Vesti
04.03.2025. 15:54
Vesti
25.03.2025. 16:10
Momčilo Petrović
U sve se mešaju
DIPLOMATE U SRBIJI: Ko je bežao od Karađorđa, a ko kneza Miloša navikao na viski...
Neretko su strane diplomate nosile epitet "neformalnih guvernera Srbije“. Često su svojim ponašanjem te epitete i opravdavali. Ali isto tako su i srpski zvaničnici svojim ponašanjem uticali da te "titule“ budu više nego opravdane.
Rusija, Engleska, SAD… velike sile slale su nam svoje diplomatske predstavnike i pre dvesta godina. Sa nekima smo imali više, sa nekima manje sreće… I oni sa nama isto.
Konstantin Rodofinikin: beg od Karađorđevog gneva
Po izbijanju Prvog srpskog ustanka 1804. godine i posle vojnih uspeha, Turska je u leto 1806. godine bila spremna na velike ustupke Srbima. Ali u decembru te godine Rusija je zaratila sa Turskom. Između mira sa Turcima i dalje borbe s Rusima, Srbi su lako izabrali ovo drugo. Ali različito su videli to zajedništvo: Srbi su se nadali da će ruska vojska doći među njih i pomoći im u oslobođenju, a Rusi su očekivali da im Srbi olakšaju posao na frontu na Dunavu... Ubrzo je usledilo razočaranje za Srbe: glavnina ruske vojske bila je zauzeta teškim borbama sa Napoleonom pa su njene operacije na Balkanu bile vrlo ograničene.
Karađorđe je bio razočaran: zbog ruskih poziva u rat Srbija je odbila turske ponude za mir, a zbog veza sa Rusima Austrija je zatvorila svoju granicu na Savi i Dunavu i lišila srpsku vojsku i narod svake mogućnosti da otud dopreme hranu i municiju. Odnosi su pogoršani kad je na leto Ruse porazio Napoleon, sklopili su sporazum i sa Turskom, ne pomenuvši ni u jednom članu mirovnog ugovora Srbe.
U takvoj situaciji, u Srbiju stiže izaslanik ruskog cara general Konstantin Konstantinovič Rodofinikin, sa zadatkom da uvede red u administraciji zemlje. Vladimir Ćorović piše: "Rodofinikin je bio rodom Grk, čovek vešt, ali spletkar i nadmen. Svoj položaj shvatio je tako kao da on ima da bude najviša vlast u zemlji i svetionik među varvarima. Od prvog dana svog dolaska on sa Karađorđem nije dobro. Karađorđu je bilo neprijatno sve: i to što on uopšte dolazi; i što dolazi on, a ne ruska vojska, koja bi bila više potrebna; zatim, što nije poslat neki Rus, a ne ovaj Grk, koji, kao i grčke fanariotske vladike, nisu bili rado gledani u zemlji; i, najzad, što je stupio u vezu sa nekim ljudima koji su važili kao Karađorđevi protivnici. Stoga Karađorđe ne učestvuje pri njegovu dočeku u Beogradu.“
Vesti
17.02.2025. 08:35
Ko je od koga "prepisivao": Vožd je imao svoj AVNOJ, vek i po pre Jajca
Rodofinikin je izradio nacrt državnog uređenja prema kojem vlast u Srbiji ima kolektivni Praviteljstvujušči senat srpski, a vožd Karađorđe postaje više protokolarna figura. Sukob među njima bio je neizbežan i vremenom se produbljivao. Narod je u Rodofinikinu video predstavnika moćne Rusije i njegove izjave tumačio je kao želju cara. Tako izgrađen autoritet ojačao je vezama sa glavnim Karađorđevim protivnicima pa je za veoma kratko vreme postao glavni predstavnik opozicije. Umesto da kao diplomatski izaslanik bude posmatrač odnosa Srbije sa drugim zemljama, on je nastojao da u tim odnosima vodi glavnu reč. Tako je spletkama pokvario sporazum između Karađorđa i Beča, kojim bi se Srbija stavila pod zaštitu Austrije i predala joj Beograd, a da zauzvrat dobije hranu i municiju...
