odgovara i to da dobiju podršku od odbornika sa, recimo, neke opozicione liste? To bi bila, prema njegovom mišljenju, neka vrsta ne samo moralnog rizika, nego i političkog hazarda.
"To je onaj razlog prvi. Drugo, ta ideja o izborima na proleće u Beogradu za sada je samo ideja... Pomalo mi se čini da ta ideja ima i funkciju da unese neku vrstu pometnje u opozicione redove, jer opozicionari su se posle tog sastanka zakrvili sa Đilasom, maltene onoliko koliko i sa Vučićem. Govorite o stvaranju nekakvog državotvornog bloka u kojem bi bili svi, i vlast i opozicija. Ima elemenata i za tako nešto. Nažalost, osim predsednika Vučića, nisam video spremnost drugih aktera na političkoj sceni da učestvuju u nekoj vrsti aktivnog traženja konsenzusa oko buduće nacionalne i državne politike. U stvari, više mi se čini da na desnom polu političke scene koji je zvanično u opoziciji postoji spremnost da se o tome govori, dok na ovoj, uslovno rečeno, evropskoj političkoj sceni, ne vidim neke naznake da bi hteli da uđu u dijalog. Štaviše, imam utisak da svi oni žele Vučića da gurnu u tu krupnu istorijsku dilemu i da mu natovare breme odgovornosti da sam preseče. Pripisujući mu da on ’preseče’ zbog toga što je, po njihovim merilima, vladao mimo demokratskih institucija, koristeći neku vrstu lične vlasti“, kaže Dejan Vuk Stanković.
Desnica, dodaje naš sagovornik, s druge strane, spremna je da sarađuje sa njim, ali desnica opet hoće svoju ideološku verziju istorijske stvarnosti i političkih odluka. I ona ima načelno pruženu ruku Vučiću, ali istovremeno i neku vrstu zacrtane orijentacije kako bi država trebalo da se pozicionira u teškim i brojnim izazovima, pre svega na spoljnopolitičkom i geopolitičkom planu.
Našeg sagovornika podsećamo da je ta atmosfera, po našoj proceni, danas Srbiji potrebna. On odgovara da je ona uvek potrebna.
"Ima u tome, ako već govorimo o simbolici tog razgovora, više elemenata. Otvaraju se mostovi političke komunikacije, susreta, analiza, savetovanja. Nije bez značaja i pitanje da li će to biti budući mostovi saradnje. Za sada reakcije, pre svega opozicione strane, na sastanak Vučić–Đilas nisu u dovoljnoj meri pozitivne da možemo da verujemo da će taj sastanak biti prvi korak u dobrom pravcu. Ali, mislim da je politički konsenzus u Srbiji nemoguć. Moguće je tražiti široku saglasnost. Konsenzus je opšta saglasnost i mislim da mi nismo politički zreli za opštu saglasnost. Uvek će biti nekih glasova koji će biti protiv, samo je pitanje koliko će ih biti i koliko su ti glasovi relevantni“, ocenjuje Dejan Vuk Stanković.
Nema srpske Marin le Pen"Ako govorimo o političkom životu u Srbiji, meni je relevantnija desna opozicija nego ovo što je nastalo na razvalinama nekada moćne Demokratske stranke. Jer desna opozicija mnogo više mogućnosti ima da komunicira sa izazovima savremenog sveta, odnosno ovog istorijskog trenutka. Mnogo je više njihov diskurs prijemčiv tome nego neka evroreformistička priča koja stoji iza te nekadašnje Demokratske stranke.Desnica kandiduje teme bezbednosti, nacionalnog identiteta, nacionalne ekonomije, borbu za mesto Srbije u nekoj novoj evropskoj populaciji i tu stalnu želju za povratak u resuverenizaciju politike... Recimo, mislim da tu najveći potencijal ima DSS“, kaže Dejan Vuk Stanković. On na kraju naglašava da u toj opoziciji "nema lidera koji odskače koji bi njih objedinio i od toga napravio jasno definisan politički blok“."Nemate srpsku Marin le Pen, i u tome je problem“, zaključuje Dejan Vuk Stanković.