Vesti
17.02.2025. 08:35
Vesti
04.03.2025. 15:54
Momčilo Petrović
Mnogi su platili glavom
Istorija političkih ubistava u Srbiji: Dobro je biti blizu vođe, ali ne preblizu
Vazda je bilo dobro biti pri vrhu, čak i bolje nego na samom vrhu. Dobar primer za to su neki od, kako bi se danas reklo, najbližih saradnika srpskih vođa iz XIX veka. Gotovo svi odreda dobro su naplatili svoje položaje, zgrćući veliko bogatstvo.
Mnogi od njih su, doduše, sve to platili i glavom na kraju. Mada je tu presudan bio strah njihovih pretpostavljenih da im rade iza leđa.
U ono vreme, samo su se Karađorđe i Miloš računali da su iznad njih. A i to je bila sumnjiva računica. Velikaši čija imena danas nose ulice u srpskim gradovima beskrupulozno su se bogatili na svojim položajima, ali im to nije donosilo sreću.
Vlasnik harema
Milenko Stojković, rođen 1769. godine u selu Kličevcu kod Požarevca, imao je modernu i razrađenu krojačku radnju u Smederevu. Zbog nabavke štofova često je putovao u Peštu pa je stekao uvid u društvena i politička zbivanja u Evropi.
Uoči izbijanja Prvog srpskog ustanka on je već imao mrežu zaverenika pa je odmah posle Seče knezova u februaru 1804. godine mogao da podigne vojsku u celom Podunavlju. U maju te godine svoj pohod krunisao je oslobađanjem Požarevca, a odmah zatim došao je sa jedinicama pod Beograd.
Milenku Stojkoviću zapalo je da ubije četvoricu beogradskih dahija, Kučuk Aliju, Mulu Jusufa, Fočić Mehmed-agu i Aganliju, koji su pobegli na dunavsko ostrvo Ada Kale. Posle okršaja koji je trajao osam sati, glave prve trojice odrane, i napunjene vunom, odnete su u Beograd veziru. Četvrtu dahijsku glavu, Aganlijinu, Stojkovićevi momci, perući je od krvi, ispustili su u Dunav...
Ugled i moć Milenko Stojković učvrstio je hrabrom i mudrom pobedom nad Turcima kod Ivankovca u leto 1805. godine, ključnom za dalji razvoj celog ustanka.
Već naredne godine on je praktično gospodar Negotinske krajine, a "prestonica“ mu se nalazi u Poreču, blizu današnjeg Donjeg Milanovca. Tu je smestio i svoj harem... U ono vreme, naime, na višeženstvo nije se gledalo popreko pa je nekoliko ustaničkih vojvoda imalo po dve žene. Stojković je ‒ i sam oženjen ‒ još na početku ustanka, po osvajanju Rama, iz harema komandanta tvrđave poveo nekoliko žena sa sobom. A kad su 1807. godine srpske ustaničke vlasti u dve lađe Dunavom u Carigrad poslale udovice Turaka pobijenih pri oslobađanju Beograda, Stojković je presreo ovaj karavan i odabrao najlepše.
Njegov harem imao je u jednom trenutku 42 devojke i žene, i on ih je povremeno menjao. One koje je otpuštao udavao je za svoje sluge i oficire, a decu iz harema davao je na usvajanje srpskim porodicama. "Stanarke“ harema je domaćinski ustupao svojim uglednim gostima. Tako se Milan, stariji brat Miloša Obrenovića, zarazio sifilisom od kojeg je i umro u Bukureštu, tražeći sebi leka...
Čuvajući svoju neprikosnovenu vlast u Poreču, sukobio se sa Karađorđem. Odbio je da se povinuje naredbama ustaničkog rukovodstva, između ostalog nije prihvatio ni funkciju ministra inostranih dela, pa je 1811. godine morao da beži u Rusiju. Pre toga, raspustio je harem, a sve svoje ljubavnice uredno je isplatio i zbrinuo... U progonstvo je poveo samo jednu od njih, izvesnu Katinku, sa kojom se kasnije i oženio.
Posle uspešne službe ruskom caru, umro je 1831. godine u jednoj varošici na Krimu, kao "polkovnik“.
Vesti
18.02.2025. 15:45
Istorija protesta u Srbiji: U centru su, skoro uvek, bili studenti
Svirepi moćnik
Svakako najmoćniji čovek u Srbiji posle vladara koji su se smenjivali tokom prve polovine 19. veka bio je Toma Vučić Perišić. Rođen je 1788. godine, a pred Prvi srpski ustanak kratko vreme pohađao je školu. Nikada nije naučio da piše, samo je znao da čita štampana slova, i kao državnik bio je pretplaćen na razne listove, ali je u javnosti krio da zna da čita "da mu ne bi škodilo kod naroda“.