Godine 1809. Austrija je zaratila sa Francuskom i okrenula se svojim problemima, a Rusija ponovo sa Turskom. Srbi su, opet, bili na njenoj strani. Srpska vojska napadala je u četiri pravca, ali samo su jedinice pod Karađorđem, koje su ratovale u Sandžaku, izvojevale pobedu. Ostale tri vojne grupe bile su neuspešne, a najveći poraz Srbi su pretrpeli na Čegru, i to zbog nesloge srpskih velikaša. Turci su se potom iz pravca Niša probili gotovo do Požarevca. Za ovo je krivicu snosila i ruska vojska koja ih nije zadržala.
Ćorović piše: "Karađorđe, razjaren radi poraza i radi rasula u vojsci, pretio je i bio skoro izvan sebe. Uplašen, Rodofinikin nije smeo da sačeka njegov dolazak u Beograd, nego je noću, između 15. i 16. avgusta, prebegao u Pančevo, a odatle ruskoj vojsci u Vlašku.“
Više se nije vraćao u Srbiju.
Džordž Lojd Hodžis: čovek koji je Miloša naučio da pije viski
Britanska vlada ucrtala je Srbiju na svoju političku mapu tek 1836. godine. Kad je u maju te godine saopšteno da je Austrija postavila svog konzula u Srbiji, i lord Palmerston, britanski ministar inostranih poslova, doneo je odluku da uspostavi neposredne diplomatske veze s Miloševom Srbijom.
Pukovnik Džordž Lojd Hodžis, prvi britanski diplomatski predstavnik u Srbiji, sa porodicom je u Beograd stigao krajem maja 1837. godine, a 8. juna je u Kragujevcu predao akreditive Milošu.
Hodžisu je ovo bilo prvo mesto u diplomatskoj službi. Pre toga, on je bio profesionalni vojnik. U vojsku je stupio sa šesnaest godina, borio se u Portugaliji i Španiji, a bio je i učesnik bitke protiv Napoleona kod Vaterloa. Njegovo postavljenje za konzula u Srbiji bilo je nagrada što je vredno agitovao da se general pod čijim se zapovedništvom borio u Španiji izabere za člana parlamenta.
Džordž Lojd Hodžis u Srbiju je došao sa preciznim instrukcijama – da pažljivo prati nastojanja Rusije da proširi svoj uticaj u Srbiji, ali da Milošu ne obećava nikakvu podršku Londona.
Knez Miloš ga je vrlo lepo primio, a kao tumač služio im je Milošev lekar dr Bartolomeo Kunibert. Hodžis ga je koristio i kao svog doušnika i za njegovo plaćanje dobijao je trideset funti godišnje od svog ministarstva.
Britanski vicekonzul se, međutim, nije zadovoljio ulogom pažljivog i neutralnog posmatrača, već je počeo da se meša u politička zbivanja u Srbiji.
Vesti
18.02.2025. 15:45
Istorija protesta u Srbiji: U centru su, skoro uvek, bili studenti
Život
18.03.2025. 04:20
Ovo, verovatno, niste znali o knezu Milošu Obrenoviću (VIDEO)
U to vreme Rusija je nastojala da Milošu nametne senat ili savet sastavljen od ljudi u koje ima poverenje i tako obezbedi sebi veliki uticaj u Srbiji. Hodžis je podržavao Miloša u otporu ovoj inicijativi i na svoju ruku mu obećao pomoć Velike Britanije u slučaju da dođe do zaoštravanja njegovih odnosa s Rusima. Tražio je i da se knezu pošalje neko visoko odlikovanje, kako bi ga čvršće vezao za Britaniju.
Miloš je, iz političkih razloga, isticao svoje prisne odnose s britanskim konzulom. Otvoreno su se družili, a prema nekim izvorima Hodžis je srpskog knjaza navikao na viski i snabdevao ga ovim pićem.