Posle 1804. godine prošao je vojnu obuku i postao član Karađorđeve garde, ali je zbog nekog prestupa pobegao 1810. kod Hajduk Veljka. Nakon sloma Prvog srpskog ustanka ostao je u Srbiji pa je 1814. stupio u službu Miloša Obrenovića, čime započinje njegov politički uspon. Narednih 13 godina čvrstom rukom je upravljao Gružom i surovo gušio bune koje su nicale protiv Miloševe samovolje.
Zbog svoje surovosti i došao je u sukob sa Milošem. Godine 1827. Toma Vučić Perišić zaljubio se u jednu Grkinju i oteo je od muža, ostavivši zbog nje zakonitu ženu. Iste godine krvnički je pretukao svoga sina iz prvog braka i dao slugama da nastave da ga tuku, a kada se u to umešala Tomina majka pretukao je i nju. Ona se požalila Milošu, koji ga je zbog toga smenio.
Vučić se vratio u Miloševu službu godinu dana kasnije i nastavio da mu verno služi. Taj položaj koristio je za bogaćenje, tvrdeći da trguje u Miloševo ime, zbog čega ga je knjaz kažnjavao. Kad je 1837. godine konačno pao u Miloševu nemilost, prešao je na stranu opozicije, koja je tražila da se kneževa vlast ograniči Ustavom. Svojim političkim delovanjem i intrigama uspeo je sa vlasti da otera Miloša Obrenovića, a zatim i Mihaila, iako je ovom drugom bio postavljen za namesnika. Ugušio je u krvi nekoliko narodnih buna, vešajući i razapinjući pobunjenike duž puteva. Toma Vučić doveo je na presto u Srbiji kneza Aleksandra Karađorđevića, a onda i njega oterao. Ali tu je sreća prestala da ga prati ‒ nije uspeo da spreči povratak kneza Miloša na presto.
Zatvorio se u svoju kuću blizu Kalemegdana, gde je imao toliko oružja i municije da se Miloš bojao tuda da prođe. Knez je ipak uspeo da ga na prevaru izvuče iz kuće i strpa ga u zatvor. Toma Vučić Perišić tek tada je optužen za surovost u gušenju buna. Sva imovina mu je oduzeta da bi bila podeljena njegovim žrtvama...
Prema jednom sećanju, Vučić je izašao pred Miloša izgovarajući svoju molbu: "Praštaj Gospodaru, svi smo grešni. Samo je Gospod nepogrešiv!“ Knjaz mu je odgovorio kratko: "Zato se samo njemu i ne sudi.“ Miloš ga je mesecima držao u vojnoj bolnici kao u pritvoru pa su izaslanici velikih sila u Beogradu, s kojima je sarađivao u doba moći, zbog toga protestovale. Umro je u leto 1859. godine, po svemu sudeći otrovan.
Sahranjen je na groblju na Tašmajdanu, bez odela, samo u gaćama i košulji.
Vesti
04.03.2024. 14:00
"Sukob Karađorđevića i Obrenovića bio je neformalni građanski rat"
Vesti
27.09.2022. 15:10
Parlamentarizam u Srbiji - od Sovjeta do Skupštine
Prvo političko ubistvo u Srbiji
Prva žrtva političkog ubistva u novijoj srpskoj istoriji, Petar Nikolajević, rođen 1775. godine u valjevskom kraju, nazvan je Moler jer je bio školovan slikar. Oslikao je freskama neke crkve, a među njima i Karađorđevu zadužbinu u Topoli. U isto vreme, učestvovao je u Prvom srpskom ustanku, u svim borbama sa Turcima na Drini i oko Drine, na Mišaru i na Ceru, a prilikom odbrane Loznice 1813. je zbog nedostatka mastila svojom krvlju napisao pismo ustaničkim vođama u kojem je tražio pomoć. Nisu mu pomogli pa je tu izginulo šeststo Molerovih vojnika, a on je razočaran, posle propasti ustanka prešao u Srem.
Uoči podizanja Drugog srpskog ustanka, Miloš je tražio podršku najuglednijih Srba u Sremu, prote Mateje Nenadovića i Molera.
Moler je tražio da rukovođenje ustankom bude kolektivno, umesto da se sve preda u ruke jednog čoveka, kako je to bilo u Prvom ustanku. Miloš je prihvatio da ustanak vodi uz pomoć Narodne kancelarije, čiji bi predsednik bio Moler. Na taj način je trebalo kontrolisati samovolju Miloša.