Takva bliskost izazvala je otpor prema Hodžisu kod Miloševih protivnika među Srbima. Oni su u Englezu videli Miloševog saveznika koji bi mogao da omete sprovođenje njihovih državničkih i političkih zamisli. Na Hodžisa su, zbog uticaja na Miloša, s nepoverenjem gledali i beogradski paša Jusuf Ali i Austrijanci...
U pokušaju da suzbiju njegov uticaj, Rusi su poslali jednog svog specijalnog izaslanika, a Palmerston je uzvratio unapređenjem Hodžisa u generalnog konzula, što je trebalo da znači da su odnosi podignuti na viši nivo. S druge strane, knjaževi protivnici su širili glasine da je Miloš prodao Srbiju Englezima, da namerava da uvede katoličanstvo i slično...
Hodžis je sve ovo postigao za desetak meseci boravka u Srbiji, ali je njegov položaj postao nepovoljan kad je izostala konkretna pomoć Britanije. Palmerston mu je naložio da Miloša otvoreno obavesti da "ne treba očekivati da će Engleska zaratiti s Rusijom samo zbog Srbije“...
Konzul je postao smetnja svima – i Milošu i njegovim protivnicima. Po beogradskim ulicama pojavljivali su se uvredljivi natpisi o Hodžisu, a pred konzulatom su priređivane demonstracije. On je pisao u London da je sa porodicom u opasnosti pa je u maju 1839. povučen. Dve nedelje kasnije i Miloš je morao da napusti presto i zemlju.
Uloga suvih šljiva u uspostavljanju veza sa SAD
Odmah po završetku građanskog rata koji je odneo više od pola miliona života i u pepeo pretvorio privredu mlade države, SAD se bacaju u živu diplomatsku aktivnost koja treba da im otvori nova tržišta.
Državni sekretar Vilijam Sevard 1867. godine postavlja za američkog konzula u Bukureštu nekog Lajoša Čapkaja, koji posle samo tri nedelje na novoj dužnosti piše u Vašington da bi Sjedinjene Države morale da imaju konzula i u Beogradu. Dobija ovlašćenje da "može postaviti konzularnog agenta u Srbiji“ i raspituje se u Beogradu ko bi bio pogodan za tu funkciju. Iz srpske prestonice mu odgovaraju da se "Beograd raduje“, ali da nema nikog ko bi besplatno obavljao tu dužnost. Ovakav uglađeni odgovor bio je pokušaj da Srbija izdejstvuje diplomatske odnose na nivou višem od konzularnog agenta. Čapkaj onda predlaže Vašingtonu da on sam bude akreditovan na dvoru kneza Mihaila na isti način kao što je u Rumuniji, ali nekoliko meseci kasnije Mihailo je ubijen i svi dogovori propadaju...
Devet godina kasnije Srbija na Berlinskom kongresu (1878) stiče potpunu nezavisnost. Predsednik SAD je Rateford Biršard Hejz, a Beogradu najbliži američki diplomata je poslanik u Beču Džon Kason. On je svedok intenzivnih napora Italije, Nemačke i Rusije da u Srbiji ostvare svoj uticaj, a iz Beča dobro vidi i pokušaje Austrougarske da Srbiju uvuče pod svoje okrilje. Kason u nekoliko navrata piše Vašingtonu o potrebi uspostavljanja odnosa sa nezavisnom Srbijom.
Istovremeno, Srbija posle sticanja nezavisnosti žuri da sa što više zemalja zaključi ugovore o trgovini. U toj žurbi, 1. juna 1879. godine knez Milan izdaje ukaz o postavljenju Gerharda Jensena "stanovnika njujorškog, za počasnog srpskog generalnog konsula u Njujorku“.
Ovaj Nemac u SAD se bavio trgovinom i kad je osnovao firmu za uvoz suvih šljiva uspostavio je poslovne veze sa Ristom Paranosom, čuvenim beogradskim trgovcem, koji ga je i preporučio za našeg konzula. Srpski dvor prenebregao je sitnicu da ugovor o konzularnim odnosima sa SAD nije bio potpisan pa je Vašington ovaj potez nazvao "preuranjenim“, prihvativši, ipak, Jensena za "privremenog počasnog generalnog konzula Srbije sa svim počastima i pravima koje ima u tom zvanju“.