Mudrim vođenjem narodnih poslova, Moler je sticao sve veći ugled u narodu, što je Milošu počelo da smeta. Osim toga, smetala mu je i Narodna kancelarija jer mu je ograničavala vlast. Miloš Obrenović vladao je Srbijom kao gazda svojim seoskim domaćinstvom, beskrupulozno se bogateći. "Miloš niti zna, što je od Boga greota, ni što je od ljudi sramota“, zabeležio je pesnik Sima Milutinović Sarajlija. Dovodio je na vlast ljude sumnjive prošlosti, koji su mu bili verni i koji su mu bezrezervno pomagali u pljačkanju, a Moler, obrazovani, pismeni, inteligentni, hrabri ratnik i pošteni predsednik Narodne kancelarije, tome se protivio pa je knjaz doneo odluku da ga likvidira.
Moler je zato optužen za proneveru državnog novca, mada je kasom upravljao Milošev čovek. U narod su puštene glasine da je Moler pokrao državnu kasu, da je spremao atentat na knjaza, da radi za Turke i da se zalagao za veće poreze narodu. U režiranom glasanju starešina, falsifikovani su glasovi onih koji nisu bili za to da se Moler uhapsi i preda beogradskom Marašli-paši da ga pogubi. Znajući Molera, paša je to odbio, i čak je rekao da će on svojim novcem pokriti manjak u kasi... Miloš je onda Marašli-paši saopštio da je Moler spremao ustanak protiv Turaka, a kad ni to nije imalo efekta, podneo je paši navodnu peticiju viđenih starešina u kojoj je traženo Molerovo pogubljenje. Paša je rekao "Jok!“, a onda je Miloš pribegao pouzdanom načinu ‒ dao je novac Marašli-paši.
Petar Nikolajević Moler je uhapšen i ubijen u turskom zatvoru u leto 1816. godine.
Život
18.03.2025. 04:20
Ovo, verovatno, niste znali o knezu Milošu Obrenoviću (VIDEO)
Vesti
15.02.2024. 02:00
Sretenje: Od jaruge do demokratskog ustava
Proterani opozicionar Dobrnjac
Jedan od najistaknutijih vojskovođa u Prvom srpskom ustanku i predvodnik opozicije Karađorđu, Petar Dobrnjac, rođen je 1771. godine u okolini Petrovca na Mlavi. Još kao mladić hajdukovao je protiv Turaka, a onda počeo da stiče imetak trgovinom. Karađorđe ga je 1804. godine pozvao da se priključi ustanku. Dobrnjac se istakao junaštvom u boju na Ivankovcu 1805. godine, a zatim slede vojnički uspesi u zauzimanju Paraćina, Ražnja i Aleksinca... Ovaj niz nastavljen je blistavom pobedom kod Deligrada, posle koje se svrstao među najuglednije starešine u Srbiji.
Ali, koliko se isticao junaštvom, toliko je na glas izašlo i njegovo nemarenje za Karađorđa i njegove odluke. Vuk Karadžić zabeležio je kako se Dobrnjac "toliko osilio da nije mario za Karađorđa kao da ga nema na svijetu“, Milan Đ. Milićević zapisao Karađorđevu opasku kad je Dobrnjac u Paraćinu na svoju ruku pobio turske poslanike koji su pošli na pregovore u Beograd: "Govoriti, a mom k...., a Petru Dobrnjcu, sve jedno!“
Isti hroničar drugom jednom prilikom beleži da je Dobrnjac "jedini od svih vojvoda onoga doba bio gluv i slep prema ženskoj lepoti“.
Dobrnjac je imao valjane razloge za uobraženost i neposlušnost jer se pokazalo da su neki drugi komandanti bili nedorasli svom položaju. Karađorđe je, na primer, komandu snagama koje su nadirale prema Nišu poverio Miloju Petroviću. Ali kad je Stevan Sinđelić tokom bitke na Čegru zatražio pomoć, Petrović je onemogućio Dobrnjca da se pozivu odazove ‒ jer nije hteo da Sinđelić i Dobrnjac, inače kumovi, prvi zauzmu Niš, pošto bi time stekli pravo da ga prvi i opljačkaju, a u pitanju je bilo veliko bogatstvo. Srbi su izginuli, a svedok ovog događaja je Ćele-kula...
Karađorđe je nastojao da centralizuje zemlju, a Petar Dobrnjac i Milenko Stojković, gospodari prostora između Morave, Dunava, Timoka i Niša, zahtevali su da svaki vojvoda u svojoj nahiji treba da ima vlast jednaku Karađorđevoj. Prilikom formiranja popečiteljstava, odnosno ministarstava, Dobrnjcu je nuđen resor unutrašnjih poslova, ali je on to odbio.