Život
10.06.2022. 10:00
Dan koji je promenio istoriju Srbije
Život
30.11.2023. 02:40
Kraljica koju su Srbi voleli više od kralja
Konzularni odnosi biće uspostavljeni tek u oktobru 1881. godine jer je u međuvremenu bio ubijen američki predsednik Džems Garfild.
SAD su za prvog diplomatskog predstavnika u Srbiji postavile Judžina Skajlera. On je svoja akreditivna pisma predao kralju Milanu 10. novembra 1882. godine. Zorica Janković, kustos Istorijskog muzeja Srbije, koja je o ovome objavila knjigu, piše da je Skajler u kraljevu palatu stigao tačno u podne velikom dvorskom kočijom u pratnji kraljevog prvog ađutanta i voda kraljeve garde. Na ulazu u dvor bila je postrojena počasna četa, dok je vojna muzika svirala "Hejl Kolumbija“, tadašnju nezvaničnu himnu SAD.
Izaslanici Havaja kod kralja Milana
Pošto je tajnim ugovorom – za sporazum nije znao ni njegov predsednik vlade – Srbiju potpuno vezao za Austrougarsku, knez Milan Obrenović se uz pomoć Beča proglasio za kralja, "prvog posle Kosova“. Na tome mu je prvi lično iz Beča čestitao car Franja Josif, a zatim su ga, po ondašnjem običaju, dobrim željama pozdravila i ostala "braća po kruni“ – kraljevi i carevi iz Evrope i sveta.
Nije izostao ni suveren daleke kraljevine Havajska ostrva David Kalakua, čiji je izaslanik Kurtis Iaukea na Vidovdan 1883. godine primljen u dvoru u Beogradu.
Suverenom kraljevinom Havajska ostrva vladala je dinastija Kamehameha. U prestonici Honolulu nalazile su se desetine ambasada i konzulata, među kojima su bila i predstavništva najvećih evropskih država. Havajske luke bile su važna odredišta trgovačkih brodova iz Britanije, Rusije i SAD. Amerikanci su postali vlasnici brojnih plantaža, a kralj David Kalakua morao je da se žestoko opire Vašingtonu da bi sačuvao nezavisnost. Stoga je često sam putovao po Evropi, Africi i Aziji tražeći podršku za svoju politiku i formalno priznanje Havaja ili je slao drugog čoveka kraljevine Kurtisa Iaukeu. U sklopu diplomatske turneje po Rusiji, Francuskoj i Austrougarskoj, Iaukea je tako posetio i Beograd.
U svojim memoarima o tome piše: "Ukrcali smo se na brod za Beograd. Uživali smo u pogledu na krajeve i obale ove reke, koji izgledaju drugačije od naše ostrvske prirode, i Dunav je potpuno jedinstven jer mi praktično nemamo na Havajima plovne reke... Pošto ćemo putovati samo do Beograda, nećemo videti Đerdapsku klisuru, koja se smatra najlepšom rečnom klisurom Evrope...“
Na Savskom pristaništu visokog gosta dočekao je predsednik vlade i ministar inostranih poslova Milan Piroćanac. Već prvog dana posete Iaukea i Piroćanac primljeni su u dvor. Pred ulazom je bilo postrojeno dvadeset kršnih gardista, a unutra, u svečanoj sali, dočekao ih je kralj Milan.
Gost se srpskom monarhu obratio na havajskom, a jedan činovnik iz njegove pratnje simultano je prevodio na francuski, koji su i Milan i kraljica Natalija odlično znali. Iaukea se, kao što je red, zahvalio na gostoprimstvu i istakao želju da se u budućnosti "učvrste veze između Havaja i Srbije“. Potom je, u ime svog kralja Kalakue, kralju Milanu uručio Orden velikog krsta kralja Kamehameha Prvog, a kraljici Nataliji havajski Orden velikog krsta kraljice Kapiolani.