Karađorđe je stoga 1811. godine jednom od svojih najistaknutijih vojvoda uputio ovakvo pismo: "Budući da se ne slažete sa dobrom naroda, otpuštate se i ne dozvoljava vam se da u Srbiji živite. Ostaje vam vremena do dvadeset dana da se sa familijom u inostranstvo iselite.“
Petar Dobrnjac se preko Kladova uputio u Vlašku, gde će ostati sve do smrti.
Od Rusije je primao penziju, a bavio se i trgovinom. Nije zaboravio otadžbinu: u vreme Drugog srpskog ustanka bio je poverenik kneza Miloša kod ruskog cara Aleksandra I, ali se nije vraćao u Srbiju.
Umro je u Jašiju, u današnjoj Rumuniji, 1831. godine, od zapaljenja pluća.
Život
12.04.2023. 02:05
Da li znate ko je bila prva prava princeza "nove Srbije"?
Život
09.08.2023. 02:30
Srpkinja koja je rodila 10 Karađorđevića, jedina žena koju je odlikovao sultan
Zla sudbina osionog velikaša Mladena Milovanovića
Mladen Milovanović rođen je u okolini Kragujevca oko 1760. godine pa je pred Prvi srpski ustanak već bio u zrelom životnom dobu. Pismen i razborit, obogatio se trgovinom i stekao ugled pa kragujevački Turci 4. februara 1804. godine, kad su posečeni knezovi u Srbiji, njega nisu smeli odmah da pogube, nego su ga samo zatvorili. Čim je na Sretenje 15. februara počeo ustanak, Karađorđe ga je razmenio za neke zarobljene Turke...
Milovanović se odmah priključio ustanicima i, zahvaljujući svom bogatstvu, u njihovoj hijerarhiji odmah zauzeo visoko mesto. Dobio je zvanje vojvode, pa docnije savetnika, i bio ministar vojni i predsednik vlade. Sve te položaje koristio je za beskrupulozno bogaćenje pa je pred slom Prvog srpskog ustanka postao najbogatiji čovek u Srbiji.
Akademik Vladimir Ćorović pisao je: "Naročito behu izišli na rđav glas Mladen Milovanović i Miloje Petrović. Protiv njih, bivših svinjarskih trgovaca (a sada vojvoda), tužilo se uglavnom da se bogate na državni račun i da u Beogradu, kao nove dahije, rade prosto šta hoće. Ogorčenje protiv njih bilo je toliko da je 1811. došlo do pobune beogradskog stanovništva i Mladen nije smeo ići drukčije beogradskim ulicama nego pod oružjem i praćen od čitave grupe pratilaca.“
Pohlepan, on je podstakao Miloja Petrovića da onemogući Dobrnjca da pomogne Sinđeliću pa je njegova krivica za tragediju na Čegru najveća. Prema nekim kazivanjima, kad je posle ove bitke izašao pred Karađorđa, vožd ga je, besan, pretukao pa pucao u njega dok je ležao na zemlji. Ranio ga je u međunožje, posle čega je Mladen Milovanović ostao impotentan, što mu je posebno teško palo jer je voleo žene, i uvek u svom okruženju imao mlade Srpkinje i Turkinje.
Kao vojskovođa, Milovanović je zaslužan za osvajanje Kruševca 1806. godine, ali mu neki istoričari pripisuju krivicu za poraz srpske istočne vojske 1809. godine, kao i da je promenom ratnog plana doprineo propasti ustanka 1813. godine.
Mladen je posle sloma ustanka živeo u Hotinu, u današnjoj Ukrajini, a 1822. godine vratio se u Srbiju. Ostarelog, Miloš ga je uzeo u svoj dvor u Kragujevcu. Prema zapisima Nićifora Ninkovića, Miloševog berberina, Mladen Milovanović je svoj boravak u Kragujevcu platio novcem koji je 1813. godine, pre bekstva iz Srbije, zakopao na Adi Ciganliji...
Ninković još pripoveda da je Milovanović Milošu saopštio svoju želju da se bavi trgovinom svinjama, što je knjaza, koji je imao monopol u ovome, razbesnelo.
Naredio mu je da ode u Crnu Goru, kod vladike Petra I Petrovića Njegoša, i kao pratnju mu odredio užičkog vojvodu Jovana Mićića i njegove ljude.
Oni su ga na Zlatiboru likvidirali i telo bacili u jednu jamu.
Prema Nićiforu Ninkoviću, Jovan Mićić i ranije je tako likvidirao Miloševe protivnike. Kaže: "Zašto sam veće mogao doznati da se tamo kod njega otmeni ljudi ubijaju.“
Komentari