Milan je uzvratio u sličnom tonu: "Srećan sam što je uspostavljeno prijateljstvo između moje zemlje i Kraljevine Havaji, za koju se molim da uvek bude srećna i napredna“, i Iaukei, i kralju i kraljici Havaja, takođe dodelio visoko ordenje.
Kurtis Iaukea bio je specijalni gost na Vidovdanskom prijemu u dvoru te večeri. U svojim memoarima, u kojima je Srbiji posvećeno celo poglavlje, on beleži da su na balu bili svi ministri i ambasadori, a da je on sedeo odmah do kraljice, koja je "jedna veoma prijatna i društvena osoba“. Razgovarali su o unikatnim svećama i muzici.
Deset godina kasnije, SAD su pripojile Havaje...
Nikolaj Hartvig: srce nije izdržalo
Nikolaj Henrihovič Hartvig rođen je 1857. godine na Kavkazu, u osiromašenoj aristokratskoj porodici vojnog lekara, Rusa nemačkog porekla. Sa osamnaest godina započeo je diplomatsku službu.
Služio je kao ataše u tadašnjoj crnogorskoj prestonici Cetinju, bio je ruski konzul u bugarskom Burgasu, a 1909. godine došao je na čelo ruske diplomatske misije u Srbiji. Za vrlo kratko vreme postao je vrlo popularan kod Srba, koji su u njemu prepoznali iskrenog prijatelja. Sprijateljio se s kraljem Petrom I, vojvodom Radomirom Putnikom i sa Nikolom Pašićem, premijerom i vođom najveće stranke, Radikalne. Ostalo je zapisano da je Pašić bio stalni gost Hartvigov i da su Srbi govorili Rusima: "Naša brada se savetuje sa vašom bradom“, jer su obojica imali upadljive brade.
Kad je posle Principovog atentata na prestolonaslednika Ferdinanda Austrougarska Srbiji zapretila napadom, Hartvig se angažovao da situaciju smiri. Ali austrougarska propaganda pripremala je teren za rat: bečke novine su, između ostalog, pisale da Hartvig nije hteo da na zgradi ruskog poslanstva spusti zastavu na pola koplja i da je uveče na dan atentata priredio slavlje. Kako bi ovo demantovao, 10. jula uveče Hartvig je posetio austrougarskog poslanika barona Gizla i u njegovom domu umro od srčanog udara.
Na molbu srpske vlade, ruski car Nikolaj II, kao znak posebne naklonosti prema Srbiji, dozvolio je da Hartviga sahrane u Beogradu. Sahrana je obavljena 14. jula jer se čekao povratak Hartvigove supruge iz Grčke, a prisustvovali su joj kralj Petar, njegovi sinovi Đorđe i Aleksandar, knez Pavle, Nikola Pašić... U povorci je bio i Gizl, ali su svi članovi njegovog poslanstva, sa svojim porodicama, za svaki slučaj prešli u Zemun, u Austrougarsku, jer su u Beogradu izbile demonstracije protiv politike Beča.
Odmah posle sahrane odlučeno je da Beogradska ulica ponese Hartvigovo ime. Ali, izbio je rat i Hartviga su zaboravili pa ga se setili tek 1930. godine. U februaru te godine je, naime, u Beogradu od pucanja slepog creva neočekivano umro nemački ambasador Adolf Kester. Samo pet dana kasnije beogradska opština odlučila je da Beogradskoj ulici da njegovo ime. Jedan stariji član gradske uprave setio se Hartviga pa su ulicu "podelili“ – do pola je bila Kesterova, od pola Hartvigova. Saznavši za to, kralj Aleksandar je naredio da se cela ulica nazove po Hartvigu.
Posle 1941. Nemci su joj vratili naziv Beogradska, a komunisti nazvali po Borisu Kidriču. Danas je opet Beogradska.
Komentari
